Поштовање Мајке Божије (1 део)

‘ДА ЛИ, У СКЛАДУ СА ЕВАНЂЕЉЕМ, ПОШТУЈЕТЕ МАЈКУ БОЖЈУ?’- протојереј Кирил Зајц

ШТА СВЕТО ПИСМО ОБЈАВЉУЈЕ О ПОШТОВАЊУ ‘МАЈКЕ БОЖИЈЕ'?
ДА ЛИ ЈЕ ПРАВОСЛАВНО ВЕРОВАЊЕ У СКЛАДУ СА ЕВАНЂЕЉЕМ?

  Свештеник Кирил Зајц је еванђеоског проповедника упитао: „Да ли поштујете Мајку Божију у складу са еванђељем?“ очигледно подразумевајући да је православно учење, које је садржано у следећем наводу, управо на њему засновано:

„Православна црква поштује Дјеву Марију као „часнију од херувима и неупоредиво славнију од серафима“, Ону Која надмашује сва створења. Црква у Њој види Мајку Божију и Молитељку пред Сином за читав људски род и непосредно јој се моли за заступништво. Љубав и поштовање Богородице јесте душа православне побожности, њено срце које греје и оживљава читаво тело (...) Ко не поштује Марију тај не познаје ни Исуса, а вера у Христа која у себе не укључује поштовање Богородице јесте другачија вера, другачије хришћанство у поређењу са црквеним.“

  Током библијског и историјског прегледа које нам предстоји, упознаћемо се са поштовањем једне од најзначајнијих личности описаних у Светом писму – мајком Богочовека и Спаситеља Исуса Христа. Њено поштовање се назива самом душом и срцем православне побожности, што на најбољи начин исказује њену посебност. Шта више, наглашено је да онај ко дјеви Марији не исказује поштовање у складу са православним исповедањем тај не познаје ни Исуса, односно није и може да се назове хришћанином. Са исповедањем Источне цркве ћемо се детаљније упознати нешто касније. На почетку сазнаћемо шта о мајци Господњој можемо да прочитамо у најзначајнијој књизи на свету, Светом писму.

  Протојереј Александар Шмеман на основу библијског откривења о мајци Господњој казује следеће:

„У Новом Завету се о Пресветој Дјеви Марији, Мајци Исуса Христа, говори релативно мало. Од четворице јеванђелиста само двојица, Матеј и Лука, говоре о рођењу Исуса Христа у Витлејему, а то значи - спомињу Његову Мајку, говорећи о спољашњим околностима у којима се збио тај дагађај. Јеванђелист Марко уопште не говори о Дјеви Марији. У Јеванђељу по Јовану Она се појављује само два пута: на самом почетку, у причи о свадби у Кани Галилејској, где се заузела код свог Сина да помогне домаћинима свадбене трпезе којима је у једном тренутку нестало вина. И други пут, на самом крају када је стајала под Крстом на коме је био разапет Њен Син. У књизи Дела Апостолских, посвећеној у свом првом делу животу прве хришћанске заједнице у Јерусалиму, Дјева Марија се помиње само једанпут, у првој глави, где је казано да су ученици Христови били заједно на молитви са женама и Маријом, Мајком Исусовом. О Дјеви Марији у свим осталим књигама Новога Завета, посланицама апостола Павла и других апостола није ништа казано.“

