ИСПОВЕСТ ВЕРЕ: 

IOAN NECHITA, румунски свештеник који је одбио да буде митрополит Олтеније.

Прочитајте ово истинито сведочанство!

Mărturia convertirii fostului preot ortodox Ioan Nechita (1 h 20 min) YOU TUBE

Pred vama je svedočanstvo čoveka kome je Sveti Sinod Ruminske pravoslavne crkve nudio mesto Mitropolita Oltenije. Bio je posvećen svom duhovnom pozivu zbog čega je dostigao visoki položaj u crkvenoj jerarhiji i obavljao značajne funkcije, služeći u velikoj crkvi u gradu Kluž Napoka.

Sve se to promenilo u jednom trenutku. Ova promena je bila posledica njegovog pomnog proučavanja biblije i spoznanja da njegov dotadašnji put i nije bio onaj kojim je trebao da ide.

Sledi životno svedočanstvo sveštenika Nekite Joana:

''Još kao malo dete želeo sam da upoznam Boga i sebe predam u Božiju službu. Tako, posle osnovne škole, upisao sam Teološki seminar u Kluž Napoki, koji sam pohađao pet godina, a nakon toga i Teološki fakultet u Sibiu u trajanju četiri godine. Na moju molbu bio sam hirotonisan kao sveštenik u celibatu, u službi arhiepiskopije Vadul Feleakul iz Kluža, u crkvi br. 1 u Kluž Napoki. Na ovom mestu sam deset godina i sedam meseci radio u administraciji kao sekretar arhiepiskopije, a potom još dve godine kao administrativni savetnik. Tadašnji arhiepiskop, T. H., posle 12 godina i sedam meseci od početka moje službe, jednom prilikom me je posetio:

„Oče, dolazim sa jednim predlogom, i molim Vas nemojte da me odbijete. Imam u vidu crkvu br. 2 iz Kluž Napoke. U toj crkvi imamo problem. Ona ima ogroman broj vernika, oko 4.700 duša, i  samo dva sveštenoslužitelja. Odlučio sam da upravim svoj pogled vašoj ekselenciji i šaljem vas kao sveštenika u crkvu br. 2.“

Prihvatio sam predlog svog arhiepiskopa. Odmah posle imenovanja, ušao sam u stvarnu, liturgijsku službu. Da pojasnim: neki administrativni radnici i profesori u nastavnim institucijama i teološkim gimnazijama nemaju parohije nego se bave samo administrativnim radom. U takvoj službi sam bio i ja prvih dvanaest godina. Sada, posle tog perioda, ušao sam u pravu svešteničku službu.  

Da se samo malo vratim u prošlost. Kada sam bio imenovan za sekretara arhiepiskopije Kluž, posle nekoliko dana došla su, zajedno sa sekretarom za verska pitanja, i dva vrlo elegantna mladića. Njih su predstavili kao naše saradnike, radnike Ministarstva unutrašnjih poslova koji su zaduženi za odnose sa verskim zajednicama. Pitali su me ljubazno da li sam se snašao u Klužu, da li imam administrativne ili finansijske probleme i da li je neko protiv mene. Verovatno su se savetnici i svi zaposleni u arhiepiskopiji pitali kako je jedan mladić star 24 godine, iz fakultetskih klupa, bio imenovan za sekretara arhiepiskopije? Smatrali su da je moje imenovanje bilo nemoguće prostim izborom. Po njihovom mišljenju, ili su me postavili državni organi ili sam bio episkopov štićenik. Ništa od ovoga nije bilo istina, ali su me ova dva mladića često posećivala. Nakon sedme posete predložili su da sarađujem sa njihovom službom Unutrašnjih poslova.

Tokom ove saradnje, od 1972-1985.godine upoznao sam se sa svim dosijeima uhapšenih vernika i propovednika evanđelja, jer sam imao pristup Ministarstvu unutrašnjih poslova kao što vi imate pristup vašoj kuhinji! Zamislite samo kako je bilo kada je temišvarski arhiepiskop, kasnije, pred čitavim Temišvarom morao da prizna da je sarađivao sa organima specijalne policije,  zajedno sa svim zaposlenima u Svetom Sinodu Rumunske pravoslavne crkve!

Sarađivao sam sa organima Unutrašnjih poslova od 1972. do 1985. godine, nakon čega sam nam zatražio da tu saradnju napustim. U tome mi je pomogao sveštenik Ilije Kleopa, koji  je bio moj dušebrižnik. Žarko sam ga molio da me svega toga oslobodi. Došao sam do momenta kada sam se uplašio da više neću moći da sve držim u tajnosti. Znao sam dosta o mnogo čemu pa i o saradnji Crkve sa službom specijalne policije.

U policiji su mi rekli da, ukoliko obećam da u narednih pedeset godina neću da odam ni jednu tajnu, slobodno mogu da napustim saradnju sa njima.

Tokom tih godina, ako sagledamo problem protestantskih - evanđeoskih crkava iz sadašnje perspektive, postojalo je strašno protivljenje njihovom delovanju, a ja sam toliko revnovao protiv njih, da sam lično od ministra Unutrašnjih poslova zahtevao da interveniše. Evo kako je to izgledalo jednom prilikom:

„Gospodine ministre, molim vas, da nađemo rešenje za neoprotestante, za baptiste, adventiste, i sve ostale sekte Ja želim da ih eliminišem, da ih zbrišem sa lica zemlje, naročito u opštini Kluž Napoka. One su kukolj koji je došao sa one strane okeana,  naročito posle prvog svetskog rata. Svakim danom vidimo kako se ovi neoprotestanti množe. Treba da nađemo rešenje kako bismo ih u svakom smislu uništili.“

Odgovor od ministra Unutrašnjih poslova je glasio:

„Oče, ne možemo da učinimo ništa protiv njih, jedino da ih uplašimo nekom kaznom, ili sa nekoliko dana zatvora... jer takav je zakon... Ustav ih brani... zakon je na njihovoj strani! Štaviše, ovi preko okeana nas pritiskaju i pitaju: gde je sloboda veroispovedanja?“

I pošto nisu našli način da, kao država, zaustave njihovo delovanje, poručili su meni kao predstavniku Crkve: „Učinite vi nešto. Učinite to sopstvenim sredstvima - koje vam stoje na raspolaganju. Eliminišite ih vi, a mi ćemo, kao država, da vas zaštitimo.“

Naše vernike, parohijane, stalno sam upozoravao: „Nemojte slučajno da imate ikakve odnose ili da sklapate prijateljstva sa novovercima - sektašima! U slučaju dolaska na ispovedanje kao što je propisano, četiri puta godišnje, ako saznam da je neko samo pozdravio, ili odgovorio na pozdrav nekog sektaša, ili se rukovao s njim, pet godina vas neću primiti da se ispovedate, neću vas venčati, neću vas pričestiti, neću vas sahraniti, niti održati parastos. Jednom rečju – bićete sahranjeni kao psi!“ Moja upozoravanja protiv drugačije verujućih su išla čak dotle da sam obećavao sigurno oproštenje grehova svakom mom parohijaninu koji bi naneo povrede ili čak ubio nekog od sektaša. Ja sam bio sveštenik, i imao sam pravo da u Božije ime oprostim grehe onome koji je učinio delo kojim bi se pomoglo očuvanje prave vere i zaštitila Crkva.

Često su mi parohijani dolazili i govorili: „Oče, u moju zgradu su se doselili neki novoverci. Zazvonili su na moja vrata, a kada sam otvorio poklonili su mi bibliju!

„Odmah je baci u vatru! – odgovarao sam.

„U redu oče, evo ja sam doneo tu bibliju, molim vas, bacite je Vi!

„Ja neću da je bacim! –odgovorio bih zatečen i malo uplašen, jer sam ipak imao neko poštovanje prema toj knjizi.

„E pa onda neću ni ja - odgovarao bi parohijanin; ostaviću je tu kod Vas u parohijskoj kancelariji.“

Odeljenje za verska pitanja na zahtev Patrijaršije Rumunske pravoslavne crkve, kada je Nikolae Čaušesku postao predsednik Rumunije, zahtevalo je da se štampa veći broj biblija kako bi se pokrile potrebe u patrijaršiji, episkopijama i mitropolijama. Pojavio se veliki broj biblija, ali ne i dovoljan. Mi smo molili vernike da svako od njih nabavi po jednu, da bismo došli do zaključka koliko ih nedostaje, da bismo štampali ponovo.

Tih dana, parohijani su dolazili kod mene i tražili duhovnu pomoć:

„Oče, kupili smo biblije! – govorili su.
„Čestitam vam! – odgovorio bih.

„Molimo Vas da nam preporučite, dajte nam smernice, odakle da počnemo da čitamo i kako da čitamo?“

Ipak, naš stav, stav sveštenstva i crkvene jerarhije je bio a i oduvek je takav: ''Vernike treba držati što dalje od Svetog pisma''. Preporuka je glasila: ''Nemojte ni slučajno da čitate Sveto pismo jer ćete zalutati na duhovnu stranputicu''!

Mnogo bolje mišljenje i bolje prosvetljenje od ovog našeg crkvenog je imao naš poznati istoričar i akademik Nikolae Jorga, kada je rekao: „Tajna ljudskog postojanja nije samo u življenju, nego u poznanju zašto živimo. Od svih knjiga na ovom svetu, Biblija je jedina koja daje odgovore na sva pitanja, samo je potrebno da ih neko iskreno potraži.“

Šta da potraži i nađe? Naravno - Istinu!

Jednog dana, kada su biblije štampane od strane Rumunske pravoslavne crkve dospele u našu parohijsku biblioteku - a izgledale su besprekorno, slučajno sam otvorio evanđelje po Mateju, 22 glavu stih 29. Pročitao sam da je Gospod Isus rekao:
„Varate se ne znajući Pisma ni sile Božije.“

Od tih reči kao da me je udarila struja!
„Nemojte ni slučajno da čitate Sveto pismo jer ćete zalutati!“ – govorili smo mi,

sveštenici!

