Свето писмо и молитве за покојнике

‘ИМАТЕ ЛИ МОЛИТВЕНО ОПШТЕЊЕ СА УМРЛИМ ОЧЕВИМА, МАЈКАМА, ДЕДОВИМА И СА СВИМА У ВЕРИ УСНУЛИМА? ДА ЛИ СЕ МОЛИТЕ ЗА ПОКОЈНИКЕ? ИЛИ СТЕ НА ЊИХ ЗАБОРАВИЛИ, ПА СЕ СМРТ ПОКАЗАЛА ЈАЧОМ ОД ЉУБАВИ ХРИСТОВЕ? – А У АПОСТОЛСКОЈ ЦРКВИ МОЛИЛИ СУ СЕ ЗА ПОКОЈНИКЕ.’  -протојереј Кирил Зајц

ДА ЛИ ЈЕ МОЛИТВЕНО ОПШТЕЊЕ СА ПРЕМИНУЛИМ ПРЕЦИМА У САГЛАСНОСТИ СА УЧЕЊЕМ СВЕТОГ ПИСМА? ДА ЛИ ЕВАНЂЕЛСКА ВЕРА ПОДРАЗУМЕВА МОЛИТВЕ ЗА ПОКОЈНИКЕ?

    Судећи према горе наведеној изјави православног свештеника, одговор на оба постављена питања морао би да буде позитиван. Према његовом тврђењу „у Апостолској цркви“ (дакле, за време живота Христових апостола), постојала је устаљена пракса молитвене комуникације са умрлима, као и практиковање молитвеног посредовања за преминуле. Ова пракса подразумева двосмеран однос: молитвено посредовање мртвих за живе (они који су у рају се моле за људе на земљи) и живих за мртве (живи се моле да би преминули што лакше стигли у рај). Потпуно би било логично подразумевати да и ова наука има своје снажно упориште у светим текстовима исписаним апостолским перима. Књиге Новог завета морале би да буду пуне примера оваквог „спасоносног“ деловања првовековних верника.
Ипак, зачудо, ни у једном од говора Господа Исуса Христа, нити пак у апостолским поукама, не можемо да нађемо ни најмањи помен овакве праксе нити упућивање на њу. Најпре из разлога што божанска наука о спасењу не подразумева недефинисано стање пред Богом након смрти (да би молитве живих могле да помогну мртвима да стигну у рај), нити пак упућује на закључак да преминули верници представљају молитвене посреднике који чују молитве својих сродника и преносе их Богу. У Новом завету заиста нема ни говора о било чему што смо управо поменули.

    Но, ипак, како је могуће да православни оволико греше у погледу онога што се дешавало у првовековном, апостолском хришћанству? Одакле потичу информације којих се чврсто држе, а које их уверавају да је њихова веронаука потпуно у складу са еванђељем?

   На почетку овог кратког прегледа веровања Источне цркве о неопходности молитава за умрле, желео бих да наведем изјаву Ивана Никољина из 'Православне апологетике'. Оно што из тог казивања сазнајемо јесте да молитве за умрле не могу да нађу своје утемељење у светописамским текстовима већ да у потпуности потичу из касније насталог предања (тј. учења црквених отаца):

„Ако Св. Предање не би допуњавало Св. Писмо, онда би, значи, многа верска питања (поштовање светитеља, икона, молитва за умрле) остала без повољног решења.“

Сматрам да је потребно да ову тврдњу руског православног богослова добро упамтимо пре него што кренемо у даље проучавање. То свакако из разлога што ћемо се срести са многобројним стиховима из Писма које његове колеге наводе ради потврде да су молитве за мртве ипак засноване на Христовој и апостолској науци (дакле, на новозаветним текстовима). Оно што ће нам, наравно, веома брзо постати јасно јесте да наведени стихови у свом правом контексту казују сасвим нешто друго и да се никако не могу користити при доказивању догме чије смо разматрање започели. Ево на који је начин Лазар Милин библијским текстовима оправдао утемељеност овог свог веровања:

''Пошто ће се дефинитивна одлука суда Божјег изрећи тек на општем суду после васкрсења, и то за сву вечност, то осуда посебног суда није потпуна и дефинитивна него траје од смрти до свеопштег суда. Ако нису у питању грешници са смртним гресима, она се може ублажити молитвама Цркве. Основ за овакве молитве налази се у Светом писму. Свето писмо нас поучава да треба да се молимо једни за друге (Јак. 5, 16), и да се молимо за све људе (1. Тим. 2, 1). Пошто у Светом писму нема никаквог просторног и временског ограничења на које људе треба да се односи наша молитва, и пошто су „Богу сви живи“ (Лк. 20, 38), и пошто смо ми увек Господњи, било да живимо било да умиремо (Рим. 14, 8), то се онда ове речи Св. писма, да треба да се молимо једни за друге, односе не само на живе наше познанике на земљи, него и за нашу браћу која су отишла из земаљског у духовни свет. По речима Спаситељевим „хула на Духа Светога неће се опростити људима ни на овом свету ни у будућем“ (Мт. 12, 32). Значи има греха који се могу опростити и у будућем веку. То су они греси који не значе хулу на Духа Светог (Мт. 12, 31-32). (...) Но пошто покојници не могу више ништа учинити за побољшање свога посмртнога стања, а оно се принципијелно ипак може побољшати јер се неки греси могу опростити и „на ономе свету“, то онда они тај опроштај могу од Бога добити само због молитава Цркве и оних који се за њих моле. Спаситељ нам је дао једно врло утешно обећање: „што год заиштете у моје име, то ћу учинити, да се прослави Отац у Сину. Ако ме што замолите у моје име, ја ћу учинити“ (Јн. 14, 13-14). А пошто је Спаситељ једини посредник између Бога и људи (1. Тим. 2, 5) који је измирио човечанство са Богом приневши себе самог на жртву за грехе света, проливши своју крв (Мт. 26, 26-28; Лк. 22, 19-20), то онда наша молитва не само за живе него и за покојне бива угодна Богу и врло добротворна за њих кад је спојена са приносом бескрвне жртве, то јест са литургијом. Ово своје учење, засновано очигледно на Светом писму, Црква је у Светом предању наследила још од апостола па је зато од најранијих времена постојала молитва не само за живе него и за мртве. (...) Као што смо видели, она (тј. Црква, прим. И. С.) своје молитве за покојнике и све своје литургичке обреде, па и заупокојене литургије, парастос и опела заснива строго на Светом писму.“

    У читавом овом подужем изводу из Милинове књиге, у којој је он покушао да докаже погрешност веровања између осталих и еванђеоских заједница, налазимо помен многих стихова који се налазе у Књизи над књигама. Према Милину, нема никакве сумње да Свето писмо потврђује православно веровање и праксу. Но, ако претпоставимо да је Иван Никољин, такође православни богослов, био исто тако теолошки образован колико и г-дин Милин, онда се поставља питање како је могуће да су њих двојица могла да донесу два потпуно опречна закључка? Никољин је очигледно у своме ставу био искренији, те је, вероватно и преко своје воље, признао да ниједан текст из Старог и Новог завета не потврђује догму о неопходности молитава за умрле (осим уколико не буде цитиран потпуно ван контекста у коме иначе стоји). Веома је лако доказати да је Никољин у овоме био у праву. Пошто желим да на овом месту укратко прокоментаришем библијске наводе из дела Л. Милина (које он, као што је очевидно, није ни цитирао већ само навео места на којима се налазе, уз сопствено препричавање њиховог садржаја), молим читаоце да у својим Библијама провере моје наредне тврдње.

   Наиме, истина је да нас Божија Реч упућује да се молимо једни за друге (Јаков 5:16), као и за све људе (1. Тим. 2:1). Међутим, апостоли не упућују вернике да се моле за душе умрлих, већ је у првом случају реч о молитви за оздрављење болесника, а у другом о молитви за обраћење неверујућих људи, њихово усвајање спасења вером у Христа, као и за миран и тих живот (без прогонстава) проведен у побожности од стране већ обраћених особа. Даље, увиђамо да се Милинова тврдња да Свето писмо подразумева да треба молити за све људе – без временског ограничења – дакле и за живе и за мртве, заснива на делу стиха из ев. по Луки 20:38, који говори да су „Богу сви живи“... Овај текст не даје ни најмањи повод да се на њему заснује учење о молитвама за умрле, већ читав контекст од 27-40 стиха описује Христов одговор упућен садукејима – а у вези васкрсења из мртвих .
Наредни одломак кога је поменуо г-дин Милин налази се у посланици Римљанима 14:8, а читав контекст гласи овако:

„‘Нико од нас не живи за самога себе и нико за себе не умире. Јер ако живимо – Господу живимо, ако пак умиремо – Господу умиремо. Стога, било да живимо, било да умиремо, ми припадамо Господу. Христос је, наиме, зато умро и оживео – да би био Господ мртвима и живима.“ (стихови 7-9).

