Поштовање Мајке Божије (2 део)

КОМЕ ЋЕМО ВЕРОВАТИ, СВЕТОМ ПИСМУ ИЛИ СУМЊИВИМ ИЗВОРИМА ПРЕДАЊА?

Земаљска служба Исусове мајке је била, према библијском текстовима, много приземнија него што то верују традиционалне цркве. Сам Господ Христос је у више наврата у својим говорима ставио своју мајку на место које јој је одређено у Божијем плану спасења, изједначујући је са осталим својим ученицима који извршавају Божију вољу:

„Док је он још говорио народу, гле, мајка и браћа његова стајаху напољу желећи да говоре с њим. И неко му рече: гле твоја мајка и твоја браћа стоје напољу и желе да говоре с тобом. А он одговори и рече ономе што му каза: ко је моја мајка и ко су моја браћа? И пружи своју руку на своје ученике па рече: ево моје мајке и моје браће; јер ко год чини вољу Оца мога који је на небесима, тај је брат мој и сестра и мајка.“

Међу малобројним спомињањима Исусове мајке у Светом писму, најзначајнији за веровање православних верника јесте онај из еванђеља по Луки. Он описује сусрет две труднице, Захаријине жене Јелисавете и Марије, Јосифове веренице. Јелисавета, која је већ била зашла у године, засигурно је сматрала великим благословом то што ће постати мајка Месијиног претече (пророка који ће најавити Његов долазак). Међутим, без икакве сумње, сматрала је, и то са правом, да је њено блаженство посве занемарљиво када се упореди са благословом ког је удостојена она која ће носити у својој утроби, а потом и родити самог божанског Логоса. Као жена којој се приближавало време да постане мајка, у тренутку пристизања своје младе рођаке Марије, Јелисавета је, испуњена Светим Духом изговорила веома снажне и садржајне речи – за које у том тренутку није могла ни да замисли да ће их милиони људи, током многих наредних векова, тако погрешно разумети:

„У оне дане Марија уста и похита у горски крај у један Јудин град, па уђе у Захаријину кућу и поздрави Јелисавету. Када Јелисавета чу Маријин поздрав, заигра дете у њеној утроби, и напуни се Духа Светога Јелисавета, те повика из гласа и рече: благословена си међу женама и благословен је плод утробе твоје. И откуд ми то да мајка мога Господа дође к мени? Јер гле, кад глас твога поздрава дође до мојих ушију, заигра дете од радости у мојој утроби. И блажена је она која је поверовала да ће се испунити што јој је Господ рекао.“

Марија је након тога у своме хвалоспеву одговорила:

„Велича душа моја Господа, и обрадова се дух мој Богу, моме спаситељу; што погледа на понизност своје служитељке. Јер, гле, од сада ће ме сви нараштаји сматрати блаженом; што ми велика дела учини Силни, и свето је његово име, и милостив је од колена до колена онима који га се боје.“

Иако речи Јелисавете и Марије заиста могу да изгледају као неко посебно узвисивање, оне су означавале само признање посебности Божијег милосрдног дара – ког је могла да искуси само једна од милиона жена. Носити у својој утроби будућег Спаситеља света – заиста је био велики благослов. Марија је са правом била названа оном која је „благословена међу женама“. Многе жене кроз историју су постајале мајке великих Божијих слугу и пророка (како у старозаветном тако и у новозаветном периоду), али је само једна једина могла да постане мајка Божијег Сина. Но ипак, израз „благословена међу женама“ није био тако неуобичајен у библијским временима у оквиру израиљског народа. Овакву „титулу” која је изражавала сву посебност службе или учињеног дела понеле су, без сумње, и друге жене. Међу њима налазимо и једну која је живела у тзв. „време судија” (око 1300 год. пре Христа), а која је својим врсним и за жену посве неуобичајеним делом заслужила овакву врсту похвале. Наведимо најпре библијски текст који описује овај догађај, а потом и речи песме коју је, у славопој Господу, изговорила тадашњи судија и вођ јеврејског народа, пророчица Девора:

„Тада рече Девора Вараку: устани, јер ово је дан, у који ти даде Господ Сисару у руке. Не иде ли Господ пред тобом? И Варак сиђе с горе Тавора, и десет тисућа људи са њим. И Господ смете Сисару и сва кола његова и сву војску оштрим мачем пред Вараком; и Сисара сиђе с кола својих и побјеже пјешице. А Варак потјера кола и војску до Аросета незнабожачкога; и паде сва војска Сисарина од оштрога мача, не оста ниједан. А Сисара утјече пјешице до шатора Јаиље жене Евера Кенејина; јер бијаше мир међу Јавином царем Асорским и домом Евера Кенејина. И изиде Јаиља насусрет Сисари, и рече му: склони се, господару, склони се код мене; не бој се. И он се склони код ње у шатор, и она га покри покривачем. А он јој рече: дај ми мало воде да се напијем, јер сам жедан. А она отвори мијех млијека и напоји га, па га покри. А он јој рече: стој на вратима од шатора, и ако ко дође и запита те и рече: има ли ко ту? реци: нема. Тада Јаиља жена Еверова узе колац од шатора, и узе маљ у руку, и приступи к њему полако, и сатјера му колац кроз слијепе очи, те приђе у земљу, кад спаваше тврдо уморан, и умрије. И гле, Варак тјераше Сисару, и Јаиља му изиде насусрет и рече му: ходи да ти покажем човјека којега тражиш. И уђе к њој, и гле, Сисара лежаше мртав, и колац му у слијепим очима. Тако покори Бог у онај дан Јавина цара Хананскога пред синовима Израиљевијем. (...) И у тај дан пјева Девора и Варак син Авинејемов говорећи: Благосиљајте Господа што учини освету у Израиљу (...) Да је благословена мимо жена Јаиља жена Евера Кенејина; мимо жене у шаторима да је благословена. Заиска воде, млијека му даде, у господској здјели донесе му повлаку. Лијевом руком маши се за колац а десном за маљ ковачки, и удари Сисару, размрска му главу; прободе и проби му слијепе очи. Међу ноге њезине сави се, паде, лежа; међу ноге њезине сави се, паде; гдје се сави, ондје паде мртав.“

Са друге стране, „блаженом“ је била, у своје време, називана и једна од Јаковљевих жена, по имену Лија. Након што је њена слушкиња Зелфа родила Јакову јед-ног од синова, Лија је радосно изјавила:

„И рече Лија: благо мени, јер ће ме блаженом звати жене. Зато му надједе име Асир.“

Цар Соломон је такође, у Песми на песмама, описао блаженство девојке која је од свога младића изабрана међу многима:

„Шездесет има царица и осамдесет иноча, и дјевојака без броја; Али је једна голубица моја, безазлена моја, јединица у матере своје, изабрана у родитељке своје. Видјеше је дјевојке и називаше је блаженом; и царице и иноче хвалише је.“

Као што можемо да уочимо, израз „благословена међу женама“ односно називање „блаженом“ је био уобичајен израз којим је описивано усхићење због неког значајног дела у коме би учествовала нека од израиљских жена. Стога, поздравна реч упућена Марији од стране Јелисавете није представљала њено узвисивање врх небеса, јер би то онда морао да буде случај и са Јаиљом – која се прославила убиством не-знабожачког цара Сисаре - израиљског непријатеља, Лијом - којој је слушкиња родила још једног сина или било којом срећно заљубљеном девојком.

Уосталом, и сам Господ Христос је овај израз „благословена међу женама“ умногоме „приземљио“ указујући у свом мудром одговору на то ко заиста ужива благослов пред небеским Богом. Наиме, у ев. по Луки је описан Христов сусрет са једном од израиљских жена онога доба. Ова је, сва усхићена, након што је саслушала низ Господњих надахнутих говора, изразила управо ту мисао: „Благословена је међу женама Марија мајка Исусова“, само што ју је исказала нешто другачијим речима:

„А кад је он то говорио, једна жена из народа подиже глас и рече му: блажена је утроба која те је носила и блажене су дојке које си сисао.“ (Лк. 11:27).

Иако је могао да се сложи да је Његовој земаљској мајци указан велики Божији благослов тиме што Га је родила, Он је на усхићену опаску ове жене одговорио веома прецизно и директно:

„На то он рече: ипак су више блажени они који слушају Божију реч и држе је.“ (Лк. 11:28).

