Казивања Доситеја Обрадовића

„Љубезни српски народе, немој ти мени за зло примити што ја нека наша злоупотребљенија обличавам; време је већ, за живога Бога време, да почнемо слободније и разумније мислити. Докле ћемо туђе погрешке осуждавати, а наше скривати и оправдавати? Нико се неће ва вјек вјека исправити и побољшати друге укоравајући. Разуман и правдољубив чловек од себе најпре почиње: себе испитује и сматра, себе суди и осуђује; нити себи прашта ако у чем криво има. Ако ли ме ко из своје просте ревности осуди и похули, време ће показати да није имао право. Ништа ми на свету није милије ни љубезније од мојега рода, но колико га више љубим, толико сам му више дужан правду и истину представљати и говорити.

Греци су људи као и остали људи, могли су се ласно преварити као и други, а ми од њих примили, пак се нашли у истом шкрипцу, пак сад све друге за прелаштене држимо, а сами себе чисте као сунце! Кад смо тако готови све друге муштрати и судити, није ли праведно и време већ да и сами себе мало промуштрамо и попросудимо? Чини ми се да је ово најпаметније.

Кад су Греци и Латини од Христова апостола примили христјански закон, онда није било ни часнога дрвета, ни икона, ни све-тих телеса, ни моштију, ни костију, ни канона, ни ирмоса, ни тропара никаква, ни најмањег кондака. За све то блажени и свети апостоли нису ни речи ни слова нити знали нити мислили. А наши славенски народи примише христјанство неки од Греков, а неки од Латина. Но кад? На девет стотина година после апостола. Саде нек ми каже ко зна: шта се није могло за девет стотина година изумити и натрапати?

Зашто да не познаду да у светковању толиких светаца ниједна длака православија не стоји? Зашто да им се не каже да су ове ствари измишљене на шест и седам стотина година после спаситеља Христа и апостола?

Христос дође да нас избави свакога поклоњенија и службе твари и дела рук человеческих, а они те окрени те обрни, пак опет мораш се клањати делу рук человеческих. И што је грђе и горе: пишу светога Христофора с пасјом главом, мораш јој се клањати. Образ преблагословене Спаситељеве матере са три руке пишу! То што би у натури (сачувај Боже!) чудовиште било, томе се на икони мораш клањати. Ево, браћо моја, докле сујеверије и слепота може доћи и стигнути!

Овакови, ако је христјанин, он је само по случају христјанин; што год верује и твори, из самог обичаја и верује и твори; нити ти он мари нити се миче да прораспита шта је наш человјекољубиви Спаситељ учио и заповедио, шта ли су људи на неколико стотина година после њега измислили и придодали.

‘Добро, добро! Али ти знаш да твоји Србљи, који нису научени слободно мислити, како те новине од тебе чују, рећи ће да си јеретик.’
Нек реку што им драго. Ја се уздам да ће време показати да нису право имали. А неће сви рећи, не бој се. (...) А и време је да прости народ не варамо. Познајући чисту истину, и не казујући ју, с каквом совестију мислимо пред Бога доћи? Како би ко могао по правди рећи да сам јеретик, видећи јасно да ја ништа друго не подврждавам развје чисту јевангелску и апостолску науку? Новине никакве не уводим, него и оне које су против светога јевангелија уведене, одмећем. „Никога не проклињите, но благосливљајте. Ради человечески преданија не остављајте заповести Божије.“ Ово је кротка и блага Христа Спаситеља наука – ово ја мудрујем. Зашто ће, дакле, рећи да сам јеретик? С моје стране ево шта ћу им ја рећи:
„Поштени роде српски, мила браћо, немојте ме укоравати ни осуждавати. Расудите да ово што вам говорим, не говорим ни за какав мој интерес; не иштем од вас никаква достоинства, не иштем богатство. Желим и иштем вашу ползу и исправленије.“

Што мислиш, зашто су друго Христа распели и убили? Низашто друго него зато што је хотео народу очи отворити и показати које је чисто правоверије, које ли сујеверије.

Еда ли сам закон мој и веру изменио? Нисам, нити ћу док сам год жив. Но научио сам боље и разумније сврх мојега закона и вере мислити и судити. Књиге учених људи дале су ми способ, правоверије од сујеверија распознати и чисто евангелско ученије од человеческих свакојаких преданија и придодаванија... Питаш ме: ко сам ја, и ко ми је дао власт учитељски тон узимати! Између толиког множества Србаља хотео је Бог да се и ја родим; словесни човек будући, имам богодану и природну власт другима мисли моје сприопштавати, и што сам добро и паметно од других чуо и научио другима казивати. (...) Ето ко ми је дао власт: Бог, који ми заповеда да моју дужност чиним.“

Доситеј Обрадовић