Укупно приказа странице

понедељак, 20. август 2012.

Цитирана дела у књизи:

'Свето писмо и традиција Православне цркве'  


Божић; спец. додатак листу Данас, јануар 2002. год. Текст из књиге Александра Шмемана „Тајне празника“.

Бенз, Ернст: Дух и живот Источне цркве; Издавачко предузеће „Свјетлост“, Сарајево 1991. год. (цитати са бошњачко-хрватског прилагођени на савремени српски језик без измене значења наведених појмова).

Булгаков, Сергиј: Православље, преглед учења Православне цркве; Књижевна заједница Новог Сада, 1991. год.

Булгаков, Сергије: Икона и иконопоштовање, догматички оглед; Друштво Источник, Београд 1998. год.

Библија без Бога, хришћанство без цркве; Православље и секте – новопротестантизам данас и овде II; Светигора, Цетиње 1997. год.

Библија Кршћанске садашњости, Загреб 1983. године.

Библија, Стари завет у преводу Ђуре Даничића и Нови завет у преводу Емилијана М. Чарнића;

Боровић,Павле: Библијски приручник археолошких, географских и историјских појмова I и II; А. К. „Препород“ – Београд и „Знаци времена“ – Загреб, 1987. год.

Веронаука у кући: Православна верска читанка; верско добротворно старатељство, четврто издање, Београд, 1991. год.

Еванђеље по Матеју, превод и тумачење, др Димитрије Стефановић, 1923. год.

Живот и рад Исуса Христа, Четири еванђеља, превео др Александар Бирвиш. Београд 1987. год.

Књига правила, Зборник канона Православне цркве; Шибеник 2003.

Мијач, Божидар: Икона света слика; Партенон, Београд 1997. год.

Милин, Лазар: Научно оправдање религије, Апологетика, књига 6, Црква и секте, Романов, Бања Лука 2001. год. (пресликано издање: Београд 1986. год.)

Марковић, Мирослав: Студије о религији антике; Српско друштво за хеленску философију и културу Јасен, Никшић 2001. год.

Миз, Роман: Хришћанство на прагу трећег миленијума, Нови Сад, 2000. год.

Новозавјетни коментари, Дјела апостолска, Добра вест - Нови Сад, 1986. год.

Никољин, Иван: Православна апологетика; Издавачка књижарница Геце Кона, Београд 1934. год.

Нови завет, превод комисије СПЦ, четврто исправљено издање, 1998. год.

Нови завет, Савремени српски превод (WBTC, Fort Worth, Texas). Хришћански евангелизациони центар, Бачки Петровац, 2003.

Окалахан, Павле: Православни одговор на основне заблуде протестаната, Књижара „Прота Васа” из Панчева, Београд 1997. год.

Обрадовић, Доситеј: Сабрана дела I, Просвета, Београд, 1961. год.

Поповић, Јустин: Житија светих; Издање манастира Ћелије код Ваљева, Београд 1977. год.

Преподобни Јустин Ћелијски: Догматика Православне цркве I-III; Издају: Задужбина „Свети Јован Златоуст” Аве Јустина Ћелијског и манастир Ћелије код Ваљева, Београд 2003. год.

Поповић, Јевсевије: Општа црквена историја са црквеностатистичким додатком; томови I и II (пресликано издање), Сремски Карловци, Српска манастирска штампарија 1912. год.

Поповић, Радомир: Васељенски сабори; одабрана документа, треће допуњено издање, Београд 2002. год.

Пут душе после смрти, о митарствима, (Реч о исходу душе праведних и грешних), манастир Ћелије 1995. год.

Свети кнез Лазар, број 1 (5), Призрен 1994. год.

Седам стубова премудрости; Историја васељенских сабора, (прво издање, мисионарски и духовни центар манастира Хиландара „Тројеручица” Београд 1998. год.), друго издање, Београд 2004. год.

Ћоровић, Владимир: Историја Срба, Публик Практикум, Земун 2004. год.

Флоровски, Георгије: Хришћанство и култура, библиотека „Руски боготражитељи'', Логос, Ортодос, Београд 1995. год.

Флавије, Јосиф: Јудејски рат; Просвета, Београд 1967. год.

Hamman, A. G.: Rim i prvi hrišćani, svakodnevni život; Bukur BOOK, Beograd 1998. god.

Шмеман, Александар: Историјски пут Православља; Митрополија цетињска, Атос, Библиотека: Путеви Православља, Цетиње 1994. год.

Woodrow, Ralph: Babilonska misterijska religija, Drevna i suvremena; Zajednica kršćana, Čakovec 1991. god.  

Казивања Доситеја Обрадовића




„Љубезни српски народе, немој ти мени за зло примити што ја нека наша злоупотребљенија обличавам; време је већ, за живога Бога време, да почнемо слободније и разумније мислити. Докле ћемо туђе погрешке осуждавати, а наше скривати и оправдавати? Нико се неће ва вјек вјека исправити и побољшати друге укоравајући. Разуман и правдољубив чловек од себе најпре почиње: себе испитује и сматра, себе суди и осуђује; нити себи прашта ако у чем криво има. Ако ли ме ко из своје просте ревности осуди и похули, време ће показати да није имао право. Ништа ми на свету није милије ни љубезније од мојега рода, но колико га више љубим, толико сам му више дужан правду и истину представљати и говорити.

Греци су људи као и остали људи, могли су се ласно преварити као и други, а ми од њих примили, пак се нашли у истом шкрипцу, пак сад све друге за прелаштене држимо, а сами себе чисте као сунце! Кад смо тако готови све друге муштрати и судити, није ли праведно и време већ да и сами себе мало промуштрамо и попросудимо? Чини ми се да је ово најпаметније.

Кад су Греци и Латини од Христова апостола примили христјански закон, онда није било ни часнога дрвета, ни икона, ни све-тих телеса, ни моштију, ни костију, ни канона, ни ирмоса, ни тропара никаква, ни најмањег кондака. За све то блажени и свети апостоли нису ни речи ни слова нити знали нити мислили. А наши славенски народи примише христјанство неки од Греков, а неки од Латина. Но кад? На девет стотина година после апостола. Саде нек ми каже ко зна: шта се није могло за девет стотина година изумити и натрапати?

Зашто да не познаду да у светковању толиких светаца ниједна длака православија не стоји? Зашто да им се не каже да су ове ствари измишљене на шест и седам стотина година после спаситеља Христа и апостола?

Христос дође да нас избави свакога поклоњенија и службе твари и дела рук человеческих, а они те окрени те обрни, пак опет мораш се клањати делу рук человеческих. И што је грђе и горе: пишу светога Христофора с пасјом главом, мораш јој се клањати. Образ преблагословене Спаситељеве матере са три руке пишу! То што би у натури (сачувај Боже!) чудовиште било, томе се на икони мораш клањати. Ево, браћо моја, докле сујеверије и слепота може доћи и стигнути!

Овакови, ако је христјанин, он је само по случају христјанин; што год верује и твори, из самог обичаја и верује и твори; нити ти он мари нити се миче да прораспита шта је наш человјекољубиви Спаситељ учио и заповедио, шта ли су људи на неколико стотина година после њега измислили и придодали.

‘Добро, добро! Али ти знаш да твоји Србљи, који нису научени слободно мислити, како те новине од тебе чују, рећи ће да си јеретик.’
Нек реку што им драго. Ја се уздам да ће време показати да нису право имали. А неће сви рећи, не бој се. (...) А и време је да прости народ не варамо. Познајући чисту истину, и не казујући ју, с каквом совестију мислимо пред Бога доћи? Како би ко могао по правди рећи да сам јеретик, видећи јасно да ја ништа друго не подврждавам развје чисту јевангелску и апостолску науку? Новине никакве не уводим, него и оне које су против светога јевангелија уведене, одмећем. „Никога не проклињите, но благосливљајте. Ради человечески преданија не остављајте заповести Божије.“ Ово је кротка и блага Христа Спаситеља наука – ово ја мудрујем. Зашто ће, дакле, рећи да сам јеретик? С моје стране ево шта ћу им ја рећи:
„Поштени роде српски, мила браћо, немојте ме укоравати ни осуждавати. Расудите да ово што вам говорим, не говорим ни за какав мој интерес; не иштем од вас никаква достоинства, не иштем богатство. Желим и иштем вашу ползу и исправленије.“

Што мислиш, зашто су друго Христа распели и убили? Низашто друго него зато што је хотео народу очи отворити и показати које је чисто правоверије, које ли сујеверије.

Еда ли сам закон мој и веру изменио? Нисам, нити ћу док сам год жив. Но научио сам боље и разумније сврх мојега закона и вере мислити и судити. Књиге учених људи дале су ми способ, правоверије од сујеверија распознати и чисто евангелско ученије од человеческих свакојаких преданија и придодаванија... Питаш ме: ко сам ја, и ко ми је дао власт учитељски тон узимати! Између толиког множества Србаља хотео је Бог да се и ја родим; словесни човек будући, имам богодану и природну власт другима мисли моје сприопштавати, и што сам добро и паметно од других чуо и научио другима казивати. (...) Ето ко ми је дао власт: Бог, који ми заповеда да моју дужност чиним.“

Доситеј Обрадовић 

Увод


Казивања једне од највећих и најзначајнијих личности у историји нашег народа, која сам навео уместо предговора, пуна су смисла и садржаја. Пре свега зато што су у потпуности сагласна са оним што као наук произилази из Светог писма. Велики српски просветитељ Доситеј Обрадовић је, неколико деценија пре штампања првих примерака Библије у преводу Ђуре Даничића и Вука Караџића, имао прилике да се упозна са поруком Књиге над књигама. У свом делу „Живот и прикљученија” описао је свој боравак у манастиру и искрену жељу за испуњавањем идеала светости у угледању на многобројне православне светитеље.

Ипак, касније је са много више искуства и животне зрелости, а пре свега познавања еванђеља, писао о својој искреној жељи да његов српски народ дође до истинског и правог богопознања кроз послушање изворне Христове и апостолске науке.

Циљ публиковања и овог издања је да православни народи спознају духовне истине које су записане у еванђељу.

За разлику од Доситејевог времена, данашње доба је доба писмености. Свето писмо је постало једно од најприступачнијих књига. У последњих неколико деценија одштампани су милиони примерака Библије на српском језику. Ипак, и поред ових чињеница, Срби су на почетку XXI века у понечему ипак налик својим прецима из доба Доситеја. Познавање учења Светог писма, односно Христове и апостолске науке, налази се на поражавајућем нивоу као и у ондашње време.

Из тог разлога, као основни документ за доношење закључака у овој студији послужиће нам управо Свето писмо, односно преблагословена наука нашег Господа Исуса Христа и његових апостола.
Потом, ту ће бити и литература познатих домаћих и иностраних православних аутора коју ћемо користити да би се упознали са веровањем које дели више од двеста милиона људи широм света. И на крају, користићемо и дела признатих световних и црквених историчара, односно проверене историјске податке који ће нам помоћи да сагледамо чињенице о пореклу и развоју православних учења и богослужбених обреда, о којима је и Доситеј говорио.

У тексту ове књижице сусрешћемо се и са једним ‘новим’ појмом. То је термин ‘еванђеоски хришћанин', који је највећем делу нашег народа готово потпуно стран. Шта се под њиме подразумева?

Ко су заправо еванђеоски хришћани? Еванђеоски хришћани су кроз читаву историју Цркве а и данас управо они верници који поштују Свето писмо и Христову науку у њеном изворном значењу.

Доситеј Обрадовић је, по мом личном уверењу, био први еванђеоски хришћанин у модернијој српској историји. Вероватно и најзнаменитији у читавој досадашњој повести Срба на овим просторима. Његова писана дела јасно сведоче о блиставој вери заснованој на еванђељу.
Нека Господ благослови српски народ да крене стопама славног просветитеља и пронађе исто - истину еванђеља.

У славу Тројединог Бога Оца, Сина и Духа Светога

Ивица Стаменковић  

Свето писмо и традиција Православне цркве




На самом почетку ове студије о православном црквеном учењу и њеном односу према богооткривеним истинама Светог писма, навешћемо текст који представља записани говор односно реакцију руског свештеника Кирила Зајца на проповедање еванђеоских хришћана у Русији пре Другог светског рата.
Текст који следи описује свештениково настојање да народ поврати и утврди у православној вери оне који су се у њој били поколебали.
Свештеник се посебно обратио еванђеоском вернику, који је том приликом био присутан, следећим речима:

„Дозволите ми да вам поставим неколико јасних, нимало магловитих, питања и одговорите на њих јасно, без свог магловитог красноречја. (...) Реците ми – да ли се код вас сачувало оно огромно духовно богатство које су Цркви предали Свети Апостоли? Или можда о томе нисте ни мислили, нити сте за такво богатство чули? (Ћутање.) - Имате ли свештенике? Не? А они постоје у Цркви од апостолских времена. Свештенство су нам предали Апостоли. О њему се јасно говори у том истом Светом Писму, које у овом тренутку држите у рукама. Да ли су се код вас сачувале Свете Тајне? – Крштење, миропомазање, покајање, причешће, брак, јелеосвећење? Оне постоје од апостолског доба, а о њима се говори у новозаветним светим књигама! Да ли, у складу са Еванђељем, поштујете Мајку Божју? Имате ли молитвено општење са Небеском Црквом, са Светим Апостолима, чија су Писма сад у вашим рукама, са светитељима, мученицима и свим праведницима? Имате ли молитвено општење са Ангелима? Да ли се молите Ангелу – чувару? А све је то, видите, постојало у Апостолској Цркви. И све то постоји у Православној Цркви. Имате ли молитвено општење са умрлим очевима, мајкама, дедовима и са свима у вери уснулима? Да ли се молите за покојнике? Или сте на њих заборавили, па се смрт показала јачом од љубави Христове? – А у Апостолској Цркви молили су се за покојнике! Иконе не поштујете. А да ли поштујете животворни Крст Господњи? Да ли себе осењујете светим Крстом? Да ли Крст носите на грудима својим, који је, по речи Апостола – „Његова поруга“ (Јев. 13,13). – Све је то постојало у Апостолској Цркви. Моја питања су јасна. Одговорите на њих. Ћутите? Да, шта бисте могли рећи, кад ништа ни немате. А то је, заиста, огромно богатство.“

Управо наведени текст послужиће нам као основа да се упознамо са неким од основних учења Православне цркве.

