Иако је тенденциозно и дискриминативно писање и извештавање преко медија (радија, телевизије и новина) о пореклу, деловању и циљевима малих верских заједница постојало и раније, ипак је средином '90-тих година прошлог века направљена прекретница по овом питању. Период најжешћег новинарског разрачунавања са ''сектама'' наступио је током три узастопне године, од 1996. до 1999.
Све је, барем према мом сећању, почело дешавањем у Новом Саду, где је у јануару '96. године трагично пострадао млади студент Диф-а, Зајечарац Млађан Костић. Он је, како су медији у то време писали, припадао баптистичкој цркви – а до тога закључка су дошли због тога што је у његовој кући пронађено више књига баптистичког проповедника Сима Ралевића. Несрећом по баптисте, поменути младић је у Новом Саду становао нигде другде него у интернату баптистичке теолошке школе. Ствар је, барем према новинарима, била више него јасна. Баптистичко верско учење је, према њиховом уверењу, било једини разлог што је овај младић завршио свој живот у таласима хладног Дунава. У то време, у различитим дневним листовима, који поседују тираже неки и по неколико стотина хиљада примерака, налазили су се и овакви наслови: ''Самоубиство у име Христа'' (Наша Борба); ''Не брините, оживећу'' (Вечерње Новости); ''У смрт по наређењу'' (Тимочка крими ревија) и слично. Дневни листови су (негде око Божића 1996. године) данима извештавали о том догађају износећи ''нова сазнања'' о поменутој трагедији. Новинарски чланци су, као што је било и очекивано, били препуни дезинформација и намерно смишљених лажи. Једна од таквих лажи јесте био и измишљени разговор између младог Костића, који се налазио у то време у Зајечару, и пастора новосадске баптистичке цркве, свештеника Жарка Ђорђевића. Ево како је тај ''разговор'' укратко гласио, а како га је, из ''Наше Борбе'' пренео новинар зајечарске ''Тимочке крими ревије'' (у броју 5, 20. март. 1996. год. стр. 10):
''Трагедија се десила одмах иза Божића, када се Млађан, после краћег боравка у селу Салашу, надомак Зајечара, у родитељском дому, ненадно вратио у Нови Сад, где је студирао. Повратак у Нови Сад је био последица телефонског разговора са извесним Жарком, из Новог Сада, у коме му се Млађан правдао да није испунио Исусову жељу. Отац Боривоје, коме је понашање сина било сумњиво, прислушкивао је овај разговор и разабрао да му је поменути Жарко, на правдање, одговорио: ''Сада ће ти Бог опростити непослушност, али...''
Трагично пострадали младић је у породичној кући у Салашу имао већи број књига Сима Ралевића, међу којима су новинари изабрали само два најпровокативнија наслова: ''Од Александра до антихриста'' и ''Како ће васкрснути мртви?'', и то из разлога намерног завођења читалаца на странпутицу - у смислу да је садржај ових књига одговоран за насталу трагедију (а у збиљи се ради само о лако разумљивим тумачењима 11. поглавља књиге пророка Данила и 15. поглавља 1. посл. Коринћанима; и у њима нема ни најмањег алудирања а камоли позива на самоубиство[1]). Поред ових ту је свакако било и других наслова који говоре о љубави према Богу и ближњима. Ипак, писац текста ''Новопротестантско деловање у нас'', у раније спомињаној књизи у издању ''Светигоре'' поменуо је овај трагични догађај желећи да њиме посебно истакне ''опасност'' која грађанству прети од стране неправославних:
''Најнаметљивији баптистички проповедник је Симо Ралевић из Пећи. (...) Да његов фанатизам није нимало безазлен, сведочи самоубиство Млађана Костића, 21-годишњег студента ДИФ – а из Зајечара, који је у Новом Саду пред оцем извршио самоубиство, скочивши у Дунав. Отац Бора се сећа да је рекао: ''Не брини тата, оживећу поново. Молићу се за све вас. Поздрави наше''.[2]
У новинским чланцима писаним поводом ове трагедије, вршена је манипулација грађанством и у смислу тврдње да ''секте'' и финансијски искоришћавају своје чланове. Наиме, у више наврата се у новинама појавио податак о томе да је Млађан Костић послао Ралевићу у Пећ као добровољни прилог 3000 динара (што је почетком те 1996. године износило око 1000 немачких марака, тј. око 4 просечне месечне нето плате) а као доказ је послужила захвалница у форми разгледнице коју је овај добио из Пећи, а која је пронађена у Салашу. Међутим, углавном се нигде није нагласило да је поменути младић ову суму новца послао неколико година раније за време велике инфлације (датум са разгледнице је гласио на 1992. годину), те да је он у то време имао изузетно малу вредност.
