Да ли Свето писмо говори о светим тајнама?

‘ДА ЛИ СУ СЕ КОД ВАС САЧУВАЛЕ СВЕТЕ ТАЈНЕ? – КРШТЕЊЕ, МИРОПОМАЗАЊЕ, ПОКАЈАЊЕ, ПРИЧЕШЋЕ, БРАК, ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊЕ? ОНЕ ПОСТОЈЕ ОД АПОСТОЛСКОГ ДОБА, А О ЊИМА СЕ ГОВОРИ У НОВОЗАВЕТНИМ СВЕТИМ КЊИГАМА!’ протојереј Кирил Зајц

ПОРЕКЛО СВЕТИХ ТАЈНИ. ДА ЛИ ОНЕ ЗАИСТА ПОТИЧУ ОД АПОСТОЛСКОГ ДОБА?
ДА ЛИ СЕ О ЊИМА ГОВОРИ У НОВОЗАВЕТНИМ КЊИГАМА?

  Према учењу Православне цркве, Господ је осмислио да човеково спасење оствари тако што ће предати људима одређени број светих тајни, које би они требали да врше и да их се придржавају. Управо оне (свете тајне) представљају једини начин за задобијање спасења и вечног живота. Ево шта о томе читамо у православној литератури:

„Сав свет лежи у злу“, констатовао је још врло давно љубљени апостол Христов, св. еванђелист Јован (Јов. 5, 19). У том свету зла човек се налази као у бунару, на његовом дну, одакле вапије за спасењем. Сам је немоћан да се својим силама спасе док му неко са врха бунара не спусти конопац спасења за који ће се он, својом во-љом, оберучке ухватити. (...) Свете тајне Цркве Христове (православне) су онај „конопац“ који је Господ Исус Христос са небесних висина, из чисте и безграничне љубави према човеку, спустио у на-шу долину плача да бисмо се ми, грешни људи, ухватили за њега и својим раслабелим силама, уз помоћ благодати Божје, изашли на светлост невечерњег дана Божјег.“

  Светих тајни у Православљу има седам, а то су: крштење, миропомазање, причешће, покајање (тј. испо-вест), свештенство, брак и јелеосвећење.

  Сваки пажљиви читалац Светог писма приметиће да од наведеног броја појмова постоје најмање два који се у новозаветним текстовима уопште не помињу. То су миропомазање (као пропратни чин крштења) и јелеосвећење (освећење јелеја тј. уља за помазање болесника). Апостолска новозаветна пракса описана у Библији нам ни једним словом не пружа доказе да су првовековни хришћани били помазивани уљем (миром) након крштења, нити пак да су пре помазивања болесника уљем „у име Господње“ апостоли претходно вршили његово освећење. Иако се у Новом завету спомиње крштење многих људи, као и помазивање болесника уз молитву за његово исцељење, поменуте православне праксе (миропомазање и јелеосвећење) у потпуности изостају. Са друге стране, као што је познато сваком проучаваоцу православног учења, у Источној цркви је током векова постојало веровање да постоје још неке свете тајне поред ових седам које се данас званично признају. Такав је на пример монашки постриг (сечење косе, тј. шишање монаха приликом ступања у монашки ред). Ипак, под утицајем римокатоличке теологије, Православна црква је усвојила поменути број сакрамената:

„За Православље је карактеристично да не познаје строго одређивање броја седам за сакраменте. Додуше, теологија Православне цркве касније, под утицајем Римокатоличке цркве, преузела је број седам сакрамената. Међутим, Православље у начелу не познаје строгу разлику између сакрамената и сакраментала, то јест црквених посветних чинова, који нису у правом смислу сакраменти.“

  Историчар Ernst Benz у даљем тексту потврђује чињеницу коју заступају и еванђеоски хришћани, а то је да се учење о светим тајнама развијало постепено, током многих векова, уз различита мишљења црквених ауторитета о њиховом броју. Тек је хиљаду и двеста година после Христовог вазнесења коначно обликована догма о тајнама (сакраментима) какву данас затичемо у православном и римокатоличком хришћанству:

„На одређени начин целокупна је сфера Цркве »мистериогена« те из своје харизматичне пунине може увек стварати нове мистерије. Док је у старој цркви одређивање канона књига Новога завета било завршено у IV. столећу, фиксирање догме између V. и VII. столећа, поједностављење литургије у VII. столећу, дотле број сакрамената још није био утврђен све до краја првог хиљадугођа – што је у сваком случају знак стваралачке животности у овој свери. Један од великих учитеља Православне цркве, Дионисије Ареопагит (у VI веку после Христа, прим. И. С.), наводи у свом делу »О црквеној хијерархији« шест мистерија: крштење, евхаристија, потврда, свештенички ред, посвећење монаха и официј за мртве. Црквени учитељ Јован Дамаскин спомиње два столећа касније само два сакрамента: крштење заједно са припадајућом хризмом и евхаристију. Тек на Лионском сабору 1274. године грчки су теолози, у поводу расправе о сједињењу с Римом, прихватили број седам сакрамената, који је мало пре тога прихваћен у сколастичкој теологији Запада: крштење, потврда, евхаристија, покора, свештенички ред, женидба, болесничко помазање. И међу данашњим православним теолозима постоје многи који се не држе строго утврђених мистерија схемом од седам »сакрамената«, како их је назвала Римокатоличка црква, и који упућују на то да је много обухватнији опсег православних мистерија.“