Свештеник је, у свом говору пред присутним православним народом, изнео читав низ тврдњи за које је искрено веровао да су тачне. Он, који је међу окупљенима уживао већинску подршку, у себи је ликовао, радујући се и благодарећи Господу што је ућуткао верског неистомишљеника исказујући очигледну надмоћ своје теолошке аргументације. Еванђеоски верник, приказан је као особа која је морала да ућути бивајући постиђена мудром свештениковом беседом, очигледно и сама увиђајући да је кренула духовном странпутицом. Наша је жеља да у овој студији проверимо изнете податке и утврдимо да ли су у апостолској Цркви заиста постојала сва малочас побројана веровања. Под појмом „апостолска црква“ наравно подразумеваћемо оно на шта је и поменути свештеник мислио, а то је Црква првог века, која је постојала у време Господњих апостола.

Као што је познато, током првих двадесетак година постојања Христове Цркве још увек није било писаних докумената хришћанске вере. Након тог почетног периода, у другој половини првог века, апостоли и њихови најближи сарадници написали су еванђеља и посланице упућене одређеним црквама или појединцима. До краја живота последњег апостола, који је доживео дубоку старост, апостола Јована сина Зеведејевог, довршено је и писање последње књиге Светог писма. Са пуним правом можемо да тврдимо да су апостоли у књигама Новог завета записали све што је било неопходно за исправан духовни живот и раст. Са друге стране, потпуно невероватна би била и сама помисао да су апостоли могли било шта да изоставе (случајно или намерно) од оних најбитнијих духовних истина од којих зависи вечна судбина милијарди људи. У еванђељима и посланицама записано је оно што је и иначе било познато већини хришћана тадашњег доба. Беседе о Христовом животу, његовом учењу и делима свакодневно су изговаране пред мањим или већим групама окупљених. Када је постало неопходно, због све већег умножавања броја верника и цркава широм Римског царства, апостоли су и писмено забележили све духовне истине које су верницима већ деценијама усмено преносили. Дакле, садржај еванђеља и посланица (Новог завета) представља поруке које су већ годинама биле усмено проповедане и упућиване на примену одређеним црквама или појединцима у складу са њиховим духовним потребама.

Када смо већ утврдили ову непобитну чињеницу, остаје нам да у овом ауторитативном извору хришћанске вере пронађемо темеље свих раније поменутих учења Православне цркве.  

Да ли православно свештенство постоји од апостолских времена?


ИМАТЕ ЛИ СВЕШТЕНИКЕ? НЕ? А ОНИ ПОСТОЈЕ У ЦРКВИ ОД АПОСТОЛСКИХ ВРЕМЕНА. СВЕШТЕНСТВО СУ НАМ ПРЕДАЛИ АПОСТОЛИ. О ЊЕМУ СЕ ЈАСНО ГОВОРИ У ТОМ ИСТОМ СВЕТОМ ПИСМУ, КОЈЕ У ОВОМ ТРЕНУТКУ ДРЖИТЕ У РУКАМА’. - протојереј Кирил Зајц


ДА ЛИ ПРАВОСЛАВНО СВЕШТЕНСТВО ПОСТОЈИ ЈОШ ОД АПОСТОЛСКИХ ВРЕМЕНА? ДА ЛИ О ТОМЕ ЗАИСТА ЈАСНО ГОВОРИ СВЕТО ПИСМО?

   Упознаћемо се најпре шта Православна црква верује о овој теми:

„Свештенство сачињавају: ђакони, презвитери (свештеници) и епископи (владике). Епископи (владике) имају право да врше све свете тајне, да уче верне и управљају епархијом, која им је поверена од стране Цркве; презвитери (свештеници) имају право да врше све свете тајне изузев Свете тајне рукоположења. Они могу да управљају својом парохијом, коју им је епископ, на рукоположењу, поверио а ђакони самостално немају право да врше ниједну свету тајну. Они помажу (саслужују) владикама и свештеницима у вршењу светих тајни. То су три степена свештенства: ђаконски, презвитерски и епископски. (...) Служба свештеничка у Цркви Христовој је продужена служба апостолска. Свештенство свето је прејемник службе и власти апостолске. Оно је добило од Спаситеља право какво нема ниједна служба ни у земаљској ни у небеској Цркви Христовој.“

   Према управо изложеном учењу, Христови апостоли су били установитељи свештеничког поретка у Цркви. Ипак, уколико пажљиво проучимо новозаветне списе, запазићемо да се израз „свештеник“ (јереј, hiereus) ни на једном месту не користи да би се њиме описала служба хришћанских епископа (надгледника), презвитера (старешина) и ђакона (послужитеља). Овај израз се користи у еванђељима, Делима апостолским и посланици Јеврејима само за означавање припадника старозаветног јеврејског свештенства – чија је служба подразумевала приношење крвних жртава. На пример, Господ Христос је свештеницима упутио неколицину излечених губаваца, јер је над њима, по Божијем закону датом Израиљу, требало да се изврши обредно очишћење:

„И кад је улазио у једно село, сретоше га десет губавих људи, који стадоше издалека, те подигоше глас говорећи: Исусе, учитељу, смилуј се на нас. А кад их виде рече им: идите и покажите се свештеницима. И беху очишћени док су још ишли.“

   У даљем тексту навешћемо још неколико примера новозаветних текстова у којима се помиње реч свештеник. Као што ћемо увидети, овај појам се ни на једном месту не односи на служитеље у хришћанским црквама, већ на службенике у јеврејском храму и религиозне вође израиљског народа, или пак на паганске идолопоклонике:

„Исус прихвати и рече: један човек је силазио из Јерусалима у Јерихон и пао у руке разбојницима, који га свукоше, избише, оставише га напољу полумртва и одоше. А случајно је тим путем силазио један свештеник, виде га и прође.“

„И сваки свештеник, додуше, стоји сваки дан и служи приносећи много пута исте жртве које никада не могу потпуно уклонити грехе.“

„Тада се скупише првосвештеници и народне старешине у двор првосвештеника који се звао Кајафа, па се договорише да Исуса на превару ухвате и убију...“

„Тада првосвештеник раздра своје хаљине говорећи: похулио је на Бога; шта нам још требају сведоци? Ето сад чусте хулу. Шта мислите? А они одговорише: заслужио је смрт. Тада му пљунуше у лице и ударише га по глави, а други по образу говорећи: прореци нам, Христе, ко те удари?“

„А Павле погледа на синедрион и рече: браћо, ја сам са потпуно чистом савешћу живео служећи Богу до овога дана. Првосвештеник Ананија пак нареди онима што су стајали до њега да га бију по устима. Тада му Павле рече: Бог ће бити тебе, зиде окречени; и ти седиш да ми судиш по закону, а против закона наређујеш да ме бију.“

„А свештеник Зевсовог храма, који се налазио пред градом, доведе јунце и донесе венце пред врата и хтеде с народом да принесе жртву.“

   Према извештају еванђелисте Луке у Делима апостолским, последица проповедања еванђеља је била и та да су многи јеврејски свештеници напуштали свој ранији верски систем и постајали следбеници Месије, Исуса из Назарета:

„И реч Божија је напредовала и број ученика у Јерусалиму се веома повећавао, па се и многи свештеници покораваху вери.“ (Дела. ап. 6:7).

    Поред претходног сазнања о некоришћењу израза „свештеник“ у односу на хришћанске служитеље, многи текстови Новог завета могу да нам послуже и као доказ да се службе „епископа“ и „презвитера“ у апостолско време нису разликовале већ су се односиле на једну те исту дужност надгледања и старања. Према учењу Светог писма, црквене старешине (презвитери), поред осталог, обављају и службу надгледања односно бдења над црквеним стадом, те се зато називају и надгледницима односно епископима. Еванђелист Лука је то потврдио описујући састанак апостола Павла са старешинама (тј. презвитерима) цркве у Ефесу:

„...И дозва црквене старешине: А кад дођоше к њему, рече им: (...) Пазите на себе и на све стадо, у ком вас је Дух Свети поставио за епископе, да напасате Цркву Божију, коју је стекао својом крвљу..“ (Дела ап. 20:17, 18, 28).

   У оригиналном грчком тексту, у 17. стиху се користи реч »presbuteroi« тј. у множини: „старешине“. Од ове грчке речи, малим прилагођавањем српском језику, настала је реч „презвитери“ или у једнини: »presbuteros«, „презвитер“ тј . старешина. У своме говору упућеном њима, апостол у 28. стиху користи другу реч: »episkopoi« тј. епископи (у једнини »episkopos«, тј. „надгледник“). Дакле, поистовећујући чин епископа и презвитера, Павле заправо пише да су управо саме старешине (presbuteroi) биле у служби надгледника - епископа (episkopoi). Занимљиво би било у овом смислу погледати и како гласи почетак посланице Фили-пљанима:

„Павле и Тимотеј, служитељи Христа Исуса, свима светима у Христу Исусу, који су у Филипима, с епископима и ђаконима: благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа.“

    Из управо наведених стихова можемо да уочимо поздрав ког су Павле и Тимотеј упутили свим верницима („свима светима“) у Филипима, међу којима је било и епископа и ђакона (тј. надгледника и послужитеља ). Зачудо, у овом поздраву се не помињу „презвитери“! Према данашњем православном устројству, према коме при сваком већем храму служи више презвитера, свакако би се подразумевало да их је и црква у Филипима морала имати. Но, очигледно је разлог за непомињање презвитера управо тај што су они названи другачијим именом – „епископи“, као што је уосталом случај и у другим деловима Новога завета у којима се ове две службе поистовећују. Такође је занимљиво уочити да је у првовековном хришћанству у свакој локалној хришћанској заједници било постављано више епископа – што јасно видимо из примера две напред поменуте цркве. Православна црква, која себе назива „апостолском“ и у овоме одступа од ранохришћанског правила, следећи учења каснијих црквених сабора на којима је стриктно заповеђено да се у једном граду не сме поставити више од једног епископа.

   Поред непостојања разлике између служби презвитера и епископа у апостолској Цркви, као и доказивања да се за разлику од православне праксе радило о истим особама, постоји још једно значајно одударање од новозаветног учења. Наиме, познато је да су епископи у Православној цркви неожењени тј. да се бирају из редова истакнутих монаха. Са друге стране, у апостолској Цркви је постојала изричита заповест да црквене старешине (презвитери тј. епископи) морају да буду ожењени људи:

„Епископ, дакле, треба да је непорочан, једне жене муж, трезвен, разборит (...) који добро управља својим домом и има послушну децу са сваком честитошћу; јер ко не зна да управља својим домом како ће се старати за Цркву Божију?“

У првом веку, за време живота апостола, као и неколико векова касније епископи су били ожењени. Ипак, по речима историчара Јевсевија Поповића, од четвртог века је то библијско правило све више смењивано праксом постављања монаха на епископске позиције:

„Та околност, што је монаштво добивало све јачи утецај у цркви, учинила је, да су постепено највиша црквена достојанства дошла у руке тако високо цењених монаха, а свештенство, које је живело у браку, поред монаха постепено је потискивано. Услед тога су монахе, не само радо посвећивали за презвитере и ђаконе (...) – него су њихови настојатељи добили места и у синодима, наскоро и на епископским столицама на Истоку налазимо скоро само монахе, и ожењени епископи већ су у почетку V. столећа у целој цркви велика реткост. Кад је 410. Синесије Киринејски изабран за птолемаидског епископа, устезао се испрва да прими избор, јер је био ожењен, а није се хтео растати са својом женом; али је још посвећен за епископа, иако се није морао растати са женом. Кашње нема скоро ни говора о епископима, који живе у браку. (...) У погледу епископа је Јустинијан I. (527-565) напослетку изричито наредио, да морају бити неожењени. И заиста на Истоку већина епископа беху монаси.“

   Што се пак тиче одеће коју користе православни свештеници, из Библије као и из историјских извора сазнајемо да су апостоли и старешине првовековних цркава (као и сам Христос), за разлику од старозаветних свештеника који су носили специјалну одећу, били одевени једноставно – попут осталих својих савременика. Српском народу, који је навикао да своје свештенике увек види одевене у црне мантије, проповедници еванђеоских цркава који врше богослужења и крећу се у обичним цивилним оделима (богослужења углавном врше обучени у свечанију цивилну одећу) изгледају прилично чудно. Ипак, управо такво одевање какво практикују богослужитељи у еванђеоским заједницама, јесте налик на оно које су практиковали и заступали Христос и апостоли! Ову чињеницу признао је и православни свештеник Божидар Мијач:

„Сама чињеница да у Новом завету не можемо, на први поглед, да нађемо неко учење о свештеничком оделу, слично неким другим предметима – не треба да нас збуни. У њему заиста нема таквих прописа. Ту се могу наћи само извесне напомене о скромности у одевању (Мт. 6, 28-30; Лк. 12, 27-28; Филибљ. 4, 5), док су Христос и апостоли носили обично народно одело. Штавише, Христос је нападао извесну специјалну одећу као лицемерство (Мт. 23, 5). (...) Зато, после апостолске епохе, у којој не налазимо неку особиту одећу пастирства (треба знати: да је и народно одело онога времена које су носили Христос и апостоли – једноставни плашт који је покривао читаво тело – добро одговарао пастирској сврси), већ крајем првог века постоје трагови о њеном постојању, о чему сведочи апостолско предање и црквени канони. У другој половини IV века имамо прецизне прописе о специјалном свештеничком оделу.“

   Историчар Јевсевије Поповић, насупрот Мијачу, не спомиње податке о томе да је посебна одећа за „свештенике“ почела да се уводи већ крајем првог века, већ говори да се први њен спомен налази тек „крајем првог периода“, тј. негде пред крај трећег и у четвртом веку, уз истицање да не постоје подаци како је она у то време изгледала. Овај аутор истиче да је тадашња одећа верских служитеља била вероватно беле (или неке друге светле) боје. Током другог периода (од 312. - 622. год), настало је готово све оно од одеће што се и данас користи од стране свештенства у Источној и Западној цркви, уз назнаку да су неки делови одеће уведени и много касније у употребу.

