СВЕТО ПРЕДАЊЕ, у учењу светих апостола и отаца Цркве

 ''Усмено предавање учења Исуса Христа и догађаја јеванђелске историје је – Свето Предање. У цркви оно постоји напоредо са Светим Писмом и допуњава га (...) но у еванђељу ни приближно није све записано. Јеванђелист Јован каже да кад би се о свему подробно писало, тада се ни у сами свет не би могле сместити написане књиге (Јов. ХХI, 25). Многи догађаји су се и даље препричавали усмено. На пример приче о Рођењу Богородичином, о Ваведењу Њеном у Храм, о Њеном славном Успењу, нису написане у еванђељу.''[1]

  

''Шта је Свето предање? То су сва она духовна блага која смо наследили од наших светих предака, а која су у савршеној хармонији са Светим писмом и која нам помажу да правилно разумемо Свето писмо. Шта је старије Свето писмо или Свето предање? Свето предање. Шта је обимније? Свето предање. Свети Јован јеванђелист потврђује ово говорећи: ''А има и много друго што учини Исус, које када би се редом пописало, мислим, ни у сами свет не би могле стати написане књиге (Јн. ХХI, 25).''[2]

''Свето предање обухвата:

1.        Кратка излагања и формулисања нашег православног веровања;

2.        Учење о седам светих тајана, као и чинове како се оне врше;

3.        Апостолска правила (каноне);

4.        Правила (каноне) седам васељенских сабора, који су одржани у :

  I    Никеји 325. г. са 318 светих отаца,

 II    Цариграду 381. г. са 150 светих отаца,

 III   Ефесу  431. г. са 200 светих отаца.

 IV   Халкидону 451. г. са 630 светих отаца,

 V    Цариграду  533. г. са 160 светих отаца,

 VI   Цариграду 680. г. са 170 светих отаца, и у

 VII  Никеји 787. г. са 367 светих отаца.

 (На ових седам васељенских сабора, учествовало је, дакле, укупно око 2.000 представника хришћанске цркве из целог света);

5.        Канони и правила неколико помесних синода или сабора;

6.        Правила о црквеној дисциплини св. Василија Великог и других светитеља;

7.        Списи светих отаца Цркве;

8.        Литургије и друга црквена богослужења;

9.        Житија хришћанских светитеља и мученика;

10.     Побожни обичаји, значења и символи као изрази наше вере, наде и љубави.''[3]

  

Дакле, укратко речено, Православна црква верује да је тзв. свето предање старије од Светог писма (Новог завета), да га допуњава, те да је у потпуној сагласности са његовом објавом. Наравно, није ни мало тешко упоредити текстове Библије и православног предања и проверити да ли су у сагласности – тј. да ли се слажу по свим (а не само неким) питањима хришћанске вере. Оно што се пре свега и изнад свега очекује је да, ако је ''свето предање'' заиста истинито - оно мора бити у потпуности сагласно са учењем које је у давнини, пре две хиљаде година, записано у светим текстовима првовековне апостолске Цркве, а које ми називамо Светим писмом. Богонадахнута књига Старога и Новога завета, коју је писало преко четрдесет писаца у току огромног временског периода од преко једног и по миленијума, не садржи нити једну противречност у својим учењима и тврђењима. Христови апостоли, иако различитих образовања, карактера, националности и  интелигенције, записивали су по надахнућу Светог Духа књиге Новога завета у току педесет година (у 2. половини првог века нове ере) и ни у једном детаљу нису били контрадикторни један другоме. Но, као што ћемо врло лако увидети и закључити нашим упоређивањем Божије Речи и ''светог предања'' - многа догматска тврђења ове узданице на којој је утемељено православно учење, ни изблиза нису чак ни слична учењу Христа и апостола у Новом завету. Ипак, пре него што кренемо на само упоређивање ова два извора вере (које је садржано у наредним поглављима  књиге), зауставимо се кратко на стиховима које цитирају православни теолози покушавајући да докажу да је и ранохришћанска заједница поштовала предања у која данас верују припадници Источне цркве.[4]

Употреба речи  ''предање''  у Новом завету

Постоји неколико помена речи ''предање'' у апостолским списима (у зависности од превода).

Када се тај појам спомиње у еванђељима (ев. по Матеју 15. гл; по Марку 7. гл.), он бива негативно окарактерисан од стране Господа Исуса Христа. Христос у овим текстовима осуђује јеврејске верске вође и даје им до знања да чувањем и држањем предања својих предака укидају Божију Реч и заповест. Дакле, јеврејско ''предање'' је било противречно Светом писму (Старом завету у то време) и његова директна негација. Онима који су овакво предање држали, Исус објављује да је њихово богопоштовање узалудно јер се заснива на људским заповестима и мудровањима а не на Божијој Речи.

Што се тиче ''предањa'' у апостолским посланицама, онo се појављује неколико пута: у 1. посл. Коринћанима 11:2, 23; 15:3; 2. посл. Солуњанима 2:15; 3:6; посл. Галатима 1:14 и у посл. Колошанима 2:8.

                                                                                     Посланица Галатима

''Ви сте свакако чули за мој некадашњи начин живота у јудејству, да сам преко мере гонио цркву Божију и разарао је, па сам у јудејству превазишао многе своје вршњаке у свом народу – као претерани ревнитељ за своја отачка предања.'' (посл. Галатима 1:13-14. нагласак мој.).

Ни у једном од претходно назначених стихова не можемо препознати да је реч о предањима која говоре о догађајима из православног исповедања, о којима су апостоли знали, али их нису записали (везано за Богородицу и сл.). Када ап. Павле у посл. Галатима  говори о предању, он га истиче као изразито негативну појаву (као и Христос у еванђељима), говорећи да је због ревновања и држања отачких обичаја био слеп за духовну реалност која га је окруживала.

Посланица Колошанима

Када  исти апостол у посланици Колошанима помиње овај појам, он веома озбиљно упозорава тадашње вернике да се чувају лажних наука и филозофија које настају кроз људска мудровања (предања) а на штету праве еванђеоске науке. Оваква предања, која су и у првом веку била присутна, а које су ширили неки назовиапостоли, Павле назива сујетном преваром:

''Пазите да вас ко не зароби философијом и сујетном преваром по људском предању, по светским стихијама, а не по Христу.'' (посл. Колошанима 2:8. Нагласак мој).

Између осталих лажних смерања, ова предања су укључивала и заповести да се, уместо само и једино Богу, хришћани треба да клањају и служе анђелима (Колошанима 2:18).

                                                       1.       Посланица Коринћанима

Са друге стране, у преосталим стиховима који говоре о предању (1. Кор. 11:2, 23; 15:3; 2. Сол. 2:15; 3:6), апостол се о њему односи на позитиван начин и има на уму врло конкретне ствари. Наиме, у току првих двадесетак година постојања хришћанске Цркве, до педесетих година првога века, апостоли су проповедали еванђеље усмено – још увек ништа не записујући. Како се кроз године број хришћана непрестано повећавао и цркве се оснивале у многим градовима Римског царства, а у исто време се појавили и лажни учитељи који су искривљивали науку Господњу, указала се потреба да се апостолским писањем утврди право Христово учење и као такво шири међу новозаветним заједницама. Дакле, у прве две деценије ширења хришћанства, апостоли су усменим проповедањем (предавањем) поучавали ученике хришћанској вери. Тако, када ап. Павле спомиње предање у посл. Коринћанима, он пише тамошњим верницима подсећајући их на своје раније проповедање – док је још био међу њима:

''Угледајте се на мене, као што се и ја угледам на Христа. Хвалим вас пак што ме се сећате у свему и што држите предања онако како сам вам предао.'' (1. Кор. 11:1, 2. Нагласак мој.)

.

''Ја сам, наиме, примио од Господа што сам и вама предао, да је Господ Исус, оне ноћи када је био предан, узео хлеб...''. (1. Кор. 11:23. Нагласак мој).

''Обзнањујем вам, браћо, еванђеље које сам вам проповедао, које ви примисте, у ком и стојите, којим се и спасавате, ако га чврсто држите како сам вам ја објавио, сем ако нисте узалуд поверовали. Јер сам вам пре свега предао што сам и примио: да је Христос умро за наше грехе – по Писмима, и да је сахрањен, и да је васкрснут трећега дана – по Писмима.'' (1. Кор. 15:1-4. Нагласак мој).

Пошто писац ове посланице није био један од дванаесторице апостола, те није лично присуствовао Христовој смрти и васкрсењу, он напомиње да је им предао (на усвајање – вером) оно што је и сам примио (на знање и веровање) од других. Заправо, садржај више поглавља овог писма представља понављање онога што им је неколико година раније предао својим проповедањем, а то из разлога што су се неки у међувремену поколебали у вери и говорили да нема васкрсења из мртвих (стихови 15:11-19), вероватно под утицајем грчке мисли и религије која је то негирала.

