Свето писмо и поштовање икона

‘Иконе не поштујете. А да ли поштујете животворни Крст Господњи? Да ли себе осењујете светим Крстом? Да ли Крст носите на грудима својим, који је, по речи Апостола –  „Његова поруга” (ЈЕВ. 13,13). – СВЕ ЈЕ ТО ПОСТОЈАЛО У АПОСТОЛСКОЈ ЦРКВИ.’  - протојереј Кирил Зајц

     Православни свештеник је био категоричан: претходно поменути црквени обичаји потичу из времена апостола! То би у преводу требало да значи да су директни Христови следбеници као и настављачи њихове духовне праксе у првом веку, били утемељитељи поштовања икона и светих реликвија. Другим речима, сачињавали су иконе, поштовали их, осењивали се знаком крста и носили га на својим грудима попут данашњих православних верника. Овакав сценарио је веома лако замислив, зар не? Ипак, као што је био случај са претходним веровањима, и ову тврдњу православних ћемо подврћи једноставном историјском преиспитивању. Ево најпре једног детаљнијег текста из православне литературе, који говори о пореклу и установљавању праксе иконопоштовања:

„Црква учи да иконографија, сликање икона, постоји од самог почетка хришћанства, јер је она, као што ћемо касније подробније изнети, директни израз Оваплоћења. Иконографија, у том смислу, одговара откривењу, које није само откривење Речи Божије, него и Слике Божје (Флб. 2, 6-7; Гал. 3, 24; 3, 25; 4, 3). Старозаветна формална „забрана” сликања означава празнину која ће бити испуњена светим ликовима Новог Завета. Овоме, као потврда и илустрација, добро служи литургијска црквена традиција о тзв. „нерукотвореним иконама“, тј. таквим које су се саме насликале или их је насликао онај чији лик носе. Таква је на пример икона Христова коју је сам Христос дао тиме што је за цара Авгара на убрусу чудом отиснуо Свој лик. Овим иконама се истиче паралелизам постојања цркве и иконографије – Црква није никад била без икона: чим је почела да проповеда почела је и да слика. Већ је Свети апостол Лука, који је био сликар, по предању насликао ликове Христа и Богородице.“

     Дакле, првовековна Црква из времена апостола представља колевку иконосликања и иконопоштовања! Неки од апостола су и сами били иконосликари, по угледу на свога Господа и Учитеља Христа, који је и лично осликавао своје иконе и оставио их поштоваоцима у више наврата. Тако каже црквено предање. Ипак, оно што нам говоре подаци из историје јесте да у првовековној апостолској Цркви није било никаквог иконосликарства. Није се знало ни за легенде о Христовим нерукотвореним иконама, а ни за иконе Богородице. Предањске приповести које нас извештавају о томе да су иконе постојале од самога почетка црквене ере се налазе у потпуној опречности са оним што се може сазнати из поузданих историјских извора.

    Ево шта о овој теми говори Сергије Булгаков у својој књизи:

„Хришћанска Црква је од јудејства – као нешто што се само по себи разуме и што има силу закона – наследила забрану религиозних изображења и у том смислу она се од почетка одредила више иконоборачки.“

    Уколико прихватимо за истиниту ову тврдњу познатог руског богослова, онда се свакако поставља велико питање како је могуће да се првовековна Црква одредила иконоборачки (дакле била је настројена против икона) ако је свима било познато да је Христос благословио своје ликове на платну и убрусима пред којима се већ вршило поклоњење? Такође, да ли је могуће да је Лука сликао иконе (и то не једну већ неколико) и то баш у време када је читава Црква поседовала иконоборачки дух? Одговори на ова питања су више него јасни и очигледни. Са друге стране, ево још опширнијих описа овог раноцрквеног периода, који ће потврдити ранију Булгаковљеву изјаву. И следећи навод потиче из књиге једног православног аутора, овога пута врсног историчара (Јевсевије Поповић):

„При крају првог перијода уђоше у црквену употребу прво символичке слике, а кашње и слике, које представљају света лица или радње, али последње веома ретко и уз опирање многих, што је природно, кад се узме у обзир, да су многи од првих Хришћана изишли из крила јудејства, и кад се зна, да се и у касније време све до у V. столеће придржавало старих обичаја у овом погледу. Шпански синод у Илиберису или Елвири (306.) декретирао је, да на зидовима храмова не сме бити слика, и у црквеном историку Јевсевију (умро око 340.) епископу Кесарије Палестинске, савременику споменутога синода, сретамо човека, који религијозне слике сматра незнабожачким обичајем. (футнота: Констанција, сестра Константина Великог, пита Јевсевија за слику Исусову, и он одговара, да су религијозне слике незнабожачки обичај. У својој црквеној историји говори Јевсевије о некој статуи Христовој у Кесарији Филиповој, коју је подигла тамо као у свом родном граду жена, коју је Христос излечио од течења крви; али вели, да је то само кажа (тј. легенда; прим. И. С.) а ако је кажа основана, онда је та жена била свакако незнабошкиња.) Али из реченога се види, да је тај обичај тада већ почео отимати маха, и при крају IV. столећа беше већ прилично раширен, иако је још увек било таквих, који су или сасвим осуђивали употребу религијозних слика, икона, или су држали тај обичај за опасан. Међу најодлучније противнике религијозних слика, икона, спада још при крају IV. столећа црквени отац Епифаније (умро 403.), који је такође из Палестине и уз то по каснијим вестима родом Јудеј, и који је умро као митрополит у Саламису или Констанцији на Кипру. Овај је у својој апатији према иконама ишао тако далеко, да је на једном свом путу једну икону на платну, коју је нашао на вратима једне цркве, скинуо и раскидао у парчад и дао црквеном послужитељу, да умота у њу мртваца. Али у V. и VI. столећу употреба икона налазила је све више пријатеља и постала је опћенитом, изузев несторијевску цркву, која је у том хтела остати при старом, те и у овој ствари дигла опозицију. Шта више на Истоку при крају другог перијода беше већ и поштовања икона, јер се оним лицима, која иконе представљаху, указиваху почасти поклонима, пољупцима, кађењем, паљењем свећа и.т.д. (...) И на Истоку су иконе испрва такође биле само религијозни споменици и средства за религијозну поуку, и тек кашње је путем сасвим природног развитка дошло до поштовања икона, односно лица, која икона представља.“

    Оно што бих желео да учинимо са управо наведеним текстом јесте да га сажмемо у неколико главних тачака. Када то урадимо, закључак који ће нам се сасвим природно наметнути гласиће овако:
 А)   На самом почетку хришћанске ере, за време апостола и њихових наследника (у првом веку н.е.) у Цркви није било израђивања било каквих религиозних слика.
 Б)   Прве религиозне слике, које су имале искључиво симболички илустративни значај, почеле су да се уводе тек крајем „првог перијода” тј. највероватније у III веку после Христа. Служиле су једино за религиозну поуку (попут фресака, савремених уметничких дела, илустрованих издања Светих писама и сликовница са библијском тематиком).
 В)   Увођење других слика (изображења „светитеља“ и сл.) наилазило је на велико противљење многих црквених ауторитета.
 Г)   Неки од великих противника иконосликарства и иконопоштовања били су и познати историчар ране Цркве, епископ Кесарије палестинске Јевсевије (Еузебије) и митрополит Епифаније.
 Д)   Чак је и један локални црквени сабор (у Елвири 306. год. после Христа; дакле још за време Диоклецијановог прогањања хришћана) донео одлуку о забрани унутрашњег осликавања црквених храмова.
 Ђ)   У V и VI веку после Христа иконосликарство је почело да добија све више присталица, тако да се тек крајем „другог перијода“ тј. крајем VI почетком VII века јавља и иконопоштовање (које подразумева и указивање поштовања на иконама изображеним особама у виду целивања, кађења и паљења свећа).
 Е)   Поштовање икона какво данас налазимо у Православљу, развило се постепено током више векова од настанка првобитних ликовних симболичких слика тј. представа у облику винове лозе, рибе, голуба и сл. и нипошто није било део религиозне праксе верника из првих векова хришћанства.