„Varate se jer ne znate ni Pisma ni sile Božije!“, govorio je Gospod Isus!
Dalje, u evanđelju po Jovanu 5:39, pronašao sam da je Gospod Isus rekao:

„Istražujete Pisma... i ona svedoče za mene.“

Ili pak u evanđelju po Jovanu 8:32:

„Saznaćete istinu, i istina će vas osloboditi.“

U Delima apostolskim 17:11 evanđelist Luka je naglasio:

„Ovi iz Verije su bili plemenitiji od onih u Solunu, pa primiše reč sa svakom predusretljivošću, istražujući svakodnevno Pisma – je li to tako.“

Moj duhovnik, otac Kleopa, kao i ostali u duhovnoj službi – profesori i predavači, imali su običaj da preko teoloških disciplina koje je trebalo proučavati, prelaze u kratkim crtama – telegrafski. Nisu se udubljivali niti im poklanjali potrebnu pažnju. U srednjim teološkim školama i bogoslovijama naglasak je uvek bio na Svetom predanju (tradiciji) tj. na liturgiji, svetootačkoj i crkvenoj istoriji, moralnim poukama hrišćanstva.

Počeo sam da prelistavam bibliju sa velikim interesovanjem, da se udubljujem i da je čitam redom, počevši od evanđelja po Mateju. Uvideo sam da su moj položaj i služba, odnosno sve ono što sam do tada činio - pod znakom pitanja. Do tada sam verovao da služim Bogu, društvu i ljudima. I da služeći ljudima služim Bogu.

Od trenutka kada sam počeo da sa interesovanjem proučavam bibliju, čitao sam od prve glave evanđelja po Mateju. Počeo sam od rodoslovlja Hristovog, preko izveštaja o Njegovom rođenju; sve dok u trećem poglavlju nisam došao do Njegovog krštenja. Tog momenta sam se prisetio i 28. poglavlja istog evanđelja, koje izveštava o događajima nakon vaskrsenja Spasitelja Isusa, odnosno o njegovom susretu sa učenicima u Galileji.  Pozdravio ih je rečima:

„Meni je dana sva vlast na nebu i na zemlji. Zato idite i načinite sve narode mojim učenicima, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da drže sve što sam vam naložio; i evo ja sam s vama u sve dane do svršetka sveta.“ (Matej 28:18-20)

Uvideo sam da je u evanđelju po Mateju opisan čin kojim je Gospod Hristos otpočeo svoju javnu službu – a to je bilo Njegovo krštenje. On je učvrstio značaj krštenja svojim primerom. Hristovi religijski protivnici: sadukeji, fariseji, irodovci, eseni i sveštenici,  imali su najveći uticaj na jevrejski narod. Kada im je bilo postavljeno pitanje: ''Od koga je Jovan dobio vlast da krštava, od Boga ili od ljudi?'' - oni su u sebi znali da je bio poslan od Boga.

Prva crkva, još od samog njenog osnivanja, od silaska Duha Svetog, krštenje je praktikovala samo na odrasle ljude. Krštavale su se osobe koje su najpre prešle pripremu za krštenje. Ovo se praktikovalo čak i u vreme Jovana Zlatoustog, episkopa Konstantinopoljskog, i to se nazivalo katihetskom liturgijom. Znači, odrasle osobe su bile krštavane sve do 411. godine, kada je sinod iz Halkidona, na zahtev Konstatinopolja, promenio praksu krštavanja i crkva je počela da krštava novorođenčad, u starosti od 6 nedelja.

Po praksi Pravoslavne crkve a i Katoličke, novorođeno dete se dovodi u crkvu u pratnji kuma. Na ulasku u crkvu, u pronaosu (crkva ima tri dela: pronaos, naos i oltar), sveštenik susreće novorođenče koga prati kum, i izgovara sledeću formulu:

-         Odričeš se sotone i svih njegovih dela?

-         Odričem se!

-         Jesi li se odrekao sotone?

-         Odrekao sam se sotone.

-         Veruješ li u Hrista?

-         Verujem!

-         Klanjaš li mu se?

-         Klanjam.

-         Posvedoči veroispovest!

Ipak, više od 90%  kumova mi je dalo sledeći odgovor:

-         Oče, ja ne znam ni Gospodnju molitvu, Oče naš, a kamoli veroispovest koja obuhvata 12 članova i vrlo je teška za pamćenje!

-         Da li ste Vi uopšte svesni važnosti ovog čina, da ste vi svedoci i da treba da garantujete za novorođenog?

-         Ne znam, oče. Ja samo hoću da ga učinim pravim hrišćaninom - pravoslavcem!

-         A da li ste vi pravi hrišćanin? – upitao bih dalje.

- Ne znam! Ne znam! – usledio bi odgovor.

Kakva su bila novorođenčad -  nesposobna da razmišljalju, bez snage, i bez posedovanja sposobnosti logičkog rasuđivanja, takvi su bili i njihovi kumovi - u istom neznanju. Na žalost, ovakvu situaciju sam primetio kod svakoga, počevši od detinjstva, preko adolescencije do zrelosti. U opštini Kluž, kao i na svakom drugom mestu, kršteni mališani bi postajali muškarci i žene u pravom smislu reči – po izgledu, govoru i ponašanju. Gledao sam ih sa toliko boli i pitao se: Da li sam ih ja obukao u Hristovu haljinu? Shvatio sam da su ovu haljinu, za koju sam ja verovao da sam im dao, i njih kao učenike uveo u Hristovu crkvu, napustili čim su izašli kroz vrata crkvenog hrama. Dakle odmah, svi ovi isti mališani od šest nedelja starosti!

U evanđelju po Marku 16:16 Gospod Hristos je izgovorio veoma jasne reči, kojima ne treba nikakvo tumačenje:  
„Ko poveruje i krsti se – biće spasen, a ko ne poveruje – biće osuđen.“

Zapitao sam se: šta je krštenje? I dao odgovor: krštenje je javno svedočanstvo, čin poslušnosti, obećanje da ćemo slediti Hrista. Koliko dugo? Čitavog života!

I ne samo čin poslušnosti - to je poistovećenje sa Hristom!

Na moje razočarenje ubrzo sam shvatio da su krštenja koje sam ja praktikovao - nevažeća. Do tada sam već izvršio na hiljade krštenja a onda shvatio da krštenje novorođenčadi nije utemeljeno na učenju Svetog pisma...

Nakon što sam vam na ovaj način objasnio kako sam došao do spoznanja biblijske neutemeljenosti pravoslavne prakse krštavanja, reći ću vam nešto i o liturgiji:

Često sam video u parohijskoj kancelariji ljude opterećene mnogim brigama i problemima. Njihova lica su svedočila o velikom bolu i životnim razočarenjima.

Pitao bih: Šta vam se desilo? A oni bi odgovarali:
''Oče, taj i taj, najdraži našim dušama nas je napustio, okončao je svoj zemaljski život!''

Pokušavao sam da im donesem malo nade, malo svetlosti, da zagrejem njihove napaćene i ohladele duše:

            - Na ovaj svet nismo došli svi u isto vreme, pa ga nećemo ni napustiti. Pre ili kasnije, svi ćemo otići, kada na nas dođe red.

Njihov odgovor bi bio:

-         ''Oče, u pitanju je tragedija koja nas je jako zabrinula. Otišao je. Znamo da ćemo svi otići. Ali bol koja nas tišti je ova: on je umro bez ispovesti, bez pričešća i bez sveće. Da li će imati udela u svetlosti Hristovog vaskrsenja?''

-         ''Naravno'' - uveravao sam ih ja i nastavio: ''Što više sveća budete zapalili to ćete više svetlosti doneti njegovoj duši. Zatim, pripremite 6 kg voska bez parafina, napravite jednu sveću koliko je pokojnik bio visok, i u noći pred praznik Vaskrs, kada budem glasno rekao „Dođite da uzmete svetlost!“, upalite sveću plamenom moje sveće. Time ćete zapaliti svetlost njegovoj duši!“

Posle saveta koje sam dao, prisetio sam se reči Gospoda Hrista koje je zapisao apostol i evanđelist Jovan: „Ja sam svetlost sveta. Ko ide za mnom, neće hoditi po tami, nego će imati životnu svetlost.“ (ev. po Jovanu 8:12)

U slučaju smrti, kada su u tri dana izvršene sve formalnosti činodejstvovanja propisane za smrtni slučaj (čas odlaska, obred sahrane), obično bi ukućani dolazili k meni i tražili reč koja bi im ulila nadu i sigurnost:

- Oče, on je vodio život protivno kanonima, kao nevernik, voleo je čašicu, žene, lopovluk, bio je i u zatvoru... Da li će on takav imati udela u Božijem carstvu? Ovo nas jako interesuje, pitali bi s tugom u očima.

- ''Naravno'' – odgovarao bih.  ''Kroz molitve koje ja čitam na dan sahrane on biva udostojen carstva Božijeg. U jednoj molitvi se kaže: Bog duhova i svakog tela, koji je zgazio smrt, đavola uništio i darovao život tvom svetu...''

Do ovoga mesta taj tekst je u skladu sa biblijom. Bog je uništio smrt, darovao je i želi da daruje život ovom svetu. Ali od ovog momenta tekst molitve se menja, i tekst koji sledi nije u skladu sa biblijskim učenjem:

''Rab tvoj, koji je otišao od nas, pao je pod greh svoj ili greh svojih roditelja, ili je drugim razlogom od nekog sveštenika dobio ''svezivanje greha'', ja ga razvezujem od greha telesnog i duševnog u ovom veku i u veku koji dolazi, i postavljam ga na mesto zelenila, na mesto odmora, gde nema boli, mučenja ili tuge, ni jecaja nego samo život bez prestanka...''

Da je život beskrajan - to je istina. Za vreme praznika Vaskrsa, sveštenik pozdravlja svoje parohijane, od noći vaskrsenja do Tomine nedelje:

-         Hristos vaskrse! Oni odgovaraju:

-         Vaistinu vaskrse!

-         Sveštenik: ''Dragi vernici, imate li pouzdanje da imate udela u svetlosti vaskrsenja Hristovog?''

-         Parohijani: ''Ne znamo oče! Bog zna!''

-         Zar ne biste želeli da znate?