У православној литератури, између осталих, могу да се прочитају и изјаве попут ове која следи, а којима се жели да докаже да апостоли упућују данашње вернике да се држе православних предања:

''У Новом Завету стоји заповест (1. Тим. 6, 20; Тим. 2, 2) и похвала (1. Кор. 11, 2) за држање и чување Светог Предања.''[5]

Милан Вукомановић, социолог религије, међутим, заступа исправно уверење да се термин ''предање'' којег спомињу апостоли не може поистоветити са ''предањем'' о којем говоре свети оци као и православци модерног времена:

''Важно је ту, свакако, уочити да се апостол позива на усмену керигматску традицију, на једно предање које треба сачувати у памћењу. Пуних седам векова након овог Павловог сведочанства, византијски учењак Јован Дамаскин позивао се, у свом спису о иконама, на то изворно значење Традиције као памћења, и то колективног памћења. Традиција је, како ту вели Дамаскин, омеђена вечним границама, и као таква она је трајна и непроменљива. Међутим, сам садржај хришћанске Традиције у првом веку, у Павлово доба, није исти као онај у осмом веку. (...) Када Павле упућује на Традицију, он ту углавном има у виду само усмену проповед о Исусовој смрти и васкрсењу, сакрамент крштења, некакав рудиментарни облик евхаристије и Стари Завет. Са друге стране, кад Јован Дамаскин говори о Традицији, он се већ може позвати на више различитих елемената, слојева хришћанског предања: Нови, а не само Стари Завет; Никејски симбол вере и догму о Тројству; религијске и политичке одлуке бар шест васељенских сабора, нешто развијенији облик литургије, евхаристије; дела црквених отаца; и најзад, иконе – као ''неслужбени'', али у Јованово време већ нашироко распрострањени вид православног богослужења.''[6]

 Са друге стране, ''похвала'' за држање предања упућена Коринћанима, односи се само на њихово сећање на Павлов примеран хришћански живот и раније изречене проповеди о разним духовним истинама, као што из текста јасно произилази (11:1-2). Ипак, иако овај апостол сада исписује много од онога што је раније био усмено изговорио, у његовим казивањима нигде не налазимо да су беседе о ''ваведењу Богородице'' и сл. биле садржане у раније изговореним проповедима (предањима) упућеним овим и верницима других цркава.

2. посланица Солуњанима

И преостала два стиха, исписана пером већ поменутог учитеља прве Цркве, недвосмислено одбацују могућност да се под њима подразумевају предања данашњег источног хришћанства. У првом од њих, апостол охрабрује вернике у Солуну да стоје чврсто и непоколебљиво у вери, упућујући их да се придржавају онога што су научили из његове усмене речи (проповеди) и писма које им је писао са својим сарадницима пар година раније (а које ми називамо Првом посланицом Солуњанима).

''Стојте онда чврсто, браћо, и држите предања која научисте било нашом речју било нашом посланицом.'' (2. Сол. 2:15. Нагласак мој ).

Ово је било од посебне важности из разлога што Солуњани, попут других хришћана широм Римског царства, нису имали комплетно Божије откривење у писаном облику (за разлику од верника који су живели у  каснијим вековима – па све до данас), да би из њега могли да се поучавају. У то време су колала разна тумачења изворне еванђеоске поруке као и писма (посланице) које су црквама упућивали непознати аутори који се нису либили да се потпишу и именима апостола, само да би њихова кривоверја била што боље прихваћена међу новообраћенима. Таква предања и посланице су имале веома негативан ефекат по духовну стабилност цркава и појединаца и рушиле веру многих. Примере управо реченог налазимо на неколико места у Новом завету:

''А вас, браћо, молимо у погледу доласка Господа нашега Исуса Христа и нашег сакупљања око њега, не дајте се брзо поколебати у разборитости нити уплашити, ни духом, ни речју, ни тобоже нашом посланицом – као да је дан Господњи већ ту. Да вас нико не превари ни на који начин...'' (2. Сол. 2:2. Нагласак мој).

''А поганих празних речи клони се, јер ће такви све више напредовати у безбожности, и њихова реч изједаће као рак рана. Међу овима су Именеј и Филит, који се удаљише од истине говорећи да се васкрсење већ догодило, и тако руше нечију веру.'' (2. посл. Тимотеју 2:16-17 ).

Очигледно је да се ни из ових стихова не може закључити да Павле упућује вернике да држе у сећању предања о Богородици и светитељима, већ се ради о темељним истинама новозаветног хришћанства а то су васкрсење мртвих и други долазак Господа Исуса Христа.

Последњи цитат са којим се сусрећемо а који помиње реч ''предање'' се налази такође у 2. посл. Солуњанима, а гласи овако:

''А вама налажемо, браћо, у име Господа нашега Исуса Христа, да се одвојите од свакога брата који живи неуредно, а не по предању које су примили од нас.'' (стих 3:6. Нагласак мој).

Као што је очигледно из самога стиха, као и читавог контекста, Павле је још раније дао упутства овој заједници о примерном хришћанском живљењу, којих се, нажалост, нису баш сви придржавали. Конкретно, радило се о некима који су желели да живе на рачун своје браће и сестара по вери, у исто време ништа не радећи и не привређујући (стихови 7-12). Зато апостол поново понавља (овога пута и записујући ову уредбу коју им је раније саопштио у форми усменог предања, у стиху 10):

''Јер и кад смо били код вас, ово смо вам налагали: ако неко неће да ради, нека и не једе.''

                                                                                          Најцитиранији стих

На крају желим да обратимо пажњу на стих који православни аутори понајвише цитирају, желећи да његовим, иначе погрешним тумачењем потврде ваљаност свога вероисповедања. Поменути текст се налази у последњем поглављу Јовановог еванђеља:

''А има и много чега другог, што Исус учини, које – кад би се записало једно по једно – мислим да написане књиге не би стале ни у сами свет.'' (Ев. по Јовану 21:25).

Овај стих је омиљен међу православним богословима. По њиховом мишљењу он представља својеврстан доказ о томе да чак и апостоли потврђују историчност и истинитост предања која се верују у оквирима источног хришћанства, а која ће бити детаљно размотрена у наредним поглављима. Ипак, поред ове Јованове изјаве, постоји још једна, коју они углавном вешто заобилазе јер им се очигледно не уклапа у поменути концепт. Она гласи овако:

''И многа друга чуда учини Исус пред ученицима, која нису записана у овој књизи; а ова су записана да ви верујете да је Исус Христос, Син Божији, и да верујући имате живот у његово име.'' (Ев. по Јовану 20:30-31).

Ови стихови, попут оног из двадесет првог поглавља, су више него јасни у свом значењу и за читаоца који се по први пут среће са Библијом, тако да је потребна велика машта да би се у њима прочитало оно што тамо не пише. Једино што ови текстови наглашавају јесте да су постојала још многа дела и чуда која је Исус учинио пред ученицима за време његове земаљске мисије која је окончана вазнесењем на небо. Апостол такође наглашава и речи: ''...која нису записана у овој књизи''. (стих 20:30; нагласак мој), мислећи притом свакако на књигу коју је он управо довршавао, а коју ми називамо еванђељем по Јовану. Сам Јован је у свом еванђељу забележио много мање Христових чудесних дела него што је то случај са другим еванђелистима (Јован спомиње мање од десет Христових чуда у свом извештају, што свакако представља кап у мору чудесних дешавања везаних за Спаситељев живот. Зато, уколико искрени читалац Светога писма жели да сазна о којим то чудима Јован није писао, позван је да прочита и остала еванђеља). Оно што је још интересантно да поменем јесте да Јован каже и следеће:

 ''А има и много чега другог, што Исус учини, које – када би се записало једно по једно –мислим да написане књиге не би стале ни у сами свет.'' (стих 21:25; нагласак мој).

 Чињеница је да приликом читања сва четири еванђеља налазимо помен многих Христових чудесних дела. Нека од њих су описана прилично детаљно (као на пр. она која су описана у Јовановом еванђељу), а друга споменута у кратким цртама (као на пр. у ев. по Матеју 4:23-25; у коме се говори о великом мноштву људи који су били исцељени од својих болести и тегоба. Догађаји попут овог нису представљали реткост током Христове троипогодишње проповедничке месијанске службе). Пошто је апостол Јован био сведок свих  дешавања (па и оних која нису записали остали апостоли), те пошто је сасвим сигурно на стотине људи било исцељено, ослобођено злих духова или васкрснуто, овај еванђелиста је уистину имао право када је рекао да би за описивање свих догађаја понаособ (''једно по једно'') било потребно јако пуно времена и велика количина материјала за писање (папируса и пергамената, тј. ''књига'').

