ПАРАСТОСИ (ПОМЕНИ ЗА МРТВЕ)

    У оквиру култа умрлих, у Православљу су установљени и помени за мртве – звани парастоси, у народу познатији као даће. Ови помени за мртве, као што се да и претпоставити, такође нису утемељени на учењу Светог писма већ се у потпуности заснивају на предању – које је у овом случају, „узгред буди речено“, своје порекло довело из грчког многобожачког култа. Ево шта православни казују о важности одржавања парастоса:

„Друга времена посвећена искључиво молитви за покој душа упокојених хришћана јесу п а р а с т о с и, који се приређују обично у трећи, девети, четрдесети дан по смрти, о полугодишњици преминулих. (...) У народу су парастоси познати као „даће”. Приређују се тачно у одређено време за парастос. На то се нарочито пази. Не сме да се прекорачи ни један дан. То нарочито важи за даћу о четрдесетодневном парастосу, јер се тога дана, по предању наше Свете Цркве, у царству Божјем врши посебан суд над душом упокојенога, када душа добија привремену награду или казну, сходно вери и делима њеним као и молитвама наше Св. Цркве и нашим приносима за њено спасење од вечне осуде. То наш народ зна. Зато се четрдесетодневни парастос даје тачно четрдесетог дана од смрти покојника или који дан раније но, никако касније.“

    Дакле, према учењу Источне цркве, трећи, девети и четрдесети дан након смрти су веома важни за душу упокојеног хришћанина! Ради што бољег спознања православног веровања о исходу душе и њеној судбини након телесне смрти навешћу подужи текст који о томе говори, а који потиче из списа св. Макарија Александријског, који је живео у IV веку после Христа. У тексту је описан одговор кога је св. Макарије добио од анђела Божијег, а у вези важности светоотачког предања о поменима за мртве трећег, деветог и четрдесетог дана по смрти:

„Једном Свети Макарије Александријски упита Анђеле који су га пратили по пустињи: „Пошто је од Светих Отаца предато да се у Цркви врши принос Богу за преминулог у трећи, девети и четрдесети дан, каква онда од тога бива корист по душу покојника?“ Анђео одговори: „Бог није допустио да ишта непотребно и некорисно бива у Његовој Цркви. Јер када у трећи дан бива у Цркви принос, онда душа умрлога добија од чувајућег је Анђела олакшање у тузи коју она осећа због разлучења са телом; добија зато што је за њу извршено у Цркви Божијој славословље и принос, те се у њој рађа блага нада. Јер у току два дана се дозвољава да заједно са Анђелима који се налазе поред ње хода по земљи где хоће. Отуда душа која љуби тело (телољубива душа) лута понекад око куће у којој се растала са телом, понекад око гроба у коме је тело погребено; и тако проводи два дана као птица тражећи себи гнездо. Добродетељна пак душа хода по оним местима на којима је обично творила правду. У трећи дан Онај који је васкрсао из мртвих наређује да се свака хришћанска душа, по угледу на Његово васкрсење, узнесе на небеса ради поклоњења Богу свих. Стога Црква има добар обичај вршити у трећи дан принос и молитву за душу. После поклоњења Богу, Бог наређује да се покажу души разна и пријатна насеља Светих и лепота Раја. Све то разгледа душа шест дана, дивећи се и прослављајући Творца свега, Бога. А посматрајући све то, она се измењује и заборавља тугу коју је имала боравећи у телу. Али ако је крива за грехе она, при посматрању благослова Светих, почиње туговати и укоравати себе, говорећи: Тешко мени! Колико сам се оништавила (оташтинила) у том свету! Заневши се задовољавањем пожуда, ја сам већи део живота провела у безбрижности, и нисам послужила Богу како треба, да бих се и ја могла удостојити ове благодати и славе. Тешко мени кукавној... А после разгледања у току шест дана свих радости Праведника, Анђели је поново узносе на поклоњење Богу. Стога, добро чини Црква, вршећи у девети дан службе и принос за усопшег. После другог поклоњења, Владика (Господ) свих наређује одвести душу у пакао и показати јој сва тамошња места мучења, разна одељења пакла, и разноврсна мучења нечестивих, у којима находећи се душе грешника непрестано кукају и шкргућу зубима. По овим разним местима мука душа се носи тридесет дана, дршћући, да и сама не буде осуђена на затвор у њима. У четрдесети дан душа се опет узноси на поклоњење Богу; и тада већ Судија одређује души место које одговара њој према њеним делима. Стога Црква поступа правилно, чинећи у четрдесети дан помен за преминуле.“