                                          МАЈКА ГОСПОДЊА У ЕВАНЂЕЉИМА

     Према наводима из Новог завета, Марија је била скромна и побожна девојка која је живела у Назарету. Иако је већ била испрошена, по тадашњем обичају, она је могла да у родитељској кући проведе још годину дана до венчања и пресељења у дом свога мужа. У то време, Марији се јавио анђео Гаврило и саопштио јој радосну вест о чудесном зачећу и рођењу Сина Божијег. Поменута анђеоска порука о зачећу детета је Марију веома изненадила а сама његова посета уплашила. Иако се спремала да ускоро пређе у кућу свога изабраника - након венчања, на вест о зачетку њене трудноће, будући да је знала да је још увек девица, уплашено је упитала: „Како ће то бити кад не знам мужа?“ (Лк. 1:34). Анђеоски одговор је био да ће то дете бити Син Божији, те да ће зачети силом Свевишњега, без учешћа мушкарца (Лк. 1:35). Марија, као побожна девојка, смирено је одговорила: „Ево служитељке Господње; нека ми буде како си казао.” (ст. 38). Eванђелисти пишу да је Марија недуго после објаве анђела ступила у брак са својим вереником Јосифом: „Девојци испрошеној за човека по имену Јосифа...“ (Лк. 1:27); „Јосифе, потомче Давидов, не бој се да узмеш Марију себи за жену, јер то што се у њој зачело, то је од Светога Духа. (...) Када се Јосиф пробудио, учинио је оно што му је заповедио анђео Господњи: оженио се Маријом.“ „Да се упише са својом испрошеном женом Маријом која је била трудна.“ (Лк. 2:5); „Пошто је Јосиф, њен муж био праведан...“ (Мт. 1:19); Исто тако, у еванђељима читамо и да су Јосиф и Марија, после рођења Исуса – који је њој био првенац, имали још деце, те да се Јосиф чувао телесног контакта са својом женом за време њене прве трудноће. Стих 25. првог поглавља еванђеља по Матеју то јасно истиче. У преводу Новог завета којег је сачинила комисија св. архијерејског синода СПЦ, овај стих овако гласи:

„И не знадијаше за њу док не роди сина својега првенца, и надјену му име Исус.“

   Господ Исус Христос је, према еванђељима, имао неколико браће и сестара који су били деца Јосифа и Марије. Становници Назарета су једном приликом упитали: „Није ли ово дрводеља, син Маријин и брат Јаковљев и Јосијин и Јудин и Симонов? И нису ли сестре његове овде код нас?“

  У даљем току наше студије, упознаћемо се и са осталим библијским стиховима који говоре о Господњој мајци.

                     МАЈКА ГОСПОДЊА У ИСПОВЕДАЊУ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

    Пошто смо прочитали неке од новозаветних стихова у којима се помиње мајка Господња, сада ћемо учинити то исто са писаним изворима на којима традиционална црква Истока темељи своје веровање. Оно што понајпре сазнајемо јесте да се веровање Источне цркве не темељи на Светом писму, већ на текстовима насталим у послеапостолској ери:

„Мати Исусова беше побожна чиста девојка, по имену Марија, по традицији и најбољим и најстаријим апокрифним, тј. неавтентичним апостолским еванђелијима, кћи побожних богобојажљивих родитеља, Јоакима и Ане, који су из племена Давидова водили своје порекло и живили у Назарету у Галилеји.“

„Канонска јеванђеља иначе дају мало података о Марији, мајци Исусовој, тако да се потпунија слика о њеној митско – божанској личности може добити тек ако се узме у обзир голема апокрифна и хагиографска литература, народне легенде и средњевековна иконографија. Ту, пре свега, треба издвојити апокрифну „Књигу о рођењу Маријином“ (доцније названу Јаковљево протоеванђеље) из другог века, те „Књигу о смрти Богородичиној „ из трећег, односно „Арапско јеванђеље о Исусовом детињству“ из шестог столећа. Неке од тих легенди сакупљене су у средњем веку у читаве компендије и циклусе у којима се врло подробно описују многи догађаји из Маријиног живота. Према тим маштовитим неканонским описима Марија Богородица се још као трогодишње дете васпитавала у Јерусалимском храму, бавила ручним радом и примала храну из руку анђела. Већ са дванаест година заветовала се на вечно девичанство.“

    Према овим изворима, насупрот тврдњама апостола, дјева Марија није ступила у брак са својим вереником Јосифом већ је поверена на очување свог девичанства осамдесетогодишњем старцу Јосифу, деди касније наречених апостола Јакова и Јована (синова Зеведејевих):

„Када се Пресветој Деви наврши једанаест година пребивања и служења при храму Јерусалимском, и четрнаест година од рођења – када, дакле ступи у 15-ту годину живота, саопштише јој свештеници, да по закону она не може више остати при храму, него треба да се обручи и ступи у брак. Но како велико изненађење за све свештенике би одговор Пресвете Деве, да је се она посветила Богу и да жели остати девојком до смрти не ступајући ни с ким у брак! Тада по Промислу и внушењу Божјем првосвештеник Захарија, отац Претечев, договорно са осталим свештеницима, сабра 12 безжених људи из племена Давидова, да би једноме од њих уручили Деву Марију на чување девојаштва њеног и старања о њој. И би уручена староме Јосифу из Назарета, који јој беше и сродник.“