 Православна ''света предања'' о догађајима у вези Богородице, многобројних светитеља и ''чудесима'' везаним за њихове животе, а која потичу из каснијих деценија или векова, сасвим сигурно не могу да се сврстају под ''чуда која је Исус учинио пред својим ученицима'' – а о чему једино говори апостол Јован.

 Но, тридесет и први стих 20. поглавља овог еванђеља нам открива још једну врло важну чињеницу. Она нам казује да, иако многа Христова дела нису описана, као ни многе његове беседе (сетимо се само изјаве ап. Павла из Дела апостолских 20:35; у којој он цитира реченицу Господа Исуса Христа коју није забележио ниједан еванђелиста а која гласи: »Блаженије је давати него ли примати«), ипак оно што је записано јесте више него довољно да свака особа која  искрено поверује у Христа има вечни живот:

''...а ова су записана да ви верујете да је Исус Христос, Син Божији, и да верујући имате живот у његово име.'' (стих 20:31, нагласак мој).

На крају крајева, уочили смо да стих који  православнима највише одговара по питању учења о библијској заснованости  ''светог предања''  заправо уопште не потврђује њихово гледиште.

Да ли је свето предање старије од Светог писма?

Интересантно би било напоменути и запажање које нам одмах упада у очи приликом читања тврдњи православаца да је ''свето предање'' старије од Светог писма. Наиме, одлуке Васељенских сабора, учење о светим тајнама, канони и правила помесних синода и сабора, правила св. Василија и осталих светитеља, списи светих отаца и њихова житија као и остале ''компоненте'' православног предања настале су вековима после завршетка писања Библије и смрти апостола!

Сав проблем који заправо теолози Источне цркве желе да реше проглашавањем светог предања једнаким Светом писму јесте у спознању чињенице да у оквиру њиховог веровања постоји дугачак низ догми које не могу ни на који начин да пронађу своје утемељење у светим текстовима хришћанства (Новом завету). Многе су чак у директној супротности са апостолском теологијом.

Православни аутор Иван Никољин, наставник витанске духовне семинарије, признао је да је разлог претераног наглашавања важности предања управо овај:

 ''Важност и неопходност предања и у једном и у другом облику[7] неоспориви су. (...) Ако Св. Предање не би допуњавало Св. Писмо, онда би, значи, многа верска питања (поштовање светитеља, икона, молитва за умрле) остала без повољног решења.''[8]

 Стога, једино решење које је теолозима Источне цркве било преостало, састојало се у прокламовању напред поменутих предањских учења за једнако богонадахнуте попут текстова који су произашли из пера личних пратилаца Исуса Христа. По православнима, особа нипошто не сме читати Библију разумевајући је независно од учења светих отаца, напомињући да би тако нешто и помислити била ''лажна и сабласна мисао''[9] :

''Црквено учење се заснива на два извора: Светом Писму и Светом Предању, при чему се Свето Писмо сматра изданком Светог Предања, и као такво, тумачи се само у његовим оквирима.''[10]

                Добар одговор на ову тврдњу дао је православни епископ Георгије Поповић (епископ нишки, па темишварски, живео до 1757. год), чије је речи записао велики српски просветитељ Доситеј Обрадовић. Он је рекао:

                 ''Бог праведни и милостиви создао је чловека свободна, дао му ум и разум да га у свако време воде и просвештавају. Стари су мислили за себе (епископ мисли на свете оце; прим. И. С.), а ми ваља да мислимо за нас; нисмо ни ми од пања отесани. Људи смо  словесни, умом и разумом од бога обдарени, а при том имамо у руку Јеванђелије Христово и апостолске науке – што је, дакле, потреба да нас други за нос вуку? Нити је право ни поштено. ''[11]

Када би о библијским текстовима расуђивали одвојено од учења многобројних ''светих отаца'', управо онако како би и требало да се расуђује (иако православни то сматрају сабласном мишљу), на основу њих би нам постало јасно да Господ ни у ком случају не одобрава велики део њихове верске праксе (као што ће бити приказано у наредним поглављима, Божија Реч забрањује иконопоштовање, молитве за умрле, молитвено обраћање преминулим ''светитељима'', а има и сасвим другачији поглед на учење о спасењу, крштењу, причешћу, васкрсењу мртвих – да споменем само неке). Овако, када особа на своје очи стави светопредањске ''наочаре'' и прихвати значење Библије које је проистекло из умова каснијих црквених ауторитета (а који су у много чему били и једни другима противречни - што ће бити у овој књизи приказано), који су у хришћанско богослужење уводили најразличитије новотарије, сасвим је сигурно да неће уочити изворно хришћанско исповедање, већ ће постати поштовалац неаутентичног поимања најсветије вере.

Ову истину је уочио и један од највећих и најпознатијих књижевника модерног доба, руски писац Лав Николајевич Толстој. Иако није припадао црквама еванђеоских хришћана, нити је у много чему делио њихово веровање, Толстој је написао неколико дела у којима је испољио отворено неслагање са учењем Православне цркве – што је на крају допринело отвореном сукобу и његовим искључењем из поменуте организације. Ево шта је, између осталог Толстој написао, упоређујући изворно Христово учење са многобројним његовим тумачењима која су настала током каснијих векова:

''И ја почех изучавати хришћанство у оном што из хришћанског учења руководи животом људским. Ја почех изучавати оно хришћанство чију сам примену видео у животу, и стадох упоређивати ту примену са њеним извором. Извор хришћанског учења беху јеванђеља; и у јеванђељима ја налажах објашњење онога смисла који је руководио животима свих живећих људи. Но напоредо са тим извором чисте воде живота ја нађох неоправдано сједињено са њим блато и травуљину, који су заклањали од мене његову чистоту; напоредо са високим хришћанским учењем ја нађох свезано са њим, њему туђе, ружно учење јеврејско и црквено.''[12]

 За сам крај навешћу и изјаву која ће нам још једанпут потврдити да се православно веровање, у целини,  не темељи само на Библији већ и на предањима која су у недовршеном процесу сталног настајања. Сходно томе, сазнајемо да се учењу Источне цркве стално додају нова откривења која постају саставни део њене догме:

''Свето предање се увек наставља, и сада ништа мање него раније, живимо у Светом предању и стварамо га.'' [13]

Управо из разлога што се православно предање стално наставља и додају му се нове појединости (које су, поред тога што су нове, и супротне учењу апостола), ваљало би поново послушати епископа Георгија Поповића који је заступао исправно библијско гледиште:

''Но, није ли нам слободно расудити је ли могуће да дух свети другојаче чрез апостола Павла учи и узакоњава, а другојаче чрез свете оце? На ови начин дух би свети самом себи противречио, данас на један начин учећи, а сутра на други, и не би му се могло ни у једној ни у другој ствари веровати; но то није могуће ни помислити. Што год дух свети једанпут узакони и установи, то мора во век века непоколебимо и свето остати. Људи често крат сами себи противорече и противузаконовљавају, јер су људи подложни погрешкам; а дух божији, вечна истина, безгрешни и совршени, никад ни у чему нити може нити хоће себи противречити ни противузаконовљавати нити у чем погрешити. Зато, дакле, ако су свети оци у чемгод против науке апостола Павла поступили, нека ми опросте, они су могли као људи у том погрешити, против јавне духа светога науке, чрез апостола Павла предате, мудрујући и установљавајући (...) Али је било много светих отаца!? Ништа то не чини. Да их је хиљаду пута толико било, да се сав свет сложи, да анђео с неба дође и да учи што против апостолске науке, не ваља примити ни веровати. Ово не велим ја него сами дух свети из уста апостола Павла (епископ мисли на стихове из посл. Галатима 1:6-10; примедба И. С.). ''Немојте сваком духу веровати, но искушавајте је ли од бога '' – учи нас исти они који је из прсију Спаситељевих мудрост почерпао, Јоан Богослов (1. посл. Јованова 4:1; прим. И. С.). Како ћемо их, дакле, искушавати? (...) Је ли согласно првој науци светога духа? И ако није, није од бога; бог своју вољу никад не измењава.''[14]

               

                Будући да се у потпуности слажем са изјавом мудрог епископа, у наредним поглављима ћу наставити са излагањем православног светоотачког поимања хришћанства, упоређујући га са његовим извором - текстовима Старога и Новога завета, као и многим другим историјским чињеницама. Из управо тог и таквог излагања, свакоме читаоцу овога дела ће постати јасно да се Источна црква нипошто не може назвати ''светом, саборном и апостолском'' (што је придев којим се стално, без икакве основе, украшава), као и то да ''свето предање'' поменуте цркве на исти начин укида Божију Реч, као што је то био случај са јеврејским предањем које је Господ осудио и прогласио ''узалудним поштовањем''. (Мт. 1:1-8; Мк. 7: 1-13).