-         Oče, da li ima smisla da znamo? Od kako ste došli u Kluž (a i mnogi drugi pre vas, službenici oltara), mi stalno čujemo da, bez obzira kakav život vodili, bez obzira na molitve, na naš život sa Bogom, da li je on grešan, ili nije, Vi nas sve redom uguravate u Avramovo naručje!

-         ?!? (ostao sam začuđen)

-         I kad dolaze parohijani i upitaju vas: Oče, da li ćemo imati udela u Božijem carstvu? Vi odgovarate: Sigurno, ukoliko izvršite što više parastosa/spomena, jer veliki broj parastosa postavlja mrtvaca u bolju poziciju.

-         ?!? (iznenađeno sam ih posmatrao)

-         Pa koji je položaj najbolji, oče? Sa leve ili desne Avramove strane? Ispred ili iza, ili negde na sredini, gde je najprikladnije i najbolje mesto?

-         Pa to od vas zavisi, od broja parastosa koje ćete davati kao pomen umrlome! – odgovorio sam, pokušavajući da dođem k sebi od iznenađenja.

Prigovor koji su mi uputili parohijani bio je sasvim na mestu.

Povukao sam se u parohijsku biblioteku i otvorio Sveto pismo. Pronašao sam tekst u knjizi proroka Jezekilja u kome je bilo napisano: „Koja duša zgreši ona će umreti, sin neće nositi bezakonje očevo niti će otac nositi bezakonje sinovljevo.“ (Jezekilj 18:4,17-18).

Takođe, setio sam se i reči apostola Pavla koji je u poslanici Rimljanima napisao: „Plata za greh je smrt!“ (posl. Rimljanima 6:23). I odjednom sam dobio odgovor! Čim sam postavio pitanje, odgovor je stigao. Dakle, otac neće odgovarati za sinovljevo bezakonje, niti sin za bezakonje očevo.

Prenuo sam se i zapitao: Od koga sam ja uopšte dobio autoritet da mogu da opraštam grehe ljudi (živih i preminulih) kad u Bibliji piše:

„Pamti to Jakove i Izrailju... Rasuću kao oblak prestupe tvoje, i grehe tvoje kao maglu; vrati se k meni, jer sam te izbavio.“ (Isaija 44:22)

„Da se opomeneš i postidiš i da ne otvoriš više usta od sramote, kad ti oprostim sve što si učinila, govori Gospod Gospod.“ (Jezekilj 16:63)

„I čuo sam glas s neba kako govori: Napiši: Odsad blago mrtvima koji umiru u Gospodu! Da, govori Duh, neka počinu od svojih trudova; jer njihova dela idu s njima.“ (Otkrivenje 14:13). 

Ovi tekstovi su me se snažno dotakli i ja sam konačno uvideo da stojim na posve nebiblijskoj duhovnoj poziciji. U momentu sam čak poželeo da pocepam ove stranice iz biblije jer su bile protiv svega što sam do tada verovao i naučavao! Do tog trenutka sam verovao da sam svojim rukopoloženjem od strane episkopa dobio svetoduhovsko ovlašćenje da opraštam i razvezujem grehe!

Ipak, nakon čitanja biblije, došao sam do zaključka da se oproštenje greha ne stiče tako što bi moji parohijani predamnom ispovedili grehe, a ja im odgovorao: „Opraštam ti i razvezujem te od svih tvojih greha!“ Shvatio sam da mnoge pojedinosti koje se tiču liturgije nemaju utemeljenje u Svetom pismu. Isto tako i mnogi drugi detalji iz verovanja moje Pravoslavne crkve. Kao na primer pojedinosti iz kulta svetitelja i kulta ikona. Ova verovanja su u velikoj suprotnosti sa učenjem Svetog pisma, iako sam ja ranije sve to praktikovao sa iskrenošću i vernošću, sa potpunim pouzdanjem da se radi o božanskim istinama. Negovao sam verovanje da su svetitelji naši molitveni zastupnici i posrednici, oni koji nas predstavljaju pred Bogom poput advokata. A potom, kad sam otvorio Sveto pismo u Delima apostolskim 4:12, pročitao sam reči apostola Petra koji je pred sveštenicima i rabinima toga vremena izjavio da: „Nema ni u jednom drugom spasenja; jer nema drugoga imena pod nebom, datog ljudima, po kome treba da se spasemo (osim imena Isusa Hrista).“ Takođe, i reči ap. Pavla u Prvoj poslanici Timoteju 2:5 još jasnije: „Jer jedan je Bog i jedan posrednik između Boga i ljudi, čovek Isus Hristos.“ Na osnovu ovih tektova sam zaključio da je oproštenje greha učinjeno na Golgoti i cena greha plaćena raspećem Gospoda Isusa Hrista. Uvideo sam i to da je postojanje specijalne jerarhije odnosno sveštenstva nebiblijsko. Kada je Gospod Hristos na krstu uzviknuo: „Svršeno je!“, evanđelista Matej piše: „I zavesa u hramu se pocepa na dvoje, od gornjega kraja do donjeg“ (Mt 27:51). U poslanici Jevrejima, u poglavljima 7, 8 i 9 pisac nam veoma jasno kazuje da je služba sveštenika postala nepotrebna. Danas mi imamo prvosveštenika koji je Isus Hristos. Do Njegovog doba, uvek je postojao jedan zemaljski prvosveštenik koji je jednom godišnje ulazio u Svetinju nad svetinjama sa žrtvenom krvlju, koju je prinosio za svoje i za grehe celokupnog naroda. Ali posle vaskrsenja Hristovog, mi imamo takvog prvosveštenika koji je sam sebe predao kao žrtvu bez mane, jednom zauvek, koji sedi s desne Bogu Ocu i posreduje za vernike na zemlji. Delo mnogih prvosveštenika iz starozavetnog perioda je upućivalo na ono što je kasnije došlo kroz Gospoda Isusa Hrista i njegovu žrtvu.

Kada sam sve ovo shvatio, počeo sam da izostavljam deo patristike, da osporavam bogonadahnutost jednom delu svetog predanja i crkvenih propisa i nastojao da što više približim Božiju reč svojim parohijanima. Želeo sam da ih što više oslobodim ispraznih običaja, i uputim ih Hristu.

Naravno, nedugo zatim usledile su žalbe od strane mojih kolega sveštenika. Govorili su: Sveštenik Joan Nekita je počeo da propoveda u stilu evanđeoskih, sektaških crkava...

Ove opužbe su stigle i do nadležnog arhiepiskopa. On me je pozvao i upitao:

-         Oče, šta vi to tamo propovedate?

-         Šta bih mogao drugo da propovedam, osim po kanonskom poretku! – odgovorio sam.

-         Da li odstupate od dogme i svetog predanja?

-         Ne, apsolutno ne - uveravao sam ga.

Ovakvo stanje je trajalo otprilike dve godine, posle čega me je ponovo pozvao i zahtevao:

-         Oče, svoje propovedi ćete najpre slati meni, a tek nakon što ih ja pogledam, moći ćete da ih predočite narodu!

Posledica ovakvog zahteva arhiepiskopa je bila ta da sam ja jedno govorio narodu, a drugačije propovedi slao arhiepiskopu na cenzurisanje. Imao sam u vidu da ako mu kažem istinu, poslaće me na crkveni sud. Prema kanonskom pravu, ukoliko neko počne da propoveda drugačiju versku nauku od one koja je predviđena i regulisana svetim predanjem, taj biva proglašen jeretikom jer je učinio otpadništvo i doveo do raskola u Crkvi. Ovaj greh se smatra sagrešenjem protiv Duha Svetog, a za njega ne postoji oproštenje, ni u ovom veku ni u onom koji dolazi!

Pored toga, postavljao sam pitanja i sam davao odgovore: osim što će me proglasiti jeretikom, izbaciće me iz službe, izgubiću stan, platu... Šta ću onda da radim?

Prošle su još dve godine. Nakon tog perioda, arhiepiskop me je hitno pozvao. Do tada me je uvek pozvao da sednem pored njega, ali ovog puta je rekao: Sedite tamo! – pokazujući stolicu na drugom kraju prostorije. Zatim mi se obratio:

-         Oče, tvoj predmet/dosije je postao deblji od Biblije. Razmišljam o tome da te zaštitim, imajući u vidu tvoje godine, doprinos koji si dao na oltar naše Crkve, crkve praotaca. Ne želim da te šaljem na crkveni sud. Odlučio sam da te pošaljem dve godine u manastir da se malo pokaješ! Doneo si raskol, doneo si jeres, napravio si mi velike probleme. Ozbiljno si pogazio kanone svetih otaca. I zato, odlučio sam da te pošaljem dve godine u manastir da se pokaješ. Ne bi ti škodilo malo pokajanja!

-         Vaše visokopreosveštenstvo, vi ste isuviše velikodušni. Hvala vam od srca! Ali znate koji je problem: ja ne želim da se pokajem samo dve godine, već želim da se pokajem za ceo život! – odgovorio sam.

-         Sad si sam upao u zamku. Jeretik si! Kaži mi, kakvo je tvoje ispovedanje vere? – pitao je arhiepiskop.

-         Vaše pitanje nema smisla! Posle 35 godina službe, pitate me šta verujem? Moja vera je ona koja je jednom zauvek predana svetima! (Poslanica Judina stih 3).

-         Eto, to je druga zamka u koju si upao! Ti si sektaš po svim osnovama! Predaćeš upraviteljstvo nad crkvenim hramom u narednih tri dana, sa svim inventarom, a potom hitno odlaziš u manastir!

-         Neću da potpišem ovu odluku, i neću da je ispunim! - odgovorio sam.

-         Od ovog trenutka upao si u drugi greh: neposlušnost - koji je bio i Adamov greh!

(Objašnjenje: Kandidati za sveštenike, pre svog rukopolaganja, moraju da izjave: ''U svemu ću se podrediti svom episkopu, i bezuslovno ću mu biti poslušan do smrti!'' Prema ovom pravilu, treba slušati ljude a ne Boga, iako u Delima apostolskim 4:19 i 5:29 piše: „Boga treba više slušati nego ljude“).

-         Hoćeš li da me poslušaš? – upitao me je arhiepiskop.

