Укупно приказа странице

понедељак, 20. август 2012.

Да ли православно свештенство постоји од апостолских времена?


ИМАТЕ ЛИ СВЕШТЕНИКЕ? НЕ? А ОНИ ПОСТОЈЕ У ЦРКВИ ОД АПОСТОЛСКИХ ВРЕМЕНА. СВЕШТЕНСТВО СУ НАМ ПРЕДАЛИ АПОСТОЛИ. О ЊЕМУ СЕ ЈАСНО ГОВОРИ У ТОМ ИСТОМ СВЕТОМ ПИСМУ, КОЈЕ У ОВОМ ТРЕНУТКУ ДРЖИТЕ У РУКАМА’. - протојереј Кирил Зајц


ДА ЛИ ПРАВОСЛАВНО СВЕШТЕНСТВО ПОСТОЈИ ЈОШ ОД АПОСТОЛСКИХ ВРЕМЕНА? ДА ЛИ О ТОМЕ ЗАИСТА ЈАСНО ГОВОРИ СВЕТО ПИСМО?

   Упознаћемо се најпре шта Православна црква верује о овој теми:

„Свештенство сачињавају: ђакони, презвитери (свештеници) и епископи (владике). Епископи (владике) имају право да врше све свете тајне, да уче верне и управљају епархијом, која им је поверена од стране Цркве; презвитери (свештеници) имају право да врше све свете тајне изузев Свете тајне рукоположења. Они могу да управљају својом парохијом, коју им је епископ, на рукоположењу, поверио а ђакони самостално немају право да врше ниједну свету тајну. Они помажу (саслужују) владикама и свештеницима у вршењу светих тајни. То су три степена свештенства: ђаконски, презвитерски и епископски. (...) Служба свештеничка у Цркви Христовој је продужена служба апостолска. Свештенство свето је прејемник службе и власти апостолске. Оно је добило од Спаситеља право какво нема ниједна служба ни у земаљској ни у небеској Цркви Христовој.“

   Према управо изложеном учењу, Христови апостоли су били установитељи свештеничког поретка у Цркви. Ипак, уколико пажљиво проучимо новозаветне списе, запазићемо да се израз „свештеник“ (јереј, hiereus) ни на једном месту не користи да би се њиме описала служба хришћанских епископа (надгледника), презвитера (старешина) и ђакона (послужитеља). Овај израз се користи у еванђељима, Делима апостолским и посланици Јеврејима само за означавање припадника старозаветног јеврејског свештенства – чија је служба подразумевала приношење крвних жртава. На пример, Господ Христос је свештеницима упутио неколицину излечених губаваца, јер је над њима, по Божијем закону датом Израиљу, требало да се изврши обредно очишћење:

„И кад је улазио у једно село, сретоше га десет губавих људи, који стадоше издалека, те подигоше глас говорећи: Исусе, учитељу, смилуј се на нас. А кад их виде рече им: идите и покажите се свештеницима. И беху очишћени док су још ишли.“

   У даљем тексту навешћемо још неколико примера новозаветних текстова у којима се помиње реч свештеник. Као што ћемо увидети, овај појам се ни на једном месту не односи на служитеље у хришћанским црквама, већ на службенике у јеврејском храму и религиозне вође израиљског народа, или пак на паганске идолопоклонике:

„Исус прихвати и рече: један човек је силазио из Јерусалима у Јерихон и пао у руке разбојницима, који га свукоше, избише, оставише га напољу полумртва и одоше. А случајно је тим путем силазио један свештеник, виде га и прође.“

„И сваки свештеник, додуше, стоји сваки дан и служи приносећи много пута исте жртве које никада не могу потпуно уклонити грехе.“

„Тада се скупише првосвештеници и народне старешине у двор првосвештеника који се звао Кајафа, па се договорише да Исуса на превару ухвате и убију...“

„Тада првосвештеник раздра своје хаљине говорећи: похулио је на Бога; шта нам још требају сведоци? Ето сад чусте хулу. Шта мислите? А они одговорише: заслужио је смрт. Тада му пљунуше у лице и ударише га по глави, а други по образу говорећи: прореци нам, Христе, ко те удари?“

