Свето писмо и молитвена обраћања анђеоским бићима и светитељима

‘ИМАТЕ ЛИ МОЛИТВЕНО ОПШТЕЊЕ СА НЕБЕСКОМ ЦРКВОМ, СА СВЕТИМ АПОСТОЛИМА, ЧИЈА СУ ПИСМА САД У ВАШИМ РУКАМА, СА СВЕТИТЕЉИМА, МУЧЕНИЦИМА И СВИМ ПРАВЕДНИЦИМА? ИМАТЕ ЛИ МОЛИТВЕНО ОПШТЕЊЕ СА АНГЕЛИМА? ДА ЛИ СЕ МОЛИТЕ АНГЕЛУ – ЧУВАРУ? А СВЕ ЈЕ ТО, ВИДИТЕ, ПОСТОЈАЛО У АПОСТОЛСКОЈ ЦРКВИ. И СВЕ ТО ПОСТОЈИ У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ.’ протојереј Кирил Зајц

ДА ЛИ СУ МОЛИТВЕ ПРЕМИНУЛИМ СВЕТИТЕЉИМА И ОСТАЛИМ ВЕРНИЦИМА ИЗ ПРОШЛОСТИ УТЕМЕЉЕНЕ НА УЧЕЊУ СВЕТОГ ПИСМА? ДА ЛИ НАС БИБЛИЈА ПОУЧАВА ДА СЕ МОЛИМО АНЂЕЛИМА ЧУВАРИМА?

На ова питања одговор православног свештеника Кирила Зајца је био недвосмислен. Он је гласио: „А све је то, видите, постојало у Апостолској Цркви. И све то постоји у Православној Цркви“. Према веровању овог руског свештеника, у првом веку за време живота апостола постојала је хришћанска пракса молитве светитељима и анђелима. Очигледно и према веровању оних који су овај текст превели и објавили на српском језику. Наравно, рачунајући ту и надлежног епископа који је дао свој благослов за публиковање овог дела. Што ће рећи, Православна црква заступа уверење да оваква њена древна и савремена пракса потиче из доба Христа и апостола! Потражићемо ово православно веровање у књигама Новог завета. Уколико су тврдње православних ауторитета по овом питању тачне, онда нам неће бити тешко да овакво научавање апостола, као и поступање чланова првовековних цркава, пронађемо и уверимо се у то. Према учењу Православне цркве овај аспект духовности њених верника је веома важан, те је стога морао бити и верницима у црквама од самога почетка хришћанске ере. Но, као што се дало и очекивати, у апостолским новозаветним списима не налазимо ни трун од науке која подразумева молитвено обраћање преминулим Божијим људима (који су духом вазнети у царство небеско), нити пак анђеоским бићима. Сасвим супротно, налазимо да су апостоли и остали ученици поседовали изражену праксу молитве Богу Оцу и Сину уз посредство Духа Светог. Нису поменути ни светитељи а ни анђели као посредници приликом молитве или молитвени субјекти којима су молитве упућиване. Као што је био случај са претходно размотреним веровањем о Богородици које је базирано на новозаветним апокрифима, православно учење о молитвеном заступању светаца за вернике на земљи заснива се такође на ванбиблијским текстовима. Овога пута на старозаветним апокрифима.

Ево како је један православни свештеник покушао да објасни божанско порекло оваквог светитељског заступништва. Протојереј Павле Окалахан у својој књижици „Православни одговор на основне заблуде протестаната” каже:

„Свето Писмо јасно сведочи да су извесни људи били веома моћни заступници пред Богом (Јов. 42, 8; Јак. 5, 16-18). То није ограничено само на овај живот. У другој књизи Макавеја, коју су протестанти избацили из Библије, представљен је пророк Јеремија како се непрекидно моли Богу за народ израиљски (II Мак. 15, 14).“

Ипак, поред првог оправданог приговора кога бисмо могли да упутимо, а који гласи да се овде ради о наводу из апокрифног текста кога ни старозаветни Израиљци Исусовог времена нису прихватали као канонску библијску књигу, као ни сами апостоли на челу са својим Учи¬тељем, постоји и још један. Наиме, у тексту 2. Макавејима 15. поглављу описани су сукоби између наоружаних одреда освајача Никанора и вође јеврејског устаничког покрета Јуде Макавеја (Макабејца). Јуда Макавеј се трудио да охрабри своје војнике и припреми их за борбу између осталог и тако што им је испричао садржај свог скорашњег сна. Ево како је гласио Јудин сан, на основу кога су православни закључили да „Библија” научава да је, до тада већ вековима преминули, пророк Јеремија свакодневни молитвени заступник пред Богом свог народа Израиља:

„Пошто је тако свакога од њих наоружао мање поуздањем у штитове и копља, а више смјелошћу и побудним ријечима, исприча им вјеродостојан сан, виђење, а они му се сви обрадоваше. Ево што је видио: бивши велики свећеник Онија, човјек добар и честит, скроман у опхођењу, благе ћуди, отмјен у говору, од дјетињства вичан свакој крепости, подигао руке и молио за сву жидовску заједницу. Затим се Јуди указао и човјек времешан и частан, чудесна и величанствена достојанства. Тада Онија проговори: „Ово је љубитељ своје браће, који се много моли за народ и за сав Свети град – Божји пророк Јеремија.“ На то Јеремија пружи десницу и Јуди преда златни мач...“.

Поред тога што своје веровање о светитељском заступништву темеље на сновима ратника описаним у апокрифним књигама, а не на Божијој Речи објављеној кроз Христа и апостоле, ту су још нека значајна одступања. Једно од њих је и потпуно погрешно навођење текстова Светог писма. Православни апологета др Лазар Милин је навео једно значајно место из новозаветних посланица, које је, међутим у потпуности изокренуо што се тиче његовог значења. Ево библијских навода из Милинове књиге уз још неке његове коментаре дате на рачун еванђеоских хришћана:

„Да се покојници и после телесне смрти могу сећати нас на земљи сведочи Св. писмо, јер апостол Петар пише хришћанима: „настојаћу да се ви и после моје смрти свагда сећате овога“ (2. Петр. 1, 15). Он је ове речи писао пред смрт, тако пише у његовој Посланици. Па пошто зна да му је смрт близу како ће он „настојати” да се његови верни и после његове смрти сећају његове науке коју им је предао, ако ни њега самог не буде нигде било после смрти?!“

Да бисмо увидели где се налази и у чему се састоји лукавство оваквог штурог навођења текстова из Библије, цитираћу читав контекст из 2. Петрове 1:12-15:

„Зато ћу гледати да вас увек на све то подсећам, иако ви то знате и утврђени сте у овој истини. Али сматрам да је право, док сам у овој сеници свога тела, да вас будим својим опомињањем, знајући да ће убрзо доћи до скидања ове моје сенице , као што ми је то обзнанио Господ наш Исус Христос. А настојаћу да се ви и после моје смрти свагда сећате овога.“

Као што је из текста очигледно, ап. Петар пише хришћанима сматрајући да је добро за њих, да их док је још у животу (тј. „у сеници свога тела“) бодри и поучава у вери. Његове речи записане на крају овог одељка односе се, како нам сам текст сведочи, на то да ће уложити све своје напоре да се они и након његове смрти сећају духовних поука које им је упутио док је још био жив. Насупрот овоме, Милин у својој апологетици подразумева да је Петар заправо рекао да ће и после своје смрти активно настојати и трудити се да се хришћани сећају његових речи! Но, сваки добри познавалац српског језика и граматике сложиће се са мном да смисао Петрових речи из наведеног библијског текста уопште не упућује на онакав закључак какав је Милин извео. Сваки читалац Новога завета познаје чињеницу да учење Господа Исуса Христа подразумева упућивање верника да се моле за услишење својих молитава само Богу Оцу и Сину, уз посредништво Светога Духа. Ево неких стихова из еванђеља који говоре управо о овоме. Исус Христос је, наиме, рекао:

„‘И што год заиштете у моје име то ћу учинити, да се прослави Отац у Сину. Ако ме што замолите у моје име, ја ћу учинити.“ (Ев. по Јовану 14:13-14);

„‘Заиста, заиста, кажем вам, ако у моје име затражите што од Оца, даће вам. До сада нисте ништа тражили у моје име; тражите и добићете, да ваша радост буде потпуна. (...) У онај дан молићете у моје име, и не кажем вам да ћу ја молити Оца за вас; сам Отац вас љуби, зато што сте ме волели и веровали да сам ја изашао од Бога.“ (Ев. по Јовану 16:23-24, 26-27);

А апостол Павле додаје: „Исто тако и Дух помаже нашој слабости; јер ми не знамо за шта треба да се молимо – како приличи, али сам Дух посредује за нас уздисајима који се не могу исказати. А онај који испитује срца зна шта је смерање Духа, пошто се по Божијој вољи моли за свете.“ (Римљанима 8:26-27).