---

[1]  Православна веронаука, Глас Цркве, Ваљево 1990. год. стр. 23-24. Нагласак мој.

[2]   Епископ Николај, Вера Светих, Шабац 1988. год. стр. 21-22. Нагласак мој.

[3]  На истом месту, стр. 22, 24.

[4] Лазар Милин, доказујући да Свето писмо потврђује да треба веровати и  светом предању (које данас постоји у Православљу), истиче стихове: Ев. по Јовану 21:25, 1. Кор. 11:2; 2. Сол. 2:15; 1. Тим. 6:20 и 2. Тим. 2:2. Види у: Научно оправдање религије, Црква и секте, стр. 160.

[5]  Текст Бранислава Перановића, у књизи ''Библија без Бога, хришћанство без цркве''; Цетиње 1997. стр. 27. Нагласак мој.

[6]  Милан Вукомановић, Рано хришћанство - од Исуса до Христа, Светови, Нови Сад, 1996. год. стр. 289-290. Нагласак мој.

[7]  Аутор мисли на усмени и писани облик предања.

[8]  Иван Никољин, Православна апологетика, 1934. год. стр. 160. Нагласак мој.

[9]  Сергиј Булгаков, Православље, 1991. год. стр. 69.

[10] У шта верују православни хришћани, Светило, Мала православна библиотека, стр. 2. Нагласак мој.

[11]  Доситеј Обрадовић, Изабрани списи,  1989. год. стр. 94. Нагласак мој.

[12] Толстој, Јеванђеље, издавач: Metaphysica, Београд 2004. год, стр. 18-19. Нагласак мој.

[13]  Сергиј Булгаков, Православље, 1991. год. стр. 83. Нагласак мој.

[14]  Доситеј Обрадовић, Изабрани списи, стр. 92-93. Нагласак мој.

Хришћанска Црква у прва три века; решавање верских спорова и догматски сукоби са јудаистима и гностицима

Ера васељенских сабора, како се понекад назива период црквене повести између IV и VIII века нове ере, вероватно представља једну од најзначајнијих епоха у послеапостолској историји хришћанства. То из разлога што су се у овом временском периоду искристалисала сва главна учења које данас заступа већи део савременог хришћанског света – посебно Римокатоличка и Православна црква. Кроз читаву историју верског покрета којег је основао Исус Назарећанин, црквени сабори (свеопшти – васељенски, или локални – помесни) били су сазивани и одржавани из разлога решавања одређених верских спорова или јаснијег дефинисања хришћанских догми (веровања). Но, пре него што пређемо на сагледавање историјских прилика које су довеле до сазивања васељенских сабора, као и описивање самог њиховог тока и последица донесених одлука, желим да кажем неколико речи и о првом црквеном (апостолском) сабору одржаном средином првог века у Јерусалиму, као и о неким спорним учењима која су се јавила након њега – против којих су апостоли, као и њихови наследници, водили бескомпромисну духовну борбу.

- Први (апостолски) црквени сабор у Јерусалиму

Основни проблем који је изашао на површину у првовековној Цркви, те који је и довео до сазивања првог сабора на коме је учествовала већина апостола, настао је као резултат питања: да ли пагани обраћени на хришћанство морају да, зарад свог спасења, попут старозаветних Израиљаца прихвате Мојсијев закон и да га се придржавају – или он за њих није обавезујућ?
Познато је, наравно, да је на самом почетку хришћанске ере, 30-тих година првог века, као и више од једне деценије касније, хришћанска Црква била сачињена готово стопроцентно од преобраћеника из јудаизма (тј. вере Старог завета). Христос, као и сви његови апостоли су по националности били Јевреји. Такође, и сви они који су слушали Петрову проповед на дан Педесетнице (дан силаска Светога Духа) били су Јевреји или прозелити (нејевреји који су раније прихватили Стари завет тј. јеврејску веру и све њене обичаје). Неки од верских обреда који су се подразумевали међу Израиљцима били су обрезање мушке деце осмог дана по рођењу (или обрезање пагана у моменту прихватања јеврејске вере), потом тзв. чиста и нечиста јела, светковање годишњих празника (нпр. пасхе, бесквасних хлебова, педесетнице, празника сеница, трубног спомена, велики дан очишћења) као и седмичног дана од одмора – суботе. Бог је стриктно заповедио да се свих ових закона народ придржава – увек и свагда. У време док је Христос ходио земљом, учитељи закона (књижевници и фарисеји) су проповедали веома доследно извршавање законских одредби (па чак, у много чему, превазилазили законске оквире и уводили сопствена правила која су обдржавање закона чинила много тежим него што се то изворно подразумевало). Сам Господ Исус Христос се апсолутно доследно придржавао старозаветног закона – и ни једном није прекршио ниједну Божију заповест – почев од свога обрезања (које је учињено након Његовог рођења), па све до поштовања свих одредби укључујући и светковање празника и држање дана од одмора (суботе). Свих ових прописа су се придржавали и Његови ученици, који су стриктном извршењу Божије заповести чак подредили и своју љубав коју су гајили према страдалом Исусу, тако што нису довршили његов укоп у складу са обичајима – због отпочињања суботног дана од одмора (Мк. 15:44 - 16:1; Јн. 19:38-42). Наравно, пример својим ученицима у обдржавању целокупног Божијег Закона, као што сам већ напоменуо, био је сам Господ Христос који је за себе рекао:

''Не мислите да сам дошао да разрешим закон и пророке; нисам дошао да разрешим него да испуним.'' (Мт. 5:17).

Овакво обдржавање закона од стране Исусових ученика настављено је и након Његовог вазнесења на небо. Први хришћани (сви пореклом Јевреји) су наставили са заједничким молитвама у дворишту јерусалимског храма (попут осталих Јевреја), иако је у тренутку Христове смрти завеса која је растављала ''светињу'' од ''светиње над светињама'' била са Божије стране поцепана (као знак престанка важности старозаветног жртвеног и богослужбеног система). Наставили су и да приносе жртве за очишћење (Дела ап. 21:17-26), да обрезују своју децу, светкују празнике, разликују чиста од нечистих јела и придржавају се дана од одмора – суботе. Чак су сматрали, очигледно погрешно разумевајући Христове речи о великом послању – да њихово проповедање треба да буде усмерено само ка Јеврејима из отаџбине и расејања, али не и према осталим народима. Овакво неправилно деловање је уследило на основу погрешног схватања Његових изјава из периода пре распећа, чију су важност ''продужили'' и на период након васкрсења.
Ево неких од изјава које је Исус изрекао апостолима у току свог месијанског послања међу Израиљцима:

''Ову дванаесторицу посла Исус заповедивши им: не идите многобошцима, и у град самарјански не улазите; него радије идите изгубљеним овцама дома Израиљева.''

''И изашавши оданде Исус се повуче у крајеве Тира и Сидона. И гле, жена Хананејка изиђе из оних крајева и повика говорећи: смилуј се на мене, Господе, сине Давидов, моју ћерку демон тешко мучи. А он јој не одговори ни речи. Тада приступише његови ученици и мољаху га говорећи: отпусти је, јер виче за нама. Али он одговори и рече: ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева.''

Такође, апостоли су на дан силаска Светог Духа имали сасвим другачију представу о томе шта се то управо дешава – као и шта ће се ускоро десити, за разлику од онога што је Господ касније објавио – а поготово посредством апостола Павла. У складу са својим чврстим ишчекивањем поновног доласка Месије са небеса и успостављања царства над Израиљем (Дела ап. 1:6), сматрали су да је силазак Божијег Духа само предзнак скоре катаклизме грешног земаљског поретка уз помоћ Божје интервенције и природних катастрофа. Из тог је разлога, сматрали су, требало што хитније објавити еванђеље да је Исус Месија свим Јеврејима широм света. Међутим, обраћењем фанатичног фарисеја Савла (касније ап. Павла) у хришћанство, ствар почиње лагано да се мења. Овај апостол је поред својих проповеди усмерених ка својој сабраћи по телу – Израиљцима, почео да проповеда и необрезаним многобошцима. Њему је Господ објавио истину која је раније била скривена, а гласила је да је Христос умро за грехе читавог човечанства, а не само за грехе јеврејског народа – коме је и сам по телу припадао. Овај апостол у посланици Ефесцима пише о овој теми овако:

''Зато се сећајте да сте некада ви, по телесном пореклу многобошци, који се руком учињеног назови обрезања на телу називате необрезање, у оно време били без Христа, отуђени од израиљског друштва, без удела у обећаним заветима, немајући наде, и без Бога у свету. А сада сте се у Христу Исусу ви, који сте некада били далеко, приближили Христовом крвљу. Јер он је наш мир, он је оба дела саставио у једно (...) Тако, дакле, нисте више туђинци и дошљаци, него сте суграђани светих и домаћи Божији. (...) Оданде читајући можете да разумете моје схватање у Христовој тајни, која у другим нараштајима није била обзнањена људским синовима као што је сада Духом откривена његовим светим апостолима и пророцима: да су многобошци у Христу Исусу сунаследници, и припадници истог тела, и заједничари у обећању кроз еванђеље.''