Оно што Павле казује у овом одељку, као и у оном који му претходи (стихови од 1-6), јесте чињеница да живљење сваког хришћанског верника треба да буде у потпуности подређено Господњој вољи и у служби ближњима. Такође, говори и о сигурности спасења (кроз веру у Спаситеља) јер „било да живимо, било да умиремо ми припадамо Господу”. Сам Христос је наиме рекао: „‘Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене – живеће ако и умре.“ Пошто је очигледно да наведени стихови немају никакве везе са молитвама за умрле, већ заправо говоре супротно – о томе да прави хришћанин засигурно припада Господу и за време живота као и после смрти (док за неверујуће важи Реч о вечној осуди, записана у Јн. 3:18, 36) - уопште није јасно због чега их православни повезују са тим својим веровањем.

Ни наводи које налазимо даље у Милиновом објашњењу никако се не уклапају у концепт науке о молитвама за упокојене. У њима Христос говори о „хули на Светог Духа“ као о неопростивом греху, који се „неће опростити ни на овом свету ни у будућем“. По логици православних то значи да се греси који не представљају „хулу на Светог Духа“ могу опростити у будућем свету, иако Господ није у свом излагању наговестио ни најмању могућност за тако нешто. И тако, као што ниједан стих не можемо да тумачимо ван смисла и значења целокупне еванђелске науке, то правило важи и за овај. Оно што је претходило Исусовој изјави, да ће се „сви греси опростити људима, осим хуле на Светог Духа“, јесте било проглашавање Исуса слугом ђавола, који помоћу Веелзевула, демонског владара изгони демоне (стихови 23-24). Господњи одговор је гласио овако: „‘Али ако ја Божијим Духом изгоним демоне, онда је дошло до вас царство Божије.“ Дакле, Исус је демоне изгонио Божијим Духом а не уз помоћ ђаволске силе. Изједначавање Божијег Светог Духа са нечистим духом Веелзевулом (сотоном) од стране јеврејских традиционалиста фарисеја, Христос је окарактерисао као хулу на Светог Духа – грех који не може бити опроштен никада. Наиме, апостол Јован нам у трећем поглављу свога еванђеља казује да је Никодим признао да су они, фарисеји, имали увида у то да Исус чини чуда потпомогнут божанском силом: „‘А беше међу фарисејима човек по имену Никодим, старешина јудејски; овај дође Исусу ноћу и рече му: рави, знамо да си ти као учитељ дошао од Бога; јер нико не може да чини ова чуда која ти чиниш ако Бог није с њим.“ Међутим, иако су знали да је Он као учитељ дошао од Бога, фарисеји као религиозни људи нису били послушни Господњој вољи, те су из бојазни да не изгубе углед и поштовање од народа који им је указивао све почасти (види: Мк. 15:9-10; Јн. 11:47-48, 12:19), оптуживали Исуса за најразличитије кривице. Једна од најтежих оптужби је била управо ова о којој говоримо, а то је проглашавање Исуса сотониним слугом.
Из свега до сада реченог, произилази да је хула на Светог Духа (грех који се неће никада опростити) заправо свесно и намерно одбацивање Исуса Христа као Божијега Сина и Спаситеља. То наравно не значи да ће сви остали греси моћи да буду опроштени након смрти појединца. Напротив! Када говори да ће се „сви греси опростити људима“ Господ подразумева да таквом опроштењу мора да претходи и једини услов а то је покајање оних који су хулили на Бога и Његовог Сина Исуса Христа – за време док су били неверујући. Према Господњим речима, Свети Дух уверава и доказује свету да је неверовање у Спаситеља заиста велики грех:

„А кад он дође, Дух истине, упутиће вас у сву истину; јер неће говорити сам од себе, него ће говорити оно што слуша, и најавиће вам што ће доћи.“ „И када он дође, доказаће свету да има греха, и праведности, и суда. У погледу греха – што не верују у мене.“

   Једини начин да човек буде спасен и да му греси буду опроштени (те да у исто време буде сигуран да не само што није похулио на Светог Духа већ да је послушао Његов глас) јесте поверовање и предање живота Христу Спаситељу. Реч Божија сведочи да ће сваки неверујући човек који умре сасвим сигурно бити осуђен – те да за њега нема више милости и опроштења:

„Ко верује у њега – томе се не суди; а ко не верује – већ је осуђен, што није веровао у име јединородног Сина Божијег. (...) Ко верује у Сина има вечни живот; а ко је непослушан Сину неће видети живота, него гнев Божији остаје на њему.“

