ОСЕЊИВАЊЕ КРСНИМ ЗНАКОМ И ПОШТОВАЊЕ СВЕТОГ КРСТА
Што се тиче зачетка праксе осењивања знаком крста, које православни такође смештају на сам почетак хришћанске ере, ситуација је готово истоветна као и у вези свега претходно поменутог. Јевсевије Поповић потврђује да је много што-шта од данашње православне верске праксе настало вековима после смрти апостола. Неки од обичаја су преузети из паганизма из разлога прилагођавања богослужбене праксе ранијим религијским навикама покрштених али необраћених многобожаца, док су неке друге радње (попут осењивања крсним знаком или благосиљања од стране свештеника) настале и развијале се, да тако кажемо, „саме по себи“:
„Развитак форми култа у другом перијоду (тј. од 312. - 622. год. после Христа; прим. И. С.) стоји у вези са спољашњим развитком цркве и црквеног устројства или јерархије као увет са оним што је уветовано. Пошто је црква у Римском Царству од гоњене постала државном црквом, коју држава материјално и морално помаже, те пошто се услед тога богатије развила на свима пољима свога спољашњег живота, то је било природно, да су се и форме њезиног култа почеле богатије развијати, и то тим пре, што је многим незнабошцима, који пређоше у хришћанство, требало дати накнаде за помпезан и символа пун незнабожачки култ. Неки символички хришћански обреди се тек сада јављају, или бар тек сада постају опћенитим, тако символичко употребљавање кађења и осветљења при богослужењу, дакле символична употреба тамјана, кандила и свећа; неке друге форме култа пак, које постојаху већ у првом перијоду, тек сада добише развијенији облик, тако осењивање знаком крста, које се дотле вршило, колико нам је – свакако само из африканске цркве – познато, само тако, што се цртао знак крста на челу једним прстом, а сад се све више развијало, док није достигло најпотпунију форму, наиме тако, да је ишло са чела на прса и са једног рамена на друго, на Западу са левог на десно, на Истоку са десног на лево, и то на Западу са целом шаком, на Истоку са три прва прста ради символисања Свете Тројице, која се при томе обично призивље. Тако и символизирање благосиљања, које се вршило полагањем знака крста над другим лицем или над множином лица или ствари или само у правцу према истима.“
Да је осењивање крсним знаком настало у оквиру цркава на афричком континенту, а да у другим крајевима оно још увек није било познато у II и III веку после Христа (а поготово у време апостола), Јевсевије потврђује и следећим исказом:
„‘При почетку и свршетку сваке важније радње ушао је код Хришћана побожан обичај осењивати се знаком спасоноснога крста у знак примања, усвајања спасења. По сведочанству Тертулијанову у Африци се знак крста метао на чело. Како се у то доба на Истоку метао знак крста, није нам познато.“
Из претходно наведеног извора сазнали смо да у апостолско време, а и деценијама након њих, велики део хришћанског света није поседовао праксу осењивања знаком крста. Овај обичај је полагано, вековима, улазио у употребу и добијао све развијеније форме (до оних које данас постоје у Источној и Западној цркви). Тврдња протојереја Кирила Зајца, о томе да је осењивање знаком крста (као и ношење крста на грудима) довело своје порекло из времена апостола, се још једанпут показала потпуно погрешном.
А шта је са поштовањем крста?