-         Ne! Odlučujem da ću biti poslušan Bogu! – odgovorio sam.

-         Od ovog trenutka predajem te đavolu, rekao mi je. Sva prokletstva zapisana u Svetom pismu neka dođu na tebe, a kada umreš stići će te posebna kazna rezervisana za prokletnike – tvoje telo neće biti podložno truljenju, već će ostati neraspadljivo.

-         Vaše visokopreosveštenstvo, što se tiče proklinjanja - setite se šta kaže Mojsije u svojim knjigama: Proklet da je onaj koji drugog proklinje. A što se tiče truljenja, reći ću vam sledeće: Vi znate da je sve u prirodi podložno promeni, raspadanju i truljenju. Ukoliko moje telo ostane neraspadljivo posle smrti a posle nekoliko godina se desi neki zemljotres, moj grob se raspadne i moje telo izbije na površinu -  kada ga budu pronašli, svi će zaključiti da sam za života bio, i posle smrti ostao, svetac Božiji! Kao posledica toga biću kanonizovan među svetitelje, postaću i ja poštovan kao sveta Petka, sveti Dimitrije ili sveti Nikola. Nosiće moje mošti iz jedne parohije i eparhije u drugu, da bi donele blagoslove - zaustavljale sušu i donosile kišu i obilan rod usevima.

-         Izađi napolje, predat si đavolu, - odgovorio mi je arhiepiskop vidno potresen mojim odgovorom.

-         I da znaš: za ono što si učinio, nećeš dobiti oproštenje, odsada ćeš biti niko i ništa.

Dve godine posle ovog događaja, dočuo sam vesti o mladom svešteniku iz episkopije Karansebeš, o Kristianu Florei, koje su me duboko dotakle. Informacije o njemu su me fascinirale te sam pokušao da ga pronađem. Posle mnogo napora u tom pravcu, konačno sam ga susreo. Jedva sam dočekao da ga upitam:

-         Sada kada gledaš unazad na ono što si ostavio, položaj sveštenika, čast i ugled koji si imao – da li ti je žao što si sve to izgubio?

-         Nikako! – glasio je njegov odgovor.

Onda sam mu rekao: brate Kristi, ja sam kao i prorok Ilija verovao da sam jedini pravoslavni sveštenik na svetu koji se našao u ovoj situaciji. Ali, na isti način na koji se i Ilija prevario,  jer nije bio sam - ostalo je još 7.000 ljudi poput njega, tako sam i ja saznao za tebe. Kada sam čuo da postoji još jedan sveštenik koji je poverovao kao i ja, potražio sam ga - i evo, konačno sam te pronašao.

-         Nikada, ne žalim uopšte! - ponavljao je bivši sveštenik Kristian Florea. Istom Bogu se klanjam u duhu i istini, istom Isusu koji je platio cenu greha na golgotskom krstu.

-         Želim da ostanem zajedno sa tobom i služim na duhovnom polju! – rekao sam svom mlađem kolegi.

Od tog trenutka ostao sam u Baptističkoj crkvi  po imenu Efrata u  gradu Lugožu.

Godine 2007. dana 7. avgusta otišao sam pred Sveti Sinod Rumunske Pravoslavne crkve, jer sam od njih dobio poziv da dam zvanično objašnjenje o tome šta se desilo sa mnom.

Moji bivši parohijani iz Kluža su me obeležili kao onog koji je poludeo!  ''Biblija ga je totalno zaludela.'' – govorili su.

Moje svedočanstvo je na članove Svetog Sinoda ostavilo jak utisak. Episkop Teofan koji je bio Mitropolit Oltenije, sa kojim sam ranije bio vrlo blizak, i koji mi je pomagao duhovno i materijalno, rekao je: „Oče, ovo što sam čuo je prosto neverovatno! Ja uskoro odlazim u Jaši. Naš predlog je da te postavimo za jednog od episkopa. Želimo da postaneš novi Mitropolit Oltenije. Imaćeš čitavu vojsku sveštenika koja će ti biti podređena, automobile, takođe i upraviteljstvo nad 129 manastira. Bićeš upravitelj nad velikim imanjima, šumama, stadima ovaca, goveda, velikim brojem zanatskih radionica. Imaćeš i dobru platu. Upozoravamo te, ovo ti je jedina šansa! Ako je budeš propustio, tvoje ime će ući u istoriju našeg naroda,  istoriju mitropolije Oltenije, i čitave naše svete Crkve.

Ovaj predlog je izgledao veoma primamljivo. Pomislio sam da bi bilo jako dobro da propovedam evanđelje sa mesta mitropolita Oltenije. Živeti u izobilju i propovedati evanđelje. Kakva zamisao! Ipak, znao sam da zvanična Crkva neće tolerisati moje propovedanje utemeljeno samo na bibliji. Moje postavljenje za mitropolita podrazumevalo bi odricanje od vere da je Sveto pismo jedini autoritet na koji bi trebali da se odlanjamo. Baš u momentu kada sam pomišljao da ''pregovaram'' sa Bogom po pitanju moga postavljenja na mesto pravoslavnog mitropolita, osetio sam u svom duhu kao da me je udarila struja! Setio sam se stiha iz knjige Isusa Navina: „Izaberite danas kome ćete služiti... a ja i dom moj služićemo Gospodu.“ (Knjiga Isusa Navina 24:15).

Potom, u um mi je došao i Rutin vapaj upućen njenoj svekrvi Noemini, koja je pokušavala da je vrati nazad u Moav: „Nemoj me nagovarati da te ostavim i od tebe otidem; jer kuda god ti ideš, idem i ja; i gde god ti nastaniš, nastaniću se i ja; tvoj je narod moj narod, i tvoj je Bog moj Bog.“ (Knjiga o Ruti: 1:16).

Nakon što sam saslušao predlog svetog Sinoda, vratio sam se u Banat. U naredna tri meseca moji problemi su se gomilali – baš kako je arhiepiskop iz Kluža i predvideo. Moje delovanje je privuklo pažnju policije, pravosuđa, opštinskih organa... Svi koji su me poznavali govorili su: „Poludeo si! Čeka te mesto mitropolita Oltenije a ti spavaš na klupi u parku, na stanici! Što je još gore, ovi tvoji novoverci ti ne poklanjaju nikakvu pažnju niti se brinu za tebe.“ To je bila istina. U to vreme su se i vernici evanđeoskih crkava držali na distanci, verovatno ne imajući potpuno poverenje – zbog moje prošlosti. I tako, Bog me je proveo kroz svoju duhovnu radionicu tri meseca. Živeo sam kao beskućnik.

Lokalni državni organi su imali želju da mi pomognu, ali su i oni imali svoje uslove. Najpre su mi rekli: „Daćemo ti garsonjeru. Krov nad glavom. Takođe, pružićemo ti i novčanu pomoć. Moći ćeš besplatno da se hraniš u narodnoj kuhinji, ali moraš da potpišeš izjavu da se odričeš svoga verovanja!“ Drugi predlog je bio još problematičniji: „Gospodin tužilac će napisati izveštaj da si mentalno, nepovratno oboleo i urgiraćemo da te smestimo u sanatorijum za mentalno obolele u Steiu, u Bihoru. Odatle nikada nećeš moći da izađeš! Imaš rok do sutra ujutru da nam odgovoriš!“

Naravno, podrazumeva se da nisam prihvatio ni jedan njihov predlog!

Godine 2007, dana 14. avgusta, onog istog tokom koga je cela opština Jaši bila na nogama povodom praznika svete Petke (preko milion hodočasnika je došlo da dotakne njene mošti i izgovori molitve, uz prisustvo zvaničnika lokalnih vlasti i medija), ja sam pred crkvom i sedmoricom crkvenih pastira u vodi krštenja potvrdio svoju veru u Isusa Hrista kao svog ličnog Spasitelja i Gospoda. Kad sam izašao iz vode krštenja prvi put sam čuo pesmu, toliko posebnu: „Dolazim u dom Tvoj!“ Danas sam u Domu Božijem! – radovao sam se.

Od toga dana je moj ''predmet'' odnosno ''dosije'' predat prvom od svih arhiepiskopa! Onome koji nije izabran ni od Sabora ni od Sinoda! Onome koji nije podložan dekretima predsednika države, niti izabran od crkveno – političke vlasti. On ne samo da je izabran od Boga, nego je i Božiji Sin koji ima vlast.  Njemu je rečeno: „Ti si prvosveštenik doveka po redu Melhisedekovu“. Arhiepiskop kod koga je moj ''dosije'' i kome sada služim, u koga imam potpuno pouzdanje da će me i nagraditi kada dođe vreme, zove se Gospod i Spasitelj Isus Hristos. On nema vlast nad samo jednom ili dve crkvene opštine. Njegova vlast nije ograničena, već se prostire celom zemljom i čitavim svemirom.

Kada sad usmerim pogled unazad kroz vreme, jedino za čim žalim jeste to što mojim parohijanima nisam propovedao evanđelje dok sam bio u službi sveštenika. No,  nažalost, tada ga ni sam nisam poznavao niti u njega verovao. Ostavio sam za sobom 4.700 duša, od kojih je najveći broj i dalje neprosvetljen evanđelskom svetlošću. Ja sam sada spasen i znam da će Bog u svojoj dobroti i milosti da mi oprosti što sam, u to vreme, bio kao slepi vođa koji vodi slepe!

Sada živim u radosti i ispunjenosti! Imam potpunu radost. Kao što psalmista David kaže: ''Ako pođem i dolinom sena smrtnoga, neću se bojati nikakvog zla jer Ti si sa mnom''. (Psalam 23:4).

Sada mogu da izjavim i da potpišem zajedno sa Davidom:

„Ispitajte i vidite kako je dobar Gospod!“ (Psalam 34:7).

Bez obzira na moju trenutnu životnu situaciju, bez obzira na ono što će me snaći u budućnosti, ja ne želim da se vratim nazad. Ostaću ovde gde me je Bog pozvao i postavio, bez obzira na ono što me čeka. Znam i  uveren sam da sam pozvan na Golgotu, kod krsta Hristovog. Prihvatio sam Golgotu, odrekao se crvenog tepiha, odrekao se sjajnih i raskošnih odora, i svih ostalih počasti koje bih uživao kao mitropolit i izabrao sam Golgotu, put kojim je išao i moj Spasitelj Isus. Ostaću kraj mog Gospoda Hrista do kraja svog života.

