Свето писмо и поштовање икона

‘Иконе не поштујете. А да ли поштујете животворни Крст Господњи? Да ли себе осењујете светим Крстом? Да ли Крст носите на грудима својим, који је, по речи Апостола –  „Његова поруга” (ЈЕВ. 13,13). – СВЕ ЈЕ ТО ПОСТОЈАЛО У АПОСТОЛСКОЈ ЦРКВИ.’  - протојереј Кирил Зајц

     Православни свештеник је био категоричан: претходно поменути црквени обичаји потичу из времена апостола! То би у преводу требало да значи да су директни Христови следбеници као и настављачи њихове духовне праксе у првом веку, били утемељитељи поштовања икона и светих реликвија. Другим речима, сачињавали су иконе, поштовали их, осењивали се знаком крста и носили га на својим грудима попут данашњих православних верника. Овакав сценарио је веома лако замислив, зар не? Ипак, као што је био случај са претходним веровањима, и ову тврдњу православних ћемо подврћи једноставном историјском преиспитивању. Ево најпре једног детаљнијег текста из православне литературе, који говори о пореклу и установљавању праксе иконопоштовања:

„Црква учи да иконографија, сликање икона, постоји од самог почетка хришћанства, јер је она, као што ћемо касније подробније изнети, директни израз Оваплоћења. Иконографија, у том смислу, одговара откривењу, које није само откривење Речи Божије, него и Слике Божје (Флб. 2, 6-7; Гал. 3, 24; 3, 25; 4, 3). Старозаветна формална „забрана” сликања означава празнину која ће бити испуњена светим ликовима Новог Завета. Овоме, као потврда и илустрација, добро служи литургијска црквена традиција о тзв. „нерукотвореним иконама“, тј. таквим које су се саме насликале или их је насликао онај чији лик носе. Таква је на пример икона Христова коју је сам Христос дао тиме што је за цара Авгара на убрусу чудом отиснуо Свој лик. Овим иконама се истиче паралелизам постојања цркве и иконографије – Црква није никад била без икона: чим је почела да проповеда почела је и да слика. Већ је Свети апостол Лука, који је био сликар, по предању насликао ликове Христа и Богородице.“

     Дакле, првовековна Црква из времена апостола представља колевку иконосликања и иконопоштовања! Неки од апостола су и сами били иконосликари, по угледу на свога Господа и Учитеља Христа, који је и лично осликавао своје иконе и оставио их поштоваоцима у више наврата. Тако каже црквено предање. Ипак, оно што нам говоре подаци из историје јесте да у првовековној апостолској Цркви није било никаквог иконосликарства. Није се знало ни за легенде о Христовим нерукотвореним иконама, а ни за иконе Богородице. Предањске приповести које нас извештавају о томе да су иконе постојале од самога почетка црквене ере се налазе у потпуној опречности са оним што се може сазнати из поузданих историјских извора.

    Ево шта о овој теми говори Сергије Булгаков у својој књизи:

„Хришћанска Црква је од јудејства – као нешто што се само по себи разуме и што има силу закона – наследила забрану религиозних изображења и у том смислу она се од почетка одредила више иконоборачки.“

    Уколико прихватимо за истиниту ову тврдњу познатог руског богослова, онда се свакако поставља велико питање како је могуће да се првовековна Црква одредила иконоборачки (дакле била је настројена против икона) ако је свима било познато да је Христос благословио своје ликове на платну и убрусима пред којима се већ вршило поклоњење? Такође, да ли је могуће да је Лука сликао иконе (и то не једну већ неколико) и то баш у време када је читава Црква поседовала иконоборачки дух? Одговори на ова питања су више него јасни и очигледни. Са друге стране, ево још опширнијих описа овог раноцрквеног периода, који ће потврдити ранију Булгаковљеву изјаву. И следећи навод потиче из књиге једног православног аутора, овога пута врсног историчара (Јевсевије Поповић):

„При крају првог перијода уђоше у црквену употребу прво символичке слике, а кашње и слике, које представљају света лица или радње, али последње веома ретко и уз опирање многих, што је природно, кад се узме у обзир, да су многи од првих Хришћана изишли из крила јудејства, и кад се зна, да се и у касније време све до у V. столеће придржавало старих обичаја у овом погледу. Шпански синод у Илиберису или Елвири (306.) декретирао је, да на зидовима храмова не сме бити слика, и у црквеном историку Јевсевију (умро око 340.) епископу Кесарије Палестинске, савременику споменутога синода, сретамо човека, који религијозне слике сматра незнабожачким обичајем. (футнота: Констанција, сестра Константина Великог, пита Јевсевија за слику Исусову, и он одговара, да су религијозне слике незнабожачки обичај. У својој црквеној историји говори Јевсевије о некој статуи Христовој у Кесарији Филиповој, коју је подигла тамо као у свом родном граду жена, коју је Христос излечио од течења крви; али вели, да је то само кажа (тј. легенда; прим. И. С.) а ако је кажа основана, онда је та жена била свакако незнабошкиња.) Али из реченога се види, да је тај обичај тада већ почео отимати маха, и при крају IV. столећа беше већ прилично раширен, иако је још увек било таквих, који су или сасвим осуђивали употребу религијозних слика, икона, или су држали тај обичај за опасан. Међу најодлучније противнике религијозних слика, икона, спада још при крају IV. столећа црквени отац Епифаније (умро 403.), који је такође из Палестине и уз то по каснијим вестима родом Јудеј, и који је умро као митрополит у Саламису или Констанцији на Кипру. Овај је у својој апатији према иконама ишао тако далеко, да је на једном свом путу једну икону на платну, коју је нашао на вратима једне цркве, скинуо и раскидао у парчад и дао црквеном послужитељу, да умота у њу мртваца. Али у V. и VI. столећу употреба икона налазила је све више пријатеља и постала је опћенитом, изузев несторијевску цркву, која је у том хтела остати при старом, те и у овој ствари дигла опозицију. Шта више на Истоку при крају другог перијода беше већ и поштовања икона, јер се оним лицима, која иконе представљаху, указиваху почасти поклонима, пољупцима, кађењем, паљењем свећа и.т.д. (...) И на Истоку су иконе испрва такође биле само религијозни споменици и средства за религијозну поуку, и тек кашње је путем сасвим природног развитка дошло до поштовања икона, односно лица, која икона представља.“