Да ли је у односу на крст на коме је распет Господ ситуација иоле другачија? Какво поштовање према Христовом распелу треба да поседују данашњи хришћани, угледајући се на ранохришћанску односно апостолску праксу? Ево како нас о проналажењу и поштовању једне од најзначајнијих реликвија - крста на коме је страдао Исус Христос, као и неким другим, извештава црквени историчар Јевсевије Поповић:
„‘Први повод за то беше крст, на коме је Христос страдао, и за који се опћенито држало, да се налази у Јерусалиму. Од средине IV. столећа амо имамо вести о наласку Крста. Наиме пре свега Кирил Јерусалимски 348. сведочи у својим катихезама, да се Крст налази у Јерусалиму, и о томе да се мали делови истога раздају по целом свету, затим у свом писму цару Констанцију 351., у автентичност којега неки новији међутим сумњају, сведочи, да је Крст нађен за време цара Константина; даље 395. Амвросије, и после њега многи други, причају да је 326. Јелена мати Константина Великог на Голготи дала ископавати и тражити крст Христов, и да су том приликом нашли три крста; крст Спаситељев су одмах распознали од друга два крста помоћу чудеса, која се на њему десише, и царица Јелена га је поделила на два дела; једну полу је сместила у цркви ускрса, коју је њен син подигао у Јерусалиму, а другу полу је послала своме сину, који ју је сместио у својој статуи у Цариграду. Крст који се чува у Јерусалиму беше предмет опћег поштовања и многи побожни хришћански посетиоци Јерусалима ломљаху делиће од њега, отуда силни делићи од крста Христова по целом Хришћанском свету. Побожно тражење, чување и поштовање Крста у Јерусалиму, побудило је друге да траже одеће Господње, одеће Његове матере, апостола, мученика и светитеља, да траже предмете, којима су мученика мучили и т.д., и веровало се, да такве предмете и налазе. Тако уз кости апостола, мученика и светитеља дођоше и други предмети, које су као њихове реликвије чували у црквама и приватним кућама и поштовали их као и кости. Али будући да су се при том често дешавале преваре, то су црквени настојатељи та варања осуђивали, а државни и црквени закони ограничавали. Као што се прича о Крсту, тако се причаху чудеса и о другим светитељским реликвијама; али ипак у другом перијоду још не сретамо неке касније спомињане чудотворне силе реликвија.“
Желео бих да укратко размотримо овај веома важан извештај о догађајима из давне прошлости. Иако нам еванђеља не дају ни најмањег повода да верујемо да је било ко међу апостолима у време Христовог скидања са крста и мало обраћао пажњу на ту направу за мучење и убијање, нити нам пак казују да су сва три крста било где закопана а поготово не на Голготи, кроз историју су се о њима испрела најразличитија веровања. Наиме, приповеда се (и то не на основу баш сувише поверљивих извора; на тај закључак нас наводи Јевсевије када каже да у аутентичност извора неки новији историчари сумњају) да је крст на коме је Христос био распет пронашла царица Јелена на Голготи, са још два друга крста која су припадала двојици разбојника. Према подацима које износи Ralph Woodrow наводећи дело „Encyclopedia of Religions“, иако је посета царице Јелене Јерусалиму 326. год. вероватно историјски тачна, вести о њеном проналажењу крстова није се појавила пре 440. године нове ере, што ће рећи, 114. година касније. Исти аутор, наводећи дело „Fausset's Bible Encyclopedia” казује да су јеврејски закони, који су важили у време Исуса Христа, налагали да сви крстови, на којима се извршило распињање, буду уништени спаљивањем. Уколико су ове информације тачне, онда свакако није истина да су ови крстови могли бити пронађени три стотине година након Исусовог распећа, из простог разлога њиховог претварања у пепео и дим давно пре тога. Са друге стране, вероватноћа да се нађу баш крстови Христа и разбојника, па макар они били и сачувани до времена Константина, је изузетно мала. То из разлога што су распињања политичких противника Рима и различитих разбојника у то време у Јудеји била уобичајена, готово свакодневна појава. Сасвим је сигурно да је брдо Голгота било изабрано место за распињање, на коме су пре Христа а и после њега, на крстовима различитог облика и димензија страдале на стотине људи. Посебно масовно распињање не само на Голготи већ посвуда око Јерусалима на хиљадама крстова десило се четрдесетак година након Исусовог распећа, током у историји познатог „Јудејског рата“ и опсаде Јерусалима од стране римске војске. Ево шта је о том масовном распињању изгладнелих бегунаца из опкољеног Јерусалима записао познати римски историчар јеврејског порекла Јосиф Флавије:
„И када су били ухваћени, по нужди су се бранили из страха од смрти, а после борбе чинило им се да је касно да моле за милост. Бичевани, морали су још пре смрти да претрпе свемогуће муке, па су затим прибијани на крст насупрот зиду. Премда је Тито сажаљевао те несретнике, јер је свакодневно било заробљавано око 500, а кадгод и више, ипак је сматрао да је опасно да ове силом савладане Јудејце пусти да слободно оду, а ако су их хтели чувати, могло се догодити да они постану стражари својих стражара. Но највише што је руководило њега да дозволи разапињање, била је нада да ће тај поглед покренути опседнуте на попуштање, јер су исту казну и они имали да очекују ако се не предају. У свом огорчењу и мржњи војници су прикивали на крст, за спрдњу, свакога у другом положају, а како их је много било, убрзо, већ, није било места за крстове, нити крстова за тела.“
Када дакле знамо да су око Јерусалима извршена многобројна распињања и пре а поготово после Христовог времена, те да су 70. год. н. е. сва расположива стабла дрвећа била употребљена за прављење крстова који су као шума окруживали град, онда нам се чини посве невероватним да се међу толиким крстовима пронађу баш они на којима су били распети Исус и разбојници. Даље се у легендама о проналажењу Христовог крста казује да је део крста који је на себи имао закуцане ексере (клинове) којима су биле прободене Христове руке, послат цару Константину, који је један клин причврстио за свој шлем а други за узде свога коња. То је учињено, како су многи „свети оци” протумачили а пренела нам Католичка енциклопедија, због тога да би се испунило Писмо које је прорекло у књизи пророка Захарије 14:20:
„‘У тај ће дан бити на звонцима коњским: светиња Господу.“
А што се тиче средњевековне праксе, коју нам је Јевсевије Поповић такође пренео, а то је да су се комадићи Христовог крста разносили широм света због поштовања и поклоњења њима од стране верника, могли бисмо да и о њој кажемо неколико речи. Наиме, број ових мањих или већих делића „правог Исусовог крста“ се толико био намножио по читавом свету током средњег века да је француски реформатор Жан Калвин једном приликом рекао да, када би се сви они сакупили на једно место, могли би да формирају добар бродски товар. То је свакако требало да значи да је највећи део тих комада дрвета био лажно представљан и погрешно сматран за делиће Христовог крста! Да би објаснио постојање ове велике количине дрвенастог материјала откинутог од поменутог „правог крста“, свети Паулин (Павле) је ову појаву објашњавао „реинтеграцијом крста“. Другим речима, ма колико се комадића од њега ломило, оригинални Христов крст се никада није смањивао у својој величини.
Шта Свето писмо каже о оваквом поштовању комадића дрвеног крста на коме је Христос био распет (и поред тога што смо установили да је приповест о проналажењу тог крста највероватније легендарна тј. неистинита)? Да ли би Господу одиста било угодно да се његови верници клањају пред „Крстом” и целивају га својим уснама, па макар он био уистину пронађен? Божија Реч нам даје више него јасан одговор на ово питање.
Дрвени крст на коме је Христос био распет (а његов тачан облик нам није познат) послужио је својој сврси на дан Господње смрти на Голготи. После тог величанственог догађаја искупљења греха човечанства пред Богом Оцем, груба дрвена направа која је том циљу послужила – требала је да буде заборављена. Иако апостоли у својим посланицама на више места спомињу Христов крст , он у њиховим мислима ни на једном месту не представља предмет којем би требало исказивати неко посебно поштовање. Христов крст у новозаветним посланицама представља слику више него болне, срамне и понижавајуће смрти којој је Господ био подвргнут ради спасења грешника. Мисли и поуке апостола упућене верницима су увек биле усмерене само и једино на Исуса Христа Спаситеља, а не на комад дрвета. Да апостоли нису одавали никакво поштовање крсту на коме је Христос био распет сведочи и чињеница да никада на такво поштовање нису упућивали ни своје ученике, те да су понекада, у својим проповедима говорили, једноставно, да је Исус био распет „на дрвету“:
„И кад су свршили све што је написано за њега, скинуше га са дрвета и метнуше у гроб.“ (Дела ап. 13:29);
„Он је на свом телу понео наше грехе на дрво, да се опростимо грехова и да живимо за праведност; његовим ранама сте исцељени.“ (1. Петрова 2:24).