Ranije sam ljude upozoravao govoreći im: Nemojte nipošto da čitate Bibliju jer ćete skrenuti na duhovnu stranputicu! A sada im poručujem iz sveg glasa:

„Neka se ne rastavlja od usta tvojih knjiga ovog zakona, nego razmišljaj o njemu dan i noć, da držiš i tvoriš sve kako je u njemu napisano; jer ćeš tada biti srećan na putevima svojim i tada ćeš napredovati.“ (Isus Navin 1:8)

Mărturia convertirii fostului preot ortodox Ioan Nichita (1 h 20 min) (YOU TUBE)

Цитирана дела у књизи:

'Свето писмо и традиција Православне цркве'  

Божић; спец. додатак листу Данас, јануар 2002. год. Текст из књиге Александра Шмемана „Тајне празника“.

Бенз, Ернст: Дух и живот Источне цркве; Издавачко предузеће „Свјетлост“, Сарајево 1991. год. (цитати са бошњачко-хрватског прилагођени на савремени српски језик без измене значења наведених појмова).

Булгаков, Сергиј: Православље, преглед учења Православне цркве; Књижевна заједница Новог Сада, 1991. год.

Булгаков, Сергије: Икона и иконопоштовање, догматички оглед; Друштво Источник, Београд 1998. год.

Библија без Бога, хришћанство без цркве; Православље и секте – новопротестантизам данас и овде II; Светигора, Цетиње 1997. год.

Библија Кршћанске садашњости, Загреб 1983. године.

Библија, Стари завет у преводу Ђуре Даничића и Нови завет у преводу Емилијана М. Чарнића;

Боровић,Павле: Библијски приручник археолошких, географских и историјских појмова I и II; А. К. „Препород“ – Београд и „Знаци времена“ – Загреб, 1987. год.

Веронаука у кући: Православна верска читанка; верско добротворно старатељство, четврто издање, Београд, 1991. год.

Еванђеље по Матеју, превод и тумачење, др Димитрије Стефановић, 1923. год.

Живот и рад Исуса Христа, Четири еванђеља, превео др Александар Бирвиш. Београд 1987. год.

Књига правила, Зборник канона Православне цркве; Шибеник 2003.

Мијач, Божидар: Икона света слика; Партенон, Београд 1997. год.

Милин, Лазар: Научно оправдање религије, Апологетика, књига 6, Црква и секте, Романов, Бања Лука 2001. год. (пресликано издање: Београд 1986. год.)

Марковић, Мирослав: Студије о религији антике; Српско друштво за хеленску философију и културу Јасен, Никшић 2001. год.

Миз, Роман: Хришћанство на прагу трећег миленијума, Нови Сад, 2000. год.

Новозавјетни коментари, Дјела апостолска, Добра вест - Нови Сад, 1986. год.

Никољин, Иван: Православна апологетика; Издавачка књижарница Геце Кона, Београд 1934. год.

Нови завет, превод комисије СПЦ, четврто исправљено издање, 1998. год.

Нови завет, Савремени српски превод (WBTC, Fort Worth, Texas). Хришћански евангелизациони центар, Бачки Петровац, 2003.

Окалахан, Павле: Православни одговор на основне заблуде протестаната, Књижара „Прота Васа” из Панчева, Београд 1997. год.

Обрадовић, Доситеј: Сабрана дела I, Просвета, Београд, 1961. год.

Поповић, Јустин: Житија светих; Издање манастира Ћелије код Ваљева, Београд 1977. год.

Преподобни Јустин Ћелијски: Догматика Православне цркве I-III; Издају: Задужбина „Свети Јован Златоуст” Аве Јустина Ћелијског и манастир Ћелије код Ваљева, Београд 2003. год.

Поповић, Јевсевије: Општа црквена историја са црквеностатистичким додатком; томови I и II (пресликано издање), Сремски Карловци, Српска манастирска штампарија 1912. год.

Поповић, Радомир: Васељенски сабори; одабрана документа, треће допуњено издање, Београд 2002. год.

Пут душе после смрти, о митарствима, (Реч о исходу душе праведних и грешних), манастир Ћелије 1995. год.

Свети кнез Лазар, број 1 (5), Призрен 1994. год.

Седам стубова премудрости; Историја васељенских сабора, (прво издање, мисионарски и духовни центар манастира Хиландара „Тројеручица” Београд 1998. год.), друго издање, Београд 2004. год.

Ћоровић, Владимир: Историја Срба, Публик Практикум, Земун 2004. год.

Флоровски, Георгије: Хришћанство и култура, библиотека „Руски боготражитељи'', Логос, Ортодос, Београд 1995. год.

Флавије, Јосиф: Јудејски рат; Просвета, Београд 1967. год.

Hamman, A. G.: Rim i prvi hrišćani, svakodnevni život; Bukur BOOK, Beograd 1998. god.

Шмеман, Александар: Историјски пут Православља; Митрополија цетињска, Атос, Библиотека: Путеви Православља, Цетиње 1994. год.

Woodrow, Ralph: Babilonska misterijska religija, Drevna i suvremena; Zajednica kršćana, Čakovec 1991. god.  

Казивања Доситеја Обрадовића

„Љубезни српски народе, немој ти мени за зло примити што ја нека наша злоупотребљенија обличавам; време је већ, за живога Бога време, да почнемо слободније и разумније мислити. Докле ћемо туђе погрешке осуждавати, а наше скривати и оправдавати? Нико се неће ва вјек вјека исправити и побољшати друге укоравајући. Разуман и правдољубив чловек од себе најпре почиње: себе испитује и сматра, себе суди и осуђује; нити себи прашта ако у чем криво има. Ако ли ме ко из своје просте ревности осуди и похули, време ће показати да није имао право. Ништа ми на свету није милије ни љубезније од мојега рода, но колико га више љубим, толико сам му више дужан правду и истину представљати и говорити.

Греци су људи као и остали људи, могли су се ласно преварити као и други, а ми од њих примили, пак се нашли у истом шкрипцу, пак сад све друге за прелаштене држимо, а сами себе чисте као сунце! Кад смо тако готови све друге муштрати и судити, није ли праведно и време већ да и сами себе мало промуштрамо и попросудимо? Чини ми се да је ово најпаметније.

Кад су Греци и Латини од Христова апостола примили христјански закон, онда није било ни часнога дрвета, ни икона, ни све-тих телеса, ни моштију, ни костију, ни канона, ни ирмоса, ни тропара никаква, ни најмањег кондака. За све то блажени и свети апостоли нису ни речи ни слова нити знали нити мислили. А наши славенски народи примише христјанство неки од Греков, а неки од Латина. Но кад? На девет стотина година после апостола. Саде нек ми каже ко зна: шта се није могло за девет стотина година изумити и натрапати?

Зашто да не познаду да у светковању толиких светаца ниједна длака православија не стоји? Зашто да им се не каже да су ове ствари измишљене на шест и седам стотина година после спаситеља Христа и апостола?

Христос дође да нас избави свакога поклоњенија и службе твари и дела рук человеческих, а они те окрени те обрни, пак опет мораш се клањати делу рук человеческих. И што је грђе и горе: пишу светога Христофора с пасјом главом, мораш јој се клањати. Образ преблагословене Спаситељеве матере са три руке пишу! То што би у натури (сачувај Боже!) чудовиште било, томе се на икони мораш клањати. Ево, браћо моја, докле сујеверије и слепота може доћи и стигнути!

Овакови, ако је христјанин, он је само по случају христјанин; што год верује и твори, из самог обичаја и верује и твори; нити ти он мари нити се миче да прораспита шта је наш человјекољубиви Спаситељ учио и заповедио, шта ли су људи на неколико стотина година после њега измислили и придодали.

‘Добро, добро! Али ти знаш да твоји Србљи, који нису научени слободно мислити, како те новине од тебе чују, рећи ће да си јеретик.’
Нек реку што им драго. Ја се уздам да ће време показати да нису право имали. А неће сви рећи, не бој се. (...) А и време је да прости народ не варамо. Познајући чисту истину, и не казујући ју, с каквом совестију мислимо пред Бога доћи? Како би ко могао по правди рећи да сам јеретик, видећи јасно да ја ништа друго не подврждавам развје чисту јевангелску и апостолску науку? Новине никакве не уводим, него и оне које су против светога јевангелија уведене, одмећем. „Никога не проклињите, но благосливљајте. Ради человечески преданија не остављајте заповести Божије.“ Ово је кротка и блага Христа Спаситеља наука – ово ја мудрујем. Зашто ће, дакле, рећи да сам јеретик? С моје стране ево шта ћу им ја рећи:
„Поштени роде српски, мила браћо, немојте ме укоравати ни осуждавати. Расудите да ово што вам говорим, не говорим ни за какав мој интерес; не иштем од вас никаква достоинства, не иштем богатство. Желим и иштем вашу ползу и исправленије.“

Што мислиш, зашто су друго Христа распели и убили? Низашто друго него зато што је хотео народу очи отворити и показати које је чисто правоверије, које ли сујеверије.

Еда ли сам закон мој и веру изменио? Нисам, нити ћу док сам год жив. Но научио сам боље и разумније сврх мојега закона и вере мислити и судити. Књиге учених људи дале су ми способ, правоверије од сујеверија распознати и чисто евангелско ученије од человеческих свакојаких преданија и придодаванија... Питаш ме: ко сам ја, и ко ми је дао власт учитељски тон узимати! Између толиког множества Србаља хотео је Бог да се и ја родим; словесни човек будући, имам богодану и природну власт другима мисли моје сприопштавати, и што сам добро и паметно од других чуо и научио другима казивати. (...) Ето ко ми је дао власт: Бог, који ми заповеда да моју дужност чиним.“

Доситеј Обрадовић 

Увод

Казивања једне од највећих и најзначајнијих личности у историји нашег народа, која сам навео уместо предговора, пуна су смисла и садржаја. Пре свега зато што су у потпуности сагласна са оним што као наук произилази из Светог писма. Велики српски просветитељ Доситеј Обрадовић је, неколико деценија пре штампања првих примерака Библије у преводу Ђуре Даничића и Вука Караџића, имао прилике да се упозна са поруком Књиге над књигама. У свом делу „Живот и прикљученија” описао је свој боравак у манастиру и искрену жељу за испуњавањем идеала светости у угледању на многобројне православне светитеље.