   Оно што би такође било врло интересантно да нагласимо јесте да је иконосликарство и иконопоштовање своје упориште нашло у грчкој религиозној и филозофској мисли. Сергије Булгаков о паганском пореклу иконопоштовања пише:

„У историји иконопоштовања ми стојимо пре свега пред том основном чињеницом, да се икона први пут појављује у паганству. Сав пагански свет пун је икона и иконопоштовања.“

„Слично као што је у својим највишим достигнућима грчка философија јавила хришћанство пре Христа, а на тој основи постала и природни језик хришћанског откривења и богословља, исто тако је и откривење античке уметности у иконографији било у извесном, мада и ограниченом, смислу хришћанство пре Христа и неоспорно се појављује као прототип хришћанске иконе (...) и, као нешто што се само по себи разуме, хришћанска црква која је, наравно, изменила садржај иконичких изображења, али је усвојила сам принцип иконе. Мост који спаја паганску израду икона са хришћанском јесте уметност. (...) Ипак, ово не умањује чињеницу да је паганска иконографија, тако рећи, природни стари завет за хришћанску, сли¬чно као што се као исти такав стари завет јавља паганска философија за хришћанско богословље.“

    Паганско порекло православног обичаја иконосликања потврђује и Јевсевије Поповић још једним својим текстом, у оквиру казивања о спољашњем и унутрашњем изгледу литургијских (тј. богослужбених) места:

„Икона испрва није било , јер су Јудеји перхоресцирали религијозне слике; али мало по мало по где где обзиром на јеванђеоску слободу дозволише себи употребљавање испрва само символичких слика; (...) Напослетку је незнабожачка наклоност сликама сасвим надвладала јудејско перхоресцирање слика, те кашње налазимо и историјских слика; тако Исуса као дете на материним рукама. (...) Али већина црквених учитеља није одобравала религијозне слике (иконе) ни при крају овог перијода; синод у Илиберису (Iliberis, Elvira) у Шпанији г. 306. забрањује такве слике на зидовима цркава, и неки црквени учитељи, међу којима црквени историк Јевсевије (умро око 340.), млађи савременик поменутог синода, називају их директно незнабожачким обичајима, за којим Хришћани не треба да се поводе.''

     После свих ових сазнања које пружа рана црквена историја, остаје нам да закључимо да светопредањски извори не пружају поуздане и истините податке о настанку првих икона. Уверили смо се и у то да нпр. Јевсевије Поповић у својој „Општој црквеној историји“ уопште и не спомиње нерукотворене Христове ликове и иконе које је осликао еванђелиста Лука, просто из разлога што се њиховом првовековном настанку супротстављају јасни историјски документи који говоре о ранохришћанском противљењу израђивања религијских слика.   

ОСЕЊИВАЊЕ КРСНИМ ЗНАКОМ И ПОШТОВАЊЕ СВЕТОГ КРСТА

       Што се тиче зачетка праксе осењивања знаком крста, које православни такође смештају на сам почетак хришћанске ере, ситуација је готово истоветна као и у вези свега претходно поменутог. Јевсевије Поповић потврђује да је много што-шта од данашње православне верске праксе настало вековима после смрти апостола. Неки од обичаја су преузети из паганизма из разлога прилагођавања богослужбене праксе ранијим религијским навикама покрштених али необраћених многобожаца, док су неке друге радње (попут осењивања крсним знаком или благосиљања од стране свештеника) настале и развијале се, да тако кажемо, „саме по себи“:

      „Развитак форми култа у другом перијоду (тј. од 312. - 622. год. после Христа; прим. И. С.) стоји у вези са спољашњим развитком цркве и црквеног устројства или јерархије као увет са оним што је уветовано. Пошто је црква у Римском Царству од гоњене постала државном црквом, коју држава материјално и морално помаже, те пошто се услед тога богатије развила на свима пољима свога спољашњег живота, то је било природно, да су се и форме њезиног култа почеле богатије развијати, и то тим пре, што је многим незнабошцима, који пређоше у хришћанство, требало дати накнаде за помпезан и символа пун незнабожачки култ. Неки символички хришћански обреди се тек сада јављају, или бар тек сада постају опћенитим, тако символичко употребљавање кађења и осветљења при богослужењу, дакле символична употреба тамјана, кандила и свећа; неке друге форме култа пак, које постојаху већ у првом перијоду, тек сада добише развијенији облик, тако осењивање знаком крста, које се дотле вршило, колико нам је – свакако само из африканске цркве – познато, само тако, што се цртао знак крста на челу једним прстом, а сад се све више развијало, док није достигло најпотпунију форму, наиме тако, да је ишло са чела на прса и са једног рамена на друго, на Западу са левог на десно, на Истоку са десног на лево, и то на Западу са целом шаком, на Истоку са три прва прста ради символисања Свете Тројице, која се при томе обично призивље. Тако и символизирање благосиљања, које се вршило полагањем знака крста над другим лицем или над множином лица или ствари или само у правцу према истима.“

      Да је осењивање крсним знаком настало у оквиру цркава на афричком континенту, а да у другим крајевима оно још увек није било познато у II и III веку после Христа (а поготово у време апостола), Јевсевије потврђује и следећим исказом:

„‘При почетку и свршетку сваке важније радње ушао је код Хришћана побожан обичај осењивати се знаком спасоноснога крста у знак примања, усвајања спасења. По сведочанству Тертулијанову у Африци се знак крста метао на чело. Како се у то доба на Истоку метао знак крста, није нам познато.“

      Из претходно наведеног извора сазнали смо да у апостолско време, а и деценијама након њих, велики део хришћанског света није поседовао праксу осењивања знаком крста. Овај обичај је полагано, вековима, улазио у употребу и добијао све развијеније форме (до оних које данас постоје у Источној и Западној цркви). Тврдња протојереја Кирила Зајца, о томе да је осењивање знаком крста (као и ношење крста на грудима) довело своје порекло из времена апостола, се још једанпут показала потпуно погрешном.

    А шта је са поштовањем крста?

     Да ли је у односу на крст на коме је распет Господ ситуација иоле другачија? Какво поштовање према Христовом распелу треба да поседују данашњи хришћани, угледајући се на ранохришћанску односно апостолску праксу? Ево како нас о проналажењу и поштовању једне од најзначајнијих реликвија - крста на коме је страдао Исус Христос, као и неким другим, извештава црквени историчар Јевсевије Поповић:

„‘Први повод за то беше крст, на коме је Христос страдао, и за који се опћенито држало, да се налази у Јерусалиму. Од средине IV. столећа амо имамо вести о наласку Крста. Наиме пре свега Кирил Јерусалимски 348. сведочи у својим катихезама, да се Крст налази у Јерусалиму, и о томе да се мали делови истога раздају по целом свету, затим у свом писму цару Констанцију 351., у автентичност којега неки новији међутим сумњају, сведочи, да је Крст нађен за време цара Константина; даље 395. Амвросије, и после њега многи други, причају да је 326. Јелена мати Константина Великог на Голготи дала ископавати и тражити крст Христов, и да су том приликом нашли три крста; крст Спаситељев су одмах распознали од друга два крста помоћу чудеса, која се на њему десише, и царица Јелена га је поделила на два дела; једну полу је сместила у цркви ускрса, коју је њен син подигао у Јерусалиму, а другу полу је послала своме сину, који ју је сместио у својој статуи у Цариграду. Крст који се чува у Јерусалиму беше предмет опћег поштовања и многи побожни хришћански посетиоци Јерусалима ломљаху делиће од њега, отуда силни делићи од крста Христова по целом Хришћанском свету. Побожно тражење, чување и поштовање Крста у Јерусалиму, побудило је друге да траже одеће Господње, одеће Његове матере, апостола, мученика и светитеља, да траже предмете, којима су мученика мучили и т.д., и веровало се, да такве предмете и налазе. Тако уз кости апостола, мученика и светитеља дођоше и други предмети, које су као њихове реликвије чували у црквама и приватним кућама и поштовали их као и кости. Али будући да су се при том често дешавале преваре, то су црквени настојатељи та варања осуђивали, а државни и црквени закони ограничавали. Као што се прича о Крсту, тако се причаху чудеса и о другим светитељским реликвијама; али ипак у другом перијоду још не сретамо неке касније спомињане чудотворне силе реликвија.“