У Старом завету је постојала једна врло добра слика Христовог крста, као и самог Исуса који спасава све који на Њега као Спаситеља погледају вером. Ево шта је о овој слици крста (и себе самог) рекао Господ Исус Христос:
„Као што Мојсије подиже змију у пустињи, тако треба да се подигне Син човечји, да сваки – ко верује – има у њему живот вечни.“ (Ев. по Јовану 3:14-15).
Дакле, као што је Мојсије подигао змију у пустињи, тако је требао да буде подигнут и Исус, да би сви који у њега верују стекли опроштење греха и вечни живот. О каквом се подизању змије заправо ради? Ево шта је о позадини овога догађаја записано у Старом завету:
„И викаше народ на Бога и на Мојсија: зашто нас изведосте из Мисира да изгинемо у овој пустињи? Јер нема ни хљеба ни воде, а овај се никаки хљеб већ огадио души нашој. А Господ пусти на народ змије ватрене, које их уједаху, те помрије много народа у Израиљу. Тада дође народ к Мојсију и рекоше: згријешисмо што викасмо на Господа и на тебе; моли Бога нека уклони змије од нас. И Мојсије се помоли за народ. И Господ рече Мојсију: начини змију ватрену, и метни је на мотку, и кога уједе змија, нека погледа у њу, па ће оздравити. И начини Мојсије змију од мједи, и метну је на мотку, и кога год уједе змија он погледа у змију од мједи, и оздрави.“
Овај старозаветни догађај је био предивна слика спасења од вечне погибије као и опроштења греха које задобија свака особа која се вером, без икаквих својих заслуга и добрих дела, поузда у дело Онога који је био распет на Голготи. Израиљци, чијим је венама текао змијски отров, нису имали времена да учине било какво добро дело да би били спасени. Једноставним Божијим решењем, погледом на змију коју је Мојсије направио од бакра и ставио на врх штапа, сваки уједени би био сместа исцељен а змијски отров би био неутралисан. Међутим, иако је поменута бакарна змија послужила својој сврси у пустињи, једном за свагда, Израиљци су је ипак сачували. Неколико стотина година након Мојсијевог времена, после смрти цара Соломона и свог духовног посрнућа, од ње су начинили идола коме су се клањали и кадили димом од тамјана. Јудејски цар Језекија је, након што је ступио на престо, уништио поменуту змију и прекинуо идолопоклонство које се пред њом вршило:
„А треће године царевања Осије сина Илина над Израиљем зацари се Језекија син Ахазов над Јудом. Бијаше му двадесет и пет година кад поче царовати, и царова двадесет и девет година у Јерусалиму. Матери му бјеше име Авија, кћи Захаријина. И чињаше што је право пред Господом сасвијем као што је чинио Давид отац његов. Он обори висине, и изломи ликове и исјече лугове, и разби змију од мједи, коју бјеше начинио Мојсије, јер јој до тада кађаху синови Израиљеви; и прозва је Неустан (тј. »Нечисто«; прим. И. С.).“
Као што можемо да уочимо, штап и бакарна змија који су у јеврејској прошлости одиграли тако важну улогу спасења народа од сигурне смрти, и били направљени по Божијем изричитом наређењу, када су извршили своју функцију постали су непотребни. Шта више, њихово чување у народу је резултовало крајње негативним последицама, јер су почели да буду сматрани неком врстом „светих реликвија“ којима су указивали поштовање које је било супротно Божијој вољи.
Исти је случај и са дрвеним крстом на коме је био распет Господ Исус Христос. Крст је у потпуности послужио сврси којој је био намењен. На њему је страдао Онај који је на себе узео све грехе света. И дан данас, сваки појединац који вером погледа у Њега прима опроштење греха и вечни живот. Судећи према извештају из малочас наведеног текста (као и понашању апостола и других ученика у Новом завету), крсту на коме је био распет наш Господ па макар био он и заиста пронађен, не би требало указивати никакву религијску почаст. Било какво поштовање крста од стране хришћана које би било налик поштовању Мојсијевог штапа и бакарне змије од стране старозаветних Израиљаца, сасвим сигурно не би било Богу по вољи. Управо из тог разлога, апостоли, заједно са хиљадама првовековних верника, нису практиковали нити пак упућивали друге на ову очигледно погрешну религијску праксу.