   Као што смо могли да уочимо у претходном разматрању, библијски текстови и историјски подаци недвосмислено указују на чињеницу да православно веровање по питању установљавања специјалне свештеничке јерархије у Цркви није подударно са апостолским учењем. Ово веровање своје постојање темељи на учењима људи који су живели вековима након смрти Христових апостола. Православно свештенство, са свим својим данашњим обележјима и службама је страно Светом писму, новозаветном хришћанству, као и духу који је владао у Цркви првога века. 

Да ли Свето писмо говори о светим тајнама?


‘ДА ЛИ СУ СЕ КОД ВАС САЧУВАЛЕ СВЕТЕ ТАЈНЕ? – КРШТЕЊЕ, МИРОПОМАЗАЊЕ, ПОКАЈАЊЕ, ПРИЧЕШЋЕ, БРАК, ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊЕ? ОНЕ ПОСТОЈЕ ОД АПОСТОЛСКОГ ДОБА, А О ЊИМА СЕ ГОВОРИ У НОВОЗАВЕТНИМ СВЕТИМ КЊИГАМА!’ протојереј Кирил Зајц

ПОРЕКЛО СВЕТИХ ТАЈНИ. ДА ЛИ ОНЕ ЗАИСТА ПОТИЧУ ОД АПОСТОЛСКОГ ДОБА?
ДА ЛИ СЕ О ЊИМА ГОВОРИ У НОВОЗАВЕТНИМ КЊИГАМА?

  Према учењу Православне цркве, Господ је осмислио да човеково спасење оствари тако што ће предати људима одређени број светих тајни, које би они требали да врше и да их се придржавају. Управо оне (свете тајне) представљају једини начин за задобијање спасења и вечног живота. Ево шта о томе читамо у православној литератури:

„Сав свет лежи у злу“, констатовао је још врло давно љубљени апостол Христов, св. еванђелист Јован (Јов. 5, 19). У том свету зла човек се налази као у бунару, на његовом дну, одакле вапије за спасењем. Сам је немоћан да се својим силама спасе док му неко са врха бунара не спусти конопац спасења за који ће се он, својом во-љом, оберучке ухватити. (...) Свете тајне Цркве Христове (православне) су онај „конопац“ који је Господ Исус Христос са небесних висина, из чисте и безграничне љубави према човеку, спустио у на-шу долину плача да бисмо се ми, грешни људи, ухватили за њега и својим раслабелим силама, уз помоћ благодати Божје, изашли на светлост невечерњег дана Божјег.“

  Светих тајни у Православљу има седам, а то су: крштење, миропомазање, причешће, покајање (тј. испо-вест), свештенство, брак и јелеосвећење.

  Сваки пажљиви читалац Светог писма приметиће да од наведеног броја појмова постоје најмање два који се у новозаветним текстовима уопште не помињу. То су миропомазање (као пропратни чин крштења) и јелеосвећење (освећење јелеја тј. уља за помазање болесника). Апостолска новозаветна пракса описана у Библији нам ни једним словом не пружа доказе да су првовековни хришћани били помазивани уљем (миром) након крштења, нити пак да су пре помазивања болесника уљем „у име Господње“ апостоли претходно вршили његово освећење. Иако се у Новом завету спомиње крштење многих људи, као и помазивање болесника уз молитву за његово исцељење, поменуте православне праксе (миропомазање и јелеосвећење) у потпуности изостају. Са друге стране, као што је познато сваком проучаваоцу православног учења, у Источној цркви је током векова постојало веровање да постоје још неке свете тајне поред ових седам које се данас званично признају. Такав је на пример монашки постриг (сечење косе, тј. шишање монаха приликом ступања у монашки ред). Ипак, под утицајем римокатоличке теологије, Православна црква је усвојила поменути број сакрамената:

„За Православље је карактеристично да не познаје строго одређивање броја седам за сакраменте. Додуше, теологија Православне цркве касније, под утицајем Римокатоличке цркве, преузела је број седам сакрамената. Међутим, Православље у начелу не познаје строгу разлику између сакрамената и сакраментала, то јест црквених посветних чинова, који нису у правом смислу сакраменти.“

  Историчар Ernst Benz у даљем тексту потврђује чињеницу коју заступају и еванђеоски хришћани, а то је да се учење о светим тајнама развијало постепено, током многих векова, уз различита мишљења црквених ауторитета о њиховом броју. Тек је хиљаду и двеста година после Христовог вазнесења коначно обликована догма о тајнама (сакраментима) какву данас затичемо у православном и римокатоличком хришћанству:

„На одређени начин целокупна је сфера Цркве »мистериогена« те из своје харизматичне пунине може увек стварати нове мистерије. Док је у старој цркви одређивање канона књига Новога завета било завршено у IV. столећу, фиксирање догме између V. и VII. столећа, поједностављење литургије у VII. столећу, дотле број сакрамената још није био утврђен све до краја првог хиљадугођа – што је у сваком случају знак стваралачке животности у овој свери. Један од великих учитеља Православне цркве, Дионисије Ареопагит (у VI веку после Христа, прим. И. С.), наводи у свом делу »О црквеној хијерархији« шест мистерија: крштење, евхаристија, потврда, свештенички ред, посвећење монаха и официј за мртве. Црквени учитељ Јован Дамаскин спомиње два столећа касније само два сакрамента: крштење заједно са припадајућом хризмом и евхаристију. Тек на Лионском сабору 1274. године грчки су теолози, у поводу расправе о сједињењу с Римом, прихватили број седам сакрамената, који је мало пре тога прихваћен у сколастичкој теологији Запада: крштење, потврда, евхаристија, покора, свештенички ред, женидба, болесничко помазање. И међу данашњим православним теолозима постоје многи који се не држе строго утврђених мистерија схемом од седам »сакрамената«, како их је назвала Римокатоличка црква, и који упућују на то да је много обухватнији опсег православних мистерија.“

  У управо цитираном и веома јасном наводу занимљиво је запазити и податак да је један од највећих православних теолога свих времена (поготово један од највећих и најзначајнијих теолога иконопоштовања), св. Јован Дамаскин, у овом погледу заступао много више протестантско него данашње православно гледиште – говорећи само о две свете тајне, крштењу и причешћу (вечери Господњој), а да су на списку Дионисија Ареопагита, два века раније, неке од данас признатих тајни биле изостављене а неке друге придодане – те да их је било укупно шест. Сматрам да су до сада наведене историјске чињенице више него довољне да докажу да се број „светих тајни” не темељи на Христовом и апостолском учењу, већ на мишљењима црквених отаца и одлукама каснијих сабора, и то тако што је на крају крајева број од „седам сакрамената“ код православних преузет од, у то време анатемисане, Западне цркве. Управо због тежине ових историјских аргумената, могли бисмо да посумњамо у тачност и осталих навода који се тичу учења о светим тајнама. На почетку смо навели текст из „Веронауке у кући“ који жели да нас увери да је број од седам светих тајни установио Христос и послао нам их са небеса као својеврстан „конопац за спасавање“, а ми смо увидели да су тај конопац исплели црквени оци кроз векове, и на крају један његов крај задржали на Западу а други пребацили на Исток.

                                     ТАЈНЕ КОЈЕ СУ СПОМЕНУТЕ У БИБЛИЈИ

  У Светом писму се на више места налази записана реч „тајна“. Њена примена и контекст у којем се спомиње су различити. Постоје људске и божанске тајне. Када се нпр. у Старом завету, у књизи о Судијама 3:19, или пак у Причама Соломоновим 25:9, спомиње ова реч, она се односи једино на обичне људске тајне, тј. ствари које свако од нас поседује а не би желели да о њима сазна велики број људи. Ипак, у стиховима које ћу навести, лако се може увидети да су одређене чињенице или дешавања биле тајна за поједине људе или читаве генерације. Постоје свакако и Божије тајне које никада од стране људи неће моћи бити схваћене у потпуности, као што су тајанственост и чудесност Божијег вечног постојања, Његове неограничене моћи и осталих многобројних величанствених особина:

„Јеси ли се ти први човјек родио? Или си прије хумова саздан? Јеси ли тајну Божију чуо и покупио у себе мудрост?“

„А кад би сам, питаху га за приче они који беху око њега с Дванаесторицом. И рече им: вама је дана тајна царства Божијег; а онима који су напољу све бива у причама, да »гледајући гледају и не виде, и слушајући слушају и не разумеју, да се не обрате и опроштено им буде«.“

„Не желим, наиме, браћо, да вам остане непозната ова тајна, да не би мудровали по својој мудрости: један део Израиља је окорео – док не уђу сви многобошци, и тако ће се спасти сав Израиљ...“

„А ономе који може да вас утврди по мом еванђељу и проповеди о Исусу Христу, по откривењу тајне о којој се вековима није говорило, а сад се јавила и кроз пророчка Писма...“

„Да се њихова срца утеше и да сједињени у љубави дођу до свег богатства пуног разумевања, до познања тајне Божије, Христа, у ком је скривено све благо мудрости и знања.“

„Ево вам казујем тајну: нећемо сви помрети, али ћемо се сви изменити, у моменту, у трен ока, кад затруби последња труба.“

„Оданде читајући можете да разумете моје схватање у Христовој тајни, која у другим нараштајима није била обзнањена људским синовима као што је сада Духом откривена његовим светим апостолима и пророцима.“

„»Зато ће човек оставити оца и мајку и прионуће уз жену своју, и биће двоје једно тело«. Ова тајна је велика, а ја говорим мислећи на Христа и на Цркву.“

„А жена беше обучена у порфиру и скерлет и позлаћена златом и драгим каменом и бисерима, држећи у својој руци златну чашу пуну гнусоба и нечистоте свога блуда, на челу јој пак беше написано име, тајна: велики Вавилон, мајка блудница и гнусоба земаљских. И видех жену како се опија крвљу светих и крвљу Исусових сведока. И зачудих се веома кад је видех.“

   Као што можемо да уочимо у горе наведеним стиховима, појам „тајне“ се углавном користи од стране библијских писаца приликом описивања учења о небеском царству, Христовој Цркви и васкрсењу мртвих. Такође, помиње се и будуће спасење израиљске нације као и настанак тајанственог Вавилона, који према многим еванђеоским тумачима представља материјално богату и од Бога отпалу, не на Библији већ на људским предањима основану цркву, која је у име заштите „правоверја“ кроз векове прогонила праве Исусове следбенике и брутално их убијала. Али ипак, оно што је уочљиво у готово свим стиховима које сам навео јесте апостолско истицање да су ствари о којима су писали биле тајна (тј. биле су сакривене) људима у прошлим временима, али да су престале бити тајном од тренутка њиховог објављивања кроз Христово еванђеље.

   Дакле, да поновимо још једанпут, крштење, вечера Господња, брак и остале „духовне институције“ које православни називају „светим тајнама“ се у Новом завету таквим не називају. Свето писмо ни на једном месту не помиње појам „светих тајни” а поготово не у вези оних религијских чинова или радњи на које се овај назив примењује у традиционалном хришћанству Истока и Запада. 

Поштовање Мајке Божије (1 део)


‘ДА ЛИ, У СКЛАДУ СА ЕВАНЂЕЉЕМ, ПОШТУЈЕТЕ МАЈКУ БОЖЈУ?’- протојереј Кирил Зајц

ШТА СВЕТО ПИСМО ОБЈАВЉУЈЕ О ПОШТОВАЊУ ‘МАЈКЕ БОЖИЈЕ'?
ДА ЛИ ЈЕ ПРАВОСЛАВНО ВЕРОВАЊЕ У СКЛАДУ СА ЕВАНЂЕЉЕМ?

  Свештеник Кирил Зајц је еванђеоског проповедника упитао: „Да ли поштујете Мајку Божију у складу са еванђељем?“ очигледно подразумевајући да је православно учење, које је садржано у следећем наводу, управо на њему засновано:

„Православна црква поштује Дјеву Марију као „часнију од херувима и неупоредиво славнију од серафима“, Ону Која надмашује сва створења. Црква у Њој види Мајку Божију и Молитељку пред Сином за читав људски род и непосредно јој се моли за заступништво. Љубав и поштовање Богородице јесте душа православне побожности, њено срце које греје и оживљава читаво тело (...) Ко не поштује Марију тај не познаје ни Исуса, а вера у Христа која у себе не укључује поштовање Богородице јесте другачија вера, другачије хришћанство у поређењу са црквеним.“

  Током библијског и историјског прегледа које нам предстоји, упознаћемо се са поштовањем једне од најзначајнијих личности описаних у Светом писму – мајком Богочовека и Спаситеља Исуса Христа. Њено поштовање се назива самом душом и срцем православне побожности, што на најбољи начин исказује њену посебност. Шта више, наглашено је да онај ко дјеви Марији не исказује поштовање у складу са православним исповедањем тај не познаје ни Исуса, односно није и може да се назове хришћанином. Са исповедањем Источне цркве ћемо се детаљније упознати нешто касније. На почетку сазнаћемо шта о мајци Господњој можемо да прочитамо у најзначајнијој књизи на свету, Светом писму.