Ипак, није било лако да први хришћани (по телесном пореклу Јевреји) прихвате чињеницу да спасење припада и многобошцима а не само онима који су представљали телесно потомство Авраама, Исаака и Јакова. То доказује пример и самога апостола Петра. Наиме, иако је било протекло десетак година од оснивања Цркве и силаска Светог Духа, хришћани не само да нису примали у своје редове обраћенике из паганства (необрезане) већ им нису ни проповедали еванђеље:

''Они пак који беху расејани због гоњења, покренутог против Стефана, прођоше све до Финикије, и Кипра, и Антиохије, не објављујући реч ником другом него само Јудејима.''

Из разлога што је евангелизација пагана, у складу са Господњим наумом, морала да отпочне, Он је апостолу Петру послао у сну једно виђење – које је имало за циљ да поруши зид који је до тада растављао Израиљце (и дотадашњу Цркву) од припадника многобожачких народа. Тај зид је био веома јак. Састојао се од веома тврдог материјала вековних јеврејских обичаја и традиције, као и непотпуног разумевања Божијих заповести које су, у Старом завету, углавном биле упућиване само Јаковљевом потомству. Заповести о разликовању чистих и нечистих јела, жртвовању животиња, празницима и суботама биле су упућене само Израиљцима и нису се односиле на многобожачке народе. Божије заповести које су се односиле на напред побројане одредбе увек су почињале речима:

''И рече Господ Мојсију и Арону говорећи им: Кажите синовима Израиљевим и реците: ово су животиње које ће те јести између свијех животиња на земљи.''

''Још рече Господ Мојсију говорећи: Заповједи синовима Израиљевијем, и реци им: приносе моје, хлеб мој, жртве што ми се сажижу за угодни мирис, пазите да ми приносите на вријеме.''

''И Мојсије сазва сав народ Израиљев, и рече им: чуј Израиљу уредбе и законе, које ћу данас казати да чујете, да их научите и држите их и творите. (...) Држи дан од одмора и светкуј га, као што ти је заповједио Господ Бог твој. (...) И памти да си био роб у земљи Мисирској, и Господ Бог твој изведе те оданде руком крјепком и мишицом подигнутом. Зато ти је Господ Бог твој заповједио да светкујеш дан од одмора.''

Из разлога што се Господ Бог, творац неба и земље, кроз историју обраћао само њима као свом народу, Јевреји су искључиво своју нацију сматрали достојном небеског царства, док су незнабошце називали псима и недостојнима Божије милости и благонаклоности. Апостол Петар, који се још увек чврсто држао старозаветних закона и прописа, није одмах могао да се помири са чињеницом да његови ставови у погледу религије, које је заступао, нису били у потпуности исправни. Ево како нас Писмо извештава о догађајима који су довели до потпуне промене Петрових ставова:

''А један човек у Кесарији по имену Корнилије, капетан чете која се звала Италијанска, побожан и богобојазан са свим својим домом, који је давао многе милостиње народу и стално се молио Богу, виде око деветога часа јасно у виђењу анђела Божијег како уђе к њему и рече му: Корнилије. А он погледа на њега и уплашен рече: шта је, Господе? Рече му: твоје молитве и твоје милостиње уздигоше се до Бога и он их се сећа. И сад пошљи људе у Јопу и позови некога Симона који се зове Петар. Он је гост неког Симона кожара, чија је кућа крај мора. А кад оде анђео који му је говорио, од дозва двојицу својих слугу и једног побожног војника од оних који су стално били уз њега, па им каза све и посла их у Јопу.
А сутрадан, кад су они путовали и приближавали се граду, попе се Петар на кров око шестога часа да се помоли Богу. У то огладне и хтеде да једе; али док су му припремали јело паде у занос и виде отворено небо и некакав суд како силази као велико платно, које се на своја четири краја спушта на земљу. У њему беху све четвероножне животиње, и гмизавци земаљски, и птице небеске. И један глас му довикну: устани, Петре, закољи и поједи. Петар пак рече: нипошто, Господе, јер никад нисам јео оно што је погано и нечисто. И глас ће опет њему, по други пут: што је Бог учинио чистим не називај поганим. Ово се догодило трипут и одмах суд би узет на небо.
А док је Петар у себи био у недоумици шта може да буде призор који је видео, гле, људи послани од Корнилија, напитавши Симонову кућу, стадоше пред вратима, зовнуше и питаху да ли је овде у гостима Симон звани Петар. И док је Петар још размишљао о виђењу, рече му Дух: види, три човека те траже; него устани, сиђи и иди с њима ништа не премишљајући, јер сам их ја послао. Тада Петар сиђе људима и рече: ево, ја сам кога тражите; због чега сте дошли? А они рекоше: капетан Корнилије, праведан и богобојазан човек, за кога сведочи сав јудејски народ, упућен је од једног светог анђела да те позове у свој дом и да чује шта ћеш му рећи. Тада их позва унутра и угости.
А сутрадан уста и оде с њима, и неки од браће из Јопе с њим. Сутрадан пак уђе у Кесарију. А Корнилије их је очекивао, сазвавши своју родбину и присне пријатеље. Када пак Петар уђе у кућу, Корнилије му пође у сусрет, паде пред његове ноге и поклони се. Тада га Петар подиже говорећи: устани; и ја сам само човек. И у разговору с њим уђе, те нађе многе окупљене, па им рече: ви знате да Јудејину не приличи да се дружи с туђином и да долази к њему, али мени је Бог показао да ни једног човека не називам поганим или нечистим. Зато сам и дошао без поговора, кад сте ме позвали. Питам стога: због чега сте ме позвали? И Корнилије рече: пре четири дана, баш у ово време, у девети час молио сам се Богу у својој кући, и гле, човек у сјајном оделу стаде преда ме и рече: Корнилије, услишена је твоја молитва и Бог се сетио твојих милостиња. Пошљи стога у Јопу и позови Симона који се зове Петар; он је гост у кући Симона кожара крај мора. Тако одмах послах к теби и ти си добро учинио што си дошао. Сад смо овде сви пред Богом, да чујемо све што ти је Господ заповедио.
Тада Петар отвори уста и рече: заиста увиђам да Бог не гледа ко је ко, него му је у сваком народу добродошао ко се њега боји и твори правду. Ви знате реч коју је послао синовима Израиљевим, објављујући као еванђеље мир кроз Исуса Христа; овај је Господ свима. (...) За њега сведоче сви пророци, да ће његовим именом добити опроштај грехова свако ко верује у њега.
Док је Петар још говорио ове речи, сиђе Дух Свети на све који су слушали говор. И задивише се верни из обрезања који су дошли с Петром, што се и на многобошце излио дар Светога Духа; јер су их слушали како говоре језике и величају Бога. Тада одговори Петар: може ли ко да ускрати воду, да се не крсте ови који су примили Духа Светога као и ми? И заповеди да их крсте у име Исуса Христа. Тада га замолише да остане још неколико дана.''

Дакле, као што смо могли да уочимо, ни први међу апостолима није одмах могао да прихвати новозаветну истину о томе да су Христовом смрћу и васкрсењем избрисане све разлике између Јевреја и пагана, те да више пред Богом не важе прописи о чистој и нечистој храни (Дела ап. 10:15). Овом визијом коју је Господ пружио Петру, потврђене су и речи апостола Павла које је писао хронолошки нешто касније након овог догађаја, саопштавајући верницима задивљујућу истину о новом односу између хришћана у новозаветној Цркви без обзира на њихову националност:

''Јер он (Христос; прим. И. С.) је наш мир, он је оба дела саставио у једно и својим телом разрушио преградни зид који их је растављао, непријатељство, обеснажио закон с његовим заповестима и одредбама, да стварајући мир од те двојице начини у себи једног новог човека, и да обојицу у једном телу помири с Богом – крстом, пошто је на њему убио непријатељство.''

Овај апостол је такође, на другом месту, потврдио да старозаветне одредбе о празницима, суботама и сл. више не важе за новозаветне хришћане:

''Да вас, дакле, нико не осуђује за јело, или за пиће, или за какав празник, или младину, или суботу; ово је све само сен онога што ће доћи, а стварност је Христос.''