   Дакле, израз да се „хула на Светога Духа“ неће опростити ни на овом ни на оном свету не подразумева да ће други греси моћи да се опросте, већ указује на сву величину греха непослушања гласа Светога Духа који сведочи о Спаситељу (види: Јн. 15:26). Сазнања о претходно истакнутим истинама Светог писма готово да остављају излишним размишљање о осталим стиховима из еванђеља којима православни бране своје учење о неопходности молитве за умрле. Тако, Исусово обећање записано у Јн. 14:13-14, о томе да ће Он услишити све молитве које му ученици буду упућивали (а које, наравно, буду биле Њему по вољи) свакако да не упућују на мољење за душе умрлих. Доказ за ову тврдњу свакако јесте апостолска молитвена пракса у којој ни на једном једином месту у Писму не налазимо да су се они молили за мртве, нити су пак упућивали друге да то чине. Овакве молитве би, уосталом, биле и сувишне јер умрли хришћани и после своје смрти припадају Господу – пошто су за време свога живота искусили Божију милост опроштења греха и доживели ново рођење. Стихове из посланице Римљанима који говоре баш о томе (Рим. 14:7-8) навео нам је и сам господин Милин у својој књизи. Са друге стране, неверујући људи су већ осуђени због свога неверства, под претњом вечнога суда уколико се не буду покајали до краја свога овоземаљског битисања.

   Тако, оно што можемо да закључимо на крају овог прегледа правог значења библијских цитата које православни наводе потврђујући своје учење, јесте да је признање Ивана Никољина, у коме нам је ставио до знања да се молитве за умрле темеље искључиво на предању а не и на Светом писму, вредно сваке похвале.

                                 АПОКРИФНА ЛИТЕРАТУРА И МОЛИТВЕ ЗА УМРЛЕ

   Оно што свакако није лоше напоменути јесте чињеница да, уколико већ канонске богонадахнуте књиге Старог и Новог завета на подржавају идеју о молитвама за мртве, онда се таква подршка, од стране православ-них, тражи и проналази у апокрифној литератури. Го-ворећи о приношењу жртава за душе умрлих – ради опроштења њиховог греха, г-дин Милин наводи „доказе” из две апокрифне књиге. Реч је о књизи Сирах и 2. књ. Макавејима. Ево како гласи текст из Милиновог апологетског дела:

„Најзад, није без икаквог значаја споменути да су молитве за покојнике имали и старозаветни Јевреји. Кад се у хаљинама погинулих јеврејских војника у доба Јуде Макавеја нађоше драгоцености од дарова идолских, тада се сви Јудеји обратише Богу с молитвом да им се тај грех опрости, а сам Јуда посла у Јерусалим да се за грех мртвих принесе жртва, и учини молитву за мртве да се очисте од греха (2. Мак. 39-42 и 43-46) (тј. 2. Мак. 12:39-42 и 43-46; прим. И. С.). Дакле, молитва за покојнике није само многобожачки обичај који је Црква тобож копирала, него је то свељудски обичај, а Црква га је увела на основу Светог писма и Светога предања.“

    Оно што је овај православни богослов изоставио да нам саопшти јесте да су ови „старозаветни Јевреји” живели у времену након завршетка писања Старог завета (у другом веку пре Христа) у доба великог утицаја хеленистичке (грчке) културе и веровања на јеврејску ре-лигију. Ови Јевреји свакако нису могли да пронађу практиковање молитава за мртве у старозаветним књигама које су писали Божији пророци, јер Стари завет не познаје такво учење. Насупрот томе, грчка религија је подразумевала наставак егзистенције душе након смрти и прописивала одређене обреде које су живи требали да спроводе ради њихове добробити на оном свету. Апокрифне књиге Старог и Новог завета се управо зато и називају апокрифним што се удаљавају од божанске истине. Као што сам то напоменуо и у првом поглављу, апокрифна дела (нпр. малочас од г-дина Милина наведена 2. књ. Макавејима) оправдава и самоубиство (2. Мак. 14:41-46), које се назива „часном ствари'', потпуно насупрот Божијој Речи објављеној у старозаветном кано-ну која самоубиство осуђује и казује да су наши дани у Господњим а не у нашим рукама (Псалам 31:15-16).
Уосталом, и сам Милин признаје да је практиковање молитава за умрле „свељудски“ (дакле ипак незнабожачки) обичај, те да га је Црква увела на основу Светог писма (тј. апокрифа које Православна црква назива „девтероканонским” тј. „другоканонским“. Разлог томе је што се служи и њиховим текстовима ради обликовања своје догме), и светог предања (тј. касније уведених верских идеја које су потекле од, на хришћанство недовољно обраћених, црквених отаца).