Ево како је овај немили догађај, са своје стране, објаснио човек који је био проглашен за једног од најодговорнијих за младићеву смрт, а у новинама представљан као ''извесни Жарко''. Ово је део интервјуа баптистичког свештеника Жарка Ђорђевића који је објавио новосадски лист ''Свет'':
''Млађана сам'' - прича Ђорђевић – ''први пут видео у септембру прошле године када је поднео молбу да га примимо у наш интернат. Последњих неколико година наша верска заједница је принуђена да због неповољне материјалне ситуације прима и студенте који нису наши ученици, односно верници. Тако је и Млађан нашао дом овде, међу нама. Његова мајка, која се прва преко телефона интересовала за смештај свог сина, долазила је овде, код нас, Млађану у посету и, колико знам, није имала примедби. И ми смо били задовољни Млађановим понашањем, био је тих, миран младић и, што је најважније, поштовао је кућни ред. То је једино што смо од њега тражили, јер није био члан наше верске заједнице. (...) Млађан ме је први пут контактирао 9. јануара око 22 часа, назвавши из свог стана у Зајечару. Био је у изразито еуфоричном расположењу, доста конфузан, а ја прилично уморан, да бих одмах схватио о чему се ради. Међутим, његова изјава да је управо успео да демонстрира своју духовну силу, истеравши из једног свог познаника осамнаест ђавола, шокирала ме је, да би ништа мање шокантно деловала и следећа његова изјава, покушаћу да је цитирам: ''Ево, поред мене су три анђела, узимају ми енергију и дошло је моје време да одем''. Умало нисам пао у несвест. Покушао сам да га разуверим, да га убедим да није добро размишљати у том правцу, да он то све умишља, међутим, нисам имао неког успеха. Замолио сам га да позове оца, да мало с њим поразговарам, јер и све то некако није слутило на добро, али, Бора Костић је те вечери био у Бору и ноторна је лаж да је, како су неки медији објавили, прислушкивао наш разговор. Млађанову мајку сам у наставку разговора питао да ли је он здрав, на шта ми је госпођа Костић, потиштена и неповерљива, одговорила да је са њим све у реду. Госпођа Костић и ја смо у једном тренутку постали савезници у покушају да Млађана отргнемо од мрачних мисли''. (...) ''Као свештеник професионалац'' – каже пастор Ђорђевић – ''могу себи да пребацим то, што сам се колебао између чињења и нечињења у Млађановом случају. Пошто сам схватио колико је ситуација деликатна, питао сам се – имам ли право да нечије дете пошаљем на неуропсихијатрију, кад то дете има оца и мајку, који могу да одлучују о његовој судбини. Сада ми је јако жао што нисам био одлучнији, јер сам, можда, могао да спречим трагедију. Неизрециво жалим тог младог човека, за кога ћете, бар унутар ових зидова, чути само речи похвале, иако нам је овај инцидент, као верској установи, веома нашкодио. И још желим да нагласим: све изјаве у штампи које је дала Млађанова породица, разумемо као очај, бол и потребу да се нађе кривац. Не замерамо, него им опраштамо''. (...) Жао ми је што је ова трагедија послужила некоме да путем медијског прогона Баптистима онемогући даљи рад, али, знате, иако смо као грађани увређени, као верници смо навикли на игнорантски однос власти према нама, што никако не значи да се миримо са тим'' - са жаљењем коментарише Жарко Ђорђевић''. (Нагласци у тексту су моји).
Иако трагично пострадали младић није био члан баптистичке цркве и поред тога што је поседовао а вероватно и читао литературу аутора Ралевића (која се, требало би нагласити, шаље бесплатно свим заинтересованима и то поштом, на основу испуњених наруџбеница – те стога није могуће утврдити психичко стање наручиоца), која је испуњена порукама и позивима за испуњавањем високих моралних начела и стицањем хришћанских врлина, овај догађај је покренуо читаву лавину углавном неоправданих оптужби против највећег броја мањинских верских заједница у Србији и Црној Гори. У наредним годинама, због тежње за сензационализмом и продајом што већег тиража, новинари, потпомогнути свештеницима СПЦ и осталим вајним познаваоцима (сектолозима чија смо дела већ упознали у овом поглављу) су испуњавали новинске странице многобројним непровереним информацијама, не испољавајући ни трунку ''сажаљења'' према стигматизованима, који углавном, наравно, нису добијали прилику да у своју одбрану било шта кажу.
Ево само неких од наслова текстова о верским сектама из дневних новина које су излазиле у периоду од 1996. до 1998. године[3], као и оних који су објављивани наредних година:
- Илузија уместо стварног живота (Борба);
- Истином против догми (како Борба сазнаје у Београду формиран југословенски покрет за заштиту деце од верских секти) (Борба);
- Сузе против кошмара – трагом иницијативе за доношење закона о забрани опасних верских секти (Политика Експрес);
- Секте потискују народност – етнолог о малим верским заједницама (Политика);
- Пророци вуку за рукав по станицама и трговима – феномен секти у нас (Политика);
- Мајка као сатана – трагом иницијативе Нове демократије за доношење закона о забрани деловања опасних верских секти (Политика Експрес);
- Спас у мисионарењу – да ли је почела репаганизација српског народа (Политика Експрес);
- Удружено против зла – основан југословенски покрет заштиту деце и породица од секти (Политика Експрес);
- Легло духовних превараната – еминентни руски теолози недавно у Врњачкој Бањи говорили о верским сектама (Политика Експрес);
- Секте у школском дворишту – појава која све више забрињава (Политика);
- Организовани криминал – трагом иницијативе да се донесе закон о забрани опасних верских секти (Политика Експрес);
- Шиптарска нарко-мафија снабдева дрогом верске секте;
- Секташи оскрнавили православне обичаје на сахрани;
- Разједињавање српског националног бића;
- Цеде мозак и душу;
- Десет хиљада Јеховиних сведока напада Србију (Недељни телеграф, 25. 11. 1998.) а у поднасловима: Јехове отимају и душу и паре, Бесрамно порочни, Прање мозга до немоћи, Одузимају људима и веру и децу;
- Нови спаситељи разбијају заједницу – Васкршња посланица патријарха Павла и епископа СПЦ (Блиц);
- Лажне месије и пророци (Православље, 1. март. 1995.);
- Верске секте и секс – Вавилон ужаса (Вечерње Новости, 6. март. 1998.)