Ипак, након што се ап. Петар вратио из Кесарије из Корнилијеве куће у једнонационалну јерусалимску цркву, која се чврсто држала јудаистичке традиције – сусрео се са очекиваним проблемом. Хришћани из јеврејства, који су и даље ревновали за закон (види: Дела ап. 21:17-26), сукобили су се са Петром по питању његовог ''компромиса'' у стварима вере. Ево како нас Писмо извештава о проблему у којем се Петар нашао, као и о његовом одговору тврдокорним јудео-хришћанским традиционалистима:

''А апостоли и браћа у Јудеји чуше да су многобошци примили реч Божију. И када Петар дође горе у Јерусалим, препираху се с њим они из обрезања говорећи: ушао си к необрезаним људима и јео си са њима.
Тада поче Петар говорити и излагаше им редом говорећи: ја сам био у граду Јопи и молио сам се Богу, и видех у заносу призор, како силази некакав суд као велико платно које се на своја четири краја спушта са неба, и дође до мене. Бацивши поглед на њ осматрао сам и видех четвероножне земаљске животиње, и звери, и гмизавце, и птице небеске. Чух и један глас који ми говораше: устани, Петре, закољи и поједи. А ја рекох: нипошто, Господе, јер погано или нечисто још никад није ушло у моја уста. На то глас са неба одговори по други пут: што је Бог учинио чистим не називај поганим. Ово се догодило трипут, па све опет би одвучено горе на небо. И гле, у тај час три човека, послана из Кесарије к мени, стадоше пред кућом у којој смо били. А Дух ми рече да идем са њима ништа не премишљајући. И ово шесторо браће дођоше са мном, па уђосмо у кућу тог човека. Тада нам он каза како је у својој кући видео анђела, који је стао и рекао: пошаљи у Јопу и дозови Симона прозваног Петра, он ће ти говорити речи којима ћеш се спасити ти и сав твој дом. А кад сам почео да говорим, сиђе Дух Свети на њих – као и на нас у почетку. Сетих се тако речи Господње, како је говорио: Јован је крстио водом, а ви ћете бити крштени Духом Светим. Када је дакле Бог њима – пошто су поверовали у Господа Исуса Христа – дао исти дар као и нама, ко сам био ја – да бих могао Богу забранити?''

После свега изнетог, браћа из Јерусалима су се умирила и коначно схватила да је Господ одлучио да своје милосрдно срце открије и паганима и понуди им спасење кроз веру у Христа Спаситеља:

''А кад ово чуше, умирише се и прославише Бога говорећи: Бог је дакле и многобошцима дао покајање за живот.''

Ипак, након неколико година, број хришћана се знатно повећао и то не само у Јудеји већ и ван ње, те су посебно ангажовањем апостола Павла и његових сапутника основане и цркве у Сирији и Малој азији – чија је већина чланова имала многобожачко а не јеврејско порекло. И тако, док су једном приликом апостоли Павле и Варнава боравили међу вернима у Антиохији сиријској, из Јудеје су дошли неки од јеврејских преобраћеника у хришћанство. Ови су још увек били неутврђени у еванђелској истини, али зато и веома тврдоглави и непокорни апостолском ауторитету, те су покушавали да поново покрену и учине спорним питање важности старозаветних закона у односу на незнабошце, иако је јерусалимска црква (тј. њене старешине и апостоли) већ годинама била са тиме начисто:

''И дођоше неки из Јудеје, па учаху браћу: ако се не обрежете по Мојсијевом обичају, не можете се спасти. А кад се Павле и Варнава упустише у не малу распру и препирање с њима, одредише да због спорног питања Павле и Варнава и још неки од њих иду горе у Јерусалим к апостолима и старешинама. (...) Када пак дођоше у Јерусалим, прими их Црква, и апостоли, и старешине, па казаше шта је све учинио Бог који је био с њима. Али усташе неки од фарисејске странке, који су били поверовали, а рекоше да их треба обрезати и наредити им да држе Мојсијев закон.''

Резултат спора је био следећи: на првом црквеном сабору на коме су учествовали апостоли и старешине јерусалимске цркве, као и присутни верници, донета је одлука о бескомпромисном исповедању еванђелске истине која је подразумевала да су старозаветни симболизам и одредбе о обрезању, чистим и нечистим јелима, празницима, суботама итд. непотребне за спасење људи, већ да је за њихово прихватање од стране Бога потребна само жива и делотворна вера у Господа Исуса Христа Спаситеља. Ево најпре Лукиног извештаја са овог сабора, а потом и још неких стихова који говоре о истој теми:

''Апостоли и старешине се окупише да извиде ову ствар. И како наста велика распра, уста Петар и рече им: браћо, знајте да ме је Бог већ од првих дана изабрао између вас – да многобошци из мојих уста чују еванђеоску реч и поверују. И Бог, који познаје срца, посведочио је за њих, кад им је дао Духа Светога као и нама, и није поставио никакве разлике између нас и њих, већ је очистио њихова срца вером. Што, дакле, сад кушате Бога тиме што хоћете да наметнете ученицима на врат јарам, који ни наши очеви ни ми нисмо могли да поднесемо? Него верујемо да ћемо благодаћу Господа Исуса бити спасени на исти начин као и они.''

''Стога примите на знање, браћо, да се кроз овога (Христа; прим. И. С.) вама објављује опроштај грехова, и од свега у чему нисте могли да се оправдате Мојсијевим законом; њиме се оправдава свако ко верује.''

''А знамо да све што закон говори – говори онима који су под законом, да се свака уста запуше и да сав свет буде крив пред Богом. Јер делима закона нико се неће оправдати пред њим; посредством закона долази само познање греха. А сад се без суделовања закона јавила праведност од Бога, посведочена од закона и пророка, наиме праведност Божија која вером у Исуса Христа долази на све који верују. (...) Сматрамо, наиме, да се човек оправдава вером без дела закона.''

''Јер Христос је свршетак закона – за оправдање свакоме који верује.''

''Али знајући да се човек не оправдава делима закона, него само вером у Исуса Христа, поверовасмо и ми у Христа Исуса, да будемо оправдани вером у Христа а не делима закона, јер на основу дела закона нико неће бити оправдан.''

Након што је на првом јерусалимском сабору над фарисејским јудаизмом у Цркви победило Христово учење, а из првенственог разлога што су на њему били присутни Духом Светим испуњени апостоли, хришћанске заједнице широм Римског царства су могле да живе и духовно расту без терета кога су на њихова плећа хтели да натоваре неки ''назови учитељи''.
Међутим, предах у духовној борби против лажних учитеља је наступио само за тренутак. Веома брзо се појавила и друга, још опаснија духовна наука, против које су се апостоли као и њихови наследници борили све до трећег века после Христа. Ова опасност се појавила у виду различитих гностичких учења која су садржала елементе више религија помешаних са хришћанским веровањем. Гностицизам је представљао велику опасност за Исусове ученике, и доводио у стање збуњености многе, а поготово у послеапостолској ери. У наредном делу овог поглавља сагледаћемо у чему се састојала опасност по Цркву која је претила од стране разних гностичких праваца, и на тај начин премостити период од првог века до ере када су одржавани Васељенски сабори.

- Сукоб правоверног хришћанства са гностицизмом

Током првих неколико векова свога постојања, младо хришћанство, које у то време још увек није сакупило тј. сачинило збирку својих светих списа (Нови завет) која би представљала меродавни извор истинитих информација о Христовом учењу и деловању, сусрело се са још једним великим проблемом. Овај проблем био је појава гностичког покрета који је представљао чудну мешавину различитих религијских погледа, праваца и вера, почевши од далекоисточњачке, персијске и грчке, до јудаистичке (старозаветне јеврејске) и на крају - хришћанске. Гностичко учење (од речи ''гносис'' – знање), које је по својој природи било веома разнолико, у неким сегментима налик библијском (апостолском) хришћанству, а у неким веома различито – па и отворено супротстављено, у центар своје религијске мисли ставило је ''тајну спознају'' духовних истина, која је била откривана само ''одабранима'', а осталим ''обичним'' хришћанима остајала непозната:

''Али, све зависи од правилног схватања појма гностичког знања. (...) Гностици су тежили спознаји унутрашње истине, која је повезана са душом човека, а једино она води даље и у религиозном смислу. (...) А према гностичком делу Пистис Софија Исус је рекао својим следбеницима: ''Не одустајте да тражите дању и ноћу''

Основна веровања која су заступали гностици била су, са једне стране, постојање несазнатљивог и преузвишеног небеског божанског бића (коме су тежили) а са друге постојање злог бога - творца материјалног света. Према већини гностика, Бог – Творац, Бог Старог завета – Јахве, био је сматран нижим богом који је уједно био и одговоран за појаву зла у свету – јер је по гностичком мишљењу, материја сама по себи представљала зло. Заправо, може се речи да је Бог Творац, Бог Старог завета (од гностика назван још и Демијургом) у њиховим очима био раван сотони – непријатељу људи, који им је стајао на путу достизања праве духовности која се достизала тајном спознајом – гнозом.