        Желео бих да укратко размотримо овај веома важан извештај о догађајима из давне прошлости. Иако нам еванђеља не дају ни најмањег повода да верујемо да је било ко међу апостолима у време Христовог скидања са крста и мало обраћао пажњу на ту направу за мучење и убијање, нити нам пак казују да су сва три крста било где закопана а поготово не на Голготи, кроз историју су се о њима испрела најразличитија веровања. Наиме, приповеда се (и то не на основу баш сувише поверљивих извора; на тај закључак нас наводи Јевсевије када каже да у аутентичност извора неки новији историчари сумњају) да је крст на коме је Христос био распет пронашла царица Јелена на Голготи, са још два друга крста која су припадала двојици разбојника. Према подацима које износи Ralph Woodrow наводећи дело „Encyclopedia of Religions“, иако је посета царице Јелене Јерусалиму 326. год. вероватно историјски тачна, вести о њеном проналажењу крстова није се појавила пре 440. године нове ере, што ће рећи, 114. година касније. Исти аутор, наводећи дело „Fausset's Bible Encyclopedia” казује да су јеврејски закони, који су важили у време Исуса Христа, налагали да сви крстови, на којима се извршило распињање, буду уништени спаљивањем. Уколико су ове информације тачне, онда свакако није истина да су ови крстови могли бити пронађени три стотине година након Исусовог распећа, из простог разлога њиховог претварања у пепео и дим давно пре тога. Са друге стране, вероватноћа да се нађу баш крстови Христа и разбојника, па макар они били и сачувани до времена Константина, је изузетно мала. То из разлога што су распињања политичких противника Рима и различитих разбојника у то време у Јудеји била уобичајена, готово свакодневна појава. Сасвим је сигурно да је брдо Голгота било изабрано место за распињање, на коме су пре Христа а и после њега, на крстовима различитог облика и димензија страдале на стотине људи. Посебно масовно распињање не само на Голготи већ посвуда око Јерусалима на хиљадама крстова десило се четрдесетак година након Исусовог распећа, током у историји познатог „Јудејског рата“ и опсаде Јерусалима од стране римске војске. Ево шта је о том масовном распињању изгладнелих бегунаца из опкољеног Јерусалима записао познати римски историчар јеврејског порекла Јосиф Флавије:

„И када су били ухваћени, по нужди су се бранили из страха од смрти, а после борбе чинило им се да је касно да моле за милост. Бичевани, морали су још пре смрти да претрпе свемогуће муке, па су затим прибијани на крст насупрот зиду. Премда је Тито сажаљевао те несретнике, јер је свакодневно било заробљавано око 500, а кадгод и више, ипак је сматрао да је опасно да ове силом савладане Јудејце пусти да слободно оду, а ако су их хтели чувати, могло се догодити да они постану стражари својих стражара. Но највише што је руководило њега да дозволи разапињање, била је нада да ће тај поглед покренути опседнуте на попуштање, јер су исту казну и они имали да очекују ако се не предају. У свом огорчењу и мржњи војници су прикивали на крст, за спрдњу, свакога у другом положају, а како их је много било, убрзо, већ, није било места за крстове, нити крстова за тела.“

       Када дакле знамо да су око Јерусалима извршена многобројна распињања и пре а поготово после Христовог времена, те да су 70. год. н. е. сва расположива стабла дрвећа била употребљена за прављење крстова који су као шума окруживали град, онда нам се чини посве невероватним да се међу толиким крстовима пронађу баш они на којима су били распети Исус и разбојници. Даље се у легендама о проналажењу Христовог крста казује да је део крста који је на себи имао закуцане ексере (клинове) којима су биле прободене Христове руке, послат цару Константину, који је један клин причврстио за свој шлем а други за узде свога коња. То је учињено, како су многи „свети оци” протумачили а пренела нам Католичка енциклопедија, због тога да би се испунило Писмо које је прорекло у књизи пророка Захарије 14:20:

„‘У тај ће дан бити на звонцима коњским: светиња Господу.“

     А што се тиче средњевековне праксе, коју нам је Јевсевије Поповић такође пренео, а то је да су се комадићи Христовог крста разносили широм света због поштовања и поклоњења њима од стране верника, могли бисмо да и о њој кажемо неколико речи. Наиме, број ових мањих или већих делића „правог Исусовог крста“ се толико био намножио по читавом свету током средњег века да је француски реформатор Жан Калвин једном приликом рекао да, када би се сви они сакупили на једно место, могли би да формирају добар бродски товар. То је свакако требало да значи да је највећи део тих комада дрвета био лажно представљан и погрешно сматран за делиће Христовог крста! Да би објаснио постојање ове велике количине дрвенастог материјала откинутог од поменутог „правог крста“, свети Паулин (Павле) је ову појаву објашњавао „реинтеграцијом крста“. Другим речима, ма колико се комадића од њега ломило, оригинални Христов крст се никада није смањивао у својој величини.

     Шта Свето писмо каже о оваквом поштовању комадића дрвеног крста на коме је Христос био распет (и поред тога што смо установили да је приповест о проналажењу тог крста највероватније легендарна тј. неистинита)? Да ли би Господу одиста било угодно да се његови верници клањају пред „Крстом” и целивају га својим уснама, па макар он био уистину пронађен? Божија Реч нам даје више него јасан одговор на ово питање.

      Дрвени крст на коме је Христос био распет (а његов тачан облик нам није познат) послужио је својој сврси на дан Господње смрти на Голготи. После тог величанственог догађаја искупљења греха човечанства пред Богом Оцем, груба дрвена направа која је том циљу послужила – требала је да буде заборављена. Иако апостоли у својим посланицама на више места спомињу Христов крст , он у њиховим мислима ни на једном месту не представља предмет којем би требало исказивати неко посебно поштовање. Христов крст у новозаветним посланицама представља слику више него болне, срамне и понижавајуће смрти којој је Господ био подвргнут ради спасења грешника. Мисли и поуке апостола упућене верницима су увек биле усмерене само и једино на Исуса Христа Спаситеља, а не на комад дрвета. Да апостоли нису одавали никакво поштовање крсту на коме је Христос био распет сведочи и чињеница да никада на такво поштовање нису упућивали ни своје ученике, те да су понекада, у својим проповедима говорили, једноставно, да је Исус био распет „на дрвету“:

„И кад су свршили све што је написано за њега, скинуше га са дрвета и метнуше у гроб.“ (Дела ап. 13:29);

„Он је на свом телу понео наше грехе на дрво, да се опростимо грехова и да живимо за праведност; његовим ранама сте исцељени.“ (1. Петрова 2:24).

У Старом завету је постојала једна врло добра слика Христовог крста, као и самог Исуса који спасава све који на Њега као Спаситеља погледају вером. Ево шта је о овој слици крста (и себе самог) рекао Господ Исус Христос:

„Као што Мојсије подиже змију у пустињи, тако треба да се подигне Син човечји, да сваки – ко верује – има у њему живот вечни.“ (Ев. по Јовану 3:14-15).

      Дакле, као што је Мојсије подигао змију у пустињи, тако је требао да буде подигнут и Исус, да би сви који у њега верују стекли опроштење греха и вечни живот. О каквом се подизању змије заправо ради? Ево шта је о позадини овога догађаја записано у Старом завету:

„И викаше народ на Бога и на Мојсија: зашто нас изведосте из Мисира да изгинемо у овој пустињи? Јер нема ни хљеба ни воде, а овај се никаки хљеб већ огадио души нашој. А Господ пусти на народ змије ватрене, које их уједаху, те помрије много народа у Израиљу. Тада дође народ к Мојсију и рекоше: згријешисмо што викасмо на Господа и на тебе; моли Бога нека уклони змије од нас. И Мојсије се помоли за народ. И Господ рече Мојсију: начини змију ватрену, и метни је на мотку, и кога уједе змија, нека погледа у њу, па ће оздравити. И начини Мојсије змију од мједи, и метну је на мотку, и кога год уједе змија он погледа у змију од мједи, и оздрави.“