„А Павле погледа на синедрион и рече: браћо, ја сам са потпуно чистом савешћу живео служећи Богу до овога дана. Првосвештеник Ананија пак нареди онима што су стајали до њега да га бију по устима. Тада му Павле рече: Бог ће бити тебе, зиде окречени; и ти седиш да ми судиш по закону, а против закона наређујеш да ме бију.“

„А свештеник Зевсовог храма, који се налазио пред градом, доведе јунце и донесе венце пред врата и хтеде с народом да принесе жртву.“

   Према извештају еванђелисте Луке у Делима апостолским, последица проповедања еванђеља је била и та да су многи јеврејски свештеници напуштали свој ранији верски систем и постајали следбеници Месије, Исуса из Назарета:

„И реч Божија је напредовала и број ученика у Јерусалиму се веома повећавао, па се и многи свештеници покораваху вери.“ (Дела. ап. 6:7).

    Поред претходног сазнања о некоришћењу израза „свештеник“ у односу на хришћанске служитеље, многи текстови Новог завета могу да нам послуже и као доказ да се службе „епископа“ и „презвитера“ у апостолско време нису разликовале већ су се односиле на једну те исту дужност надгледања и старања. Према учењу Светог писма, црквене старешине (презвитери), поред осталог, обављају и службу надгледања односно бдења над црквеним стадом, те се зато називају и надгледницима односно епископима. Еванђелист Лука је то потврдио описујући састанак апостола Павла са старешинама (тј. презвитерима) цркве у Ефесу:

„...И дозва црквене старешине: А кад дођоше к њему, рече им: (...) Пазите на себе и на све стадо, у ком вас је Дух Свети поставио за епископе, да напасате Цркву Божију, коју је стекао својом крвљу..“ (Дела ап. 20:17, 18, 28).

   У оригиналном грчком тексту, у 17. стиху се користи реч »presbuteroi« тј. у множини: „старешине“. Од ове грчке речи, малим прилагођавањем српском језику, настала је реч „презвитери“ или у једнини: »presbuteros«, „презвитер“ тј . старешина. У своме говору упућеном њима, апостол у 28. стиху користи другу реч: »episkopoi« тј. епископи (у једнини »episkopos«, тј. „надгледник“). Дакле, поистовећујући чин епископа и презвитера, Павле заправо пише да су управо саме старешине (presbuteroi) биле у служби надгледника - епископа (episkopoi). Занимљиво би било у овом смислу погледати и како гласи почетак посланице Фили-пљанима:

„Павле и Тимотеј, служитељи Христа Исуса, свима светима у Христу Исусу, који су у Филипима, с епископима и ђаконима: благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа.“

    Из управо наведених стихова можемо да уочимо поздрав ког су Павле и Тимотеј упутили свим верницима („свима светима“) у Филипима, међу којима је било и епископа и ђакона (тј. надгледника и послужитеља ). Зачудо, у овом поздраву се не помињу „презвитери“! Према данашњем православном устројству, према коме при сваком већем храму служи више презвитера, свакако би се подразумевало да их је и црква у Филипима морала имати. Но, очигледно је разлог за непомињање презвитера управо тај што су они названи другачијим именом – „епископи“, као што је уосталом случај и у другим деловима Новога завета у којима се ове две службе поистовећују. Такође је занимљиво уочити да је у првовековном хришћанству у свакој локалној хришћанској заједници било постављано више епископа – што јасно видимо из примера две напред поменуте цркве. Православна црква, која себе назива „апостолском“ и у овоме одступа од ранохришћанског правила, следећи учења каснијих црквених сабора на којима је стриктно заповеђено да се у једном граду не сме поставити више од једног епископа.