- Секте харају нашим градом (Наша реч, лесковачки локални лист, 23. 11. 2001);
- Лажни спаситељи душе (Панчевац, 19. јул 2002.);
- Диверзија на прузи – дело непознате секте? (Балкан 2. 9. 2004.);
- Секта у оделу деда мраза – у Бору спречена подела пакетића баптистичке цркве (Вечерње Новости, 24. 12. 2004); итд...
После овог летимичног прегледа наслова новинских текстова, у којима је о ''сектама'' изношен крајње негативни став СПЦ и њених верника уз мноштво недоказивих оптужби за којекакве злочине (у поређењу са бројем дискриминативних текстова, број оних у којима је покушано реално сагледавање начина деловања и учења малих верских заједница је готово занемарљив и није нимало помогао да се негативна слика о верским мањинама поправи), желим да начинимо мало детаљнији преглед два периодична часописа. Иако се ради о листовима који због својих сталних садржаја не заслужују да буду споменути у једном озбиљном проучавању, и они су се, објављивањем дискриминативних текстова о сектама, били прикључили општем лудилу које је по овом питању владало Србијом током 1998. године. Ево шта су, између осталог, наши јадни грађани могли да прочитају у овим ''стручним'' часописима:
На насловној страници листа ''Svedok – Dosije X'' од 10. децембра 1998. године, стоји великим словима исписан наслов ''СЕКТЕ'', а у позадини мртвачке огољене лобање и реквизити за вршење сатанистичких ритуала. У новинама је објављен интервју са Николом Радмановићем, детективом – специјалистом београдске агенције ''Соко секјурити'' и сарадником чувеног антисекташког ''гануа'' др Вукадина Цветановића. Интервју, као што ћемо се уверити, обиловао је тенденциозним тврдњама и оптужбама за које није наведен ни један једини доказ. Наравно, уверићемо се и у укупни степен познавања верских секти од стране овог детектива, и на крају морати да завршимо оном народном: ''Сачувај нас Боже од оваквих стручњака''. Ево неких изјава овог познаваоца:
''Иза секти стоје светски моћници, које можемо назвати сатанизованом масонеријом. (...) Код нас има више од 250 секти, са приближно 380.000 чланова, од чега је 80-так регистровано, као удружења грађана, хуманитарне организације, невладине организације или верске заједнице. Овде је последњих 10 година отворен верски супермаркет у духу ''за сваког по нешто''. Не постоје у принципу мање или више опасне секте.''
На питање које су секте, ван сатанистичког блока, посебно опасне, детектив је одговорио:
''Од псеудо кришћанских то су свакако Јехови сведоци (наш ''стручњак'' чак и не изговара правилно име ове верске заједнице; прим. И. С.), чија је централа за СЕРЈ (ваљда СРЈ; прим. И. С.) у Земуну и Пентикостална или Пентикосна (уобичајен погрешан назив којим се све време служио и др Цветановић; прим. И. С.) црква са седиштем у Симиној 8 у Београду. Зашто су опасне? Јехови сведоци имају најразрађеније методе, највише новца и најдужу традицију. Први пут су код нас регистровани још 1914, у Краљевини Југославији (нашег ''детектива'' би требало подсетити да 1914. год. није постојала ни ''Краљевина Југославија'' а нити краљевина СХС, која је њој претходила; прим. И. С.). Организовани су као класична обавештајна служба, по систему ''паукове мреже'' са централом у Бруклину. Пентикосна црква је директни заступник и промотор политике САД. (...) Они нису ништа друго него ''помоћна рука'' америчке дипломатије за протурање интереса Пентагона.''
Под поднасловима ''Сатанске секте вршљају Србијом'' и ''Све више нових секти'' запазимо оне које саговорник листа наводи (очигледно не знајући да неке од ''њих'' у Србији постоје деценијама па и вековима):
''На тлу СРЈ делују бројне верске секте и заједнице, а међу најпознатијим су: Пентакостална црква, надвентисти (тј. адвентисти; прим. И. С.), сајентолози, баптисти, Јеховини сведоци, Харе кришна, Ред источних темплара, Евангелисти, мормони, Мунова секта, Шри Ћин Мои, Ордо темпли оријентис, Веда, Сатија Саи Баба, Витезови истока, Унификациона црква, Ротаријанци...''