  Протојереј Александар Шмеман на основу библијског откривења о мајци Господњој казује следеће:

У Новом Завету се о Пресветој Дјеви Марији, Мајци Исуса Христа, говори релативно мало. Од четворице јеванђелиста само двојица, Матеј и Лука, говоре о рођењу Исуса Христа у Витлејему, а то значи - спомињу Његову Мајку, говорећи о спољашњим околностима у којима се збио тај дагађај. Јеванђелист Марко уопште не говори о Дјеви Марији. У Јеванђељу по Јовану Она се појављује само два пута: на самом почетку, у причи о свадби у Кани Галилејској, где се заузела код свог Сина да помогне домаћинима свадбене трпезе којима је у једном тренутку нестало вина. И други пут, на самом крају када је стајала под Крстом на коме је био разапет Њен Син. У књизи Дела Апостолских, посвећеној у свом првом делу животу прве хришћанске заједнице у Јерусалиму, Дјева Марија се помиње само једанпут, у првој глави, где је казано да су ученици Христови били заједно на молитви са женама и Маријом, Мајком Исусовом. О Дјеви Марији у свим осталим књигама Новога Завета, посланицама апостола Павла и других апостола није ништа казано.“

                                          МАЈКА ГОСПОДЊА У ЕВАНЂЕЉИМА

     Према наводима из Новог завета, Марија је била скромна и побожна девојка која је живела у Назарету. Иако је већ била испрошена, по тадашњем обичају, она је могла да у родитељској кући проведе још годину дана до венчања и пресељења у дом свога мужа. У то време, Марији се јавио анђео Гаврило и саопштио јој радосну вест о чудесном зачећу и рођењу Сина Божијег. Поменута анђеоска порука о зачећу детета је Марију веома изненадила а сама његова посета уплашила. Иако се спремала да ускоро пређе у кућу свога изабраника - након венчања, на вест о зачетку њене трудноће, будући да је знала да је још увек девица, уплашено је упитала: „Како ће то бити кад не знам мужа?“ (Лк. 1:34). Анђеоски одговор је био да ће то дете бити Син Божији, те да ће зачети силом Свевишњега, без учешћа мушкарца (Лк. 1:35). Марија, као побожна девојка, смирено је одговорила: „Ево служитељке Господње; нека ми буде како си казао.” (ст. 38). Eванђелисти пишу да је Марија недуго после објаве анђела ступила у брак са својим вереником Јосифом: „Девојци испрошеној за човека по имену Јосифа...“ (Лк. 1:27); „Јосифе, потомче Давидов, не бој се да узмеш Марију себи за жену, јер то што се у њој зачело, то је од Светога Духа. (...) Када се Јосиф пробудио, учинио је оно што му је заповедио анђео Господњи: оженио се Маријом.“ „Да се упише са својом испрошеном женом Маријом која је била трудна.“ (Лк. 2:5); „Пошто је Јосиф, њен муж био праведан...“ (Мт. 1:19); Исто тако, у еванђељима читамо и да су Јосиф и Марија, после рођења Исуса – који је њој био првенац, имали још деце, те да се Јосиф чувао телесног контакта са својом женом за време њене прве трудноће. Стих 25. првог поглавља еванђеља по Матеју то јасно истиче. У преводу Новог завета којег је сачинила комисија св. архијерејског синода СПЦ, овај стих овако гласи:

„И не знадијаше за њу док не роди сина својега првенца, и надјену му име Исус.“

   Господ Исус Христос је, према еванђељима, имао неколико браће и сестара који су били деца Јосифа и Марије. Становници Назарета су једном приликом упитали: „Није ли ово дрводеља, син Маријин и брат Јаковљев и Јосијин и Јудин и Симонов? И нису ли сестре његове овде код нас?“

  У даљем току наше студије, упознаћемо се и са осталим библијским стиховима који говоре о Господњој мајци.

                     МАЈКА ГОСПОДЊА У ИСПОВЕДАЊУ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

    Пошто смо прочитали неке од новозаветних стихова у којима се помиње мајка Господња, сада ћемо учинити то исто са писаним изворима на којима традиционална црква Истока темељи своје веровање. Оно што понајпре сазнајемо јесте да се веровање Источне цркве не темељи на Светом писму, већ на текстовима насталим у послеапостолској ери:

„Мати Исусова беше побожна чиста девојка, по имену Марија, по традицији и најбољим и најстаријим апокрифним, тј. неавтентичним апостолским еванђелијима, кћи побожних богобојажљивих родитеља, Јоакима и Ане, који су из племена Давидова водили своје порекло и живили у Назарету у Галилеји.“

„Канонска јеванђеља иначе дају мало података о Марији, мајци Исусовој, тако да се потпунија слика о њеној митско – божанској личности може добити тек ако се узме у обзир голема апокрифна и хагиографска литература, народне легенде и средњевековна иконографија. Ту, пре свега, треба издвојити апокрифну „Књигу о рођењу Маријином“ (доцније названу Јаковљево протоеванђеље) из другог века, те „Књигу о смрти Богородичиној „ из трећег, односно „Арапско јеванђеље о Исусовом детињству“ из шестог столећа. Неке од тих легенди сакупљене су у средњем веку у читаве компендије и циклусе у којима се врло подробно описују многи догађаји из Маријиног живота. Према тим маштовитим неканонским описима Марија Богородица се још као трогодишње дете васпитавала у Јерусалимском храму, бавила ручним радом и примала храну из руку анђела. Већ са дванаест година заветовала се на вечно девичанство.“

    Према овим изворима, насупрот тврдњама апостола, дјева Марија није ступила у брак са својим вереником Јосифом већ је поверена на очување свог девичанства осамдесетогодишњем старцу Јосифу, деди касније наречених апостола Јакова и Јована (синова Зеведејевих):

„Када се Пресветој Деви наврши једанаест година пребивања и служења при храму Јерусалимском, и четрнаест година од рођења – када, дакле ступи у 15-ту годину живота, саопштише јој свештеници, да по закону она не може више остати при храму, него треба да се обручи и ступи у брак. Но како велико изненађење за све свештенике би одговор Пресвете Деве, да је се она посветила Богу и да жели остати девојком до смрти не ступајући ни с ким у брак! Тада по Промислу и внушењу Божјем првосвештеник Захарија, отац Претечев, договорно са осталим свештеницима, сабра 12 безжених људи из племена Давидова, да би једноме од њих уручили Деву Марију на чување девојаштва њеног и старања о њој. И би уручена староме Јосифу из Назарета, који јој беше и сродник.“

„Јосиф је живео као удовац часно и поштено. Напунивши осамдесет година живота, првосвештеник Захарије и свештеници изабраше га да, по навршетку четрнаесте године Пресвете Дјеве Марије, постане њен обручник. Умро је у сто десетој години живота.“

    Ипак, за разлику од веровања које подразумева Маријино вечно девичанство, као и привидан брак са осамдесетогодишњим старцем Јосифом, еванђеља казују да је Марија са својим младим мужем, након рођења Сина Божијег, имала још неколико синова и кћери. Ову чињеницу потврђују и православни аутори, не успевајући сасвим да помире познате историјске чињенице са кас-није насталим легендама. Православни богослов др Лазар Милин у својој књизи „Научно оправдање религије“ каже да је по Светом писму очито да је Јосиф планирао да ступи са Маријом у стварни брак:

„А Јосиф? Судећи према речима Светог Писма, Јосиф је имао заиста озбиљну намеру да Марију узме за жену. (...) Зато није никакво чудо што је он заиста хтео да узме Марију за жену и што еванђеље, и чак анђео Господњи, њу назива његовом женом.“

   Пишући о Јакову, брату Господњем, владика Николај Велимировић казује:

„Св. апостол Јаков, брат Господњи. Назива се братом Господњим зато што је био син праведног Јосифа, обручника Пресвете Богородице. (...) Према предању он је и у Мисир ишао са Пресветом Девом и Јосифом онда када је Ирод тражио да убије новорођенога цара. (...) Господ га убројао у својих 70 апостола. (...) Био епископ у Јерусалиму 30 година, и ревносно управљао црквом Божјом. (...) Беше Јакову 63 године када пострада за Господа свога.“

    Владика Николај је у овом тексту изнео прецизан податак о тренутку Јаковљевог мученичког страдања, на основу кога тачно можемо да утврдимо годину његовог рођења. Уколико нам је позната чињеница да је Господ Христос рођен 4. или 5. године пре нове ере , то заправо значи да је његов јавни рад отпочео око 27. г. н. е. у време када му је било око 30 година. Као што је познато, Господ је јавно проповедао око три и по године, што датира његову смрт и васкрсење у 31. г. н. е. Исте године је основана и прва хришћанска Црква у Јерусалиму у којој је према владики Николају и историјским подацима први старешина био Јаков брат Господњи. Податак који наводи еп. Николај нам казује да је Јаков имао свега 63 године у тренутку свог страдања. Према историчарима Јосифу Флавију (из првог) и Еузебију (Јевсевију) епископу Кесаријском (из четвртог века после Христа) овај старешина јерусалимске цркве је убијен 62. г. нове ере, што се у потпуности слаже са тврдњом да је Јаков у тој духовној служби био тридесет година. Али, уколико су ови подаци тачни (а свакако да јесу), онда једноставном математиком долазимо до закључка да је Јаков брат Господњи рођен 1. год. пре нове ере тј. око три године после рођења Господа Исуса Христа. Овакво израчунавање је потпуно у складу са Библијом која тврди да је Исус био Маријин првенац, а да је након њега родила још неколико синова и кћери. Ситуација се не би променила ни у случају када бисмо прихватили да је Јаков имао 66 година у тренутку муче¬ничког страдања (како наводи архимандрит Јустин Поповић у „Житијима Светих“), а не 63 како то наводи еп. Николај. У том случају Јаков би морао да буде рођен приближно исте године када и Господ Исус. По православном казивању, Јакова је родила Јосифова прва жена Саломија. Али, то би значило да је Јосиф истовремено имао две жене које су у приближно време остале у другом стању и заједно се породиле?!? Поново, дакле, не можемо да дођемо до сценарија који налаже веровање у старца Јосифа и његову одавно преминулу супругу Саломију, као и Јакова који је рођен деценијама пре Исуса...

     Очигледно је, дакле, да еванђеље представља много поузданији извор информација! Исус је био првенац, а Јаков је рођен недуго (пар година) затим, од исте мајке Марије. Поред ових сазнања, ту је и текст из православног ча¬сописа, који нас обавештава да је веровање о вечном Маријином девичанству потекло из небогонадахнутих апокрифних текстова: „Канонске књиге Новога завета, а још више Апокрифна Еванђеља, подупиру догмат о вечном девичанству Пресвете Богомајке.“ Из стихова наведених на почетку сазнали смо да Нови завет не подупире догмат о вечном Маријином девичанству! Очигледно је, дакле, да он проистиче само из апокрифних књига. Даље, називе као што су „Богородица” или „Мајка Божија“ такође не можемо да пронађемо у Библији. Они су уведени у црквену праксу вековима након свршетка Маријиног земног живота.

     Према православном аутору, протојереју Радомиру Поповићу, св. Атанасије Велики са почетка IV столећа био је један од првих црквених ауторитета који је употребио израз „Мајка Божија“, а на њега се, по истом питању, у својој „Посланици монасима“ позвао и његов (не директни) наследник на катедри, еп. Кирило поводом сукоба са Несторијем. Разлог коришћења овог термина од стране еп. Атанасија је био јасан. На његову употребу га је натерало Аријево порицање Христовог божанства, као што је касније натерало и Кирила који се супротставио учењу тадашњег цариградског епископа. Ипак, према православном аутору Шмеману, употреба речи „Богородица“ у то време није имала за циљ прослављање и узвисивање Марије већ одбрану веровања у богочовештво Христово:

„Међутим, изразом ‘Богородица’ још пре икаквих богословских прецизирања, Црква је изражавала своју веру у апсолутно јединство Бога и човека у Христу (тако да се све што се говорило о човеку говорило и о Богу и обратно), своју веру у апсолутни смисао јеванђелске тврдње. - „И Слово поста плот“.