„Јосиф је живео као удовац часно и поштено. Напунивши осамдесет година живота, првосвештеник Захарије и свештеници изабраше га да, по навршетку четрнаесте године Пресвете Дјеве Марије, постане њен обручник. Умро је у сто десетој години живота.“

    Ипак, за разлику од веровања које подразумева Маријино вечно девичанство, као и привидан брак са осамдесетогодишњим старцем Јосифом, еванђеља казују да је Марија са својим младим мужем, након рођења Сина Божијег, имала још неколико синова и кћери. Ову чињеницу потврђују и православни аутори, не успевајући сасвим да помире познате историјске чињенице са кас-није насталим легендама. Православни богослов др Лазар Милин у својој књизи „Научно оправдање религије“ каже да је по Светом писму очито да је Јосиф планирао да ступи са Маријом у стварни брак:

„А Јосиф? Судећи према речима Светог Писма, Јосиф је имао заиста озбиљну намеру да Марију узме за жену. (...) Зато није никакво чудо што је он заиста хтео да узме Марију за жену и што еванђеље, и чак анђео Господњи, њу назива његовом женом.“

   Пишући о Јакову, брату Господњем, владика Николај Велимировић казује:

„Св. апостол Јаков, брат Господњи. Назива се братом Господњим зато што је био син праведног Јосифа, обручника Пресвете Богородице. (...) Према предању он је и у Мисир ишао са Пресветом Девом и Јосифом онда када је Ирод тражио да убије новорођенога цара. (...) Господ га убројао у својих 70 апостола. (...) Био епископ у Јерусалиму 30 година, и ревносно управљао црквом Божјом. (...) Беше Јакову 63 године када пострада за Господа свога.“

    Владика Николај је у овом тексту изнео прецизан податак о тренутку Јаковљевог мученичког страдања, на основу кога тачно можемо да утврдимо годину његовог рођења. Уколико нам је позната чињеница да је Господ Христос рођен 4. или 5. године пре нове ере , то заправо значи да је његов јавни рад отпочео око 27. г. н. е. у време када му је било око 30 година. Као што је познато, Господ је јавно проповедао око три и по године, што датира његову смрт и васкрсење у 31. г. н. е. Исте године је основана и прва хришћанска Црква у Јерусалиму у којој је према владики Николају и историјским подацима први старешина био Јаков брат Господњи. Податак који наводи еп. Николај нам казује да је Јаков имао свега 63 године у тренутку свог страдања. Према историчарима Јосифу Флавију (из првог) и Еузебију (Јевсевију) епископу Кесаријском (из четвртог века после Христа) овај старешина јерусалимске цркве је убијен 62. г. нове ере, што се у потпуности слаже са тврдњом да је Јаков у тој духовној служби био тридесет година. Али, уколико су ови подаци тачни (а свакако да јесу), онда једноставном математиком долазимо до закључка да је Јаков брат Господњи рођен 1. год. пре нове ере тј. око три године после рођења Господа Исуса Христа. Овакво израчунавање је потпуно у складу са Библијом која тврди да је Исус био Маријин првенац, а да је након њега родила још неколико синова и кћери. Ситуација се не би променила ни у случају када бисмо прихватили да је Јаков имао 66 година у тренутку муче¬ничког страдања (како наводи архимандрит Јустин Поповић у „Житијима Светих“), а не 63 како то наводи еп. Николај. У том случају Јаков би морао да буде рођен приближно исте године када и Господ Исус. По православном казивању, Јакова је родила Јосифова прва жена Саломија. Али, то би значило да је Јосиф истовремено имао две жене које су у приближно време остале у другом стању и заједно се породиле?!? Поново, дакле, не можемо да дођемо до сценарија који налаже веровање у старца Јосифа и његову одавно преминулу супругу Саломију, као и Јакова који је рођен деценијама пре Исуса...