Што се тиче зачетка праксе осењивања знаком крста, које православни такође смештају на сам почетак хришћанске ере, ситуација је готово истоветна као и у вези свега претходно поменутог. Јевсевије Поповић потврђује да је много што-шта од данашње православне верске праксе настало вековима после смрти апостола. Неки од обичаја су преузети из паганизма из разлога прилагођавања богослужбене праксе ранијим религијским навикама покрштених али необраћених многобожаца, док су неке друге радње (попут осењивања крсним знаком или благосиљања од стране свештеника) настале и развијале се, да тако кажемо, „саме по себи“:
„Развитак форми култа у другом перијоду (тј. од 312. - 622. год. после Христа; прим. И. С.) стоји у вези са спољашњим развитком цркве и црквеног устројства или јерархије као увет са оним што је уветовано. Пошто је црква у Римском Царству од гоњене постала државном црквом, коју држава материјално и морално помаже, те пошто се услед тога богатије развила на свима пољима свога спољашњег живота, то је било природно, да су се и форме њезиног култа почеле богатије развијати, и то тим пре, што је многим незнабошцима, који пређоше у хришћанство, требало дати накнаде за помпезан и символа пун незнабожачки култ. Неки символички хришћански обреди се тек сада јављају, или бар тек сада постају опћенитим, тако символичко употребљавање кађења и осветљења при богослужењу, дакле символична употреба тамјана, кандила и свећа; неке друге форме култа пак, које постојаху већ у првом перијоду, тек сада добише развијенији облик, тако осењивање знаком крста, које се дотле вршило, колико нам је – свакако само из африканске цркве – познато, само тако, што се цртао знак крста на челу једним прстом, а сад се све више развијало, док није достигло најпотпунију форму, наиме тако, да је ишло са чела на прса и са једног рамена на друго, на Западу са левог на десно, на Истоку са десног на лево, и то на Западу са целом шаком, на Истоку са три прва прста ради символисања Свете Тројице, која се при томе обично призивље. Тако и символизирање благосиљања, које се вршило полагањем знака крста над другим лицем или над множином лица или ствари или само у правцу према истима.“
Да је осењивање крсним знаком настало у оквиру цркава на афричком континенту, а да у другим крајевима оно још увек није било познато у II и III веку после Христа (а поготово у време апостола), Јевсевије потврђује и следећим исказом:
„‘При почетку и свршетку сваке важније радње ушао је код Хришћана побожан обичај осењивати се знаком спасоноснога крста у знак примања, усвајања спасења. По сведочанству Тертулијанову у Африци се знак крста метао на чело. Како се у то доба на Истоку метао знак крста, није нам познато.“
Из претходно наведеног извора сазнали смо да у апостолско време, а и деценијама након њих, велики део хришћанског света није поседовао праксу осењивања знаком крста. Овај обичај је полагано, вековима, улазио у употребу и добијао све развијеније форме (до оних које данас постоје у Источној и Западној цркви). Тврдња протојереја Кирила Зајца, о томе да је осењивање знаком крста (као и ношење крста на грудима) довело своје порекло из времена апостола, се још једанпут показала потпуно погрешном.
А шта је са поштовањем крста?