     Исти је случај и са веровањем у њено васкрсење из мртвих трећег дана по упокојењу. Апостоли у својим еванђељима и посланицама (које су писали убрзо након њене смрти) ни на једном месту нису поменули овај детаљ. Такође, нису ни поучавали првовековне хришћане да се за време својих личних или заједничких молитава обраћају Исусовој мајци као заступници. Православна веровања о њој настала су у послеапостолској епохи, и написана пером оних који нису били очевици и служитељи Речи. Обратимо сада пажњу на још неке податке. Они упућују на закључак да су нека од веровања цркве Истока преузета из многобожачких култура и религија, неколи-ко векова после смрти последњег Христовог апостола. Ево шта о томе сазнајемо из доступних историјских извора:

„Поучно је да је поштовање Мајке Божје попримило снажан замах у времену када је Константин хришћанску цркву признао службеном црквом царства и када су паганске масе Римскога Царства почеле приступати у Цркву. Народи Средоземља и Блиског истока, чија је побожност и религиозна свест хиљадугођима стварана преко култа велике мајке-богиње и божанске девице (...) нису се могли сродити само с влашћу Бога-Оца и строгом патријархалном структуром јеврејског поимања Бога што је преузела прахришћанска порука. Хиљадугодишње обликовање побожности преко култног поштовања велике девице и мајке тражило је, такође, у хришћанској Цркви, упркос неповољним претпоставкама, неку нову изражајну могућност и нашло је у поштовању девичанске Мајке Божје, у којој се извршило отајствено сједињење божанског Логоса са људском нарави.“

„Развој поштовања Мајке Божје као »Богородице« - theotokos – и стварање односне догме један је од задивљујућих догађаја у историји старе цркве. Нови Завет пружа само незнатна упоришта за овај развој, уствари, за стварање неког посебног поштовања Марије показује се посве недовољним, јер уз Исуса Христа, који се у сва четири еванђеља налази сам у средишту, Марија је потпуно у позадини. (...) Додуше, Марија се појављује два пута без назначавања ознаке као мајка Исусова; међутим, сам Исус јој редовно не спомиње име и обраћа јој се речју: »Жено!«, што је, према јеврејском обичају, необично увредљиво. Тврда реч - »Жено, што ја имам с тобом?« (Јн. 2, 4) – најснажнији је израз свесног дистанцирања.“  

Поштовање Мајке Божије (2 део)


КОМЕ ЋЕМО ВЕРОВАТИ, СВЕТОМ ПИСМУ ИЛИ СУМЊИВИМ ИЗВОРИМА ПРЕДАЊА?

Земаљска служба Исусове мајке је била, према библијском текстовима, много приземнија него што то верују традиционалне цркве. Сам Господ Христос је у више наврата у својим говорима ставио своју мајку на место које јој је одређено у Божијем плану спасења, изједначујући је са осталим својим ученицима који извршавају Божију вољу:

„Док је он још говорио народу, гле, мајка и браћа његова стајаху напољу желећи да говоре с њим. И неко му рече: гле твоја мајка и твоја браћа стоје напољу и желе да говоре с тобом. А он одговори и рече ономе што му каза: ко је моја мајка и ко су моја браћа? И пружи своју руку на своје ученике па рече: ево моје мајке и моје браће; јер ко год чини вољу Оца мога који је на небесима, тај је брат мој и сестра и мајка.“

Међу малобројним спомињањима Исусове мајке у Светом писму, најзначајнији за веровање православних верника јесте онај из еванђеља по Луки. Он описује сусрет две труднице, Захаријине жене Јелисавете и Марије, Јосифове веренице. Јелисавета, која је већ била зашла у године, засигурно је сматрала великим благословом то што ће постати мајка Месијиног претече (пророка који ће најавити Његов долазак). Међутим, без икакве сумње, сматрала је, и то са правом, да је њено блаженство посве занемарљиво када се упореди са благословом ког је удостојена она која ће носити у својој утроби, а потом и родити самог божанског Логоса. Као жена којој се приближавало време да постане мајка, у тренутку пристизања своје младе рођаке Марије, Јелисавета је, испуњена Светим Духом изговорила веома снажне и садржајне речи – за које у том тренутку није могла ни да замисли да ће их милиони људи, током многих наредних векова, тако погрешно разумети:

„У оне дане Марија уста и похита у горски крај у један Јудин град, па уђе у Захаријину кућу и поздрави Јелисавету. Када Јелисавета чу Маријин поздрав, заигра дете у њеној утроби, и напуни се Духа Светога Јелисавета, те повика из гласа и рече: благословена си међу женама и благословен је плод утробе твоје. И откуд ми то да мајка мога Господа дође к мени? Јер гле, кад глас твога поздрава дође до мојих ушију, заигра дете од радости у мојој утроби. И блажена је она која је поверовала да ће се испунити што јој је Господ рекао.“

Марија је након тога у своме хвалоспеву одговорила:

„Велича душа моја Господа, и обрадова се дух мој Богу, моме спаситељу; што погледа на понизност своје служитељке. Јер, гле, од сада ће ме сви нараштаји сматрати блаженом; што ми велика дела учини Силни, и свето је његово име, и милостив је од колена до колена онима који га се боје.“

Иако речи Јелисавете и Марије заиста могу да изгледају као неко посебно узвисивање, оне су означавале само признање посебности Божијег милосрдног дара – ког је могла да искуси само једна од милиона жена. Носити у својој утроби будућег Спаситеља света – заиста је био велики благослов. Марија је са правом била названа оном која је „благословена међу женама“. Многе жене кроз историју су постајале мајке великих Божијих слугу и пророка (како у старозаветном тако и у новозаветном периоду), али је само једна једина могла да постане мајка Божијег Сина. Но ипак, израз „благословена међу женама“ није био тако неуобичајен у библијским временима у оквиру израиљског народа. Овакву „титулу” која је изражавала сву посебност службе или учињеног дела понеле су, без сумње, и друге жене. Међу њима налазимо и једну која је живела у тзв. „време судија” (око 1300 год. пре Христа), а која је својим врсним и за жену посве неуобичајеним делом заслужила овакву врсту похвале. Наведимо најпре библијски текст који описује овај догађај, а потом и речи песме коју је, у славопој Господу, изговорила тадашњи судија и вођ јеврејског народа, пророчица Девора:

„Тада рече Девора Вараку: устани, јер ово је дан, у који ти даде Господ Сисару у руке. Не иде ли Господ пред тобом? И Варак сиђе с горе Тавора, и десет тисућа људи са њим. И Господ смете Сисару и сва кола његова и сву војску оштрим мачем пред Вараком; и Сисара сиђе с кола својих и побјеже пјешице. А Варак потјера кола и војску до Аросета незнабожачкога; и паде сва војска Сисарина од оштрога мача, не оста ниједан. А Сисара утјече пјешице до шатора Јаиље жене Евера Кенејина; јер бијаше мир међу Јавином царем Асорским и домом Евера Кенејина. И изиде Јаиља насусрет Сисари, и рече му: склони се, господару, склони се код мене; не бој се. И он се склони код ње у шатор, и она га покри покривачем. А он јој рече: дај ми мало воде да се напијем, јер сам жедан. А она отвори мијех млијека и напоји га, па га покри. А он јој рече: стој на вратима од шатора, и ако ко дође и запита те и рече: има ли ко ту? реци: нема. Тада Јаиља жена Еверова узе колац од шатора, и узе маљ у руку, и приступи к њему полако, и сатјера му колац кроз слијепе очи, те приђе у земљу, кад спаваше тврдо уморан, и умрије. И гле, Варак тјераше Сисару, и Јаиља му изиде насусрет и рече му: ходи да ти покажем човјека којега тражиш. И уђе к њој, и гле, Сисара лежаше мртав, и колац му у слијепим очима. Тако покори Бог у онај дан Јавина цара Хананскога пред синовима Израиљевијем. (...) И у тај дан пјева Девора и Варак син Авинејемов говорећи: Благосиљајте Господа што учини освету у Израиљу (...) Да је благословена мимо жена Јаиља жена Евера Кенејина; мимо жене у шаторима да је благословена. Заиска воде, млијека му даде, у господској здјели донесе му повлаку. Лијевом руком маши се за колац а десном за маљ ковачки, и удари Сисару, размрска му главу; прободе и проби му слијепе очи. Међу ноге њезине сави се, паде, лежа; међу ноге њезине сави се, паде; гдје се сави, ондје паде мртав.“

Са друге стране, „блаженом“ је била, у своје време, називана и једна од Јаковљевих жена, по имену Лија. Након што је њена слушкиња Зелфа родила Јакову јед-ног од синова, Лија је радосно изјавила:

„И рече Лија: благо мени, јер ће ме блаженом звати жене. Зато му надједе име Асир.“

Цар Соломон је такође, у Песми на песмама, описао блаженство девојке која је од свога младића изабрана међу многима:

„Шездесет има царица и осамдесет иноча, и дјевојака без броја; Али је једна голубица моја, безазлена моја, јединица у матере своје, изабрана у родитељке своје. Видјеше је дјевојке и називаше је блаженом; и царице и иноче хвалише је.“

Као што можемо да уочимо, израз „благословена међу женама“ односно називање „блаженом“ је био уобичајен израз којим је описивано усхићење због неког значајног дела у коме би учествовала нека од израиљских жена. Стога, поздравна реч упућена Марији од стране Јелисавете није представљала њено узвисивање врх небеса, јер би то онда морао да буде случај и са Јаиљом – која се прославила убиством не-знабожачког цара Сисаре - израиљског непријатеља, Лијом - којој је слушкиња родила још једног сина или било којом срећно заљубљеном девојком.

Уосталом, и сам Господ Христос је овај израз „благословена међу женама“ умногоме „приземљио“ указујући у свом мудром одговору на то ко заиста ужива благослов пред небеским Богом. Наиме, у ев. по Луки је описан Христов сусрет са једном од израиљских жена онога доба. Ова је, сва усхићена, након што је саслушала низ Господњих надахнутих говора, изразила управо ту мисао: „Благословена је међу женама Марија мајка Исусова“, само што ју је исказала нешто другачијим речима:

„А кад је он то говорио, једна жена из народа подиже глас и рече му: блажена је утроба која те је носила и блажене су дојке које си сисао.“ (Лк. 11:27).

Иако је могао да се сложи да је Његовој земаљској мајци указан велики Божији благослов тиме што Га је родила, Он је на усхићену опаску ове жене одговорио веома прецизно и директно:

„На то он рече: ипак су више блажени они који слушају Божију реч и држе је.“ (Лк. 11:28).

Иако се овакав одговор, који се односи на Маријин положај у оквиру Божијег народа (новозаветне Цркве) никако не подудара са учењем Православне цркве, он потиче од самога небеског Господа – и као такав – мора безусловно да се прихвати. Исус недвосмислено указује на то да веће блаженство од Његове мајке (која му је подарила људску природу) пред Богом уживају они који Га поштују и извршавају Његову вољу; те би православни данашњег времена добро урадили када би ове Господње речи послушали.

Еванђеоски хришћани придају Марији велико поштовање и сматрају је угледним примером вере и понизности коју и они треба да следе, сматрајући је блаженом, тј. управо онаквом каквом је и она сама себе назвала. Међутим, сматрати да је неко „блажен“ (дакле, да је примио мноштво благослова на основу Божије незаслужене милости) уопште не значи уздизати га на небески престо и давати му славу и част каква му уопште не припада. Уосталом, Господ Исус је назвао блаженим и све сиромашне духом, жалосне, кротке, гладне и жедне праведности, милостиве, чисте срцем, миротворце, прогнане ради праведности итд. - а то је број свих спасених кроз историју који износи на стотине милиона верника. Шта више, Писмо износи чињеницу да веће блаженство и од самих апостола (који су и поред вести о Исусовом васкрсењу остајали неверни) уживају пред Богом они људи који су у васкрслог Христа поверовали и поуздали се иако га никада нису видели телесним очима.

У еванђељу по Јовану читамо следећу Господњу изјаву, изречену након његове поновне појаве пред апостолима:

„Затим рече Томи: пружи свој прст овде и види моје руке, и пружи своју руку, па је стави у моја ребра, и не буди неверан – него веран. Тома одговори и рече му: Господ мој и Бог мој. Рече му Исус: поверовао си зато што си ме видео. Блажени су који не видеше – а повероваше.“

Апостол Петар неколико деценија након описаног догађаја, похвалио је веру блажених који никада нису имали прилике да виде Господа, али су у Њега чврсто веровали и имали љубав према Њему:

„Исус Христос, кога ви волите иако га нисте видели, у кога сад верујете иако га не видите, и радујете се неизрецивом и прослављеном радошћу, јер постижете циљ своје вере: спасење својих душа.“

На основу свих до сада наведених текстова, како библијских, тако и оних који описују историјски развој догме о Богородици, сазнали смо да највећи део православног веровања о Исусовој мајци није утемељен на еванђељима. За разлику од еванђеоских хришћана, који своје веровање базирају само на богооткривеним светописамским истинама, и у складу са њима Марију сматрају блаженом и благословеном (Лука 1:48), православни јој указују поштовање какво се указивало богињама из старих паганских религија.

Подсетићемо се речи богослова Сергија Булгакова са почетка ове студије. О православном поштовању Богородице он је саопштио:

„Љубав и поштовање Богородице јесте душа православне побожности, њено срце које греје и оживљава читаво тело.“

Запамтимо добро ове речи: душа побожности и срце које греје и оживљава читаво тело! Дакле, тема коју смо проучавали на претходним страницама је од суштинске важности. Ипак, нама је током претходног излагања постало очигледно да је „душа побожности“, којом дише васељенско Православље, током столећа постала онечишћена многим идејама које не могу да пронађу своје утемељење у Библији, светој књизи хришћанства. Срце које натапа духовном енергијом сваки поједини део православног тела већ вековима куца у ритму многобожачких веровања о богињи Мајци и њеном божанском детету.

На крају навешћемо и реченицу коју је сама мајка Господња изрекла више од тридесет година након свог хвалоспева у коме је истакла своје блаженство због зачећа Спаситеља. Ову њену изјаву можемо са пуном слободом да назовемо и „еванђељем по Марији”. Указујући на свог божанског Сина Исуса, она је окупљенима саветовала:

„Што год вам каже, учините.“ (Еванђеље по Јовану 2:5)

Попут њених древних савременика, и ми ћемо учинити оно што је право пред Богом уколико је будемо послушали!  На питање свештеника Кирила Зајца: „Да ли поштујете Мајку Господњу у складу са еванђељем?“ еванђеоски хришћани би могли да одговоре потврдно! Управо православни верници су они који мајку Господа Исуса поштују посве различито од онога на шта нас еванђеља упућују. 

