Свето писмо и традиција Православне цркве

На самом почетку ове студије о православном црквеном учењу и њеном односу према богооткривеним истинама Светог писма, навешћемо текст који представља записани говор односно реакцију руског свештеника Кирила Зајца на проповедање еванђеоских хришћана у Русији пре Другог светског рата.

Текст који следи описује свештениково настојање да народ поврати и утврди у православној вери оне који су се у њој били поколебали.

Свештеник се посебно обратио еванђеоском вернику, који је том приликом био присутан, следећим речима:

„Дозволите ми да вам поставим неколико јасних, нимало магловитих, питања и одговорите на њих јасно, без свог магловитог красноречја. (...) Реците ми – да ли се код вас сачувало оно огромно духовно богатство које су Цркви предали Свети Апостоли? Или можда о томе нисте ни мислили, нити сте за такво богатство чули? (Ћутање.) - Имате ли свештенике? Не? А они постоје у Цркви од апостолских времена. Свештенство су нам предали Апостоли. О њему се јасно говори у том истом Светом Писму, које у овом тренутку држите у рукама. Да ли су се код вас сачувале Свете Тајне? – Крштење, миропомазање, покајање, причешће, брак, јелеосвећење? Оне постоје од апостолског доба, а о њима се говори у новозаветним светим књигама! Да ли, у складу са Еванђељем, поштујете Мајку Божју? Имате ли молитвено општење са Небеском Црквом, са Светим Апостолима, чија су Писма сад у вашим рукама, са светитељима, мученицима и свим праведницима? Имате ли молитвено општење са Ангелима? Да ли се молите Ангелу – чувару? А све је то, видите, постојало у Апостолској Цркви. И све то постоји у Православној Цркви. Имате ли молитвено општење са умрлим очевима, мајкама, дедовима и са свима у вери уснулима? Да ли се молите за покојнике? Или сте на њих заборавили, па се смрт показала јачом од љубави Христове? – А у Апостолској Цркви молили су се за покојнике! Иконе не поштујете. А да ли поштујете животворни Крст Господњи? Да ли себе осењујете светим Крстом? Да ли Крст носите на грудима својим, који је, по речи Апостола – „Његова поруга“ (Јев. 13,13). – Све је то постојало у Апостолској Цркви. Моја питања су јасна. Одговорите на њих. Ћутите? Да, шта бисте могли рећи, кад ништа ни немате. А то је, заиста, огромно богатство.“

Управо наведени текст послужиће нам као основа да се упознамо са неким од основних учења Православне цркве.

Свештеник је, у свом говору пред присутним православним народом, изнео читав низ тврдњи за које је искрено веровао да су тачне. Он, који је међу окупљенима уживао већинску подршку, у себи је ликовао, радујући се и благодарећи Господу што је ућуткао верског неистомишљеника исказујући очигледну надмоћ своје теолошке аргументације. Еванђеоски верник, приказан је као особа која је морала да ућути бивајући постиђена мудром свештениковом беседом, очигледно и сама увиђајући да је кренула духовном странпутицом. Наша је жеља да у овој студији проверимо изнете податке и утврдимо да ли су у апостолској Цркви заиста постојала сва малочас побројана веровања. Под појмом „апостолска црква“ наравно подразумеваћемо оно на шта је и поменути свештеник мислио, а то је Црква првог века, која је постојала у време Господњих апостола.

Као што је познато, током првих двадесетак година постојања Христове Цркве још увек није било писаних докумената хришћанске вере. Након тог почетног периода, у другој половини првог века, апостоли и њихови најближи сарадници написали су еванђеља и посланице упућене одређеним црквама или појединцима. До краја живота последњег апостола, који је доживео дубоку старост, апостола Јована сина Зеведејевог, довршено је и писање последње књиге Светог писма. Са пуним правом можемо да тврдимо да су апостоли у књигама Новог завета записали све што је било неопходно за исправан духовни живот и раст. Са друге стране, потпуно невероватна би била и сама помисао да су апостоли могли било шта да изоставе (случајно или намерно) од оних најбитнијих духовних истина од којих зависи вечна судбина милијарди људи. У еванђељима и посланицама записано је оно што је и иначе било познато већини хришћана тадашњег доба. Беседе о Христовом животу, његовом учењу и делима свакодневно су изговаране пред мањим или већим групама окупљених. Када је постало неопходно, због све већег умножавања броја верника и цркава широм Римског царства, апостоли су и писмено забележили све духовне истине које су верницима већ деценијама усмено преносили. Дакле, садржај еванђеља и посланица (Новог завета) представља поруке које су већ годинама биле усмено проповедане и упућиване на примену одређеним црквама или појединцима у складу са њиховим духовним потребама.

Када смо већ утврдили ову непобитну чињеницу, остаје нам да у овом ауторитативном извору хришћанске вере пронађемо темеље свих раније поменутих учења Православне цркве.