Професионално и зналачки побројане верске заједнице нема шта! Не само да су, као што видимо, у исти кош згуране и ''бабе и жабе'' (нпр. баптисти са ''Редом источних темплара'' и ''ротаријанцима''), него су, због превеликог знања којим располаже саговорник, на овако малом простору једни те исти покрети споменути по два пута само на различит начин. На пример, поменута ''Мунова секта'' је исто што и ''Унификациона црква'' а ''Ред источних темплара'' је исто што и ''Ордо темпли оријентис''. Није од згорега споменути и то да поред овог, малочас цитираног текста, са леве стране стоји фотографија неког филмског кадра која приказује обнажена мртва тела неколицине особа (највероватније старије деце) као резултат почињеног самоубиства.
Шта рећи на све ово?
Или, да се можда оставимо Dosijea X, и обратимо пажњу на текст коју је писала особа од које би се очекивало много више стручности, барем судећи према њеном високом теолошком образовању?
Други лист на који желим да обратимо пажњу, а у коме је објављен текст православног свештеника, протођакона Владислава Вуловића, под називом ''СЕКТЕ – пут у лудило и пакао'', јесте месечни часопис ''Вечити феномени'' бр. 5, од октобра 1998. године. Текст малочас именованог православног свештеника је у овом часопису био главна тема броја. На насловној страни листа, тенденциозно, да би се читаоци згрозили и пре самог отварања садржаја, објављена је фотографија припадника неког домородачког племена са лицем исцртаним различитим шарама, исколачених очију и потпуно исплаженог језика, који у рукама које су му подигнуте у вис држи дрвени изрезбарени нож прислоњен на своје чело. Да читаоци ипак не би заборавили шта су видели на насловној страни, а пре читања текста о ''непријатељима Православља'', ова фотографија је у још крупнијем плану, у црно белој верзији, поновљена на почетку специјалног додатка о сектама. На првој страници овог додатка (стр. 22 у часопису), аутор текста је објаснио да је ''термин СЕКТА наметнут Православљу, те да оно за ову појаву има бољу дефиницију:
''Свесно и самовољно одступање од свете Божје воље назива се богоодступништво или богоотпадништво''.
У наставку протођакон Вуловић објашњава ко су, према веровању Православне цркве, ти богоотпадници и богоодступници. Његову изјаву бисмо требали да добро упамтимо, као још један доказ екстремне нетолерантности и искључивости коју испољава велики број (поготово млађих) православних богослова:
''Богоодступништво или богоотпадништво (отпадија), у ово време названо нетачним и накарадним термином секта, (чијом је непримереном употребом дошло до великих недоумица и нејасноћа како у стручним круговима, тако и код самих верника, а поготово код обичног народа), представља свесно и самовољно одступање од свете Богом откривене истине, данас једино сачуване у Светом Православљу као и порицање Господа Исуса Христа Сина Божјег за истинитог Спаситеља и Богочовека. (...) Богоодступништво се родило на Западу, у крилу изопачене ортодоксије и изопаченог схватања Бога. Поникло је из очајања, као морална супротност католицизму, да собом замени изгубљену моралну власт религије, да утоли духовну жеђ ожеднелог човечанства, и да га спасе не преко Христа, него насиља. То је, дакле, њихова слобода преко насиља, то је уједињење помоћу мача и крви. Према томе, велики непријатељ Православља није само сатанско безбожје, нити различита демонска умовања, већ и унакажено хришћанство Запада у лицу, пре свега, римокатолицизма. Протестантизам и сви његови сурогати манифестовани до данас представљају, у ствари, само наставак безбоштва које се надовезало на оно које је донела на свет ''Велика Римска Блудница''.
Шта запажамо у овом тексту, ако не понајпре тврдњу да ''непријатеље Православља'' представљају све могуће цркве и верске заједнице, почев од у свету појединачно најбројније Римокатоличке, преко свих протестантских цркава и њихових ''сурогата'' па до атеиста и отворених сатаниста? Баш лепо! Шта очекивати онда у наставку текста када је почетак овакав? Наравно, ништа боље од свега онога о чему смо до сада говорили (на наредним страницама су побројане само неке од многобројних малих верских заједница о којима је, о свакој понаособ, изречено свега по неколико веома уопштених и нејасних реченица, на основу којих нико не може да сазна ни њихова најосновнија веровања, а камо ли да се упозна са ''опасностима'' која од њих долазе).