Да ли је у односу на крст на коме је распет Господ ситуација иоле другачија? Какво поштовање према Христовом распелу треба да поседују данашњи хришћани, угледајући се на ранохришћанску односно апостолску праксу? Ево како нас о проналажењу и поштовању једне од најзначајнијих реликвија - крста на коме је страдао Исус Христос, као и неким другим, извештава црквени историчар Јевсевије Поповић:
„‘Први повод за то беше крст, на коме је Христос страдао, и за који се опћенито држало, да се налази у Јерусалиму. Од средине IV. столећа амо имамо вести о наласку Крста. Наиме пре свега Кирил Јерусалимски 348. сведочи у својим катихезама, да се Крст налази у Јерусалиму, и о томе да се мали делови истога раздају по целом свету, затим у свом писму цару Констанцију 351., у автентичност којега неки новији међутим сумњају, сведочи, да је Крст нађен за време цара Константина; даље 395. Амвросије, и после њега многи други, причају да је 326. Јелена мати Константина Великог на Голготи дала ископавати и тражити крст Христов, и да су том приликом нашли три крста; крст Спаситељев су одмах распознали од друга два крста помоћу чудеса, која се на њему десише, и царица Јелена га је поделила на два дела; једну полу је сместила у цркви ускрса, коју је њен син подигао у Јерусалиму, а другу полу је послала своме сину, који ју је сместио у својој статуи у Цариграду. Крст који се чува у Јерусалиму беше предмет опћег поштовања и многи побожни хришћански посетиоци Јерусалима ломљаху делиће од њега, отуда силни делићи од крста Христова по целом Хришћанском свету. Побожно тражење, чување и поштовање Крста у Јерусалиму, побудило је друге да траже одеће Господње, одеће Његове матере, апостола, мученика и светитеља, да траже предмете, којима су мученика мучили и т.д., и веровало се, да такве предмете и налазе. Тако уз кости апостола, мученика и светитеља дођоше и други предмети, које су као њихове реликвије чували у црквама и приватним кућама и поштовали их као и кости. Али будући да су се при том често дешавале преваре, то су црквени настојатељи та варања осуђивали, а државни и црквени закони ограничавали. Као што се прича о Крсту, тако се причаху чудеса и о другим светитељским реликвијама; али ипак у другом перијоду још не сретамо неке касније спомињане чудотворне силе реликвија.“
Желео бих да укратко размотримо овај веома важан извештај о догађајима из давне прошлости. Иако нам еванђеља не дају ни најмањег повода да верујемо да је било ко међу апостолима у време Христовог скидања са крста и мало обраћао пажњу на ту направу за мучење и убијање, нити нам пак казују да су сва три крста било где закопана а поготово не на Голготи, кроз историју су се о њима испрела најразличитија веровања. Наиме, приповеда се (и то не на основу баш сувише поверљивих извора; на тај закључак нас наводи Јевсевије када каже да у аутентичност извора неки новији историчари сумњају) да је крст на коме је Христос био распет пронашла царица Јелена на Голготи, са још два друга крста која су припадала двојици разбојника. Према подацима које износи Ralph Woodrow наводећи дело „Encyclopedia of Religions“, иако је посета царице Јелене Јерусалиму 326. год. вероватно историјски тачна, вести о њеном проналажењу крстова није се појавила пре 440. године нове ере, што ће рећи, 114. година касније. Исти аутор, наводећи дело „Fausset's Bible Encyclopedia” казује да су јеврејски закони, који су важили у време Исуса Христа, налагали да сви крстови, на којима се извршило распињање, буду уништени спаљивањем. Уколико су ове информације тачне, онда свакако није истина да су ови крстови могли бити пронађени три стотине година након Исусовог распећа, из простог разлога њиховог претварања у пепео и дим давно пре тога. Са друге стране, вероватноћа да се нађу баш крстови Христа и разбојника, па макар они били и сачувани до времена Константина, је изузетно мала. То из разлога што су распињања политичких противника Рима и различитих разбојника у то време у Јудеји била уобичајена, готово свакодневна појава. Сасвим је сигурно да је брдо Голгота било изабрано место за распињање, на коме су пре Христа а и после њега, на крстовима различитог облика и димензија страдале на стотине људи. Посебно масовно распињање не само на Голготи већ посвуда око Јерусалима на хиљадама крстова десило се четрдесетак година након Исусовог распећа, током у историји познатог „Јудејског рата“ и опсаде Јерусалима од стране римске војске. Ево шта је о том масовном распињању изгладнелих бегунаца из опкољеног Јерусалима записао познати римски историчар јеврејског порекла Јосиф Флавије:
„И када су били ухваћени, по нужди су се бранили из страха од смрти, а после борбе чинило им се да је касно да моле за милост. Бичевани, морали су још пре смрти да претрпе свемогуће муке, па су затим прибијани на крст насупрот зиду. Премда је Тито сажаљевао те несретнике, јер је свакодневно било заробљавано око 500, а кадгод и више, ипак је сматрао да је опасно да ове силом савладане Јудејце пусти да слободно оду, а ако су их хтели чувати, могло се догодити да они постану стражари својих стражара. Но највише што је руководило њега да дозволи разапињање, била је нада да ће тај поглед покренути опседнуте на попуштање, јер су исту казну и они имали да очекују ако се не предају. У свом огорчењу и мржњи војници су прикивали на крст, за спрдњу, свакога у другом положају, а како их је много било, убрзо, већ, није било места за крстове, нити крстова за тела.“
Када дакле знамо да су око Јерусалима извршена многобројна распињања и пре а поготово после Христовог времена, те да су 70. год. н. е. сва расположива стабла дрвећа била употребљена за прављење крстова који су као шума окруживали град, онда нам се чини посве невероватним да се међу толиким крстовима пронађу баш они на којима су били распети Исус и разбојници. Даље се у легендама о проналажењу Христовог крста казује да је део крста који је на себи имао закуцане ексере (клинове) којима су биле прободене Христове руке, послат цару Константину, који је један клин причврстио за свој шлем а други за узде свога коња. То је учињено, како су многи „свети оци” протумачили а пренела нам Католичка енциклопедија, због тога да би се испунило Писмо које је прорекло у књизи пророка Захарије 14:20:
„‘У тај ће дан бити на звонцима коњским: светиња Господу.“
А што се тиче средњевековне праксе, коју нам је Јевсевије Поповић такође пренео, а то је да су се комадићи Христовог крста разносили широм света због поштовања и поклоњења њима од стране верника, могли бисмо да и о њој кажемо неколико речи. Наиме, број ових мањих или већих делића „правог Исусовог крста“ се толико био намножио по читавом свету током средњег века да је француски реформатор Жан Калвин једном приликом рекао да, када би се сви они сакупили на једно место, могли би да формирају добар бродски товар. То је свакако требало да значи да је највећи део тих комада дрвета био лажно представљан и погрешно сматран за делиће Христовог крста! Да би објаснио постојање ове велике количине дрвенастог материјала откинутог од поменутог „правог крста“, свети Паулин (Павле) је ову појаву објашњавао „реинтеграцијом крста“. Другим речима, ма колико се комадића од њега ломило, оригинални Христов крст се никада није смањивао у својој величини.
Шта Свето писмо каже о оваквом поштовању комадића дрвеног крста на коме је Христос био распет (и поред тога што смо установили да је приповест о проналажењу тог крста највероватније легендарна тј. неистинита)? Да ли би Господу одиста било угодно да се његови верници клањају пред „Крстом” и целивају га својим уснама, па макар он био уистину пронађен? Божија Реч нам даје више него јасан одговор на ово питање.
Дрвени крст на коме је Христос био распет (а његов тачан облик нам није познат) послужио је својој сврси на дан Господње смрти на Голготи. После тог величанственог догађаја искупљења греха човечанства пред Богом Оцем, груба дрвена направа која је том циљу послужила – требала је да буде заборављена. Иако апостоли у својим посланицама на више места спомињу Христов крст , он у њиховим мислима ни на једном месту не представља предмет којем би требало исказивати неко посебно поштовање. Христов крст у новозаветним посланицама представља слику више него болне, срамне и понижавајуће смрти којој је Господ био подвргнут ради спасења грешника. Мисли и поуке апостола упућене верницима су увек биле усмерене само и једино на Исуса Христа Спаситеља, а не на комад дрвета. Да апостоли нису одавали никакво поштовање крсту на коме је Христос био распет сведочи и чињеница да никада на такво поштовање нису упућивали ни своје ученике, те да су понекада, у својим проповедима говорили, једноставно, да је Исус био распет „на дрвету“:
„И кад су свршили све што је написано за њега, скинуше га са дрвета и метнуше у гроб.“ (Дела ап. 13:29);
„Он је на свом телу понео наше грехе на дрво, да се опростимо грехова и да живимо за праведност; његовим ранама сте исцељени.“ (1. Петрова 2:24).