      Овај старозаветни догађај је био предивна слика спасења од вечне погибије као и опроштења греха које задобија свака особа која се вером, без икаквих својих заслуга и добрих дела, поузда у дело Онога који је био распет на Голготи. Израиљци, чијим је венама текао змијски отров, нису имали времена да учине било какво добро дело да би били спасени. Једноставним Божијим решењем, погледом на змију коју је Мојсије направио од бакра и ставио на врх штапа, сваки уједени би био сместа исцељен а змијски отров би био неутралисан. Међутим, иако је поменута бакарна змија послужила својој сврси у пустињи, једном за свагда, Израиљци су је ипак сачували. Неколико стотина година након Мојсијевог времена, после смрти цара Соломона и свог духовног посрнућа, од ње су начинили идола коме су се клањали и кадили димом од тамјана. Јудејски цар Језекија је, након што је ступио на престо, уништио поменуту змију и прекинуо идолопоклонство које се пред њом вршило:

„А треће године царевања Осије сина Илина над Израиљем зацари се Језекија син Ахазов над Јудом. Бијаше му двадесет и пет година кад поче царовати, и царова двадесет и девет година у Јерусалиму. Матери му бјеше име Авија, кћи Захаријина. И чињаше што је право пред Господом сасвијем као што је чинио Давид отац његов. Он обори висине, и изломи ликове и исјече лугове, и разби змију од мједи, коју бјеше начинио Мојсије, јер јој до тада кађаху синови Израиљеви; и прозва је Неустан (тј. »Нечисто«; прим. И. С.).“

      Као што можемо да уочимо, штап и бакарна змија који су у јеврејској прошлости одиграли тако важну улогу спасења народа од сигурне смрти, и били направљени по Божијем изричитом наређењу, када су извршили своју функцију постали су непотребни. Шта више, њихово чување у народу је резултовало крајње негативним последицама, јер су почели да буду сматрани неком врстом „светих реликвија“ којима су указивали поштовање које је било супротно Божијој вољи.

      Исти је случај и са дрвеним крстом на коме је био распет Господ Исус Христос. Крст је у потпуности послужио сврси којој је био намењен. На њему је страдао Онај који је на себе узео све грехе света. И дан данас, сваки појединац који вером погледа у Њега прима опроштење греха и вечни живот. Судећи према извештају из малочас наведеног текста (као и понашању апостола и других ученика у Новом завету), крсту на коме је био распет наш Господ па макар био он и заиста пронађен, не би требало указивати никакву религијску почаст. Било какво поштовање крста од стране хришћана које би било налик поштовању Мојсијевог штапа и бакарне змије од стране старозаветних Израиљаца, сасвим сигурно не би било Богу по вољи. Управо из тог разлога, апостоли, заједно са хиљадама првовековних верника, нису практиковали нити пак упућивали друге на ову очигледно погрешну религијску праксу. 

     Да ли еванђеоски хришћани поседују духовно богатство      апостолске Цркве?

„РЕЦИТЕ МИ – ДА ЛИ СЕ КОД ВАС САЧУВАЛО ОНО ОГРОМНО ДУХОВНО БОГАТСТВО КОЈЕ СУ ЦРКВИ ПРЕДАЛИ СВЕТИ АПОСТОЛИ? ИЛИ МОЖДА О ТОМЕ НИСТЕ НИ МИСЛИЛИ, НИТИ СТЕ ЗА ТАКВО БОГАТСТВО ЧУЛИ? (...) МОЈА ПИТАЊА СУ ЈАСНА. ОДГОВОРИТЕ НА ЊИХ. ЋУТИТЕ? ДА, ШТА БИСТЕ МОГЛИ РЕЋИ, КАД НИШТА НИ НЕМАТЕ. А ТО ЈЕ, ЗАИСТА, ОГРОМНО БОГАТСТВО. (...) ШТА НАМ МОЖЕТЕ ДАТИ? КАКВУ ДУХОВНУ РИЗНИЦУ?“    (питање руског протојереја Кирила Зајца упућено еванђеоском хришћанину)

       На крају нашег разматрања основних православних веровања, одговорићемо на питање којим је свештеник отпочео и завршио своје апологетско казивање. Према свему до сада реченом, његово уверење о еванђелској односно библијској заснованости православне веронауке показало се погрешним.

      На претходним страницама смо аргументовано доказали да „огромно духовно богатство” које постоји у васељенском Православљу нажалост не води своје порекло из апостолске епохе.

      Богослови традиционалне цркве Истока верују да Православље представља апостолску Цркву, при чему еванђеоске хришћане сматрају људима који немају шта да понуде. Чињеница јесте, додуше, да еванђеоско хришћанство није одевено у свилу и кадифу многовековне традиције која је украшена безбројним светлуцавим камењем обичаја и ритуала. Управо из тог разлога, народу који је навикао на мистичне религијске ритуале и обичном човеку прилично неразумљива богослужења, могло би да се учини да вери, која је утемељена само на Библији, заиста пуно тога недостаје. Шта више, библијска вера би некима могла да изгледа као најобичније кривоверје у коме се сем Бога и Христа ништа друго не помиње.

     Вера еванђеоских хришћана се често од стране теолога већинске цркве у Србији проглашава протестантизмом, односно следбеништвом верских учења за која се залагао немачки црквени реформатор Мартин Лутер. Са оваквим приговорима се сусретао и Доситеј Обрадовић још пре више од два века. Његово „проповедање” еванђеља које је било у складу са учењем Светог писма, али зато поприлично различито од православног, од стране његових неистомишљеника прозивано је лутеранством. Доситеј је на те приговоре веома вешто одговарао. Говорио је, уколико се већ речи записане у Светом писму проглашавају лутеранским вероисповедањем, онда су и Христос заједно са апостолима, по тој логици, били лутерани:

„Али ко сме сад апостола Павла или самога Христа за свидјетелство примити? Намах истом чујеш ни пет ни девет него: луторан! Какви смо људи, Серафиме, помагај! Христа преблагога Спаситеља и апостола Павла на очигледце полуторанисмо!“

      Иако еванђеоско хришћанство не поседује многобројним ритуалима обојену традицију, оно има оно што је најпотребније. Оно што су неговали и својим следбеницима и настављачима оставили Господ Христос и његови апостоли. А то су Свето писмо, жива и делотворна вера у Сина Божијег која се темељи на еванђељу и искрено хришћанско заједништво. Они поседовање напред побројаних ствари сматрају непроцењивим благом, верујући речима апостола Петра који је написао:

„...онима који су праведношћу нашега Бога и Спаситеља Исуса Христа примили исту скупоцену веру као и ми: благодат вам и мир у изобиљу у познању Бога и Исуса Господа нашега.“ (2. Петрова 1:1);

„...да би се врсноћа ваше вере нашла као драгоценија од пропадљивог злата које се ватром куша, на хвалу и славу и част када се покаже Исус Христос.“ (1. Петрова 1:7).

      Еванђеоски хришћани своју веру темеље једино и искључиво на Светом писму. За разлику од њих, православни су темеље своје вере поставили током многих векова на песковитом тлу различитих традиција и култура. Велики број православних догми састоји се од христијанизованих паганских обичаја и идеја, као и погрешних тумачења светописамских текстова. Ова студија је свакако успела да то приближи својим читаоцима.

       Наравно, православна догматика је много обимнија него што смо на овом месту могли да прикажемо. Постоји још пуно православних веровања која нисмо сагледали. Многа од њих се, попут ових поменутих, заснивају или на погрешној интерпретацији Библије или пак на видљивом утицају нехришћанских традиција. Из тог разлога, верујући да сте искрено заинтересовани за очување чистоте апостолске вере и њено доследно преношење, поручујемо вам да и даље истражујете ову тему. У вашем проучавању можемо да вам помогнемо. Срдачно вам препоручујемо књигу „Православље обасјано еванђељем“, која на преко 840 страна (у штампаној ћириличној верзији) детаљно објашњава порекло великог броја православних догми, обичаја и ритуала.
       Верујемо да ће читање текстова ове књиге за вас представљати прави благослов, као што је то био случај са многима који су, захваљујући њој, пронашли истину еванђеља. Међу њима су, поред еванђеоских и многи православни верници.