Наш угледни социолог религије, Милан Вукомановић, је у својој књизи ''Свето и мноштво'' добро запазио раширену појаву неаргументоване стигматизације нетрадиционалних верских заједница у Србији и о томе дао веома реалан суд:
''У потрази за сензационализмом, том ирационалном, помало параноидном, страху од секти највише доприносе наши медији. Да подсетимо само на неке од наслова и поднаслова у новинама: ''Секте – оружје запада'', ''Секте харају Србијом'', ''Секташтво је болест'', ''Секташтво је грех'', ''Секте и нови светски поредак'', или, пак, дефиниције да је ''Секта све оно што није православно''. Читав низ сурових убистава и самоубистава, у нас је потпуно произвољно био приписиван различитим ''сектама'' и ''сатанистичким култовима'', да би се доцније, пред судовима, утврдило како прави мотиви тих трагичних догађаја нису имали никакве везе с религијом, а још мање са сатанизмом. Као резултат те својеврсне фобије од ''неправославних'', ''секташких'' религијских група и организација, оснивају се чак и разне антикултне организације које прилично милитантно наступају у јавности. Овим феноменом се, штавише, баве не само наши богослови, већ и психијатри, правници, приватни детективи, па и војска! Предузимају се, затим, методолошки неутемељена истраживања чији се резултати сасвим некритички публикују у нашим најтиражнијим новинама. На пример, недавно је у једном београдском популарном листу објављено како чак петина наших основаца припада некој од сатанистичких секти. Дакле, свако пето наше дете од 7-14 година! Тај податак је објављен на основу једног крајње проблематичног истраживања, објављеног на узорку од 194 ученика из два разреда исте основне школе.''[4]
Упоређивање хришћанских цркава са сатанистима, и њихово заједничко именовање непријатељима Православља и безбожницима, у новинским текстовима којих је било јако пуно у протекле две деценије, могло је да као последицу донесе, а и донело је, крајње негативни став највећег дела српског народа према свим мањинским верским групама. Као допринос илустрацији која ће нам показати какво је расположење међу Србима створено према неправославним мањинским заједницама послужиће текст мог писма које је објављено у дневном листу ''24 часа'' бр. 235 од 13. марта 1998. године, на стр. бр. 7, као и писма двојице читалаца који су реаговали на овај мој допис. Молим своје читаоце да добро обрате пажњу на залагања и ставове која сам у писму изнео, као и на тон и њихово ''тумачење'' од стране оних који су реаговали:
Проблем секти
Поштована редакцијо листа ''24 часа''.
Готово свакодневно у понеким новинама се могу наћи текстови о негативном деловању верских секти, а све чешће се организују трибине компетентних стручњака на ту тему, као и телевизијске емисије. У тим текстовима и емисијама се све неправославне верске заједнице третирају као секте, подједнако негативне, без јасног разграничавања појединих од њих. Што ће рећи, сектама се сматрају све заједнице протестантског порекла, које тумаче Библију различито од Православне цркве, окултистичке и магијске групе, као и сатанистичке секте. Пошто се у одговарајућим емисијама говори о сектама уопштено, а истичу се негативности окултиста и сатаниста, наш народ, иначе верски недовољно просвећен, стиче утисак да су и све верске заједнице протестантског порекла негативне у деловању попут сатаниста. Не смемо заборавити да у нашој земљи постоји много националних мањина (нпр. Мађари и Словаци), које нису традиционално православне као Срби, већ припадају, већином протестантским црквама. Да ли је људски и морално припаднике других народа сматрати секташима и блатити њихово верско опредељење? Зар и они немају право да у својој земљи, где су православни у мањини, Православну цркву прогласе сектом обезвређујући је? Постоји много бивших протестаната, који су прешли у православље, и Православна црква се тиме дичи, али зашто онда спорити право сваком пунолетном Србину, или било коме другом да се, ако он то жели, прикључи некој од протестантских заједница? Сматрам да по том питању не би требало користити двострука мерила, већ дозволити свакоме човеку могућност опредељења, уз крајње објективно обавештавање јавности о раду свих верских заједница у Југославији, јер је хушкање и мржња једно од највећих зала. Сетимо се Богочовека Христа, који је рекао: ''Љуби ближњега свога као самога себе''.
Срдачан поздрав
Ивица Стаменковић, Београд
Обмана неупућених
Протестантске цркве су настале као реакција на супремацију римокатоличке цркве, па су тако и све православне цркве у суштини протестантске. Дакле потпуна је неистина да (ваљда владајућа) Православна црква (која и где?) трпа у исту врећу са сектама и протестантске цркве. Не само да је увредљиво већ је и злонамерно тврђење да (опет која?) Православна црква не поштује своју хришћанску браћу која припадају другим црквама. Напротив постоји континуирана сарадња, али са црквама а не са сектама.
Наш ''верски непросвећен народ'' (ваљда српски) ипак није толико необавештен да му се може подметнути рог за свећу. Вероватно је мало њих који ће прихватити да је разлика између хришћанских цркава и секти само у томе што секте ''тумаче Библију различито од Православне цркве''. Те разлике су много дубље и треба рећи отворено, непремостиве, па са те стране треба и посматрати покушај да се верске секте изједначе са протестантским црквама. Својом неактивношћу у извесним деловима земље Српска православна црква дозволила је јачање верских секти. Исти приговор би могле да поделе са њом и остале хришћанске цркве.
Хвала на уступљеном простору.
Љ. М.
24323 Фекетић
(''24 часа'' бр. 242, 21-22. март 1998.)
Проблем проблема
Поводом писма објављеног у ''24 часа'' бр. 235 од 13. марта 1998. године, у рубрици ''Клуб читалаца'' под насловом ''Проблем секти''.
Ако се текстови овакве садржине и даље буду објављивали, од решавања било ког народног проблема неће бити ништа. И опет, ако. Ако је секта г. Ивице Стаменковића код државних органа регистрована као верска заједница не значи да она то и јесте. Устав ове земље за ту област и нема други термин. Но, ако не зна Устав, зна наука. Верске заједнице и секте су два различита појма.