Свето писмо такође истиче чињеницу да је Господ Исус Христос наш једини посредник пред Богом, те да се он молитвено заузима за нас:

„Јер Бог је један и један је посредник између Бога и људи, човек Исус Христос.“ (1. Тимотеју 2:5);

„Ко је тај који ће их осудити? Да ли Исус Христос који је умро, и шта више васкрсао, који је с десне стране Богу и који се заузима за нас?“ (Римљанима 8:34).

„Стога и може сасвим да спасе оне који његовим посредством прилазе Богу, пошто свагда живи – да се моли за њих.“ (Јеврејима 7:25.);

Уосталом, Божија Реч не подржава ни праксу исказивања поштовања поклоњењем пред апостолима и анђеоским бићима како се чини пред иконама светитеља у православним домовима и богослужбеним храмовима. Апостоли који нису дозвољавали поклоњење пред собом ни за време свога земаљског живота, сасвим се сигурно не би сагласили са тиме да се то чини после њихове смрти. У свим текстовима Новог завета у којима говоре о Цркви и међусобном поштовању верника, апостоли истичу чињеницу да сви хришћани сачињавају невидљиво Христово духовно тело – коме је Господ поглавар – а они његови различити удови. Заправо, ап. Павле наглашава да у Цркви веће поштовање треба указивати верницима који су у скупштинама мало цењени (тзв. „обичним верницима“), за разлику од оних истакнутих у служби (попут старешина или епископа) који већ сами по себи, због свога духовног „положаја“ уживају поштовање. Ево из ког разлога:

„‘Него много су потребнији удови тела који изгледају слабији, и веће поштовање придајемо удовима тела, за које сматрамо да не заслужују поштовање, и наши непристојни удови имају већу пристојност, док нашим пристојним удовима то није потребно. Али Бог је тако саставио тело, да је запостављеном уду дао већу част, да не буде цепања у телу, него да се удови једнако брину један за другога.“

Истичући увек чињеницу да су само људи који су добили благодатне дарове духовног управитељства и поучавања других, апостоли су одбијали свако прекомерно поштовање које им је било указивано и упозоравали вернике да то не чине:

„Сутрадан пак уђе у Кесарију. А Корнилије их је очекивао, сазвавши своју родбину и присне пријатеље. Када пак Петар уђе у кућу, Корнилије му пође у сусрет, паде пред његове ноге и поклони се. Тада га Петар подиже говорећи: устани; и ја сам само човек.“

„Чувши то апостоли, Варнава и Павле, раздераше своје хаљине, скочише међу народ вичући и говорећи: људи, шта то чините? и ми смо људи – као и ви, проповедамо вам еванђеље – да се од ових ништавних ствари обратите живом Богу...“

Исту поруку данашњим верницима упућују кроз Свето писмо и небески анђели. Апостол Јован је два пута, одушевљен откривењском визијом, пао на колена и поклонио се анђелу који му је њу објавио:

„И падох пред његове ноге да му се поклоним. И рече ми: пази, не чини то, ја сам саслужитељ твој и твоје браће која имају сведочанство Исусово. Поклони се Богу.“

''И ја, Јован, чух и видех ово, и кад чух и видех, падох да се поклоним пред ногама анђела који ми показа ово. И рече ми: пази, не чини то; ја сам саслужитељ твој, и браће твоје, и пророка, и свих који држе речи ове књиге; Богу се поклони.“

Анђели дакле казују да су и сами послани да служе и помажу хришћанима на земљи, а не да примају службу, поклоњење и молитве од стране Божијих слугу (у складу са казивањем богонадахнутог извештаја записаног у посл. Јеврејима 1:14):

„Нису ли то све службени духови послани да служе онима који ће наследити спасење?“

Уосталом, апостол Павле упозорава да је поклоњење и служба анђелима део лажног, нехришћанског исповедања вере:

„Нека вас не лишава награде нико ко ужива у лажној понизности и слављењу анђела, ко распреда о својим виђењима, безразложно се прави важан својом телесном памећу, а не држи се Главе, од које цело Тело, подупрто и повезано зглобовима и жилама, расте Божијим растом.“

Еванђеоски хришћани, у складу са библијским откривењем, указују поштовање апостолима и свим другим Божијим људима и женама кроз историју, на тај начин што се уче побожности на основу њиховог богатог искуства у животу са Господом. Ипак, они одбацују оно што се Писмом не подразумева – а то су молитве за заступништво пред Богом и молитвено посредовање давно умрлих светитеља из црквеног календара.