      Текст књиге „Православље обасјано еванђељем“ можете да читате и преко интернета, као и да извршите бесплатно преузимање комплетног дела (по поглављима и у целини) преко следећег сајта:

                                                       www.hriscanstvo-pravoslavlje.com  

УТИСЦИ ЧИТАЛАЦА КЊИГЕ 'ПРАВОСЛАВЉЕ ОБАСЈАНО ЕВАНЂЕЉЕМ'

      За сами крај, ево и неколико утисака читалаца препоручене књиге. Из разлога заштитe приватности, уместо њихових имена стоје само иницијали, као и имена градова односно држава у којима живе:

    Помаже Бог! Ако бих морао у три речи да опишем свој духовни живот, овај опис би био апсолутно кореспондентан називу књиге коју држите у рукама. Брат Ивица у својој невероватној књизи не руши ни један сегмент православља, већ напротив само обасјава еванђелском светлошћу православну праксу и предање. (…) Оно што брат Ивица нуди у својој књизи није ништа ново, то је живо Еванђеље, без адитива. Живи Исус Бог и Господ управо онакав какав се и објавио свету. Онај исти Исус који је упозорио да чак и ако нам анђео са неба „благовести“ другачије Еванђеље не слушамо га. Таквих анђела било је пуно кроз векове, а има их и данас, баш као сто је упозорено у Писму. Драги моји православци, читајте Еванђеље и прихватите га срцем у целости. Будите обасјани Еванђељем, да се у вечности еванђелском радошћу радујемо Господу нашем заједно са Његовом Мајком, апостолима и свима светима.

Ваш брат православац обасјан Еванђељем. М. К. Крушевац

     „Православље обасјано еванђељем“ се дефинитивно може окарактерисати као лексикон, као упутство (не)православља и као историјска књига. Оно што се мени највише допало јесте тај историјски аспект, који је продубљен библијским стиховима. Често сам себи постављао питања зашто наши традиционални обичаји морају баш тако да изгледају, која је сврха, где је почетак а где крај. Одушевило ме је када сам у овом обимном делу наишао на одељке и наслове у којима је писац успео верно да пренесе порекло и значење свих тих традиционалних обичаја и да нама читаоцима отвори очи у сагледавању „истинитости“ које нам се сваки дан сервирају путем медија. Генерално ме је фасцинирала смелост и храброст писца да са оваквим штивом изађе у јавност.

„Православље обасјано еванђељем“ – уџбеник који мења живот!    В. Н. Ниш

       Никада нисам разумео зашто се у православљу неке ствари раде тј. верују, а када бих тражио на њих одговор наилазио сам на ћутање или на неке опречно површне одговоре. Ивицина књига ми је први пут појаснила све те „тајанствене ствари“, и помогла ми је да разумем суштину православља и то до самог његовог корена. Без претеривања, мишљења сам да је ово првокласни „апологетски приручник“ икада написан, и ову књигу би требао да има сваки онај ко је позван да ради са православним народом, јер му она може помоћи да разуме тај народ и дати му смернице како да боље моли и како да ефикас-није проповеда Еванђеље том народу (2. Кор. 4:3-4, Еф. 6:12). Ј.В. Србија Ова књига је дошла у моје руке на самом почетку одлуке да следим Христову науку. Информације које сам прочитао помогле су ми да разумем православну традицију у којој сам одрастао и шта учи Свето Писмо. Једноставност и јасноћа Ивицине књиге ми је помогла да схватим како и зашто се традиција са својим учењима увукла у исконску чистоћу Христовог пута. Зато бих ову књигу топло препоручио свим искреним људима који без предрасуда траже Бога.

М. Г. Црна Гора

      Књига „Православље обасјано еванђељем“ је књига коју би препоручио сваком ко искрено из срца тражи праву истину о Богу. Само истина може да ослободи човека од окова у којима се налази а који су наметнути од ненаучених људи који мисле да својим разумом и некаквим церемонијама могу надокнадити и учинити оно што Христово еванђеље по њима не може. Књига је добра јер нуди информације са обе стране тако да онај који стварно срцем тражи Бога може читајући ову књигу доћи до великих открића. Ова књига нуди човеку исправан пут до спасења, износи јасно на сунце све заблуде које су вековима биле водиља нашег народа који је заглавио у мистицизам и идолопоклонство, што их је и довело до оваквог стања у којем се налазе. Из ове књиге можемо видети да је Свето Писмо које ми данас имамо заиста истинита и веродостојна Реч Божија и да није „преправљана“ како то неки данас кажу и да она има силу у себи да мења човека.

В. Р. из Bad Vöslau, Аустрија


      СВАКО, КО СЕ УДАЉАВA И НЕ ОСТАЈЕ У НАУЦИ ХРИСТОВОЈ, НЕМА БОГА. КО       ОСТАЈЕ У НАУЦИ, ТАЈ ИМА ОЦА И СИНА. 

                                 Апостол Јован, Друга саборна посланица, стих 9 

СВЕТО ПРЕДАЊЕ, у учењу светих апостола и отаца Цркве

 ''Усмено предавање учења Исуса Христа и догађаја јеванђелске историје је – Свето Предање. У цркви оно постоји напоредо са Светим Писмом и допуњава га (...) но у еванђељу ни приближно није све записано. Јеванђелист Јован каже да кад би се о свему подробно писало, тада се ни у сами свет не би могле сместити написане књиге (Јов. ХХI, 25). Многи догађаји су се и даље препричавали усмено. На пример приче о Рођењу Богородичином, о Ваведењу Њеном у Храм, о Њеном славном Успењу, нису написане у еванђељу.''[1]

  

''Шта је Свето предање? То су сва она духовна блага која смо наследили од наших светих предака, а која су у савршеној хармонији са Светим писмом и која нам помажу да правилно разумемо Свето писмо. Шта је старије Свето писмо или Свето предање? Свето предање. Шта је обимније? Свето предање. Свети Јован јеванђелист потврђује ово говорећи: ''А има и много друго што учини Исус, које када би се редом пописало, мислим, ни у сами свет не би могле стати написане књиге (Јн. ХХI, 25).''[2]

''Свето предање обухвата:

1.        Кратка излагања и формулисања нашег православног веровања;

2.        Учење о седам светих тајана, као и чинове како се оне врше;

3.        Апостолска правила (каноне);

4.        Правила (каноне) седам васељенских сабора, који су одржани у :

  I    Никеји 325. г. са 318 светих отаца,

 II    Цариграду 381. г. са 150 светих отаца,

 III   Ефесу  431. г. са 200 светих отаца.

 IV   Халкидону 451. г. са 630 светих отаца,

 V    Цариграду  533. г. са 160 светих отаца,

 VI   Цариграду 680. г. са 170 светих отаца, и у

 VII  Никеји 787. г. са 367 светих отаца.

 (На ових седам васељенских сабора, учествовало је, дакле, укупно око 2.000 представника хришћанске цркве из целог света);

5.        Канони и правила неколико помесних синода или сабора;

6.        Правила о црквеној дисциплини св. Василија Великог и других светитеља;

7.        Списи светих отаца Цркве;

8.        Литургије и друга црквена богослужења;

9.        Житија хришћанских светитеља и мученика;

10.     Побожни обичаји, значења и символи као изрази наше вере, наде и љубави.''[3]

  

Дакле, укратко речено, Православна црква верује да је тзв. свето предање старије од Светог писма (Новог завета), да га допуњава, те да је у потпуној сагласности са његовом објавом. Наравно, није ни мало тешко упоредити текстове Библије и православног предања и проверити да ли су у сагласности – тј. да ли се слажу по свим (а не само неким) питањима хришћанске вере. Оно што се пре свега и изнад свега очекује је да, ако је ''свето предање'' заиста истинито - оно мора бити у потпуности сагласно са учењем које је у давнини, пре две хиљаде година, записано у светим текстовима првовековне апостолске Цркве, а које ми називамо Светим писмом. Богонадахнута књига Старога и Новога завета, коју је писало преко четрдесет писаца у току огромног временског периода од преко једног и по миленијума, не садржи нити једну противречност у својим учењима и тврђењима. Христови апостоли, иако различитих образовања, карактера, националности и  интелигенције, записивали су по надахнућу Светог Духа књиге Новога завета у току педесет година (у 2. половини првог века нове ере) и ни у једном детаљу нису били контрадикторни један другоме. Но, као што ћемо врло лако увидети и закључити нашим упоређивањем Божије Речи и ''светог предања'' - многа догматска тврђења ове узданице на којој је утемељено православно учење, ни изблиза нису чак ни слична учењу Христа и апостола у Новом завету. Ипак, пре него што кренемо на само упоређивање ова два извора вере (које је садржано у наредним поглављима  књиге), зауставимо се кратко на стиховима које цитирају православни теолози покушавајући да докажу да је и ранохришћанска заједница поштовала предања у која данас верују припадници Источне цркве.[4]

Употреба речи  ''предање''  у Новом завету

Постоји неколико помена речи ''предање'' у апостолским списима (у зависности од превода).