Свето писмо и молитвена обраћања анђеоским бићима и светитељима


‘ИМАТЕ ЛИ МОЛИТВЕНО ОПШТЕЊЕ СА НЕБЕСКОМ ЦРКВОМ, СА СВЕТИМ АПОСТОЛИМА, ЧИЈА СУ ПИСМА САД У ВАШИМ РУКАМА, СА СВЕТИТЕЉИМА, МУЧЕНИЦИМА И СВИМ ПРАВЕДНИЦИМА? ИМАТЕ ЛИ МОЛИТВЕНО ОПШТЕЊЕ СА АНГЕЛИМА? ДА ЛИ СЕ МОЛИТЕ АНГЕЛУ – ЧУВАРУ? А СВЕ ЈЕ ТО, ВИДИТЕ, ПОСТОЈАЛО У АПОСТОЛСКОЈ ЦРКВИ. И СВЕ ТО ПОСТОЈИ У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ.’ протојереј Кирил Зајц

ДА ЛИ СУ МОЛИТВЕ ПРЕМИНУЛИМ СВЕТИТЕЉИМА И ОСТАЛИМ ВЕРНИЦИМА ИЗ ПРОШЛОСТИ УТЕМЕЉЕНЕ НА УЧЕЊУ СВЕТОГ ПИСМА? ДА ЛИ НАС БИБЛИЈА ПОУЧАВА ДА СЕ МОЛИМО АНЂЕЛИМА ЧУВАРИМА?

На ова питања одговор православног свештеника Кирила Зајца је био недвосмислен. Он је гласио: „А све је то, видите, постојало у Апостолској Цркви. И све то постоји у Православној Цркви“. Према веровању овог руског свештеника, у првом веку за време живота апостола постојала је хришћанска пракса молитве светитељима и анђелима. Очигледно и према веровању оних који су овај текст превели и објавили на српском језику. Наравно, рачунајући ту и надлежног епископа који је дао свој благослов за публиковање овог дела. Што ће рећи, Православна црква заступа уверење да оваква њена древна и савремена пракса потиче из доба Христа и апостола! Потражићемо ово православно веровање у књигама Новог завета. Уколико су тврдње православних ауторитета по овом питању тачне, онда нам неће бити тешко да овакво научавање апостола, као и поступање чланова првовековних цркава, пронађемо и уверимо се у то. Према учењу Православне цркве овај аспект духовности њених верника је веома важан, те је стога морао бити и верницима у црквама од самога почетка хришћанске ере. Но, као што се дало и очекивати, у апостолским новозаветним списима не налазимо ни трун од науке која подразумева молитвено обраћање преминулим Божијим људима (који су духом вазнети у царство небеско), нити пак анђеоским бићима. Сасвим супротно, налазимо да су апостоли и остали ученици поседовали изражену праксу молитве Богу Оцу и Сину уз посредство Духа Светог. Нису поменути ни светитељи а ни анђели као посредници приликом молитве или молитвени субјекти којима су молитве упућиване. Као што је био случај са претходно размотреним веровањем о Богородици које је базирано на новозаветним апокрифима, православно учење о молитвеном заступању светаца за вернике на земљи заснива се такође на ванбиблијским текстовима. Овога пута на старозаветним апокрифима.

Ево како је један православни свештеник покушао да објасни божанско порекло оваквог светитељског заступништва. Протојереј Павле Окалахан у својој књижици „Православни одговор на основне заблуде протестаната” каже:

„Свето Писмо јасно сведочи да су извесни људи били веома моћни заступници пред Богом (Јов. 42, 8; Јак. 5, 16-18). То није ограничено само на овај живот. У другој књизи Макавеја, коју су протестанти избацили из Библије, представљен је пророк Јеремија како се непрекидно моли Богу за народ израиљски (II Мак. 15, 14).“

Ипак, поред првог оправданог приговора кога бисмо могли да упутимо, а који гласи да се овде ради о наводу из апокрифног текста кога ни старозаветни Израиљци Исусовог времена нису прихватали као канонску библијску књигу, као ни сами апостоли на челу са својим Учи¬тељем, постоји и још један. Наиме, у тексту 2. Макавејима 15. поглављу описани су сукоби између наоружаних одреда освајача Никанора и вође јеврејског устаничког покрета Јуде Макавеја (Макабејца). Јуда Макавеј се трудио да охрабри своје војнике и припреми их за борбу између осталог и тако што им је испричао садржај свог скорашњег сна. Ево како је гласио Јудин сан, на основу кога су православни закључили да „Библија” научава да је, до тада већ вековима преминули, пророк Јеремија свакодневни молитвени заступник пред Богом свог народа Израиља:

„Пошто је тако свакога од њих наоружао мање поуздањем у штитове и копља, а више смјелошћу и побудним ријечима, исприча им вјеродостојан сан, виђење, а они му се сви обрадоваше. Ево што је видио: бивши велики свећеник Онија, човјек добар и честит, скроман у опхођењу, благе ћуди, отмјен у говору, од дјетињства вичан свакој крепости, подигао руке и молио за сву жидовску заједницу. Затим се Јуди указао и човјек времешан и частан, чудесна и величанствена достојанства. Тада Онија проговори: „Ово је љубитељ своје браће, који се много моли за народ и за сав Свети град – Божји пророк Јеремија.“ На то Јеремија пружи десницу и Јуди преда златни мач...“.

Поред тога што своје веровање о светитељском заступништву темеље на сновима ратника описаним у апокрифним књигама, а не на Божијој Речи објављеној кроз Христа и апостоле, ту су још нека значајна одступања. Једно од њих је и потпуно погрешно навођење текстова Светог писма. Православни апологета др Лазар Милин је навео једно значајно место из новозаветних посланица, које је, међутим у потпуности изокренуо што се тиче његовог значења. Ево библијских навода из Милинове књиге уз још неке његове коментаре дате на рачун еванђеоских хришћана:

„Да се покојници и после телесне смрти могу сећати нас на земљи сведочи Св. писмо, јер апостол Петар пише хришћанима: „настојаћу да се ви и после моје смрти свагда сећате овога“ (2. Петр. 1, 15). Он је ове речи писао пред смрт, тако пише у његовој Посланици. Па пошто зна да му је смрт близу како ће он „настојати” да се његови верни и после његове смрти сећају његове науке коју им је предао, ако ни њега самог не буде нигде било после смрти?!“

Да бисмо увидели где се налази и у чему се састоји лукавство оваквог штурог навођења текстова из Библије, цитираћу читав контекст из 2. Петрове 1:12-15:

„Зато ћу гледати да вас увек на све то подсећам, иако ви то знате и утврђени сте у овој истини. Али сматрам да је право, док сам у овој сеници свога тела, да вас будим својим опомињањем, знајући да ће убрзо доћи до скидања ове моје сенице , као што ми је то обзнанио Господ наш Исус Христос. А настојаћу да се ви и после моје смрти свагда сећате овога.“

Као што је из текста очигледно, ап. Петар пише хришћанима сматрајући да је добро за њих, да их док је још у животу (тј. „у сеници свога тела“) бодри и поучава у вери. Његове речи записане на крају овог одељка односе се, како нам сам текст сведочи, на то да ће уложити све своје напоре да се они и након његове смрти сећају духовних поука које им је упутио док је још био жив. Насупрот овоме, Милин у својој апологетици подразумева да је Петар заправо рекао да ће и после своје смрти активно настојати и трудити се да се хришћани сећају његових речи! Но, сваки добри познавалац српског језика и граматике сложиће се са мном да смисао Петрових речи из наведеног библијског текста уопште не упућује на онакав закључак какав је Милин извео. Сваки читалац Новога завета познаје чињеницу да учење Господа Исуса Христа подразумева упућивање верника да се моле за услишење својих молитава само Богу Оцу и Сину, уз посредништво Светога Духа. Ево неких стихова из еванђеља који говоре управо о овоме. Исус Христос је, наиме, рекао:

„‘И што год заиштете у моје име то ћу учинити, да се прослави Отац у Сину. Ако ме што замолите у моје име, ја ћу учинити.“ (Ев. по Јовану 14:13-14);

„‘Заиста, заиста, кажем вам, ако у моје име затражите што од Оца, даће вам. До сада нисте ништа тражили у моје име; тражите и добићете, да ваша радост буде потпуна. (...) У онај дан молићете у моје име, и не кажем вам да ћу ја молити Оца за вас; сам Отац вас љуби, зато што сте ме волели и веровали да сам ја изашао од Бога.“ (Ев. по Јовану 16:23-24, 26-27);

А апостол Павле додаје: „Исто тако и Дух помаже нашој слабости; јер ми не знамо за шта треба да се молимо – како приличи, али сам Дух посредује за нас уздисајима који се не могу исказати. А онај који испитује срца зна шта је смерање Духа, пошто се по Божијој вољи моли за свете.“ (Римљанима 8:26-27).

Свето писмо такође истиче чињеницу да је Господ Исус Христос наш једини посредник пред Богом, те да се он молитвено заузима за нас:

„Јер Бог је један и један је посредник између Бога и људи, човек Исус Христос.“ (1. Тимотеју 2:5);

„Ко је тај који ће их осудити? Да ли Исус Христос који је умро, и шта више васкрсао, који је с десне стране Богу и који се заузима за нас?“ (Римљанима 8:34).

„Стога и може сасвим да спасе оне који његовим посредством прилазе Богу, пошто свагда живи – да се моли за њих.“ (Јеврејима 7:25.);

Уосталом, Божија Реч не подржава ни праксу исказивања поштовања поклоњењем пред апостолима и анђеоским бићима како се чини пред иконама светитеља у православним домовима и богослужбеним храмовима. Апостоли који нису дозвољавали поклоњење пред собом ни за време свога земаљског живота, сасвим се сигурно не би сагласили са тиме да се то чини после њихове смрти. У свим текстовима Новог завета у којима говоре о Цркви и међусобном поштовању верника, апостоли истичу чињеницу да сви хришћани сачињавају невидљиво Христово духовно тело – коме је Господ поглавар – а они његови различити удови. Заправо, ап. Павле наглашава да у Цркви веће поштовање треба указивати верницима који су у скупштинама мало цењени (тзв. „обичним верницима“), за разлику од оних истакнутих у служби (попут старешина или епископа) који већ сами по себи, због свога духовног „положаја“ уживају поштовање. Ево из ког разлога:

„‘Него много су потребнији удови тела који изгледају слабији, и веће поштовање придајемо удовима тела, за које сматрамо да не заслужују поштовање, и наши непристојни удови имају већу пристојност, док нашим пристојним удовима то није потребно. Али Бог је тако саставио тело, да је запостављеном уду дао већу част, да не буде цепања у телу, него да се удови једнако брину један за другога.“

Истичући увек чињеницу да су само људи који су добили благодатне дарове духовног управитељства и поучавања других, апостоли су одбијали свако прекомерно поштовање које им је било указивано и упозоравали вернике да то не чине:

„Сутрадан пак уђе у Кесарију. А Корнилије их је очекивао, сазвавши своју родбину и присне пријатеље. Када пак Петар уђе у кућу, Корнилије му пође у сусрет, паде пред његове ноге и поклони се. Тада га Петар подиже говорећи: устани; и ја сам само човек.“

„Чувши то апостоли, Варнава и Павле, раздераше своје хаљине, скочише међу народ вичући и говорећи: људи, шта то чините? и ми смо људи – као и ви, проповедамо вам еванђеље – да се од ових ништавних ствари обратите живом Богу...“

Исту поруку данашњим верницима упућују кроз Свето писмо и небески анђели. Апостол Јован је два пута, одушевљен откривењском визијом, пао на колена и поклонио се анђелу који му је њу објавио:

„И падох пред његове ноге да му се поклоним. И рече ми: пази, не чини то, ја сам саслужитељ твој и твоје браће која имају сведочанство Исусово. Поклони се Богу.“

''И ја, Јован, чух и видех ово, и кад чух и видех, падох да се поклоним пред ногама анђела који ми показа ово. И рече ми: пази, не чини то; ја сам саслужитељ твој, и браће твоје, и пророка, и свих који држе речи ове књиге; Богу се поклони.“

Анђели дакле казују да су и сами послани да служе и помажу хришћанима на земљи, а не да примају службу, поклоњење и молитве од стране Божијих слугу (у складу са казивањем богонадахнутог извештаја записаног у посл. Јеврејима 1:14):

„Нису ли то све службени духови послани да служе онима који ће наследити спасење?“

Уосталом, апостол Павле упозорава да је поклоњење и служба анђелима део лажног, нехришћанског исповедања вере:

„Нека вас не лишава награде нико ко ужива у лажној понизности и слављењу анђела, ко распреда о својим виђењима, безразложно се прави важан својом телесном памећу, а не држи се Главе, од које цело Тело, подупрто и повезано зглобовима и жилама, расте Божијим растом.“

Еванђеоски хришћани, у складу са библијским откривењем, указују поштовање апостолима и свим другим Божијим људима и женама кроз историју, на тај начин што се уче побожности на основу њиховог богатог искуства у животу са Господом. Ипак, они одбацују оно што се Писмом не подразумева – а то су молитве за заступништво пред Богом и молитвено посредовање давно умрлих светитеља из црквеног календара. 

Свето писмо и молитве за покојнике


‘ИМАТЕ ЛИ МОЛИТВЕНО ОПШТЕЊЕ СА УМРЛИМ ОЧЕВИМА, МАЈКАМА, ДЕДОВИМА И СА СВИМА У ВЕРИ УСНУЛИМА? ДА ЛИ СЕ МОЛИТЕ ЗА ПОКОЈНИКЕ? ИЛИ СТЕ НА ЊИХ ЗАБОРАВИЛИ, ПА СЕ СМРТ ПОКАЗАЛА ЈАЧОМ ОД ЉУБАВИ ХРИСТОВЕ? – А У АПОСТОЛСКОЈ ЦРКВИ МОЛИЛИ СУ СЕ ЗА ПОКОЈНИКЕ.’  -протојереј Кирил Зајц

ДА ЛИ ЈЕ МОЛИТВЕНО ОПШТЕЊЕ СА ПРЕМИНУЛИМ ПРЕЦИМА У САГЛАСНОСТИ СА УЧЕЊЕМ СВЕТОГ ПИСМА? ДА ЛИ ЕВАНЂЕЛСКА ВЕРА ПОДРАЗУМЕВА МОЛИТВЕ ЗА ПОКОЈНИКЕ?