Ипак, касније је са много више искуства и животне зрелости, а пре свега познавања еванђеља, писао о својој искреној жељи да његов српски народ дође до истинског и правог богопознања кроз послушање изворне Христове и апостолске науке.

Циљ публиковања и овог издања је да православни народи спознају духовне истине које су записане у еванђељу.

За разлику од Доситејевог времена, данашње доба је доба писмености. Свето писмо је постало једно од најприступачнијих књига. У последњих неколико деценија одштампани су милиони примерака Библије на српском језику. Ипак, и поред ових чињеница, Срби су на почетку XXI века у понечему ипак налик својим прецима из доба Доситеја. Познавање учења Светог писма, односно Христове и апостолске науке, налази се на поражавајућем нивоу као и у ондашње време.

Из тог разлога, као основни документ за доношење закључака у овој студији послужиће нам управо Свето писмо, односно преблагословена наука нашег Господа Исуса Христа и његових апостола.
Потом, ту ће бити и литература познатих домаћих и иностраних православних аутора коју ћемо користити да би се упознали са веровањем које дели више од двеста милиона људи широм света. И на крају, користићемо и дела признатих световних и црквених историчара, односно проверене историјске податке који ће нам помоћи да сагледамо чињенице о пореклу и развоју православних учења и богослужбених обреда, о којима је и Доситеј говорио.

У тексту ове књижице сусрешћемо се и са једним ‘новим’ појмом. То је термин ‘еванђеоски хришћанин', који је највећем делу нашег народа готово потпуно стран. Шта се под њиме подразумева?

Ко су заправо еванђеоски хришћани? Еванђеоски хришћани су кроз читаву историју Цркве а и данас управо они верници који поштују Свето писмо и Христову науку у њеном изворном значењу.

Доситеј Обрадовић је, по мом личном уверењу, био први еванђеоски хришћанин у модернијој српској историји. Вероватно и најзнаменитији у читавој досадашњој повести Срба на овим просторима. Његова писана дела јасно сведоче о блиставој вери заснованој на еванђељу.
Нека Господ благослови српски народ да крене стопама славног просветитеља и пронађе исто - истину еванђеља.

У славу Тројединог Бога Оца, Сина и Духа Светога

Ивица Стаменковић  

Свето писмо и традиција Православне цркве

На самом почетку ове студије о православном црквеном учењу и њеном односу према богооткривеним истинама Светог писма, навешћемо текст који представља записани говор односно реакцију руског свештеника Кирила Зајца на проповедање еванђеоских хришћана у Русији пре Другог светског рата.

Текст који следи описује свештениково настојање да народ поврати и утврди у православној вери оне који су се у њој били поколебали.

Свештеник се посебно обратио еванђеоском вернику, који је том приликом био присутан, следећим речима:

„Дозволите ми да вам поставим неколико јасних, нимало магловитих, питања и одговорите на њих јасно, без свог магловитог красноречја. (...) Реците ми – да ли се код вас сачувало оно огромно духовно богатство које су Цркви предали Свети Апостоли? Или можда о томе нисте ни мислили, нити сте за такво богатство чули? (Ћутање.) - Имате ли свештенике? Не? А они постоје у Цркви од апостолских времена. Свештенство су нам предали Апостоли. О њему се јасно говори у том истом Светом Писму, које у овом тренутку држите у рукама. Да ли су се код вас сачувале Свете Тајне? – Крштење, миропомазање, покајање, причешће, брак, јелеосвећење? Оне постоје од апостолског доба, а о њима се говори у новозаветним светим књигама! Да ли, у складу са Еванђељем, поштујете Мајку Божју? Имате ли молитвено општење са Небеском Црквом, са Светим Апостолима, чија су Писма сад у вашим рукама, са светитељима, мученицима и свим праведницима? Имате ли молитвено општење са Ангелима? Да ли се молите Ангелу – чувару? А све је то, видите, постојало у Апостолској Цркви. И све то постоји у Православној Цркви. Имате ли молитвено општење са умрлим очевима, мајкама, дедовима и са свима у вери уснулима? Да ли се молите за покојнике? Или сте на њих заборавили, па се смрт показала јачом од љубави Христове? – А у Апостолској Цркви молили су се за покојнике! Иконе не поштујете. А да ли поштујете животворни Крст Господњи? Да ли себе осењујете светим Крстом? Да ли Крст носите на грудима својим, који је, по речи Апостола – „Његова поруга“ (Јев. 13,13). – Све је то постојало у Апостолској Цркви. Моја питања су јасна. Одговорите на њих. Ћутите? Да, шта бисте могли рећи, кад ништа ни немате. А то је, заиста, огромно богатство.“

Управо наведени текст послужиће нам као основа да се упознамо са неким од основних учења Православне цркве.

Свештеник је, у свом говору пред присутним православним народом, изнео читав низ тврдњи за које је искрено веровао да су тачне. Он, који је међу окупљенима уживао већинску подршку, у себи је ликовао, радујући се и благодарећи Господу што је ућуткао верског неистомишљеника исказујући очигледну надмоћ своје теолошке аргументације. Еванђеоски верник, приказан је као особа која је морала да ућути бивајући постиђена мудром свештениковом беседом, очигледно и сама увиђајући да је кренула духовном странпутицом. Наша је жеља да у овој студији проверимо изнете податке и утврдимо да ли су у апостолској Цркви заиста постојала сва малочас побројана веровања. Под појмом „апостолска црква“ наравно подразумеваћемо оно на шта је и поменути свештеник мислио, а то је Црква првог века, која је постојала у време Господњих апостола.

Као што је познато, током првих двадесетак година постојања Христове Цркве још увек није било писаних докумената хришћанске вере. Након тог почетног периода, у другој половини првог века, апостоли и њихови најближи сарадници написали су еванђеља и посланице упућене одређеним црквама или појединцима. До краја живота последњег апостола, који је доживео дубоку старост, апостола Јована сина Зеведејевог, довршено је и писање последње књиге Светог писма. Са пуним правом можемо да тврдимо да су апостоли у књигама Новог завета записали све што је било неопходно за исправан духовни живот и раст. Са друге стране, потпуно невероватна би била и сама помисао да су апостоли могли било шта да изоставе (случајно или намерно) од оних најбитнијих духовних истина од којих зависи вечна судбина милијарди људи. У еванђељима и посланицама записано је оно што је и иначе било познато већини хришћана тадашњег доба. Беседе о Христовом животу, његовом учењу и делима свакодневно су изговаране пред мањим или већим групама окупљених. Када је постало неопходно, због све већег умножавања броја верника и цркава широм Римског царства, апостоли су и писмено забележили све духовне истине које су верницима већ деценијама усмено преносили. Дакле, садржај еванђеља и посланица (Новог завета) представља поруке које су већ годинама биле усмено проповедане и упућиване на примену одређеним црквама или појединцима у складу са њиховим духовним потребама.

Када смо већ утврдили ову непобитну чињеницу, остаје нам да у овом ауторитативном извору хришћанске вере пронађемо темеље свих раније поменутих учења Православне цркве.  

Да ли православно свештенство постоји од апостолских времена?

ИМАТЕ ЛИ СВЕШТЕНИКЕ? НЕ? А ОНИ ПОСТОЈЕ У ЦРКВИ ОД АПОСТОЛСКИХ ВРЕМЕНА. СВЕШТЕНСТВО СУ НАМ ПРЕДАЛИ АПОСТОЛИ. О ЊЕМУ СЕ ЈАСНО ГОВОРИ У ТОМ ИСТОМ СВЕТОМ ПИСМУ, КОЈЕ У ОВОМ ТРЕНУТКУ ДРЖИТЕ У РУКАМА’. - протојереј Кирил Зајц


ДА ЛИ ПРАВОСЛАВНО СВЕШТЕНСТВО ПОСТОЈИ ЈОШ ОД АПОСТОЛСКИХ ВРЕМЕНА? ДА ЛИ О ТОМЕ ЗАИСТА ЈАСНО ГОВОРИ СВЕТО ПИСМО?

   Упознаћемо се најпре шта Православна црква верује о овој теми:

„Свештенство сачињавају: ђакони, презвитери (свештеници) и епископи (владике). Епископи (владике) имају право да врше све свете тајне, да уче верне и управљају епархијом, која им је поверена од стране Цркве; презвитери (свештеници) имају право да врше све свете тајне изузев Свете тајне рукоположења. Они могу да управљају својом парохијом, коју им је епископ, на рукоположењу, поверио а ђакони самостално немају право да врше ниједну свету тајну. Они помажу (саслужују) владикама и свештеницима у вршењу светих тајни. То су три степена свештенства: ђаконски, презвитерски и епископски. (...) Служба свештеничка у Цркви Христовој је продужена служба апостолска. Свештенство свето је прејемник службе и власти апостолске. Оно је добило од Спаситеља право какво нема ниједна служба ни у земаљској ни у небеској Цркви Христовој.“

   Према управо изложеном учењу, Христови апостоли су били установитељи свештеничког поретка у Цркви. Ипак, уколико пажљиво проучимо новозаветне списе, запазићемо да се израз „свештеник“ (јереј, hiereus) ни на једном месту не користи да би се њиме описала служба хришћанских епископа (надгледника), презвитера (старешина) и ђакона (послужитеља). Овај израз се користи у еванђељима, Делима апостолским и посланици Јеврејима само за означавање припадника старозаветног јеврејског свештенства – чија је служба подразумевала приношење крвних жртава. На пример, Господ Христос је свештеницима упутио неколицину излечених губаваца, јер је над њима, по Божијем закону датом Израиљу, требало да се изврши обредно очишћење:

„И кад је улазио у једно село, сретоше га десет губавих људи, који стадоше издалека, те подигоше глас говорећи: Исусе, учитељу, смилуј се на нас. А кад их виде рече им: идите и покажите се свештеницима. И беху очишћени док су још ишли.“

   У даљем тексту навешћемо још неколико примера новозаветних текстова у којима се помиње реч свештеник. Као што ћемо увидети, овај појам се ни на једном месту не односи на служитеље у хришћанским црквама, већ на службенике у јеврејском храму и религиозне вође израиљског народа, или пак на паганске идолопоклонике:

„Исус прихвати и рече: један човек је силазио из Јерусалима у Јерихон и пао у руке разбојницима, који га свукоше, избише, оставише га напољу полумртва и одоше. А случајно је тим путем силазио један свештеник, виде га и прође.“

„И сваки свештеник, додуше, стоји сваки дан и служи приносећи много пута исте жртве које никада не могу потпуно уклонити грехе.“

„Тада се скупише првосвештеници и народне старешине у двор првосвештеника који се звао Кајафа, па се договорише да Исуса на превару ухвате и убију...“

„Тада првосвештеник раздра своје хаљине говорећи: похулио је на Бога; шта нам још требају сведоци? Ето сад чусте хулу. Шта мислите? А они одговорише: заслужио је смрт. Тада му пљунуше у лице и ударише га по глави, а други по образу говорећи: прореци нам, Христе, ко те удари?“

„А Павле погледа на синедрион и рече: браћо, ја сам са потпуно чистом савешћу живео служећи Богу до овога дана. Првосвештеник Ананија пак нареди онима што су стајали до њега да га бију по устима. Тада му Павле рече: Бог ће бити тебе, зиде окречени; и ти седиш да ми судиш по закону, а против закона наређујеш да ме бију.“

„А свештеник Зевсовог храма, који се налазио пред градом, доведе јунце и донесе венце пред врата и хтеде с народом да принесе жртву.“

   Према извештају еванђелисте Луке у Делима апостолским, последица проповедања еванђеља је била и та да су многи јеврејски свештеници напуштали свој ранији верски систем и постајали следбеници Месије, Исуса из Назарета:

„И реч Божија је напредовала и број ученика у Јерусалиму се веома повећавао, па се и многи свештеници покораваху вери.“ (Дела. ап. 6:7).

    Поред претходног сазнања о некоришћењу израза „свештеник“ у односу на хришћанске служитеље, многи текстови Новог завета могу да нам послуже и као доказ да се службе „епископа“ и „презвитера“ у апостолско време нису разликовале већ су се односиле на једну те исту дужност надгледања и старања. Према учењу Светог писма, црквене старешине (презвитери), поред осталог, обављају и службу надгледања односно бдења над црквеним стадом, те се зато називају и надгледницима односно епископима. Еванђелист Лука је то потврдио описујући састанак апостола Павла са старешинама (тј. презвитерима) цркве у Ефесу:

„...И дозва црквене старешине: А кад дођоше к њему, рече им: (...) Пазите на себе и на све стадо, у ком вас је Дух Свети поставио за епископе, да напасате Цркву Божију, коју је стекао својом крвљу..“ (Дела ап. 20:17, 18, 28).

   У оригиналном грчком тексту, у 17. стиху се користи реч »presbuteroi« тј. у множини: „старешине“. Од ове грчке речи, малим прилагођавањем српском језику, настала је реч „презвитери“ или у једнини: »presbuteros«, „презвитер“ тј . старешина. У своме говору упућеном њима, апостол у 28. стиху користи другу реч: »episkopoi« тј. епископи (у једнини »episkopos«, тј. „надгледник“). Дакле, поистовећујући чин епископа и презвитера, Павле заправо пише да су управо саме старешине (presbuteroi) биле у служби надгледника - епископа (episkopoi). Занимљиво би било у овом смислу погледати и како гласи почетак посланице Фили-пљанима:

„Павле и Тимотеј, служитељи Христа Исуса, свима светима у Христу Исусу, који су у Филипима, с епископима и ђаконима: благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа.“

    Из управо наведених стихова можемо да уочимо поздрав ког су Павле и Тимотеј упутили свим верницима („свима светима“) у Филипима, међу којима је било и епископа и ђакона (тј. надгледника и послужитеља ). Зачудо, у овом поздраву се не помињу „презвитери“! Према данашњем православном устројству, према коме при сваком већем храму служи више презвитера, свакако би се подразумевало да их је и црква у Филипима морала имати. Но, очигледно је разлог за непомињање презвитера управо тај што су они названи другачијим именом – „епископи“, као што је уосталом случај и у другим деловима Новога завета у којима се ове две службе поистовећују. Такође је занимљиво уочити да је у првовековном хришћанству у свакој локалној хришћанској заједници било постављано више епископа – што јасно видимо из примера две напред поменуте цркве. Православна црква, која себе назива „апостолском“ и у овоме одступа од ранохришћанског правила, следећи учења каснијих црквених сабора на којима је стриктно заповеђено да се у једном граду не сме поставити више од једног епископа.

   Поред непостојања разлике између служби презвитера и епископа у апостолској Цркви, као и доказивања да се за разлику од православне праксе радило о истим особама, постоји још једно значајно одударање од новозаветног учења. Наиме, познато је да су епископи у Православној цркви неожењени тј. да се бирају из редова истакнутих монаха. Са друге стране, у апостолској Цркви је постојала изричита заповест да црквене старешине (презвитери тј. епископи) морају да буду ожењени људи:

„Епископ, дакле, треба да је непорочан, једне жене муж, трезвен, разборит (...) који добро управља својим домом и има послушну децу са сваком честитошћу; јер ко не зна да управља својим домом како ће се старати за Цркву Божију?“

У првом веку, за време живота апостола, као и неколико векова касније епископи су били ожењени. Ипак, по речима историчара Јевсевија Поповића, од четвртог века је то библијско правило све више смењивано праксом постављања монаха на епископске позиције:

„Та околност, што је монаштво добивало све јачи утецај у цркви, учинила је, да су постепено највиша црквена достојанства дошла у руке тако високо цењених монаха, а свештенство, које је живело у браку, поред монаха постепено је потискивано. Услед тога су монахе, не само радо посвећивали за презвитере и ђаконе (...) – него су њихови настојатељи добили места и у синодима, наскоро и на епископским столицама на Истоку налазимо скоро само монахе, и ожењени епископи већ су у почетку V. столећа у целој цркви велика реткост. Кад је 410. Синесије Киринејски изабран за птолемаидског епископа, устезао се испрва да прими избор, јер је био ожењен, а није се хтео растати са својом женом; али је још посвећен за епископа, иако се није морао растати са женом. Кашње нема скоро ни говора о епископима, који живе у браку. (...) У погледу епископа је Јустинијан I. (527-565) напослетку изричито наредио, да морају бити неожењени. И заиста на Истоку већина епископа беху монаси.“

   Што се пак тиче одеће коју користе православни свештеници, из Библије као и из историјских извора сазнајемо да су апостоли и старешине првовековних цркава (као и сам Христос), за разлику од старозаветних свештеника који су носили специјалну одећу, били одевени једноставно – попут осталих својих савременика. Српском народу, који је навикао да своје свештенике увек види одевене у црне мантије, проповедници еванђеоских цркава који врше богослужења и крећу се у обичним цивилним оделима (богослужења углавном врше обучени у свечанију цивилну одећу) изгледају прилично чудно. Ипак, управо такво одевање какво практикују богослужитељи у еванђеоским заједницама, јесте налик на оно које су практиковали и заступали Христос и апостоли! Ову чињеницу признао је и православни свештеник Божидар Мијач:

„Сама чињеница да у Новом завету не можемо, на први поглед, да нађемо неко учење о свештеничком оделу, слично неким другим предметима – не треба да нас збуни. У њему заиста нема таквих прописа. Ту се могу наћи само извесне напомене о скромности у одевању (Мт. 6, 28-30; Лк. 12, 27-28; Филибљ. 4, 5), док су Христос и апостоли носили обично народно одело. Штавише, Христос је нападао извесну специјалну одећу као лицемерство (Мт. 23, 5). (...) Зато, после апостолске епохе, у којој не налазимо неку особиту одећу пастирства (треба знати: да је и народно одело онога времена које су носили Христос и апостоли – једноставни плашт који је покривао читаво тело – добро одговарао пастирској сврси), већ крајем првог века постоје трагови о њеном постојању, о чему сведочи апостолско предање и црквени канони. У другој половини IV века имамо прецизне прописе о специјалном свештеничком оделу.“

   Историчар Јевсевије Поповић, насупрот Мијачу, не спомиње податке о томе да је посебна одећа за „свештенике“ почела да се уводи већ крајем првог века, већ говори да се први њен спомен налази тек „крајем првог периода“, тј. негде пред крај трећег и у четвртом веку, уз истицање да не постоје подаци како је она у то време изгледала. Овај аутор истиче да је тадашња одећа верских служитеља била вероватно беле (или неке друге светле) боје. Током другог периода (од 312. - 622. год), настало је готово све оно од одеће што се и данас користи од стране свештенства у Источној и Западној цркви, уз назнаку да су неки делови одеће уведени и много касније у употребу.

   Као што смо могли да уочимо у претходном разматрању, библијски текстови и историјски подаци недвосмислено указују на чињеницу да православно веровање по питању установљавања специјалне свештеничке јерархије у Цркви није подударно са апостолским учењем. Ово веровање своје постојање темељи на учењима људи који су живели вековима након смрти Христових апостола. Православно свештенство, са свим својим данашњим обележјима и службама је страно Светом писму, новозаветном хришћанству, као и духу који је владао у Цркви првога века. 

Да ли Свето писмо говори о светим тајнама?