  У управо цитираном и веома јасном наводу занимљиво је запазити и податак да је један од највећих православних теолога свих времена (поготово један од највећих и најзначајнијих теолога иконопоштовања), св. Јован Дамаскин, у овом погледу заступао много више протестантско него данашње православно гледиште – говорећи само о две свете тајне, крштењу и причешћу (вечери Господњој), а да су на списку Дионисија Ареопагита, два века раније, неке од данас признатих тајни биле изостављене а неке друге придодане – те да их је било укупно шест. Сматрам да су до сада наведене историјске чињенице више него довољне да докажу да се број „светих тајни” не темељи на Христовом и апостолском учењу, већ на мишљењима црквених отаца и одлукама каснијих сабора, и то тако што је на крају крајева број од „седам сакрамената“ код православних преузет од, у то време анатемисане, Западне цркве. Управо због тежине ових историјских аргумената, могли бисмо да посумњамо у тачност и осталих навода који се тичу учења о светим тајнама. На почетку смо навели текст из „Веронауке у кући“ који жели да нас увери да је број од седам светих тајни установио Христос и послао нам их са небеса као својеврстан „конопац за спасавање“, а ми смо увидели да су тај конопац исплели црквени оци кроз векове, и на крају један његов крај задржали на Западу а други пребацили на Исток.

                                     ТАЈНЕ КОЈЕ СУ СПОМЕНУТЕ У БИБЛИЈИ

  У Светом писму се на више места налази записана реч „тајна“. Њена примена и контекст у којем се спомиње су различити. Постоје људске и божанске тајне. Када се нпр. у Старом завету, у књизи о Судијама 3:19, или пак у Причама Соломоновим 25:9, спомиње ова реч, она се односи једино на обичне људске тајне, тј. ствари које свако од нас поседује а не би желели да о њима сазна велики број људи. Ипак, у стиховима које ћу навести, лако се може увидети да су одређене чињенице или дешавања биле тајна за поједине људе или читаве генерације. Постоје свакако и Божије тајне које никада од стране људи неће моћи бити схваћене у потпуности, као што су тајанственост и чудесност Божијег вечног постојања, Његове неограничене моћи и осталих многобројних величанствених особина:

„Јеси ли се ти први човјек родио? Или си прије хумова саздан? Јеси ли тајну Божију чуо и покупио у себе мудрост?“

„А кад би сам, питаху га за приче они који беху око њега с Дванаесторицом. И рече им: вама је дана тајна царства Божијег; а онима који су напољу све бива у причама, да »гледајући гледају и не виде, и слушајући слушају и не разумеју, да се не обрате и опроштено им буде«.“

„Не желим, наиме, браћо, да вам остане непозната ова тајна, да не би мудровали по својој мудрости: један део Израиља је окорео – док не уђу сви многобошци, и тако ће се спасти сав Израиљ...“

„А ономе који може да вас утврди по мом еванђељу и проповеди о Исусу Христу, по откривењу тајне о којој се вековима није говорило, а сад се јавила и кроз пророчка Писма...“

„Да се њихова срца утеше и да сједињени у љубави дођу до свег богатства пуног разумевања, до познања тајне Божије, Христа, у ком је скривено све благо мудрости и знања.“

„Ево вам казујем тајну: нећемо сви помрети, али ћемо се сви изменити, у моменту, у трен ока, кад затруби последња труба.“

„Оданде читајући можете да разумете моје схватање у Христовој тајни, која у другим нараштајима није била обзнањена људским синовима као што је сада Духом откривена његовим светим апостолима и пророцима.“

„»Зато ће човек оставити оца и мајку и прионуће уз жену своју, и биће двоје једно тело«. Ова тајна је велика, а ја говорим мислећи на Христа и на Цркву.“

„А жена беше обучена у порфиру и скерлет и позлаћена златом и драгим каменом и бисерима, држећи у својој руци златну чашу пуну гнусоба и нечистоте свога блуда, на челу јој пак беше написано име, тајна: велики Вавилон, мајка блудница и гнусоба земаљских. И видех жену како се опија крвљу светих и крвљу Исусових сведока. И зачудих се веома кад је видех.“

   Као што можемо да уочимо у горе наведеним стиховима, појам „тајне“ се углавном користи од стране библијских писаца приликом описивања учења о небеском царству, Христовој Цркви и васкрсењу мртвих. Такође, помиње се и будуће спасење израиљске нације као и настанак тајанственог Вавилона, који према многим еванђеоским тумачима представља материјално богату и од Бога отпалу, не на Библији већ на људским предањима основану цркву, која је у име заштите „правоверја“ кроз векове прогонила праве Исусове следбенике и брутално их убијала. Али ипак, оно што је уочљиво у готово свим стиховима које сам навео јесте апостолско истицање да су ствари о којима су писали биле тајна (тј. биле су сакривене) људима у прошлим временима, али да су престале бити тајном од тренутка њиховог објављивања кроз Христово еванђеље.

   Дакле, да поновимо још једанпут, крштење, вечера Господња, брак и остале „духовне институције“ које православни називају „светим тајнама“ се у Новом завету таквим не називају. Свето писмо ни на једном месту не помиње појам „светих тајни” а поготово не у вези оних религијских чинова или радњи на које се овај назив примењује у традиционалном хришћанству Истока и Запада.