Иако се овакав одговор, који се односи на Маријин положај у оквиру Божијег народа (новозаветне Цркве) никако не подудара са учењем Православне цркве, он потиче од самога небеског Господа – и као такав – мора безусловно да се прихвати. Исус недвосмислено указује на то да веће блаженство од Његове мајке (која му је подарила људску природу) пред Богом уживају они који Га поштују и извршавају Његову вољу; те би православни данашњег времена добро урадили када би ове Господње речи послушали.

Еванђеоски хришћани придају Марији велико поштовање и сматрају је угледним примером вере и понизности коју и они треба да следе, сматрајући је блаженом, тј. управо онаквом каквом је и она сама себе назвала. Међутим, сматрати да је неко „блажен“ (дакле, да је примио мноштво благослова на основу Божије незаслужене милости) уопште не значи уздизати га на небески престо и давати му славу и част каква му уопште не припада. Уосталом, Господ Исус је назвао блаженим и све сиромашне духом, жалосне, кротке, гладне и жедне праведности, милостиве, чисте срцем, миротворце, прогнане ради праведности итд. - а то је број свих спасених кроз историју који износи на стотине милиона верника. Шта више, Писмо износи чињеницу да веће блаженство и од самих апостола (који су и поред вести о Исусовом васкрсењу остајали неверни) уживају пред Богом они људи који су у васкрслог Христа поверовали и поуздали се иако га никада нису видели телесним очима.

У еванђељу по Јовану читамо следећу Господњу изјаву, изречену након његове поновне појаве пред апостолима:

„Затим рече Томи: пружи свој прст овде и види моје руке, и пружи своју руку, па је стави у моја ребра, и не буди неверан – него веран. Тома одговори и рече му: Господ мој и Бог мој. Рече му Исус: поверовао си зато што си ме видео. Блажени су који не видеше – а повероваше.“

Апостол Петар неколико деценија након описаног догађаја, похвалио је веру блажених који никада нису имали прилике да виде Господа, али су у Њега чврсто веровали и имали љубав према Њему:

„Исус Христос, кога ви волите иако га нисте видели, у кога сад верујете иако га не видите, и радујете се неизрецивом и прослављеном радошћу, јер постижете циљ своје вере: спасење својих душа.“

На основу свих до сада наведених текстова, како библијских, тако и оних који описују историјски развој догме о Богородици, сазнали смо да највећи део православног веровања о Исусовој мајци није утемељен на еванђељима. За разлику од еванђеоских хришћана, који своје веровање базирају само на богооткривеним светописамским истинама, и у складу са њима Марију сматрају блаженом и благословеном (Лука 1:48), православни јој указују поштовање какво се указивало богињама из старих паганских религија.

Подсетићемо се речи богослова Сергија Булгакова са почетка ове студије. О православном поштовању Богородице он је саопштио:

„Љубав и поштовање Богородице јесте душа православне побожности, њено срце које греје и оживљава читаво тело.“

Запамтимо добро ове речи: душа побожности и срце које греје и оживљава читаво тело! Дакле, тема коју смо проучавали на претходним страницама је од суштинске важности. Ипак, нама је током претходног излагања постало очигледно да је „душа побожности“, којом дише васељенско Православље, током столећа постала онечишћена многим идејама које не могу да пронађу своје утемељење у Библији, светој књизи хришћанства. Срце које натапа духовном енергијом сваки поједини део православног тела већ вековима куца у ритму многобожачких веровања о богињи Мајци и њеном божанском детету.

На крају навешћемо и реченицу коју је сама мајка Господња изрекла више од тридесет година након свог хвалоспева у коме је истакла своје блаженство због зачећа Спаситеља. Ову њену изјаву можемо са пуном слободом да назовемо и „еванђељем по Марији”. Указујући на свог божанског Сина Исуса, она је окупљенима саветовала:

„Што год вам каже, учините.“ (Еванђеље по Јовану 2:5)

Попут њених древних савременика, и ми ћемо учинити оно што је право пред Богом уколико је будемо послушали!  На питање свештеника Кирила Зајца: „Да ли поштујете Мајку Господњу у складу са еванђељем?“ еванђеоски хришћани би могли да одговоре потврдно! Управо православни верници су они који мајку Господа Исуса поштују посве различито од онога на шта нас еванђеља упућују.