Чуди ме да г. И. Стаменковић уопште и употребљава термин ''Богочовек''. Ова искључиво православна сложеница сувише је тешка да би се њоме било ко китио и олако користио у овакве сврхе. И цитат који наводи није рекао Богочовек већ Бог, још у Старом завету.
Не верујем да г. Ивица Стаменковић било ког љуби, Србе посебно.
С. Ј.
Јагодина
(''24 часа'' 23. март 1998.)
Пошто смо се на овај начин уверили да су ментална манипулација и слуђивање српског народа од стране свештеника – инквизитора и њихових сарадника квази – стручњака, типа Биљане Ђурђевић – Стојковић и слично настројених новинара, донели очекиване планиране ефекте који се видљиво очитују у крајње негативном односу према свему неправославном а поготово ''секташком'' код већег дела српског народа, извршићемо и конкретан преглед догађаја који су се одиграли протеклих година. Овај преглед ће се односити на дешавања која су директно повезана са вишегодишњом хајком на мањинске вишенационалне верске заједнице, која готово несмањеном жестином, поготово кроз стално публиковање нових књига о сектама, траје све до данашњих дана.
- Последице верске дискриминације и дезинформисања
грађана Србије и Црне Горе
После свих текстова које смо до сада прочитали, а који представљају читаво море (зло)намерно пласираних полуистина и отворених лажи о деловању мањинских еванђеоско – протестантских као и осталих верских заједница, чији таласи још увек истом силином запљускују умове наших, већ довољно разгневљених и острашћених грађана, утичући на спирање и оно мало здравог разума што је остало у њиховим главама, какве последице по наше друштво можемо да очекујемо? Сасвим сигурно не позитивни развој међуљудских односа, демократске свести и толеранције према различитостима! Оно што можемо да очекујемо јесте гнев заведених грађана према ''злим припадницима разорних секти'' преобучених у узорне домаћине и моралне и поштене људе (вуковима у јагњећој кожи), и жељу за осветом према онима који представљају тако велику опасност по децу и омладину, тј. према онима који су криви за готово сва зла која су нас у последње време задесила (као што су наркоманија, алкохолизам, трговина белим робљем, киднаповања, нестанци лица, убиства и самоубиства, изгубљени ратови итд.).
Управо овакве резултате је дало и истраживање јавног мњења у Србији и Црној Гори рађено током 2000. године. Овим истраживањем је било обухваћено 1004 испитаника, 741 у Србији и 263 у Црној Гори, а од стране Југословенског удружења за верске слободе (ЈУВС).
На постављено питање ''Да ли себе сматрате толерантним?'', само по неколико процената људи у Србији и Црној Гори је одговорило негативно:
''Дилеме или тачније проблеми у погледу толеранције нарочито долазе до изражаја и произилазе из одговора испитаника о себи односно личном односу према толеранцији. Само 3% у Црној Гори и 5% у Србији сматра себе нетолерантном особом, док 75% или 3/4 у Србији и 67% или 2/3 у Црној Гори себе оцењује позитивно тј. као ''веома толерантну'' особу или особу која се труди да буде толерантна.''[5]
Међутим, и поред овако великог броја ''толерантних'', у истом испитивању управо те особе су, у исто време, испољиле висок степен нетолеранције према различито верујућима и њиховом деловању. Ево шта је даље показало поменуто истраживање:
''Где се испољава нетолеранција? Резултати показују знатно присутне дефиците верске толеранције посебно у односу на мање верске заједнице: Адвентисте, Баптисте, Методисте и Пентакосталце, које се у литератури и свакодневној језичкој употреби називају ''секте''.
Истраживање показује да многи испитаници према појму ''секте'' имају негативне асоцијације. Они углавном повезују мале верске заједнице са негативним, девијантним друштвеним групама, ''сатанистима'' и сл. То се изразито испољава када су у питању активности цркава на плану придобијања младих верника. У Србији 79%, а у Црној Гори 76% испитаника не одобрава такве активности малих верских заједница. Нетолеранција па чак и непријатељство испољено је и по питању третмана ових верских заједница у друштву као ''отпадника од вере''. У Србији се 41%, а у Црној Гори 52% испитаника изјаснило за забрану, а поред тога и примену насилних средстава у борби против ''отпадника'' од вере тј. малих верских заједница.''[6]
Као основне разлоге за испољавање нетрпељивости према тзв. сектама, др Новак Поповић, руководилац Центра за медије и комуникације, наводи три најзначајније ствари, а то су неинформисаност грађана, недостатак сазнања о основним људским правима (у које спада и право на одабир вероисповести), као и неговање предрасуда (јер животна и друштвена пракса не пружају доказе о негативном деловању малочас поменутих малих верских заједница).[7]
Са друге стране, можемо да закључимо да један од најосновнијих проблема није необавештеност грађана већ погрешна обавештеност која је потекла од стране несавесних аутора, у овом поглављу поменутих, памфлетских књига (које се ни у ком случају не могу назвати озбиљним и документованим научним делима), и многобројних сензационалистичких новинских чланака!