''Као они који знају (реч ''гностици'' значи: ''они који знају''; прим. И. С.) гностици заступају схватање света у коме се износи болно осећање дубоке рањености. Они имају један апсолутно мрачан поглед на свет, у коме се, најпре, једва може говорити о фрагментима смисла. Мучан живот навео је гностике на радикално одбијање света, што се пре тога могло сусрести само код индијских мислилаца. Ни поглед на природу није могао да обрадује ове људе. Они су у њој видели деловање мрачног закона и били су први који су сматрали природу сотонским делом, што је имало за последицу непријатељско схватање природе, чега хришћанство, нажалост, вековима није успело да се ослободи. Вечно ћутање бескрајних простора изазивало је код гностика само језу, а неми универзум остављао застрашујући утисак. Према гностичком схватању, човек је затворен у једно страшно кућиште света, створено од мешавине светла и мрака, из кога не проналази излаз. ''Ко ме је бацио у патњу светова, ко ме је ставио у овај зли мрак?'', пита гностик и дирљивим речима оплакује своју отуђеност, самоћу и лутање у овом мрачном свету. Земаљски живот је према гностичком схватању страх и ужас, заблуда и проклетство, то је језиви сан и омамљеност, опијеност и самозаборав.''

Према учењу неких гностика, до спознаје Бога човек долази путем самоспознаје, по принципу ''спознај бога у самом себи'':

''Постизање гнозе значи препознавање правог извора божанске моћи – то јест »дубине« свог бића. Ко год спозна тај извор, истовремено спознаје себе и открива своје духовно порекло: он спознаје своје истинске родитеље – Оца и Мајку.''

Према учењу гностика, ''прави бог'' који није учествовао у стварању свега опипљивог, усадио је у човека душу којом може да тежи ка ослобођењу од злог материјалног света. Пре него што је гностицизам прихватио и у себе уградио и неке хришћанске елементе, суштина овог учења је могла да се сумира на овај начин:

''Од како је демиург створио свет, бог је на разне начине покушавао, да изашиљањем еона вишег степена искупи своје еманације из материје, али је творац свега, демиург то на разне начине спречавао. На послетку ће бог одаслати једног моћног еона, да победи демиурга и да спасе божанске еманације из материје. То је могла бити есенција основних идеја гностицизма пре његова христијанизирања.''

Након христијанизације предхришћанске гностичке мисли, моћни дух (еон) који је од врховног бога послат да просветли човечанство и врати га у стање пре његовог заробљавања у материјални свет – дакле у свет чистог духа, назван је ''небеским Христом''. Ипак, овај ''Христос'' није ни изблиза онај кога налазимо описаним на страницама Новог завета. Христос у кога су гностици веровали је особа која, у првом реду, поседује само привидно а не истинско људско тело. Следбеници овог верског синкретизма (мешавине религија) су осуђивали правоверне хришћане и називали их јеретицима због њиховог веровања у стварну човечност Исуса Христа – Божијег Сина. Такође, нису веровали ни у реалност смртних патњи и самог умирања Господњег на голготском крсту:

''Гностици су правили строгу разлику између небеског Христа и овоземаљске појаве Исуса из Назарета. Истински Христос нема земаљски облик. (...) То схватање навело их је на тврдњу да Христос уопште није патио на крсту, већ је на његово место на крст разапет извесни Симон из Кирене, ''док је прави Христос нестао смејући се''. Само небеском Христу дугујемо избављење. (...) Ако је материја сматрана злом, као нешто што је створио демијург, онда Христос није могао и смео да буде оптерећен њоме, јер иначе не би могао да донесе спасење од ње. (...) Према гностичком схватању, човек је међубиће које је делом заробљено у материји, а делом се састоји од светлосних супстанци пореклом из горњег света. Небески Христос избавља човека из тог болног стања измешаности. Најдубља жеља гностика је ослобађање из те ситуације.''

Против оваквог веровања апостоли су се грчевито борили, исправно га називајући изразито погрешним учењем. Апостол Јован у својој Првој посланици највероватније пише мислећи на гностичко учење о ''привидности'' Христовог земаљског тела, обележавајући га као идеју које потиче од самог сотоне. Ево како је овај апостол у првом веку иступао против ове одиста сабласне замисли:

''Децо, последњи је час, и као што сте чули да ће антихрист доћи, тако су се сад јавили многи антихристи. (...) Драги моји, не верујте сваком духу, него проверавајте духове – јесу ли од Бога, јер су многи лажни пророци изишли у свет. По овоме познајте Божијег духа: од Бога је сваки дух који исповеда да је Исус Христос дошао у телу, а сваки дух, који не исповеда Исуса, није од Бога; и то је антихристов дух за кога сте чули да ће доћи, и сад је већ у свету.''

Но, гностичко учење се није разликовало од апостолског само у ових пар најбитнијих ставки (што се тиче порицања врховности Господа Бога Створитеља као и Исусовог истинског утеловљења). Постојале су и остале многобројне разлике. Наиме, ови лажни учитељи су поседовали и сасвим наопако тумачење многих старозаветних и новозаветних догађаја. Истините Божије слуге, чији су животи описани у Библији, сматрани су слугама нижег бога – Демијурга, а Божији противници и безбожници – јунацима вере и слугама правог ''небеског бога'':

''Смелост њиховог посматрања историје испољава се кроз ново вредновање Каинове личности. Тај архетип презреног, кога је Створитељ осудио на то да ''се скита и потуца по земљи'', више се не схвата као братоубица који заслужује проклетство, већ се доводи у везу са једнако прогоњеним Спаситељем. (...) Гностичко бунтовништво против Бога творца доследно води радикалном извртању свих досадашњих историјских судова. Заузимање за Каина доследно је проширено и на све остале изопштенике из Светог писма. Гностички мислиоци залагали су се за содомите, Исава, Корејеву дружину, док су Авељ, Енох, Ноје били одбачени. Чак су правдали и Јуду Искариота, који је према гностичком схватању издао Исуса само да би издејствовао спасење. (...) Гностички јеретици су очигледно у тим изопштеницима препознали дух свог духа.''

Поред свега овог, гностици су били веома плодни што се тиче њиховог писаног стваралаштва. Наиме, у току првог, а посебно у другом веку после Христа, настао је велики број тзв. гностичких еванђеља и других списа, у којима се приповеда о Исусовом овоземаљском животу као и животима његових следбеника. Многе од ових текстова гностици су назвали апостолским именима – да би тиме постигли што већу ауторитативност свога учења. Тако, међу гностичким списима наилазимо на оне који су названи, нпр: Еванђеље по Томи, Еванђеље по Филипу, Јеванђеље Истине, Еванђеље Египћанима, Тајна књига Јаковљева, Павлова апокалипса, Петрово писмо Филипу, Петрова апокалипса, Еванђеље по Марији (Магдалини), Тајна књига по Јовану, Мудрост Исуса Христа итд. У овим гностичким еванђељима (која готово у пуном броју потичу из периода после смрти апостола) директно се негирају сва основна учења која проистичу из истински апостолских новозаветних записа. Ево неких примера о томе шта можемо да прочитамо у делима писаца који су сматрали да поседују ''скривено знање'' на основу којег су били ''просветљени''.
Текст под називом О пореклу света упућује на идеју о томе да постоје два бога, нижи бог – творац материјалног света који се објавио у Старом завету као Јахве и један други – узвишенији бог (који би могао да се дефинише као бог – Мајка, тј. женски принцип):

''... непрестано се хвалисао, говорећи (анђелима)... »Ја сам Бог, и ниједан други осим мене не постоји.« Али када је то рекао, огрешио се о све бесмртне... када је Вера видела безбожност главног владара, разљутила се... рекла, »Грешиш Самаеле (тј. »слепи бог«), прослављено, бесмртно човечанство (anthropos) је пред тобом!«

Тајна Јованова књига потпуно погрешно тумачи Господње речи записане у Старом завету а које гласе: ''Чуј Израиљу: Господ је Бог наш једини Господ.'' (5. Мојс. 6:4):

''...У свом лудилу... он (Бог; прим. И. С.) је рекао, »Ја сам Бог, и поред мене нема ниједног Бога«, јер он не зна за... место одакле је дошао (...) Међутим, овом изјавом је анђелима указао да други Бог постоји, јер да нема другог, на кога би он био љубоморан?«

Еванђеље по Филипу нам саопштава да је Исус неговао интимни љубавни однос са Маријом Магдалином:

''...пратилац (Спаситељев је) Марија Магдалена. (Али Христ је волео) њу више него (све) ученике и љубио је (често) у (уста). Остали (ученици били су увређени...) рекли су му, »Зашто ти њу више волиш од свих нас?« Спаситељ је одговорио и рекао им, »Зашто вас не волим као (што волим) њу?«''

Апокриф по Јовану нас учи да свако може да доживи Господа на сопствен и јединствен начин. Незрелом ученику се Исус указује као дете а зрелом као старац – симбол мудрости:

''Одмах... (небеса су се отворила и читаво) стварање (које је) под небом засветлело је и (свет) протресло се. (Био сам престрашен и) видео сам светлост (дете)... док сам гледао он је постао као старац. Онда је он (променио своје обличје) поново и постао као слуга... Видео сам (проказање) многобројних облика у светлости.