    Оно што из наведеног текста можемо да научимо не само да се противи библијском извештају о загробној судбини људи, већ се, чини се, не слаже ни са православним учењем о ваздушним митарствима. Наиме, према учењу о митарствима, крштена душа након смрти недељама путује према рају земљином атмосфером у којој су смештене демонске царинарнице, без помена било каквих поклоњења у трећи и девети дан пред Божијим престолом. Ипак, са друге стране, из „анђеоског откривења“ кога се удостојио да прими свети Макарије, сазнајемо да душа два дана може да лута слободно по земљи, потом је анђели шест дана проводе кроз рај а потом читавих тридесет кроз пакао, док се при свему томе митарства уопште не помињу! Оно што бисмо, наравно, требали да знамо јесте да учење које сазнајемо од св. Макарија, а које је он добио од анђела (као одговор на питање о сврсисходности обичаја помена за мртве у трећи, девети и четрдесети дан по смрти), потиче из IV века а оно о митарствима из Х века после Христа. Сходно томе, св. Макарије није ни могао да пише о митарствима када о њима ништа није знао, јер је то учење уведено у православно веровање тек пет векова након његове смрти. Оно што је, дакле, њега интересовало јесте због чега се помени за мртве одржавају баш тим, малочас поменутим данима. Какав је био анђеоски одговор – већ смо видели. Међутим, уколико овакво саопштење „више силе“ занемаримо, и одговор потражимо у реалнијим, земаљским (историјским) изворима, доћи ћемо до сасвим другачијих података. Најпре ћемо навести изјаву руског православног богослова, протојереја Александра Шмемана, која гласи овако:

„‘Главни метод којим се Црква служила да би незнабошца преобратила у хришћанство био је метод сублимисања и преображавања самих паганских веровања: Црква је пречишћавала неке паганске обичаје и испуњавала их хришћанским смислом и садржајем.“

    Прочитаћемо сада какви су и чији то пагански обичаји били преображени и испуњени хришћанским смислом. Одговор на ово питање нам даје православни историчар Јевсевије Поповић:

„‘Исто тако и обичај беше, држати богослужење за душе умрлих (задушнице) са принашањем евхаристичне жртве, ако је могуће било у близини гроба, и гозбе љубави за душе умрлих (агапе за душе, даће), нарочито трећег, седмог или деветог, тридесетог или четрдесетог дана, и особито на годишњицу смрти или погреба; при чему су седми, тридесети и годишњи дан изабрани као крајњи термини седмице, месеца и године после смрти или погреба, а трећи, девети и четрдесети дан изабрани су можда са обзиром на то, што је Христос трећег дана ускрсао из мртвих, четрдесетог дана после тога се узнео на небо, а девети дан је трипут трећи, потенцирано трећи дан; но већ и незнабожачки Грци су приносили жртве за своје мртве трећег, деветог и тридесетог дана и на годишњици смрти.“

    Претходне наводе, о томе да су хришћани у послеапостолском периоду почели да држе обичаје који су поседовали зачуђујућу сличност са оним паганским, потврђује и A. G. Hamman у својој књизи „Рим и први хришћани“:

„Као и њихови земљаци, верници у Грчкој славе кармине трећег, деветог и четрдесетог дана после смрти. У Риму се погребни обреди завршавају деветог дана – после гозбе на коју се окупе рођаци и пријатељи. (...) Као о пагани, хришћани приређују гозбе у част покојника, које се зову refrigeria (окрепљење).“

    Пошто смо сазнали да су и обичаји незнабожачких Грка прописивали помен за душе умрлих у трећи, девети и четрдесети дан након смрти, није ли много логичније претпоставити да је и овај обичај од стране „Цркве” прихваћен тако што му је придодано хришћанско значење, него веровати у његово божанско устројство које су, тобож, анђели обзнанили св. Макарију? Јасно је, наиме, да учење о оваквим поменима нигде у Библији не можемо да пронађемо, па чак ни у најмањим траговима! А оно што је очигледно јесте и то да се предање о посебном значају четрдесетог дана загробног живота по душу покојника сачувало и даље кроз векове (након христијанизирања тог паганског веровања), тако да је било присутно у веровању средњевековне цркве и у време св. Василија Новог и његових ученика. Зато је и душа преп. Теодоре, након што је прошла кроз сва митарства, могла да саопшти Григорију у сну да је била упокојена у рају четрдесетог дана по смрти – у време када је св. Василије за њу вршио помен на земљи. Но, да асимилација незнабожачких обичаја од стране неких хришћанских цркава и покрета и њихово облачење у хришћанско рухо (зарад „преобраћања“ пагана) није био само древни обичај, већ да се одвија и данас, доказаће нам и следећи навод из дела које је приредио гркокатолички свештеник Роман Миз:

„Становништво целог низа земаља Централне Африке, које је на почетку ХХ века било монолитно политеистичко, сада исповеда хришћанство или припада такозваним „новим афричким покретима“ – синкретисти¬чким творевинама које успешно повезују елементе хришћанства с традиционалним племенским религијама. (...) Не ради се само о обредној специфичности, сакралној архитектури, богоштовним разликама, већ и о доктриналним питањима која задиру у саму суштину хришћанске верске науке. Рецимо, у Јапану је католичка миса већ попримила праксу да се за покојне служи на прву, трећу, седму, тринаесту и тридесет трећу годишњицу смрти – управо тако како је то у будизму.“

    Из целокупног претходног проучавања и сагледавања библијских и историјских чињеница везаних за православно учење о загробном животу и молитвама за умрле, могли смо да извучемо само један исправан закључак. А он гласи да готово ни један детаљ из вероучења и обредне праксе Православне цркве не одговара учењу еванђеља, те да апостоли и првовековни Христови ученици ни из близа нису веровали у оно што им приписује данашње традиционално хришћанство Истока.