Када се тај појам спомиње у еванђељима (ев. по Матеју 15. гл; по Марку 7. гл.), он бива негативно окарактерисан од стране Господа Исуса Христа. Христос у овим текстовима осуђује јеврејске верске вође и даје им до знања да чувањем и држањем предања својих предака укидају Божију Реч и заповест. Дакле, јеврејско ''предање'' је било противречно Светом писму (Старом завету у то време) и његова директна негација. Онима који су овакво предање држали, Исус објављује да је њихово богопоштовање узалудно јер се заснива на људским заповестима и мудровањима а не на Божијој Речи.

Што се тиче ''предањa'' у апостолским посланицама, онo се појављује неколико пута: у 1. посл. Коринћанима 11:2, 23; 15:3; 2. посл. Солуњанима 2:15; 3:6; посл. Галатима 1:14 и у посл. Колошанима 2:8.

                                                                                     Посланица Галатима

''Ви сте свакако чули за мој некадашњи начин живота у јудејству, да сам преко мере гонио цркву Божију и разарао је, па сам у јудејству превазишао многе своје вршњаке у свом народу – као претерани ревнитељ за своја отачка предања.'' (посл. Галатима 1:13-14. нагласак мој.).

Ни у једном од претходно назначених стихова не можемо препознати да је реч о предањима која говоре о догађајима из православног исповедања, о којима су апостоли знали, али их нису записали (везано за Богородицу и сл.). Када ап. Павле у посл. Галатима  говори о предању, он га истиче као изразито негативну појаву (као и Христос у еванђељима), говорећи да је због ревновања и држања отачких обичаја био слеп за духовну реалност која га је окруживала.

Посланица Колошанима

Када  исти апостол у посланици Колошанима помиње овај појам, он веома озбиљно упозорава тадашње вернике да се чувају лажних наука и филозофија које настају кроз људска мудровања (предања) а на штету праве еванђеоске науке. Оваква предања, која су и у првом веку била присутна, а које су ширили неки назовиапостоли, Павле назива сујетном преваром:

''Пазите да вас ко не зароби философијом и сујетном преваром по људском предању, по светским стихијама, а не по Христу.'' (посл. Колошанима 2:8. Нагласак мој).

Између осталих лажних смерања, ова предања су укључивала и заповести да се, уместо само и једино Богу, хришћани треба да клањају и служе анђелима (Колошанима 2:18).

                                                       1.       Посланица Коринћанима

Са друге стране, у преосталим стиховима који говоре о предању (1. Кор. 11:2, 23; 15:3; 2. Сол. 2:15; 3:6), апостол се о њему односи на позитиван начин и има на уму врло конкретне ствари. Наиме, у току првих двадесетак година постојања хришћанске Цркве, до педесетих година првога века, апостоли су проповедали еванђеље усмено – још увек ништа не записујући. Како се кроз године број хришћана непрестано повећавао и цркве се оснивале у многим градовима Римског царства, а у исто време се појавили и лажни учитељи који су искривљивали науку Господњу, указала се потреба да се апостолским писањем утврди право Христово учење и као такво шири међу новозаветним заједницама. Дакле, у прве две деценије ширења хришћанства, апостоли су усменим проповедањем (предавањем) поучавали ученике хришћанској вери. Тако, када ап. Павле спомиње предање у посл. Коринћанима, он пише тамошњим верницима подсећајући их на своје раније проповедање – док је још био међу њима:

''Угледајте се на мене, као што се и ја угледам на Христа. Хвалим вас пак што ме се сећате у свему и што држите предања онако како сам вам предао.'' (1. Кор. 11:1, 2. Нагласак мој.)

.

''Ја сам, наиме, примио од Господа што сам и вама предао, да је Господ Исус, оне ноћи када је био предан, узео хлеб...''. (1. Кор. 11:23. Нагласак мој).

''Обзнањујем вам, браћо, еванђеље које сам вам проповедао, које ви примисте, у ком и стојите, којим се и спасавате, ако га чврсто држите како сам вам ја објавио, сем ако нисте узалуд поверовали. Јер сам вам пре свега предао што сам и примио: да је Христос умро за наше грехе – по Писмима, и да је сахрањен, и да је васкрснут трећега дана – по Писмима.'' (1. Кор. 15:1-4. Нагласак мој).

Пошто писац ове посланице није био један од дванаесторице апостола, те није лично присуствовао Христовој смрти и васкрсењу, он напомиње да је им предао (на усвајање – вером) оно што је и сам примио (на знање и веровање) од других. Заправо, садржај више поглавља овог писма представља понављање онога што им је неколико година раније предао својим проповедањем, а то из разлога што су се неки у међувремену поколебали у вери и говорили да нема васкрсења из мртвих (стихови 15:11-19), вероватно под утицајем грчке мисли и религије која је то негирала.

У православној литератури, између осталих, могу да се прочитају и изјаве попут ове која следи, а којима се жели да докаже да апостоли упућују данашње вернике да се држе православних предања:

''У Новом Завету стоји заповест (1. Тим. 6, 20; Тим. 2, 2) и похвала (1. Кор. 11, 2) за држање и чување Светог Предања.''[5]

Милан Вукомановић, социолог религије, међутим, заступа исправно уверење да се термин ''предање'' којег спомињу апостоли не може поистоветити са ''предањем'' о којем говоре свети оци као и православци модерног времена:

''Важно је ту, свакако, уочити да се апостол позива на усмену керигматску традицију, на једно предање које треба сачувати у памћењу. Пуних седам векова након овог Павловог сведочанства, византијски учењак Јован Дамаскин позивао се, у свом спису о иконама, на то изворно значење Традиције као памћења, и то колективног памћења. Традиција је, како ту вели Дамаскин, омеђена вечним границама, и као таква она је трајна и непроменљива. Међутим, сам садржај хришћанске Традиције у првом веку, у Павлово доба, није исти као онај у осмом веку. (...) Када Павле упућује на Традицију, он ту углавном има у виду само усмену проповед о Исусовој смрти и васкрсењу, сакрамент крштења, некакав рудиментарни облик евхаристије и Стари Завет. Са друге стране, кад Јован Дамаскин говори о Традицији, он се већ може позвати на више различитих елемената, слојева хришћанског предања: Нови, а не само Стари Завет; Никејски симбол вере и догму о Тројству; религијске и политичке одлуке бар шест васељенских сабора, нешто развијенији облик литургије, евхаристије; дела црквених отаца; и најзад, иконе – као ''неслужбени'', али у Јованово време већ нашироко распрострањени вид православног богослужења.''[6]

 Са друге стране, ''похвала'' за држање предања упућена Коринћанима, односи се само на њихово сећање на Павлов примеран хришћански живот и раније изречене проповеди о разним духовним истинама, као што из текста јасно произилази (11:1-2). Ипак, иако овај апостол сада исписује много од онога што је раније био усмено изговорио, у његовим казивањима нигде не налазимо да су беседе о ''ваведењу Богородице'' и сл. биле садржане у раније изговореним проповедима (предањима) упућеним овим и верницима других цркава.

2. посланица Солуњанима

И преостала два стиха, исписана пером већ поменутог учитеља прве Цркве, недвосмислено одбацују могућност да се под њима подразумевају предања данашњег источног хришћанства. У првом од њих, апостол охрабрује вернике у Солуну да стоје чврсто и непоколебљиво у вери, упућујући их да се придржавају онога што су научили из његове усмене речи (проповеди) и писма које им је писао са својим сарадницима пар година раније (а које ми називамо Првом посланицом Солуњанима).