‘ДА ЛИ СУ СЕ КОД ВАС САЧУВАЛЕ СВЕТЕ ТАЈНЕ? – КРШТЕЊЕ, МИРОПОМАЗАЊЕ, ПОКАЈАЊЕ, ПРИЧЕШЋЕ, БРАК, ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊЕ? ОНЕ ПОСТОЈЕ ОД АПОСТОЛСКОГ ДОБА, А О ЊИМА СЕ ГОВОРИ У НОВОЗАВЕТНИМ СВЕТИМ КЊИГАМА!’ протојереј Кирил Зајц

ПОРЕКЛО СВЕТИХ ТАЈНИ. ДА ЛИ ОНЕ ЗАИСТА ПОТИЧУ ОД АПОСТОЛСКОГ ДОБА?
ДА ЛИ СЕ О ЊИМА ГОВОРИ У НОВОЗАВЕТНИМ КЊИГАМА?

  Према учењу Православне цркве, Господ је осмислио да човеково спасење оствари тако што ће предати људима одређени број светих тајни, које би они требали да врше и да их се придржавају. Управо оне (свете тајне) представљају једини начин за задобијање спасења и вечног живота. Ево шта о томе читамо у православној литератури:

„Сав свет лежи у злу“, констатовао је још врло давно љубљени апостол Христов, св. еванђелист Јован (Јов. 5, 19). У том свету зла човек се налази као у бунару, на његовом дну, одакле вапије за спасењем. Сам је немоћан да се својим силама спасе док му неко са врха бунара не спусти конопац спасења за који ће се он, својом во-љом, оберучке ухватити. (...) Свете тајне Цркве Христове (православне) су онај „конопац“ који је Господ Исус Христос са небесних висина, из чисте и безграничне љубави према човеку, спустио у на-шу долину плача да бисмо се ми, грешни људи, ухватили за њега и својим раслабелим силама, уз помоћ благодати Божје, изашли на светлост невечерњег дана Божјег.“

  Светих тајни у Православљу има седам, а то су: крштење, миропомазање, причешће, покајање (тј. испо-вест), свештенство, брак и јелеосвећење.

  Сваки пажљиви читалац Светог писма приметиће да од наведеног броја појмова постоје најмање два који се у новозаветним текстовима уопште не помињу. То су миропомазање (као пропратни чин крштења) и јелеосвећење (освећење јелеја тј. уља за помазање болесника). Апостолска новозаветна пракса описана у Библији нам ни једним словом не пружа доказе да су првовековни хришћани били помазивани уљем (миром) након крштења, нити пак да су пре помазивања болесника уљем „у име Господње“ апостоли претходно вршили његово освећење. Иако се у Новом завету спомиње крштење многих људи, као и помазивање болесника уз молитву за његово исцељење, поменуте православне праксе (миропомазање и јелеосвећење) у потпуности изостају. Са друге стране, као што је познато сваком проучаваоцу православног учења, у Источној цркви је током векова постојало веровање да постоје још неке свете тајне поред ових седам које се данас званично признају. Такав је на пример монашки постриг (сечење косе, тј. шишање монаха приликом ступања у монашки ред). Ипак, под утицајем римокатоличке теологије, Православна црква је усвојила поменути број сакрамената:

„За Православље је карактеристично да не познаје строго одређивање броја седам за сакраменте. Додуше, теологија Православне цркве касније, под утицајем Римокатоличке цркве, преузела је број седам сакрамената. Међутим, Православље у начелу не познаје строгу разлику између сакрамената и сакраментала, то јест црквених посветних чинова, који нису у правом смислу сакраменти.“

  Историчар Ernst Benz у даљем тексту потврђује чињеницу коју заступају и еванђеоски хришћани, а то је да се учење о светим тајнама развијало постепено, током многих векова, уз различита мишљења црквених ауторитета о њиховом броју. Тек је хиљаду и двеста година после Христовог вазнесења коначно обликована догма о тајнама (сакраментима) какву данас затичемо у православном и римокатоличком хришћанству:

„На одређени начин целокупна је сфера Цркве »мистериогена« те из своје харизматичне пунине може увек стварати нове мистерије. Док је у старој цркви одређивање канона књига Новога завета било завршено у IV. столећу, фиксирање догме између V. и VII. столећа, поједностављење литургије у VII. столећу, дотле број сакрамената још није био утврђен све до краја првог хиљадугођа – што је у сваком случају знак стваралачке животности у овој свери. Један од великих учитеља Православне цркве, Дионисије Ареопагит (у VI веку после Христа, прим. И. С.), наводи у свом делу »О црквеној хијерархији« шест мистерија: крштење, евхаристија, потврда, свештенички ред, посвећење монаха и официј за мртве. Црквени учитељ Јован Дамаскин спомиње два столећа касније само два сакрамента: крштење заједно са припадајућом хризмом и евхаристију. Тек на Лионском сабору 1274. године грчки су теолози, у поводу расправе о сједињењу с Римом, прихватили број седам сакрамената, који је мало пре тога прихваћен у сколастичкој теологији Запада: крштење, потврда, евхаристија, покора, свештенички ред, женидба, болесничко помазање. И међу данашњим православним теолозима постоје многи који се не држе строго утврђених мистерија схемом од седам »сакрамената«, како их је назвала Римокатоличка црква, и који упућују на то да је много обухватнији опсег православних мистерија.“

  У управо цитираном и веома јасном наводу занимљиво је запазити и податак да је један од највећих православних теолога свих времена (поготово један од највећих и најзначајнијих теолога иконопоштовања), св. Јован Дамаскин, у овом погледу заступао много више протестантско него данашње православно гледиште – говорећи само о две свете тајне, крштењу и причешћу (вечери Господњој), а да су на списку Дионисија Ареопагита, два века раније, неке од данас признатих тајни биле изостављене а неке друге придодане – те да их је било укупно шест. Сматрам да су до сада наведене историјске чињенице више него довољне да докажу да се број „светих тајни” не темељи на Христовом и апостолском учењу, већ на мишљењима црквених отаца и одлукама каснијих сабора, и то тако што је на крају крајева број од „седам сакрамената“ код православних преузет од, у то време анатемисане, Западне цркве. Управо због тежине ових историјских аргумената, могли бисмо да посумњамо у тачност и осталих навода који се тичу учења о светим тајнама. На почетку смо навели текст из „Веронауке у кући“ који жели да нас увери да је број од седам светих тајни установио Христос и послао нам их са небеса као својеврстан „конопац за спасавање“, а ми смо увидели да су тај конопац исплели црквени оци кроз векове, и на крају један његов крај задржали на Западу а други пребацили на Исток.

                                     ТАЈНЕ КОЈЕ СУ СПОМЕНУТЕ У БИБЛИЈИ

  У Светом писму се на више места налази записана реч „тајна“. Њена примена и контекст у којем се спомиње су различити. Постоје људске и божанске тајне. Када се нпр. у Старом завету, у књизи о Судијама 3:19, или пак у Причама Соломоновим 25:9, спомиње ова реч, она се односи једино на обичне људске тајне, тј. ствари које свако од нас поседује а не би желели да о њима сазна велики број људи. Ипак, у стиховима које ћу навести, лако се може увидети да су одређене чињенице или дешавања биле тајна за поједине људе или читаве генерације. Постоје свакако и Божије тајне које никада од стране људи неће моћи бити схваћене у потпуности, као што су тајанственост и чудесност Божијег вечног постојања, Његове неограничене моћи и осталих многобројних величанствених особина:

„Јеси ли се ти први човјек родио? Или си прије хумова саздан? Јеси ли тајну Божију чуо и покупио у себе мудрост?“

„А кад би сам, питаху га за приче они који беху око њега с Дванаесторицом. И рече им: вама је дана тајна царства Божијег; а онима који су напољу све бива у причама, да »гледајући гледају и не виде, и слушајући слушају и не разумеју, да се не обрате и опроштено им буде«.“

„Не желим, наиме, браћо, да вам остане непозната ова тајна, да не би мудровали по својој мудрости: један део Израиља је окорео – док не уђу сви многобошци, и тако ће се спасти сав Израиљ...“

„А ономе који може да вас утврди по мом еванђељу и проповеди о Исусу Христу, по откривењу тајне о којој се вековима није говорило, а сад се јавила и кроз пророчка Писма...“

„Да се њихова срца утеше и да сједињени у љубави дођу до свег богатства пуног разумевања, до познања тајне Божије, Христа, у ком је скривено све благо мудрости и знања.“

„Ево вам казујем тајну: нећемо сви помрети, али ћемо се сви изменити, у моменту, у трен ока, кад затруби последња труба.“

„Оданде читајући можете да разумете моје схватање у Христовој тајни, која у другим нараштајима није била обзнањена људским синовима као што је сада Духом откривена његовим светим апостолима и пророцима.“

„»Зато ће човек оставити оца и мајку и прионуће уз жену своју, и биће двоје једно тело«. Ова тајна је велика, а ја говорим мислећи на Христа и на Цркву.“

„А жена беше обучена у порфиру и скерлет и позлаћена златом и драгим каменом и бисерима, држећи у својој руци златну чашу пуну гнусоба и нечистоте свога блуда, на челу јој пак беше написано име, тајна: велики Вавилон, мајка блудница и гнусоба земаљских. И видех жену како се опија крвљу светих и крвљу Исусових сведока. И зачудих се веома кад је видех.“

   Као што можемо да уочимо у горе наведеним стиховима, појам „тајне“ се углавном користи од стране библијских писаца приликом описивања учења о небеском царству, Христовој Цркви и васкрсењу мртвих. Такође, помиње се и будуће спасење израиљске нације као и настанак тајанственог Вавилона, који према многим еванђеоским тумачима представља материјално богату и од Бога отпалу, не на Библији већ на људским предањима основану цркву, која је у име заштите „правоверја“ кроз векове прогонила праве Исусове следбенике и брутално их убијала. Али ипак, оно што је уочљиво у готово свим стиховима које сам навео јесте апостолско истицање да су ствари о којима су писали биле тајна (тј. биле су сакривене) људима у прошлим временима, али да су престале бити тајном од тренутка њиховог објављивања кроз Христово еванђеље.

   Дакле, да поновимо још једанпут, крштење, вечера Господња, брак и остале „духовне институције“ које православни називају „светим тајнама“ се у Новом завету таквим не називају. Свето писмо ни на једном месту не помиње појам „светих тајни” а поготово не у вези оних религијских чинова или радњи на које се овај назив примењује у традиционалном хришћанству Истока и Запада.