    Судећи према горе наведеној изјави православног свештеника, одговор на оба постављена питања морао би да буде позитиван. Према његовом тврђењу „у Апостолској цркви“ (дакле, за време живота Христових апостола), постојала је устаљена пракса молитвене комуникације са умрлима, као и практиковање молитвеног посредовања за преминуле. Ова пракса подразумева двосмеран однос: молитвено посредовање мртвих за живе (они који су у рају се моле за људе на земљи) и живих за мртве (живи се моле да би преминули што лакше стигли у рај). Потпуно би било логично подразумевати да и ова наука има своје снажно упориште у светим текстовима исписаним апостолским перима. Књиге Новог завета морале би да буду пуне примера оваквог „спасоносног“ деловања првовековних верника.
Ипак, зачудо, ни у једном од говора Господа Исуса Христа, нити пак у апостолским поукама, не можемо да нађемо ни најмањи помен овакве праксе нити упућивање на њу. Најпре из разлога што божанска наука о спасењу не подразумева недефинисано стање пред Богом након смрти (да би молитве живих могле да помогну мртвима да стигну у рај), нити пак упућује на закључак да преминули верници представљају молитвене посреднике који чују молитве својих сродника и преносе их Богу. У Новом завету заиста нема ни говора о било чему што смо управо поменули.

    Но, ипак, како је могуће да православни оволико греше у погледу онога што се дешавало у првовековном, апостолском хришћанству? Одакле потичу информације којих се чврсто држе, а које их уверавају да је њихова веронаука потпуно у складу са еванђељем?

   На почетку овог кратког прегледа веровања Источне цркве о неопходности молитава за умрле, желео бих да наведем изјаву Ивана Никољина из 'Православне апологетике'. Оно што из тог казивања сазнајемо јесте да молитве за умрле не могу да нађу своје утемељење у светописамским текстовима већ да у потпуности потичу из касније насталог предања (тј. учења црквених отаца):

„Ако Св. Предање не би допуњавало Св. Писмо, онда би, значи, многа верска питања (поштовање светитеља, икона, молитва за умрле) остала без повољног решења.“

Сматрам да је потребно да ову тврдњу руског православног богослова добро упамтимо пре него што кренемо у даље проучавање. То свакако из разлога што ћемо се срести са многобројним стиховима из Писма које његове колеге наводе ради потврде да су молитве за мртве ипак засноване на Христовој и апостолској науци (дакле, на новозаветним текстовима). Оно што ће нам, наравно, веома брзо постати јасно јесте да наведени стихови у свом правом контексту казују сасвим нешто друго и да се никако не могу користити при доказивању догме чије смо разматрање започели. Ево на који је начин Лазар Милин библијским текстовима оправдао утемељеност овог свог веровања:

''Пошто ће се дефинитивна одлука суда Божјег изрећи тек на општем суду после васкрсења, и то за сву вечност, то осуда посебног суда није потпуна и дефинитивна него траје од смрти до свеопштег суда. Ако нису у питању грешници са смртним гресима, она се може ублажити молитвама Цркве. Основ за овакве молитве налази се у Светом писму. Свето писмо нас поучава да треба да се молимо једни за друге (Јак. 5, 16), и да се молимо за све људе (1. Тим. 2, 1). Пошто у Светом писму нема никаквог просторног и временског ограничења на које људе треба да се односи наша молитва, и пошто су „Богу сви живи“ (Лк. 20, 38), и пошто смо ми увек Господњи, било да живимо било да умиремо (Рим. 14, 8), то се онда ове речи Св. писма, да треба да се молимо једни за друге, односе не само на живе наше познанике на земљи, него и за нашу браћу која су отишла из земаљског у духовни свет. По речима Спаситељевим „хула на Духа Светога неће се опростити људима ни на овом свету ни у будућем“ (Мт. 12, 32). Значи има греха који се могу опростити и у будућем веку. То су они греси који не значе хулу на Духа Светог (Мт. 12, 31-32). (...) Но пошто покојници не могу више ништа учинити за побољшање свога посмртнога стања, а оно се принципијелно ипак може побољшати јер се неки греси могу опростити и „на ономе свету“, то онда они тај опроштај могу од Бога добити само због молитава Цркве и оних који се за њих моле. Спаситељ нам је дао једно врло утешно обећање: „што год заиштете у моје име, то ћу учинити, да се прослави Отац у Сину. Ако ме што замолите у моје име, ја ћу учинити“ (Јн. 14, 13-14). А пошто је Спаситељ једини посредник између Бога и људи (1. Тим. 2, 5) који је измирио човечанство са Богом приневши себе самог на жртву за грехе света, проливши своју крв (Мт. 26, 26-28; Лк. 22, 19-20), то онда наша молитва не само за живе него и за покојне бива угодна Богу и врло добротворна за њих кад је спојена са приносом бескрвне жртве, то јест са литургијом. Ово своје учење, засновано очигледно на Светом писму, Црква је у Светом предању наследила још од апостола па је зато од најранијих времена постојала молитва не само за живе него и за мртве. (...) Као што смо видели, она (тј. Црква, прим. И. С.) своје молитве за покојнике и све своје литургичке обреде, па и заупокојене литургије, парастос и опела заснива строго на Светом писму.“

    У читавом овом подужем изводу из Милинове књиге, у којој је он покушао да докаже погрешност веровања између осталих и еванђеоских заједница, налазимо помен многих стихова који се налазе у Књизи над књигама. Према Милину, нема никакве сумње да Свето писмо потврђује православно веровање и праксу. Но, ако претпоставимо да је Иван Никољин, такође православни богослов, био исто тако теолошки образован колико и г-дин Милин, онда се поставља питање како је могуће да су њих двојица могла да донесу два потпуно опречна закључка? Никољин је очигледно у своме ставу био искренији, те је, вероватно и преко своје воље, признао да ниједан текст из Старог и Новог завета не потврђује догму о неопходности молитава за умрле (осим уколико не буде цитиран потпуно ван контекста у коме иначе стоји). Веома је лако доказати да је Никољин у овоме био у праву. Пошто желим да на овом месту укратко прокоментаришем библијске наводе из дела Л. Милина (које он, као што је очевидно, није ни цитирао већ само навео места на којима се налазе, уз сопствено препричавање њиховог садржаја), молим читаоце да у својим Библијама провере моје наредне тврдње.

   Наиме, истина је да нас Божија Реч упућује да се молимо једни за друге (Јаков 5:16), као и за све људе (1. Тим. 2:1). Међутим, апостоли не упућују вернике да се моле за душе умрлих, већ је у првом случају реч о молитви за оздрављење болесника, а у другом о молитви за обраћење неверујућих људи, њихово усвајање спасења вером у Христа, као и за миран и тих живот (без прогонстава) проведен у побожности од стране већ обраћених особа. Даље, увиђамо да се Милинова тврдња да Свето писмо подразумева да треба молити за све људе – без временског ограничења – дакле и за живе и за мртве, заснива на делу стиха из ев. по Луки 20:38, који говори да су „Богу сви живи“... Овај текст не даје ни најмањи повод да се на њему заснује учење о молитвама за умрле, већ читав контекст од 27-40 стиха описује Христов одговор упућен садукејима – а у вези васкрсења из мртвих .
Наредни одломак кога је поменуо г-дин Милин налази се у посланици Римљанима 14:8, а читав контекст гласи овако:

„‘Нико од нас не живи за самога себе и нико за себе не умире. Јер ако живимо – Господу живимо, ако пак умиремо – Господу умиремо. Стога, било да живимо, било да умиремо, ми припадамо Господу. Христос је, наиме, зато умро и оживео – да би био Господ мртвима и живима.“ (стихови 7-9).

Оно што Павле казује у овом одељку, као и у оном који му претходи (стихови од 1-6), јесте чињеница да живљење сваког хришћанског верника треба да буде у потпуности подређено Господњој вољи и у служби ближњима. Такође, говори и о сигурности спасења (кроз веру у Спаситеља) јер „било да живимо, било да умиремо ми припадамо Господу”. Сам Христос је наиме рекао: „‘Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене – живеће ако и умре.“ Пошто је очигледно да наведени стихови немају никакве везе са молитвама за умрле, већ заправо говоре супротно – о томе да прави хришћанин засигурно припада Господу и за време живота као и после смрти (док за неверујуће важи Реч о вечној осуди, записана у Јн. 3:18, 36) - уопште није јасно због чега их православни повезују са тим својим веровањем.

Ни наводи које налазимо даље у Милиновом објашњењу никако се не уклапају у концепт науке о молитвама за упокојене. У њима Христос говори о „хули на Светог Духа“ као о неопростивом греху, који се „неће опростити ни на овом свету ни у будућем“. По логици православних то значи да се греси који не представљају „хулу на Светог Духа“ могу опростити у будућем свету, иако Господ није у свом излагању наговестио ни најмању могућност за тако нешто. И тако, као што ниједан стих не можемо да тумачимо ван смисла и значења целокупне еванђелске науке, то правило важи и за овај. Оно што је претходило Исусовој изјави, да ће се „сви греси опростити људима, осим хуле на Светог Духа“, јесте било проглашавање Исуса слугом ђавола, који помоћу Веелзевула, демонског владара изгони демоне (стихови 23-24). Господњи одговор је гласио овако: „‘Али ако ја Божијим Духом изгоним демоне, онда је дошло до вас царство Божије.“ Дакле, Исус је демоне изгонио Божијим Духом а не уз помоћ ђаволске силе. Изједначавање Божијег Светог Духа са нечистим духом Веелзевулом (сотоном) од стране јеврејских традиционалиста фарисеја, Христос је окарактерисао као хулу на Светог Духа – грех који не може бити опроштен никада. Наиме, апостол Јован нам у трећем поглављу свога еванђеља казује да је Никодим признао да су они, фарисеји, имали увида у то да Исус чини чуда потпомогнут божанском силом: „‘А беше међу фарисејима човек по имену Никодим, старешина јудејски; овај дође Исусу ноћу и рече му: рави, знамо да си ти као учитељ дошао од Бога; јер нико не може да чини ова чуда која ти чиниш ако Бог није с њим.“ Међутим, иако су знали да је Он као учитељ дошао од Бога, фарисеји као религиозни људи нису били послушни Господњој вољи, те су из бојазни да не изгубе углед и поштовање од народа који им је указивао све почасти (види: Мк. 15:9-10; Јн. 11:47-48, 12:19), оптуживали Исуса за најразличитије кривице. Једна од најтежих оптужби је била управо ова о којој говоримо, а то је проглашавање Исуса сотониним слугом.
Из свега до сада реченог, произилази да је хула на Светог Духа (грех који се неће никада опростити) заправо свесно и намерно одбацивање Исуса Христа као Божијега Сина и Спаситеља. То наравно не значи да ће сви остали греси моћи да буду опроштени након смрти појединца. Напротив! Када говори да ће се „сви греси опростити људима“ Господ подразумева да таквом опроштењу мора да претходи и једини услов а то је покајање оних који су хулили на Бога и Његовог Сина Исуса Христа – за време док су били неверујући. Према Господњим речима, Свети Дух уверава и доказује свету да је неверовање у Спаситеља заиста велики грех:

„А кад он дође, Дух истине, упутиће вас у сву истину; јер неће говорити сам од себе, него ће говорити оно што слуша, и најавиће вам што ће доћи.“ „И када он дође, доказаће свету да има греха, и праведности, и суда. У погледу греха – што не верују у мене.“

   Једини начин да човек буде спасен и да му греси буду опроштени (те да у исто време буде сигуран да не само што није похулио на Светог Духа већ да је послушао Његов глас) јесте поверовање и предање живота Христу Спаситељу. Реч Божија сведочи да ће сваки неверујући човек који умре сасвим сигурно бити осуђен – те да за њега нема више милости и опроштења:

„Ко верује у њега – томе се не суди; а ко не верује – већ је осуђен, што није веровао у име јединородног Сина Божијег. (...) Ко верује у Сина има вечни живот; а ко је непослушан Сину неће видети живота, него гнев Божији остаје на њему.“

   Дакле, израз да се „хула на Светога Духа“ неће опростити ни на овом ни на оном свету не подразумева да ће други греси моћи да се опросте, већ указује на сву величину греха непослушања гласа Светога Духа који сведочи о Спаситељу (види: Јн. 15:26). Сазнања о претходно истакнутим истинама Светог писма готово да остављају излишним размишљање о осталим стиховима из еванђеља којима православни бране своје учење о неопходности молитве за умрле. Тако, Исусово обећање записано у Јн. 14:13-14, о томе да ће Он услишити све молитве које му ученици буду упућивали (а које, наравно, буду биле Њему по вољи) свакако да не упућују на мољење за душе умрлих. Доказ за ову тврдњу свакако јесте апостолска молитвена пракса у којој ни на једном једином месту у Писму не налазимо да су се они молили за мртве, нити су пак упућивали друге да то чине. Овакве молитве би, уосталом, биле и сувишне јер умрли хришћани и после своје смрти припадају Господу – пошто су за време свога живота искусили Божију милост опроштења греха и доживели ново рођење. Стихове из посланице Римљанима који говоре баш о томе (Рим. 14:7-8) навео нам је и сам господин Милин у својој књизи. Са друге стране, неверујући људи су већ осуђени због свога неверства, под претњом вечнога суда уколико се не буду покајали до краја свога овоземаљског битисања.