     Очигледно је, дакле, да еванђеље представља много поузданији извор информација! Исус је био првенац, а Јаков је рођен недуго (пар година) затим, од исте мајке Марије. Поред ових сазнања, ту је и текст из православног ча¬сописа, који нас обавештава да је веровање о вечном Маријином девичанству потекло из небогонадахнутих апокрифних текстова: „Канонске књиге Новога завета, а још више Апокрифна Еванђеља, подупиру догмат о вечном девичанству Пресвете Богомајке.“ Из стихова наведених на почетку сазнали смо да Нови завет не подупире догмат о вечном Маријином девичанству! Очигледно је, дакле, да он проистиче само из апокрифних књига. Даље, називе као што су „Богородица” или „Мајка Божија“ такође не можемо да пронађемо у Библији. Они су уведени у црквену праксу вековима након свршетка Маријиног земног живота.

     Према православном аутору, протојереју Радомиру Поповићу, св. Атанасије Велики са почетка IV столећа био је један од првих црквених ауторитета који је употребио израз „Мајка Божија“, а на њега се, по истом питању, у својој „Посланици монасима“ позвао и његов (не директни) наследник на катедри, еп. Кирило поводом сукоба са Несторијем. Разлог коришћења овог термина од стране еп. Атанасија је био јасан. На његову употребу га је натерало Аријево порицање Христовог божанства, као што је касније натерало и Кирила који се супротставио учењу тадашњег цариградског епископа. Ипак, према православном аутору Шмеману, употреба речи „Богородица“ у то време није имала за циљ прослављање и узвисивање Марије већ одбрану веровања у богочовештво Христово:

„Међутим, изразом ‘Богородица’ још пре икаквих богословских прецизирања, Црква је изражавала своју веру у апсолутно јединство Бога и човека у Христу (тако да се све што се говорило о човеку говорило и о Богу и обратно), своју веру у апсолутни смисао јеванђелске тврдње. - „И Слово поста плот“.

     Исти је случај и са веровањем у њено васкрсење из мртвих трећег дана по упокојењу. Апостоли у својим еванђељима и посланицама (које су писали убрзо након њене смрти) ни на једном месту нису поменули овај детаљ. Такође, нису ни поучавали првовековне хришћане да се за време својих личних или заједничких молитава обраћају Исусовој мајци као заступници. Православна веровања о њој настала су у послеапостолској епохи, и написана пером оних који нису били очевици и служитељи Речи. Обратимо сада пажњу на још неке податке. Они упућују на закључак да су нека од веровања цркве Истока преузета из многобожачких култура и религија, неколи-ко векова после смрти последњег Христовог апостола. Ево шта о томе сазнајемо из доступних историјских извора:

„Поучно је да је поштовање Мајке Божје попримило снажан замах у времену када је Константин хришћанску цркву признао службеном црквом царства и када су паганске масе Римскога Царства почеле приступати у Цркву. Народи Средоземља и Блиског истока, чија је побожност и религиозна свест хиљадугођима стварана преко култа велике мајке-богиње и божанске девице (...) нису се могли сродити само с влашћу Бога-Оца и строгом патријархалном структуром јеврејског поимања Бога што је преузела прахришћанска порука. Хиљадугодишње обликовање побожности преко култног поштовања велике девице и мајке тражило је, такође, у хришћанској Цркви, упркос неповољним претпоставкама, неку нову изражајну могућност и нашло је у поштовању девичанске Мајке Божје, у којој се извршило отајствено сједињење божанског Логоса са људском нарави.“

„Развој поштовања Мајке Божје као »Богородице« - theotokos – и стварање односне догме један је од задивљујућих догађаја у историји старе цркве. Нови Завет пружа само незнатна упоришта за овај развој, уствари, за стварање неког посебног поштовања Марије показује се посве недовољним, јер уз Исуса Христа, који се у сва четири еванђеља налази сам у средишту, Марија је потпуно у позадини. (...) Додуше, Марија се појављује два пута без назначавања ознаке као мајка Исусова; међутим, сам Исус јој редовно не спомиње име и обраћа јој се речју: »Жено!«, што је, према јеврејском обичају, необично увредљиво. Тврда реч - »Жено, што ја имам с тобом?« (Јн. 2, 4) – најснажнији је израз свесног дистанцирања.“