''Стојте онда чврсто, браћо, и држите предања која научисте било нашом речју било нашом посланицом.'' (2. Сол. 2:15. Нагласак мој ).

Ово је било од посебне важности из разлога што Солуњани, попут других хришћана широм Римског царства, нису имали комплетно Божије откривење у писаном облику (за разлику од верника који су живели у  каснијим вековима – па све до данас), да би из њега могли да се поучавају. У то време су колала разна тумачења изворне еванђеоске поруке као и писма (посланице) које су црквама упућивали непознати аутори који се нису либили да се потпишу и именима апостола, само да би њихова кривоверја била што боље прихваћена међу новообраћенима. Таква предања и посланице су имале веома негативан ефекат по духовну стабилност цркава и појединаца и рушиле веру многих. Примере управо реченог налазимо на неколико места у Новом завету:

''А вас, браћо, молимо у погледу доласка Господа нашега Исуса Христа и нашег сакупљања око њега, не дајте се брзо поколебати у разборитости нити уплашити, ни духом, ни речју, ни тобоже нашом посланицом – као да је дан Господњи већ ту. Да вас нико не превари ни на који начин...'' (2. Сол. 2:2. Нагласак мој).

''А поганих празних речи клони се, јер ће такви све више напредовати у безбожности, и њихова реч изједаће као рак рана. Међу овима су Именеј и Филит, који се удаљише од истине говорећи да се васкрсење већ догодило, и тако руше нечију веру.'' (2. посл. Тимотеју 2:16-17 ).

Очигледно је да се ни из ових стихова не може закључити да Павле упућује вернике да држе у сећању предања о Богородици и светитељима, већ се ради о темељним истинама новозаветног хришћанства а то су васкрсење мртвих и други долазак Господа Исуса Христа.

Последњи цитат са којим се сусрећемо а који помиње реч ''предање'' се налази такође у 2. посл. Солуњанима, а гласи овако:

''А вама налажемо, браћо, у име Господа нашега Исуса Христа, да се одвојите од свакога брата који живи неуредно, а не по предању које су примили од нас.'' (стих 3:6. Нагласак мој).

Као што је очигледно из самога стиха, као и читавог контекста, Павле је још раније дао упутства овој заједници о примерном хришћанском живљењу, којих се, нажалост, нису баш сви придржавали. Конкретно, радило се о некима који су желели да живе на рачун своје браће и сестара по вери, у исто време ништа не радећи и не привређујући (стихови 7-12). Зато апостол поново понавља (овога пута и записујући ову уредбу коју им је раније саопштио у форми усменог предања, у стиху 10):

''Јер и кад смо били код вас, ово смо вам налагали: ако неко неће да ради, нека и не једе.''

                                                                                          Најцитиранији стих

На крају желим да обратимо пажњу на стих који православни аутори понајвише цитирају, желећи да његовим, иначе погрешним тумачењем потврде ваљаност свога вероисповедања. Поменути текст се налази у последњем поглављу Јовановог еванђеља:

''А има и много чега другог, што Исус учини, које – кад би се записало једно по једно – мислим да написане књиге не би стале ни у сами свет.'' (Ев. по Јовану 21:25).

Овај стих је омиљен међу православним богословима. По њиховом мишљењу он представља својеврстан доказ о томе да чак и апостоли потврђују историчност и истинитост предања која се верују у оквирима источног хришћанства, а која ће бити детаљно размотрена у наредним поглављима. Ипак, поред ове Јованове изјаве, постоји још једна, коју они углавном вешто заобилазе јер им се очигледно не уклапа у поменути концепт. Она гласи овако:

''И многа друга чуда учини Исус пред ученицима, која нису записана у овој књизи; а ова су записана да ви верујете да је Исус Христос, Син Божији, и да верујући имате живот у његово име.'' (Ев. по Јовану 20:30-31).

Ови стихови, попут оног из двадесет првог поглавља, су више него јасни у свом значењу и за читаоца који се по први пут среће са Библијом, тако да је потребна велика машта да би се у њима прочитало оно што тамо не пише. Једино што ови текстови наглашавају јесте да су постојала још многа дела и чуда која је Исус учинио пред ученицима за време његове земаљске мисије која је окончана вазнесењем на небо. Апостол такође наглашава и речи: ''...која нису записана у овој књизи''. (стих 20:30; нагласак мој), мислећи притом свакако на књигу коју је он управо довршавао, а коју ми називамо еванђељем по Јовану. Сам Јован је у свом еванђељу забележио много мање Христових чудесних дела него што је то случај са другим еванђелистима (Јован спомиње мање од десет Христових чуда у свом извештају, што свакако представља кап у мору чудесних дешавања везаних за Спаситељев живот. Зато, уколико искрени читалац Светога писма жели да сазна о којим то чудима Јован није писао, позван је да прочита и остала еванђеља). Оно што је још интересантно да поменем јесте да Јован каже и следеће:

 ''А има и много чега другог, што Исус учини, које – када би се записало једно по једно –мислим да написане књиге не би стале ни у сами свет.'' (стих 21:25; нагласак мој).

 Чињеница је да приликом читања сва четири еванђеља налазимо помен многих Христових чудесних дела. Нека од њих су описана прилично детаљно (као на пр. она која су описана у Јовановом еванђељу), а друга споменута у кратким цртама (као на пр. у ев. по Матеју 4:23-25; у коме се говори о великом мноштву људи који су били исцељени од својих болести и тегоба. Догађаји попут овог нису представљали реткост током Христове троипогодишње проповедничке месијанске службе). Пошто је апостол Јован био сведок свих  дешавања (па и оних која нису записали остали апостоли), те пошто је сасвим сигурно на стотине људи било исцељено, ослобођено злих духова или васкрснуто, овај еванђелиста је уистину имао право када је рекао да би за описивање свих догађаја понаособ (''једно по једно'') било потребно јако пуно времена и велика количина материјала за писање (папируса и пергамената, тј. ''књига'').

 Православна ''света предања'' о догађајима у вези Богородице, многобројних светитеља и ''чудесима'' везаним за њихове животе, а која потичу из каснијих деценија или векова, сасвим сигурно не могу да се сврстају под ''чуда која је Исус учинио пред својим ученицима'' – а о чему једино говори апостол Јован.

 Но, тридесет и први стих 20. поглавља овог еванђеља нам открива још једну врло важну чињеницу. Она нам казује да, иако многа Христова дела нису описана, као ни многе његове беседе (сетимо се само изјаве ап. Павла из Дела апостолских 20:35; у којој он цитира реченицу Господа Исуса Христа коју није забележио ниједан еванђелиста а која гласи: »Блаженије је давати него ли примати«), ипак оно што је записано јесте више него довољно да свака особа која  искрено поверује у Христа има вечни живот:

''...а ова су записана да ви верујете да је Исус Христос, Син Божији, и да верујући имате живот у његово име.'' (стих 20:31, нагласак мој).

На крају крајева, уочили смо да стих који  православнима највише одговара по питању учења о библијској заснованости  ''светог предања''  заправо уопште не потврђује њихово гледиште.

Да ли је свето предање старије од Светог писма?

Интересантно би било напоменути и запажање које нам одмах упада у очи приликом читања тврдњи православаца да је ''свето предање'' старије од Светог писма. Наиме, одлуке Васељенских сабора, учење о светим тајнама, канони и правила помесних синода и сабора, правила св. Василија и осталих светитеља, списи светих отаца и њихова житија као и остале ''компоненте'' православног предања настале су вековима после завршетка писања Библије и смрти апостола!

Сав проблем који заправо теолози Источне цркве желе да реше проглашавањем светог предања једнаким Светом писму јесте у спознању чињенице да у оквиру њиховог веровања постоји дугачак низ догми које не могу ни на који начин да пронађу своје утемељење у светим текстовима хришћанства (Новом завету). Многе су чак у директној супротности са апостолском теологијом.