У малочас наведеном тексту, који представља опис ставова оних који чине јавно мњење у Србији и Црној Гори, сазнали смо да се велики број испитаника заложио и за употребу насиља ради спречавања даљег деловања верских секти. Да се, нажалост, многи нису зауставили само на усменом залагању за насиљем, већ да су од почетка '90-тих година прошлог века почели да га спроводе у праксу, доказују нам многобројни примери из свакодневног верског живота малих верских заједница (секти) у нашој земљи. У последњем делу овога поглавља (који следи), описаћу само неке од догађаја који су се одиграли у задњих неколико година, а са којима грађани наше земље углавном нису упознати - из разлога медијске блокаде и неспремности да се пред домаћом али и светском јавношћу СПЦ и њени јуришници представе у правом светлу, као они који и те како угрожавају не само верске слободе већ и голу егзистенцију својих верских неистомишљеника, честитих и поштених грађана наше земље.
Преглед читавог низа ''инцидената'' од којих су неки могли да однесу и мноштво људских живота, а који се тичу физичких напада на објекте малих верских заједница као и на њихове чланове, почећемо описивањем збивања који су се десила од почетка XXI века, дакле од пре само неколико година. Разлог непомињања оних ранијих је једноставан. Немилих догађаја везаних за угрожавање верских права и слобода неправославних у Србији има тако пуно, да би за њихово набрајање и описивање било потребан простор читаве једне књиге.
- Први од догађаја који бих желео да споменем јесте одржавање трибине на новосадском Филозофском факултету 19. 4. 2001. године са темом: ''Веронаука у школи?'', на којој су поред професора Филозофског и Правног факултета гостовали и представници три мањинске верске заједнице, Адвентистичке, Баптистичке и Еванђеоске (Пентекостне) цркве.
Пошто је поменута трибина била најављивана данима унапред, између осталог и плакатима који су били излепљени по граду, први инцидент који се догодио јесте прелепљивање поменутих плаката другима на којима је била исписана, крупним словима, реч ''СЕКТА''. Ноћ пре одржавања трибине, разбијена су два велика двострука прозора на објекту баптистичке цркве, што је додатно подигло тензију изазвану ранијим прелепљивањем плаката. У разговору са једним од старешина баптистичке цркве, новинар ''Грађанског листа'', који је извештавао о овом догађају, сазнао је да су прозори на поменутој цркви били разбијени и неколико недеља раније, а да су на фасади већ дуже биле исписане пароле: ''Јерес'' и ''Марш из Србије''. Током јутарњег програма на ТВ Нови Сад, поводом одржавања трибине, својом поруком се огласио и владика бачки Иринеј Буловић, рекавши да ''секте не могу да утичу на формирање свести народа и заложио се за увођење веронауке у школе''. Пре саме трибине, на Филозофски факултет стигла је најпре полиција, потом припадници ''Српског националног фронта'', а затим и гости трибине. Припадници ''Српског националног фронта'' су на улазу свим грађанима делили летке са поруком ''Реци НЕ сектама'' и објашњавали им да сваки Србин мора да буде православан те да је све друго секташтво. Један од чланова ове организације, који није желео да се представи окупљеним новинарима изјавио је да је ''Српски национални фронт'' основан само дан пре одржавања трибине из револта према најезди секти у Србији. Он је изјавио да организацију чине студенти разних новосадских факултета и да им је циљ очување светиња српског народа. Представници ове организације су назвали све цркве које су учествовале на трибини сектама. Треба истаћи чињеницу да су, наравно, на поменуту трибину били позвани и представници Српске православне цркве, који се нису одазвали јер нису желели да буду у друштву секташа (што је било бурно поздрављено од стране једног дела окупљене публике). Према изјави датој новинарима једног од гостију трибине, епископа Протестантско – еванђеоске (пентекостне) цркве, Александра Митровића, очигледно је да је СПЦ организовала инциденте који су се десили уочи и током саме вечери када је трибина одржана. Он је то закључио на основу тога што су у друштву припадника ''Српског националног фронта'' виђени и православни свештеници. Према његовом мишљењу, ''информација која се протура да иза свега стоје револтирани грађани, само је покушај пребацивања пажње с верског и националног на грађанско незадовољство, иако постоје информације да су у ранијим хајкама учествовали и љотићевска омладина, Образ па и организација Црква светог Александра Невског''. Према речима г-дина Митровића, због проглашавања и изједначавања малих верских заједница са сатанистичким култовима, још 21. јануара 1998. године је упућен писмени протест властима СРЈ, али се на тај протест није реаговало нити се било шта предузело. Баш насупрот, те исте године, Скупштина АП Војводине је усвојила документ у коме се предлаже низ мера заштите од верских секти, без објашњења шта су заправо секте. Након тога су, према речима Митровића, поједини наставници у школама јавно обележавали децу која су била чланови малих верских заједница као ''представнике секти''.
- Према кратком извештају ''Гласа јавности'' датираног од 17. априла 2001. године (два дана пре малочас поменуте трибине, а само дан пре разбијања прозора на новосадској баптистичкој цркви), у рубрици ''Београд'', објављено је да су непознати починиоци демолирали молитвени дом адвентистичке цркве у Борчи. Ево како гласи део поменутог чланка:
''Адвентистичка црква у улици Народне омладине 6 у Борчи била је недавно поново на мети вандала. За сада непозната лица развалила су врата и полупала стакла на свим прозорима.