   Поред непостојања разлике између служби презвитера и епископа у апостолској Цркви, као и доказивања да се за разлику од православне праксе радило о истим особама, постоји још једно значајно одударање од новозаветног учења. Наиме, познато је да су епископи у Православној цркви неожењени тј. да се бирају из редова истакнутих монаха. Са друге стране, у апостолској Цркви је постојала изричита заповест да црквене старешине (презвитери тј. епископи) морају да буду ожењени људи:

„Епископ, дакле, треба да је непорочан, једне жене муж, трезвен, разборит (...) који добро управља својим домом и има послушну децу са сваком честитошћу; јер ко не зна да управља својим домом како ће се старати за Цркву Божију?“

У првом веку, за време живота апостола, као и неколико векова касније епископи су били ожењени. Ипак, по речима историчара Јевсевија Поповића, од четвртог века је то библијско правило све више смењивано праксом постављања монаха на епископске позиције:

„Та околност, што је монаштво добивало све јачи утецај у цркви, учинила је, да су постепено највиша црквена достојанства дошла у руке тако високо цењених монаха, а свештенство, које је живело у браку, поред монаха постепено је потискивано. Услед тога су монахе, не само радо посвећивали за презвитере и ђаконе (...) – него су њихови настојатељи добили места и у синодима, наскоро и на епископским столицама на Истоку налазимо скоро само монахе, и ожењени епископи већ су у почетку V. столећа у целој цркви велика реткост. Кад је 410. Синесије Киринејски изабран за птолемаидског епископа, устезао се испрва да прими избор, јер је био ожењен, а није се хтео растати са својом женом; али је још посвећен за епископа, иако се није морао растати са женом. Кашње нема скоро ни говора о епископима, који живе у браку. (...) У погледу епископа је Јустинијан I. (527-565) напослетку изричито наредио, да морају бити неожењени. И заиста на Истоку већина епископа беху монаси.“

   Што се пак тиче одеће коју користе православни свештеници, из Библије као и из историјских извора сазнајемо да су апостоли и старешине првовековних цркава (као и сам Христос), за разлику од старозаветних свештеника који су носили специјалну одећу, били одевени једноставно – попут осталих својих савременика. Српском народу, који је навикао да своје свештенике увек види одевене у црне мантије, проповедници еванђеоских цркава који врше богослужења и крећу се у обичним цивилним оделима (богослужења углавном врше обучени у свечанију цивилну одећу) изгледају прилично чудно. Ипак, управо такво одевање какво практикују богослужитељи у еванђеоским заједницама, јесте налик на оно које су практиковали и заступали Христос и апостоли! Ову чињеницу признао је и православни свештеник Божидар Мијач:

„Сама чињеница да у Новом завету не можемо, на први поглед, да нађемо неко учење о свештеничком оделу, слично неким другим предметима – не треба да нас збуни. У њему заиста нема таквих прописа. Ту се могу наћи само извесне напомене о скромности у одевању (Мт. 6, 28-30; Лк. 12, 27-28; Филибљ. 4, 5), док су Христос и апостоли носили обично народно одело. Штавише, Христос је нападао извесну специјалну одећу као лицемерство (Мт. 23, 5). (...) Зато, после апостолске епохе, у којој не налазимо неку особиту одећу пастирства (треба знати: да је и народно одело онога времена које су носили Христос и апостоли – једноставни плашт који је покривао читаво тело – добро одговарао пастирској сврси), већ крајем првог века постоје трагови о њеном постојању, о чему сведочи апостолско предање и црквени канони. У другој половини IV века имамо прецизне прописе о специјалном свештеничком оделу.“

   Историчар Јевсевије Поповић, насупрот Мијачу, не спомиње податке о томе да је посебна одећа за „свештенике“ почела да се уводи већ крајем првог века, већ говори да се први њен спомен налази тек „крајем првог периода“, тј. негде пред крај трећег и у четвртом веку, уз истицање да не постоје подаци како је она у то време изгледала. Овај аутор истиче да је тадашња одећа верских служитеља била вероватно беле (или неке друге светле) боје. Током другог периода (од 312. - 622. год), настало је готово све оно од одеће што се и данас користи од стране свештенства у Источној и Западној цркви, уз назнаку да су неки делови одеће уведени и много касније у употребу.

   Као што смо могли да уочимо у претходном разматрању, библијски текстови и историјски подаци недвосмислено указују на чињеницу да православно веровање по питању установљавања специјалне свештеничке јерархије у Цркви није подударно са апостолским учењем. Ово веровање своје постојање темељи на учењима људи који су живели вековима након смрти Христових апостола. Православно свештенство, са свим својим данашњим обележјима и службама је страно Светом писму, новозаветном хришћанству, као и духу који је владао у Цркви првога века. 

Нема коментара:

Постави коментар

Постави коментар