Еванђеље по Томи и Књига Томе полемичара упућују на то да је Исус био Томин (духовни) близанац, те да може да постане и близанац сваког човека који дође до ''тајног знања''. Ови списи заправо представљају Христа као ''друго, тајно ЈА'' сваке особе која тежи самоспознаји (тј. спознаји Христа). Спознаја Христа и самоспознаја се представљају као једно те исто (што је наравно, са библијске тачке посматрано, крајње погрешно):

''Пошто је речено да си мој близанац и истински садруг, испитај себе како би разумео ко си... Ја сам знање Истине. Тако док ме пратиш, мада не разумеш (то), ти већ досежеш знање и биваш зван 'онај који зна себе'. Јер ко год није спознао себе, није спознао ништа, а ко год је спознао себе, истовремено је стекао знање о дубини свих ствари.''

Поред учења која произилазе из текстова која сам управо навео ту су и многа друга. Поједине групе гностика су веровале у божанско тројство које су сачињавала лица бога Оца, бога Мајке (Светог Духа) и сина – Христа. Пошто су веровали у мушко-женског бога, неки гностици су прихватили и другачију слику о стварању човека од оне записане у Библији. Сматрали су да је бог прво људско биће створио као мушко-женско створење које је било спојено леђима (попут сијамских близанаца). Потом их је бог, сматрали су, одвојио једно од другог – те су тако настали мушкарац и жена. Гностици су заступали идеју о потпуном аскетизму и негирали важност брака. Презирали су и рађање деце, јер су сматрали да је то само настављање заробљавања чистог духа злом материјом, што је била замисао, од њихове стране презреног, бога творца – Демијурга. Гностици у својим заједницама нису имали званично постављене старешине, већ је улогу старешина могао да врши било ко од присутних. Такође, постављали су жене за духовне учитеље и вође, које су имале овлашћења да крштавају итд.
Као што сваки познавалац канонских еванђеља може да запази, казивања гностичких текстова се знатно разликују у опису Исуса, Његовог учења и односа према ученицима од онога што су записали апостоли у Новом завету. Наравно, проблем који је у првим вековима хришћанства био много већи него што се то данас нама може да чини, састојао се у томе што су у оно време, паралелно са настанком и сакупљањем новозаветних текстова били писани и јеретички списи којима је било приписивано апостолско ауторство. Они су се у исто време умножавали и ширили међу хришћанским црквама. Због тога су, попут апостола средином првог века, и остали учитељи Цркве у другом и трећем столећу морали да се у својим усменим проповедима и писаним делима оштро супротставе нарастајућем кривоверју. Апостол Павле је, наиме, још средином првог века упозорио хришћане на могућност да лажни учитељи шаљу своја јеретичка писма потписујући на крају имена апостола:

''А ово говорим да вас нико не превари наговорљивим речима.''

''Не дајте се брзо поколебати у разборитости нити уплашити, ни духом ни речју, ни тобоже нашом посланицом. (...) Да вас нико не превари ни на који начин.''

Црквени писци, Иринеј, Тертулијан и остали у другом веку после Христа, упозоравали су Цркву на опасност прихватања ових опасних духовних скретања:

''Тертулијан, писац сјајног талента, око 190. године дефинише у име већине правоверни став: Као што је Исус физички устао из гроба, тако сваки верник мора очекивати физичко васкрсење. За њега нема места сумњи. (...) Тертулијан изјављује да је свако ко пориче васкрсење тела јеретик, а не хришћанин.''

''Сваки од њих (реч је о гностицима; прим. И. С.) по сопственом темпераменту мења предања која је примио, што је исто учинио и онај који их је предао након што их је уобличио према сопственој вољи. (...) На основу чега су јеретици страни и непријатељи апостолима ако то није због различитости њиховог учења, које сваки појединац прима или шири једноставно по сопственој вољи.''

Иринеј из Лиона је овако описао заблуде гностика и изрекао оштро упозорење против њиховог деловања:

''Они себе сматрају »зрелим« тако да се нико с њима не може поредити у величини гнозе – чак и ако поменете Петра, или Павла или неког другог апостола... Они замишљају да су сами пронашли више него апостоли, и да су апостоли проповедали јеванђеље још увек под утицајем јеврејских схватања, а да су они мудрији и паметнији од апостола.''

''Нека она лица која хуле на Творца... као што чине валентинци и сви лажно названи »гностици« буду препознати као заступници Сатане од свих који поштују Бога. Кроз њих Сатана је чак и сад виђен да говори против Бога, оног Бога који је припремио вечну ватру за све врсте јереси.''

На крају крајева, током трећег и четвртог века после Христа, гностички утицај је почео знатно да слаби, чему је допринела и канонизација књига Новога завета. Као што је познато, приликом веома прецизне селекције различитих ''еванђеља'', ''посланица'', ''апокалипси'' итд. и раздвајања гностичких (јеретичких) текстова од оних чије се апостолско порекло могло поуздано да утврди, на послетку је издвојено 27 апостолских списа који су проглашени ауторитативним писаним извором хришћанске вере. Сви остали текстови, који су по својој количини надмашивали број апостолских канонизованих списа, проглашени су апокрифима, тј. књигама које се удаљавају од, у првом веку проповедане, Христове Истине. Ове књиге су, дакле, биле одбачене као оне према којима не треба гајити поштовање нити веровати њиховим објавама.
Међутим, сукоб са гностичким учењем, и на крају победа над њиме, није било и последње искушење са којим се рано хришћанство суочило. Врло брзо су се појавили и покрети који су, на различите начине оспоравали божанску природу Исуса Христа - сматрајући га, не вечитим Божијим Сином (тј. Богом у телу), већ неком врстом створеног бића. Поводом овог спорног питања у Никеји је 325. године од стране цара Константина сазван тзв. Први васељенски сабор.

У наредном делу овога поглавља начинићемо преглед црквене историје између IV и VIII после Христа, тј. периода у коме су одржавани Васељенски сабори. Оно што је најпре важно да истакнемо јесте чињеница да су сви ови сабори, почевши од Првог па на даље, одржани у периоду када је Црква уживала благонаклоност и знатну подршку државе, за разлику од, на пример, првог апостолског сабора одржаног у Јерусалиму, за време док је Црква била прогоњена. Истицање ове чињенице је посебно важно из разлога што је веома уочљива значајна разлика између атмосфере која је владала током сабора апостола средином првог века, и свих осталих, ''васељенских'' из каснијих векова. Наиме, док је апостолски сабор, инспирисан и вођен Светим Духом на крају довео до исправног закључка и потврде еванђелског правоверја, у временском раздобљу у коме су одржавани остали сабори (од којих су касније њих седам проглашени ''васељенским'') владала је дубока подељеност међу званичним црквеним ауторитетима и њиховим следбеницима, као и учестале међусобне свађе, расколи, проклињања, прогони па чак и убиства због нерешених верских питања. У сваком случају, многи од епископа са којима ћемо се упознати у току даљег проучавања, не само да су почели да заступају веровања која су била страна учењу Христа и апостола, већ је и њихово понашање било потпуно супротно ономе које су апостоли препоручивали за људе који су желели да врше епископску службу (1. Тим. 3:1-7; 2. Тим. 2:24-24; Титу 1:7-9). Сходно томе, а због необраћености многих и усвајања различитих паганских учења и њиховог стапања са хришћанством, на поменутим ''васељенским саборима'' као и многим помесним, установљена је и проглашена правоверност више доктрина и богослужбених пракси које не налазе било какво утемељење у учењу Светог писма. Наредни део овога поглавља представиће нам једну прилично мрачну страницу у историји хришћанске Цркве. Он ће потврдити испуњење пророчких речи апостола записаних у Новом завету, који су наговештавали долазак тешког времена у коме ће главнину броја људи у ''Цркви'' представљати они ће бити ''саможиви, среброљубиви, хвалисави, охоли, хулници, родитељима непокорни, неблагодарни, безбожни, без љубави, непомирљиви, опадачи, неуздржљиви, сурови, без љубави према добру, издајници, напрасити, надувени, који више воле сласти него Бога, који имају обличје побожности, али су се одрекли њене силе.'' (2. Тим. 3:2-5. Нагласак мој).