    Оно што бих желео да учинимо са управо наведеним текстом јесте да га сажмемо у неколико главних тачака. Када то урадимо, закључак који ће нам се сасвим природно наметнути гласиће овако:
 А)   На самом почетку хришћанске ере, за време апостола и њихових наследника (у првом веку н.е.) у Цркви није било израђивања било каквих религиозних слика.
 Б)   Прве религиозне слике, које су имале искључиво симболички илустративни значај, почеле су да се уводе тек крајем „првог перијода” тј. највероватније у III веку после Христа. Служиле су једино за религиозну поуку (попут фресака, савремених уметничких дела, илустрованих издања Светих писама и сликовница са библијском тематиком).
 В)   Увођење других слика (изображења „светитеља“ и сл.) наилазило је на велико противљење многих црквених ауторитета.
 Г)   Неки од великих противника иконосликарства и иконопоштовања били су и познати историчар ране Цркве, епископ Кесарије палестинске Јевсевије (Еузебије) и митрополит Епифаније.
 Д)   Чак је и један локални црквени сабор (у Елвири 306. год. после Христа; дакле још за време Диоклецијановог прогањања хришћана) донео одлуку о забрани унутрашњег осликавања црквених храмова.
 Ђ)   У V и VI веку после Христа иконосликарство је почело да добија све више присталица, тако да се тек крајем „другог перијода“ тј. крајем VI почетком VII века јавља и иконопоштовање (које подразумева и указивање поштовања на иконама изображеним особама у виду целивања, кађења и паљења свећа).
 Е)   Поштовање икона какво данас налазимо у Православљу, развило се постепено током више векова од настанка првобитних ликовних симболичких слика тј. представа у облику винове лозе, рибе, голуба и сл. и нипошто није било део религиозне праксе верника из првих векова хришћанства.

   Оно што би такође било врло интересантно да нагласимо јесте да је иконосликарство и иконопоштовање своје упориште нашло у грчкој религиозној и филозофској мисли. Сергије Булгаков о паганском пореклу иконопоштовања пише:

„У историји иконопоштовања ми стојимо пре свега пред том основном чињеницом, да се икона први пут појављује у паганству. Сав пагански свет пун је икона и иконопоштовања.“

„Слично као што је у својим највишим достигнућима грчка философија јавила хришћанство пре Христа, а на тој основи постала и природни језик хришћанског откривења и богословља, исто тако је и откривење античке уметности у иконографији било у извесном, мада и ограниченом, смислу хришћанство пре Христа и неоспорно се појављује као прототип хришћанске иконе (...) и, као нешто што се само по себи разуме, хришћанска црква која је, наравно, изменила садржај иконичких изображења, али је усвојила сам принцип иконе. Мост који спаја паганску израду икона са хришћанском јесте уметност. (...) Ипак, ово не умањује чињеницу да је паганска иконографија, тако рећи, природни стари завет за хришћанску, сли¬чно као што се као исти такав стари завет јавља паганска философија за хришћанско богословље.“

    Паганско порекло православног обичаја иконосликања потврђује и Јевсевије Поповић још једним својим текстом, у оквиру казивања о спољашњем и унутрашњем изгледу литургијских (тј. богослужбених) места:

„Икона испрва није било , јер су Јудеји перхоресцирали религијозне слике; али мало по мало по где где обзиром на јеванђеоску слободу дозволише себи употребљавање испрва само символичких слика; (...) Напослетку је незнабожачка наклоност сликама сасвим надвладала јудејско перхоресцирање слика, те кашње налазимо и историјских слика; тако Исуса као дете на материним рукама. (...) Али већина црквених учитеља није одобравала религијозне слике (иконе) ни при крају овог перијода; синод у Илиберису (Iliberis, Elvira) у Шпанији г. 306. забрањује такве слике на зидовима цркава, и неки црквени учитељи, међу којима црквени историк Јевсевије (умро око 340.), млађи савременик поменутог синода, називају их директно незнабожачким обичајима, за којим Хришћани не треба да се поводе.''

     После свих ових сазнања које пружа рана црквена историја, остаје нам да закључимо да светопредањски извори не пружају поуздане и истините податке о настанку првих икона. Уверили смо се и у то да нпр. Јевсевије Поповић у својој „Општој црквеној историји“ уопште и не спомиње нерукотворене Христове ликове и иконе које је осликао еванђелиста Лука, просто из разлога што се њиховом првовековном настанку супротстављају јасни историјски документи који говоре о ранохришћанском противљењу израђивања религијских слика.