У Старом завету је постојала једна врло добра слика Христовог крста, као и самог Исуса који спасава све који на Њега као Спаситеља погледају вером. Ево шта је о овој слици крста (и себе самог) рекао Господ Исус Христос:
„Као што Мојсије подиже змију у пустињи, тако треба да се подигне Син човечји, да сваки – ко верује – има у њему живот вечни.“ (Ев. по Јовану 3:14-15).
Дакле, као што је Мојсије подигао змију у пустињи, тако је требао да буде подигнут и Исус, да би сви који у њега верују стекли опроштење греха и вечни живот. О каквом се подизању змије заправо ради? Ево шта је о позадини овога догађаја записано у Старом завету:
„И викаше народ на Бога и на Мојсија: зашто нас изведосте из Мисира да изгинемо у овој пустињи? Јер нема ни хљеба ни воде, а овај се никаки хљеб већ огадио души нашој. А Господ пусти на народ змије ватрене, које их уједаху, те помрије много народа у Израиљу. Тада дође народ к Мојсију и рекоше: згријешисмо што викасмо на Господа и на тебе; моли Бога нека уклони змије од нас. И Мојсије се помоли за народ. И Господ рече Мојсију: начини змију ватрену, и метни је на мотку, и кога уједе змија, нека погледа у њу, па ће оздравити. И начини Мојсије змију од мједи, и метну је на мотку, и кога год уједе змија он погледа у змију од мједи, и оздрави.“
Овај старозаветни догађај је био предивна слика спасења од вечне погибије као и опроштења греха које задобија свака особа која се вером, без икаквих својих заслуга и добрих дела, поузда у дело Онога који је био распет на Голготи. Израиљци, чијим је венама текао змијски отров, нису имали времена да учине било какво добро дело да би били спасени. Једноставним Божијим решењем, погледом на змију коју је Мојсије направио од бакра и ставио на врх штапа, сваки уједени би био сместа исцељен а змијски отров би био неутралисан. Међутим, иако је поменута бакарна змија послужила својој сврси у пустињи, једном за свагда, Израиљци су је ипак сачували. Неколико стотина година након Мојсијевог времена, после смрти цара Соломона и свог духовног посрнућа, од ње су начинили идола коме су се клањали и кадили димом од тамјана. Јудејски цар Језекија је, након што је ступио на престо, уништио поменуту змију и прекинуо идолопоклонство које се пред њом вршило:
„А треће године царевања Осије сина Илина над Израиљем зацари се Језекија син Ахазов над Јудом. Бијаше му двадесет и пет година кад поче царовати, и царова двадесет и девет година у Јерусалиму. Матери му бјеше име Авија, кћи Захаријина. И чињаше што је право пред Господом сасвијем као што је чинио Давид отац његов. Он обори висине, и изломи ликове и исјече лугове, и разби змију од мједи, коју бјеше начинио Мојсије, јер јој до тада кађаху синови Израиљеви; и прозва је Неустан (тј. »Нечисто«; прим. И. С.).“
Као што можемо да уочимо, штап и бакарна змија који су у јеврејској прошлости одиграли тако важну улогу спасења народа од сигурне смрти, и били направљени по Божијем изричитом наређењу, када су извршили своју функцију постали су непотребни. Шта више, њихово чување у народу је резултовало крајње негативним последицама, јер су почели да буду сматрани неком врстом „светих реликвија“ којима су указивали поштовање које је било супротно Божијој вољи.
Исти је случај и са дрвеним крстом на коме је био распет Господ Исус Христос. Крст је у потпуности послужио сврси којој је био намењен. На њему је страдао Онај који је на себе узео све грехе света. И дан данас, сваки појединац који вером погледа у Њега прима опроштење греха и вечни живот. Судећи према извештају из малочас наведеног текста (као и понашању апостола и других ученика у Новом завету), крсту на коме је био распет наш Господ па макар био он и заиста пронађен, не би требало указивати никакву религијску почаст. Било какво поштовање крста од стране хришћана које би било налик поштовању Мојсијевог штапа и бакарне змије од стране старозаветних Израиљаца, сасвим сигурно не би било Богу по вољи. Управо из тог разлога, апостоли, заједно са хиљадама првовековних верника, нису практиковали нити пак упућивали друге на ову очигледно погрешну религијску праксу.
Нема коментара:
Постави коментар