Православни аутор Иван Никољин, наставник витанске духовне семинарије, признао је да је разлог претераног наглашавања важности предања управо овај:

 ''Важност и неопходност предања и у једном и у другом облику[7] неоспориви су. (...) Ако Св. Предање не би допуњавало Св. Писмо, онда би, значи, многа верска питања (поштовање светитеља, икона, молитва за умрле) остала без повољног решења.''[8]

 Стога, једино решење које је теолозима Источне цркве било преостало, састојало се у прокламовању напред поменутих предањских учења за једнако богонадахнуте попут текстова који су произашли из пера личних пратилаца Исуса Христа. По православнима, особа нипошто не сме читати Библију разумевајући је независно од учења светих отаца, напомињући да би тако нешто и помислити била ''лажна и сабласна мисао''[9] :

''Црквено учење се заснива на два извора: Светом Писму и Светом Предању, при чему се Свето Писмо сматра изданком Светог Предања, и као такво, тумачи се само у његовим оквирима.''[10]

                Добар одговор на ову тврдњу дао је православни епископ Георгије Поповић (епископ нишки, па темишварски, живео до 1757. год), чије је речи записао велики српски просветитељ Доситеј Обрадовић. Он је рекао:

                 ''Бог праведни и милостиви создао је чловека свободна, дао му ум и разум да га у свако време воде и просвештавају. Стари су мислили за себе (епископ мисли на свете оце; прим. И. С.), а ми ваља да мислимо за нас; нисмо ни ми од пања отесани. Људи смо  словесни, умом и разумом од бога обдарени, а при том имамо у руку Јеванђелије Христово и апостолске науке – што је, дакле, потреба да нас други за нос вуку? Нити је право ни поштено. ''[11]

Када би о библијским текстовима расуђивали одвојено од учења многобројних ''светих отаца'', управо онако како би и требало да се расуђује (иако православни то сматрају сабласном мишљу), на основу њих би нам постало јасно да Господ ни у ком случају не одобрава велики део њихове верске праксе (као што ће бити приказано у наредним поглављима, Божија Реч забрањује иконопоштовање, молитве за умрле, молитвено обраћање преминулим ''светитељима'', а има и сасвим другачији поглед на учење о спасењу, крштењу, причешћу, васкрсењу мртвих – да споменем само неке). Овако, када особа на своје очи стави светопредањске ''наочаре'' и прихвати значење Библије које је проистекло из умова каснијих црквених ауторитета (а који су у много чему били и једни другима противречни - што ће бити у овој књизи приказано), који су у хришћанско богослужење уводили најразличитије новотарије, сасвим је сигурно да неће уочити изворно хришћанско исповедање, већ ће постати поштовалац неаутентичног поимања најсветије вере.

Ову истину је уочио и један од највећих и најпознатијих књижевника модерног доба, руски писац Лав Николајевич Толстој. Иако није припадао црквама еванђеоских хришћана, нити је у много чему делио њихово веровање, Толстој је написао неколико дела у којима је испољио отворено неслагање са учењем Православне цркве – што је на крају допринело отвореном сукобу и његовим искључењем из поменуте организације. Ево шта је, између осталог Толстој написао, упоређујући изворно Христово учење са многобројним његовим тумачењима која су настала током каснијих векова:

''И ја почех изучавати хришћанство у оном што из хришћанског учења руководи животом људским. Ја почех изучавати оно хришћанство чију сам примену видео у животу, и стадох упоређивати ту примену са њеним извором. Извор хришћанског учења беху јеванђеља; и у јеванђељима ја налажах објашњење онога смисла који је руководио животима свих живећих људи. Но напоредо са тим извором чисте воде живота ја нађох неоправдано сједињено са њим блато и травуљину, који су заклањали од мене његову чистоту; напоредо са високим хришћанским учењем ја нађох свезано са њим, њему туђе, ружно учење јеврејско и црквено.''[12]

 За сам крај навешћу и изјаву која ће нам још једанпут потврдити да се православно веровање, у целини,  не темељи само на Библији већ и на предањима која су у недовршеном процесу сталног настајања. Сходно томе, сазнајемо да се учењу Источне цркве стално додају нова откривења која постају саставни део њене догме:

''Свето предање се увек наставља, и сада ништа мање него раније, живимо у Светом предању и стварамо га.'' [13]

Управо из разлога што се православно предање стално наставља и додају му се нове појединости (које су, поред тога што су нове, и супротне учењу апостола), ваљало би поново послушати епископа Георгија Поповића који је заступао исправно библијско гледиште:

''Но, није ли нам слободно расудити је ли могуће да дух свети другојаче чрез апостола Павла учи и узакоњава, а другојаче чрез свете оце? На ови начин дух би свети самом себи противречио, данас на један начин учећи, а сутра на други, и не би му се могло ни у једној ни у другој ствари веровати; но то није могуће ни помислити. Што год дух свети једанпут узакони и установи, то мора во век века непоколебимо и свето остати. Људи често крат сами себи противорече и противузаконовљавају, јер су људи подложни погрешкам; а дух божији, вечна истина, безгрешни и совршени, никад ни у чему нити може нити хоће себи противречити ни противузаконовљавати нити у чем погрешити. Зато, дакле, ако су свети оци у чемгод против науке апостола Павла поступили, нека ми опросте, они су могли као људи у том погрешити, против јавне духа светога науке, чрез апостола Павла предате, мудрујући и установљавајући (...) Али је било много светих отаца!? Ништа то не чини. Да их је хиљаду пута толико било, да се сав свет сложи, да анђео с неба дође и да учи што против апостолске науке, не ваља примити ни веровати. Ово не велим ја него сами дух свети из уста апостола Павла (епископ мисли на стихове из посл. Галатима 1:6-10; примедба И. С.). ''Немојте сваком духу веровати, но искушавајте је ли од бога '' – учи нас исти они који је из прсију Спаситељевих мудрост почерпао, Јоан Богослов (1. посл. Јованова 4:1; прим. И. С.). Како ћемо их, дакле, искушавати? (...) Је ли согласно првој науци светога духа? И ако није, није од бога; бог своју вољу никад не измењава.''[14]

               

                Будући да се у потпуности слажем са изјавом мудрог епископа, у наредним поглављима ћу наставити са излагањем православног светоотачког поимања хришћанства, упоређујући га са његовим извором - текстовима Старога и Новога завета, као и многим другим историјским чињеницама. Из управо тог и таквог излагања, свакоме читаоцу овога дела ће постати јасно да се Источна црква нипошто не може назвати ''светом, саборном и апостолском'' (што је придев којим се стално, без икакве основе, украшава), као и то да ''свето предање'' поменуте цркве на исти начин укида Божију Реч, као што је то био случај са јеврејским предањем које је Господ осудио и прогласио ''узалудним поштовањем''. (Мт. 1:1-8; Мк. 7: 1-13).

---

[1]  Православна веронаука, Глас Цркве, Ваљево 1990. год. стр. 23-24. Нагласак мој.

[2]   Епископ Николај, Вера Светих, Шабац 1988. год. стр. 21-22. Нагласак мој.

[3]  На истом месту, стр. 22, 24.

[4] Лазар Милин, доказујући да Свето писмо потврђује да треба веровати и  светом предању (које данас постоји у Православљу), истиче стихове: Ев. по Јовану 21:25, 1. Кор. 11:2; 2. Сол. 2:15; 1. Тим. 6:20 и 2. Тим. 2:2. Види у: Научно оправдање религије, Црква и секте, стр. 160.

[5]  Текст Бранислава Перановића, у књизи ''Библија без Бога, хришћанство без цркве''; Цетиње 1997. стр. 27. Нагласак мој.

[6]  Милан Вукомановић, Рано хришћанство - од Исуса до Христа, Светови, Нови Сад, 1996. год. стр. 289-290. Нагласак мој.

[7]  Аутор мисли на усмени и писани облик предања.

[8]  Иван Никољин, Православна апологетика, 1934. год. стр. 160. Нагласак мој.

[9]  Сергиј Булгаков, Православље, 1991. год. стр. 69.

[10] У шта верују православни хришћани, Светило, Мала православна библиотека, стр. 2. Нагласак мој.

[11]  Доситеј Обрадовић, Изабрани списи,  1989. год. стр. 94. Нагласак мој.

[12] Толстој, Јеванђеље, издавач: Metaphysica, Београд 2004. год, стр. 18-19. Нагласак мој.

[13]  Сергиј Булгаков, Православље, 1991. год. стр. 83. Нагласак мој.

[14]  Доситеј Обрадовић, Изабрани списи, стр. 92-93. Нагласак мој.