   Тако, оно што можемо да закључимо на крају овог прегледа правог значења библијских цитата које православни наводе потврђујући своје учење, јесте да је признање Ивана Никољина, у коме нам је ставио до знања да се молитве за умрле темеље искључиво на предању а не и на Светом писму, вредно сваке похвале.

                                 АПОКРИФНА ЛИТЕРАТУРА И МОЛИТВЕ ЗА УМРЛЕ

   Оно што свакако није лоше напоменути јесте чињеница да, уколико већ канонске богонадахнуте књиге Старог и Новог завета на подржавају идеју о молитвама за мртве, онда се таква подршка, од стране православ-них, тражи и проналази у апокрифној литератури. Го-ворећи о приношењу жртава за душе умрлих – ради опроштења њиховог греха, г-дин Милин наводи „доказе” из две апокрифне књиге. Реч је о књизи Сирах и 2. књ. Макавејима. Ево како гласи текст из Милиновог апологетског дела:

„Најзад, није без икаквог значаја споменути да су молитве за покојнике имали и старозаветни Јевреји. Кад се у хаљинама погинулих јеврејских војника у доба Јуде Макавеја нађоше драгоцености од дарова идолских, тада се сви Јудеји обратише Богу с молитвом да им се тај грех опрости, а сам Јуда посла у Јерусалим да се за грех мртвих принесе жртва, и учини молитву за мртве да се очисте од греха (2. Мак. 39-42 и 43-46) (тј. 2. Мак. 12:39-42 и 43-46; прим. И. С.). Дакле, молитва за покојнике није само многобожачки обичај који је Црква тобож копирала, него је то свељудски обичај, а Црква га је увела на основу Светог писма и Светога предања.“

    Оно што је овај православни богослов изоставио да нам саопшти јесте да су ови „старозаветни Јевреји” живели у времену након завршетка писања Старог завета (у другом веку пре Христа) у доба великог утицаја хеленистичке (грчке) културе и веровања на јеврејску ре-лигију. Ови Јевреји свакако нису могли да пронађу практиковање молитава за мртве у старозаветним књигама које су писали Божији пророци, јер Стари завет не познаје такво учење. Насупрот томе, грчка религија је подразумевала наставак егзистенције душе након смрти и прописивала одређене обреде које су живи требали да спроводе ради њихове добробити на оном свету. Апокрифне књиге Старог и Новог завета се управо зато и називају апокрифним што се удаљавају од божанске истине. Као што сам то напоменуо и у првом поглављу, апокрифна дела (нпр. малочас од г-дина Милина наведена 2. књ. Макавејима) оправдава и самоубиство (2. Мак. 14:41-46), које се назива „часном ствари'', потпуно насупрот Божијој Речи објављеној у старозаветном кано-ну која самоубиство осуђује и казује да су наши дани у Господњим а не у нашим рукама (Псалам 31:15-16).
Уосталом, и сам Милин признаје да је практиковање молитава за умрле „свељудски“ (дакле ипак незнабожачки) обичај, те да га је Црква увела на основу Светог писма (тј. апокрифа које Православна црква назива „девтероканонским” тј. „другоканонским“. Разлог томе је што се служи и њиховим текстовима ради обликовања своје догме), и светог предања (тј. касније уведених верских идеја које су потекле од, на хришћанство недовољно обраћених, црквених отаца). 

ПАРАСТОСИ (ПОМЕНИ ЗА МРТВЕ)


    У оквиру култа умрлих, у Православљу су установљени и помени за мртве – звани парастоси, у народу познатији као даће. Ови помени за мртве, као што се да и претпоставити, такође нису утемељени на учењу Светог писма већ се у потпуности заснивају на предању – које је у овом случају, „узгред буди речено“, своје порекло довело из грчког многобожачког култа. Ево шта православни казују о важности одржавања парастоса:

„Друга времена посвећена искључиво молитви за покој душа упокојених хришћана јесу п а р а с т о с и, који се приређују обично у трећи, девети, четрдесети дан по смрти, о полугодишњици преминулих. (...) У народу су парастоси познати као „даће”. Приређују се тачно у одређено време за парастос. На то се нарочито пази. Не сме да се прекорачи ни један дан. То нарочито важи за даћу о четрдесетодневном парастосу, јер се тога дана, по предању наше Свете Цркве, у царству Божјем врши посебан суд над душом упокојенога, када душа добија привремену награду или казну, сходно вери и делима њеним као и молитвама наше Св. Цркве и нашим приносима за њено спасење од вечне осуде. То наш народ зна. Зато се четрдесетодневни парастос даје тачно четрдесетог дана од смрти покојника или који дан раније но, никако касније.“

    Дакле, према учењу Источне цркве, трећи, девети и четрдесети дан након смрти су веома важни за душу упокојеног хришћанина! Ради што бољег спознања православног веровања о исходу душе и њеној судбини након телесне смрти навешћу подужи текст који о томе говори, а који потиче из списа св. Макарија Александријског, који је живео у IV веку после Христа. У тексту је описан одговор кога је св. Макарије добио од анђела Божијег, а у вези важности светоотачког предања о поменима за мртве трећег, деветог и четрдесетог дана по смрти:

„Једном Свети Макарије Александријски упита Анђеле који су га пратили по пустињи: „Пошто је од Светих Отаца предато да се у Цркви врши принос Богу за преминулог у трећи, девети и четрдесети дан, каква онда од тога бива корист по душу покојника?“ Анђео одговори: „Бог није допустио да ишта непотребно и некорисно бива у Његовој Цркви. Јер када у трећи дан бива у Цркви принос, онда душа умрлога добија од чувајућег је Анђела олакшање у тузи коју она осећа због разлучења са телом; добија зато што је за њу извршено у Цркви Божијој славословље и принос, те се у њој рађа блага нада. Јер у току два дана се дозвољава да заједно са Анђелима који се налазе поред ње хода по земљи где хоће. Отуда душа која љуби тело (телољубива душа) лута понекад око куће у којој се растала са телом, понекад око гроба у коме је тело погребено; и тако проводи два дана као птица тражећи себи гнездо. Добродетељна пак душа хода по оним местима на којима је обично творила правду. У трећи дан Онај који је васкрсао из мртвих наређује да се свака хришћанска душа, по угледу на Његово васкрсење, узнесе на небеса ради поклоњења Богу свих. Стога Црква има добар обичај вршити у трећи дан принос и молитву за душу. После поклоњења Богу, Бог наређује да се покажу души разна и пријатна насеља Светих и лепота Раја. Све то разгледа душа шест дана, дивећи се и прослављајући Творца свега, Бога. А посматрајући све то, она се измењује и заборавља тугу коју је имала боравећи у телу. Али ако је крива за грехе она, при посматрању благослова Светих, почиње туговати и укоравати себе, говорећи: Тешко мени! Колико сам се оништавила (оташтинила) у том свету! Заневши се задовољавањем пожуда, ја сам већи део живота провела у безбрижности, и нисам послужила Богу како треба, да бих се и ја могла удостојити ове благодати и славе. Тешко мени кукавној... А после разгледања у току шест дана свих радости Праведника, Анђели је поново узносе на поклоњење Богу. Стога, добро чини Црква, вршећи у девети дан службе и принос за усопшег. После другог поклоњења, Владика (Господ) свих наређује одвести душу у пакао и показати јој сва тамошња места мучења, разна одељења пакла, и разноврсна мучења нечестивих, у којима находећи се душе грешника непрестано кукају и шкргућу зубима. По овим разним местима мука душа се носи тридесет дана, дршћући, да и сама не буде осуђена на затвор у њима. У четрдесети дан душа се опет узноси на поклоњење Богу; и тада већ Судија одређује души место које одговара њој према њеним делима. Стога Црква поступа правилно, чинећи у четрдесети дан помен за преминуле.“

    Оно што из наведеног текста можемо да научимо не само да се противи библијском извештају о загробној судбини људи, већ се, чини се, не слаже ни са православним учењем о ваздушним митарствима. Наиме, према учењу о митарствима, крштена душа након смрти недељама путује према рају земљином атмосфером у којој су смештене демонске царинарнице, без помена било каквих поклоњења у трећи и девети дан пред Божијим престолом. Ипак, са друге стране, из „анђеоског откривења“ кога се удостојио да прими свети Макарије, сазнајемо да душа два дана може да лута слободно по земљи, потом је анђели шест дана проводе кроз рај а потом читавих тридесет кроз пакао, док се при свему томе митарства уопште не помињу! Оно што бисмо, наравно, требали да знамо јесте да учење које сазнајемо од св. Макарија, а које је он добио од анђела (као одговор на питање о сврсисходности обичаја помена за мртве у трећи, девети и четрдесети дан по смрти), потиче из IV века а оно о митарствима из Х века после Христа. Сходно томе, св. Макарије није ни могао да пише о митарствима када о њима ништа није знао, јер је то учење уведено у православно веровање тек пет векова након његове смрти. Оно што је, дакле, њега интересовало јесте због чега се помени за мртве одржавају баш тим, малочас поменутим данима. Какав је био анђеоски одговор – већ смо видели. Међутим, уколико овакво саопштење „више силе“ занемаримо, и одговор потражимо у реалнијим, земаљским (историјским) изворима, доћи ћемо до сасвим другачијих података. Најпре ћемо навести изјаву руског православног богослова, протојереја Александра Шмемана, која гласи овако:

„‘Главни метод којим се Црква служила да би незнабошца преобратила у хришћанство био је метод сублимисања и преображавања самих паганских веровања: Црква је пречишћавала неке паганске обичаје и испуњавала их хришћанским смислом и садржајем.“

    Прочитаћемо сада какви су и чији то пагански обичаји били преображени и испуњени хришћанским смислом. Одговор на ово питање нам даје православни историчар Јевсевије Поповић:

„‘Исто тако и обичај беше, држати богослужење за душе умрлих (задушнице) са принашањем евхаристичне жртве, ако је могуће било у близини гроба, и гозбе љубави за душе умрлих (агапе за душе, даће), нарочито трећег, седмог или деветог, тридесетог или четрдесетог дана, и особито на годишњицу смрти или погреба; при чему су седми, тридесети и годишњи дан изабрани као крајњи термини седмице, месеца и године после смрти или погреба, а трећи, девети и четрдесети дан изабрани су можда са обзиром на то, што је Христос трећег дана ускрсао из мртвих, четрдесетог дана после тога се узнео на небо, а девети дан је трипут трећи, потенцирано трећи дан; но већ и незнабожачки Грци су приносили жртве за своје мртве трећег, деветог и тридесетог дана и на годишњици смрти.“

    Претходне наводе, о томе да су хришћани у послеапостолском периоду почели да држе обичаје који су поседовали зачуђујућу сличност са оним паганским, потврђује и A. G. Hamman у својој књизи „Рим и први хришћани“:

„Као и њихови земљаци, верници у Грчкој славе кармине трећег, деветог и четрдесетог дана после смрти. У Риму се погребни обреди завршавају деветог дана – после гозбе на коју се окупе рођаци и пријатељи. (...) Као о пагани, хришћани приређују гозбе у част покојника, које се зову refrigeria (окрепљење).“

    Пошто смо сазнали да су и обичаји незнабожачких Грка прописивали помен за душе умрлих у трећи, девети и четрдесети дан након смрти, није ли много логичније претпоставити да је и овај обичај од стране „Цркве” прихваћен тако што му је придодано хришћанско значење, него веровати у његово божанско устројство које су, тобож, анђели обзнанили св. Макарију? Јасно је, наиме, да учење о оваквим поменима нигде у Библији не можемо да пронађемо, па чак ни у најмањим траговима! А оно што је очигледно јесте и то да се предање о посебном значају четрдесетог дана загробног живота по душу покојника сачувало и даље кроз векове (након христијанизирања тог паганског веровања), тако да је било присутно у веровању средњевековне цркве и у време св. Василија Новог и његових ученика. Зато је и душа преп. Теодоре, након што је прошла кроз сва митарства, могла да саопшти Григорију у сну да је била упокојена у рају четрдесетог дана по смрти – у време када је св. Василије за њу вршио помен на земљи. Но, да асимилација незнабожачких обичаја од стране неких хришћанских цркава и покрета и њихово облачење у хришћанско рухо (зарад „преобраћања“ пагана) није био само древни обичај, већ да се одвија и данас, доказаће нам и следећи навод из дела које је приредио гркокатолички свештеник Роман Миз:

„Становништво целог низа земаља Централне Африке, које је на почетку ХХ века било монолитно политеистичко, сада исповеда хришћанство или припада такозваним „новим афричким покретима“ – синкретисти¬чким творевинама које успешно повезују елементе хришћанства с традиционалним племенским религијама. (...) Не ради се само о обредној специфичности, сакралној архитектури, богоштовним разликама, већ и о доктриналним питањима која задиру у саму суштину хришћанске верске науке. Рецимо, у Јапану је католичка миса већ попримила праксу да се за покојне служи на прву, трећу, седму, тринаесту и тридесет трећу годишњицу смрти – управо тако како је то у будизму.“

    Из целокупног претходног проучавања и сагледавања библијских и историјских чињеница везаних за православно учење о загробном животу и молитвама за умрле, могли смо да извучемо само један исправан закључак. А он гласи да готово ни један детаљ из вероучења и обредне праксе Православне цркве не одговара учењу еванђеља, те да апостоли и првовековни Христови ученици ни из близа нису веровали у оно што им приписује данашње традиционално хришћанство Истока.