''Наша црква је већ неколико месеци на удару. Најпре нам је у децембру неко црном фарбом обојио целу зграду, а за последњих месец дана три пута су нам обијали врата. Читава унутрашњост зграде цркве је и даље прекривена стаклом. Полиција је сва три пута изашла на увиђај и написала записник, али је једино констатовала да није у питању провала, јер нам ништа није однето'' тврди Властимир Ранчић, свештеник Адвентистичке цркве.'' (стр. 11).
- Јуни 2003. године.
Свештеник Евангеличко – методистичке цркве из Вршца, Јано Сјанта је известио остале мањинске цркве о нападу на њихов објекат који се десио у ноћи између суботе и недеље, 15. јуна (дакле, план је био онемогућавање вршења недељног богослужења), истичући да се камен тежине 600 грама, величине мушке песнице, којим је гађан прозор око 1.15 часова после поноћи, зарио у зид својом најоштријом ивицом. Исти свештеник каже да су напади на њихову верску заједницу отпочели од пре неколико година када је разбијена табла са натписом цркве. Од тада је уследило чак осам напада камењем и циглама, од којих су у три наврата разбијани прозори, ролетне, па чак и металне заштитне решетке. У једном од напада је постављен и неславан рекорд. Резултат бацања 6 цигли, које су биле однекуд донесене, а од којих је једна тежила и читавих 4 кг, том приликом је био разбијање чак 11 прозорских крила. Више пута је био оштећен и свештеников аутомобил и то кад год би био паркиран на улици испред цркве. Локална полиција убеђује вернике ове цркве да је реч о делима које врше пијани људи, али они верују да су у питању планирани и добро осмишљени напади.
- Јуни 2003. године.
Готово паралелно са каменовањем Евангеличко – методистичке цркве у Вршцу, бацање каменица на свој верски објекат искусили су и баптисти из Панчева. У току неколико узастопних ноћи, непознати изгредници су у више наврата (преко високе капије на којој је годину дана раније био исписан натпис: ОВО ЈЕ СЕКТА), гађали велико стакло на вратима баптистичког молитвеног дома, све док га у ноћи 21/22. јуна, заједно са неколико жандињера са цвећем, нису разбили. Локална црква је поднела кривичну пријаву против Н. Н. лица, а извршиоци, ни после пет година нису откривени.
- Јуни 2003. године.
Прва баптистичка црква из Београда је у понедељак 30. јуна 2003. године поднела пријаву полицији против непознатих особа због исписивања графита претеће садржине. Старешинство цркве претпоставља да је овај графит сачињен неколико дана раније. На зиду ограде, са уличне стране било је написано (водоравно): БЕЖИТЕ ДОК МОЖЕТЕ! СМРТ СЕКТАШИМА! А усправно: СРБИЈА. У пријави полицији је наведено да ово нису први изгреди те врсте већ да графити сличне садржине стоје на згради ове цркве већ 2-3 године, а починиоци их сваких неколико месеци обнављају и подебљавају.
- Август 2003. године.
Старешинство Протестантске - еванђеоске (пентекостне) цркве из Вршца је известило о исписивању великог погрдног графита на фасади своје цркве. О овој појави је обавештен и инспектор локалног СУП-а задужен за верска питања, који је потврдио да писани графит на фасади представља отворену претњу. Старешинство цркве је обавестило остале мале верске заједнице са којима контактира да се, такође, већ месецима уназад непрестано разбијају прозори на њиховом верском објекту. Пре неколико година је на вратима ове цркве био залепљен проглас на коме су била истакнута веровања сатанистичких култова и обавештење упућено цркви да ће прогонство у Вршцу почети управо од ње.
- Фебруар 2004. године.
У ноћним часовима између 26. и 27. фебруара, разбијен је прозор на новосадској баптистичкој цркви.
- Март 2004. године.
Дана 18. марта око 23 часа, група од око 30-так хулигана бацила је два молотовљева коктела на ''Библијски културни центар'' у Нишу, који ради под окриљем Цркве Божије, у намери да га запали. Хитном интервенцијом присебних укућана, који су на време приметили пожар, спречена је штета ширих размера.[8]
- Април 2004. године.
Крајем априла месеца, око поноћи, великим каменим блоковима разбијена су три прозорска стакла на верском објекту ''Хришћанске заједнице'' у Новом Саду. Старешинство цркве је известило да је почињена велика материјална штета.
- Август 2004. године.
У року од само три дана, од суботе 31. 07. до уторка 03.08. 2004. године разбијено је 10-так прозора на новосадским протестантским црквама: Баптистичкој и Хришћанској заједници.
На вестима Радио телевизије Б-92, 4. августа је објављена вест да су у среду рано ујутро (4. августа) непозната лица разбила четири дупла стакла на улазу у објекат Хришћанске заједнице у Новом Саду, као и да су непосредно пре тога циглама разбијена прозорска стакла и једно стакло на улазним вратима хришћанске хуманитарне организације ''Дуга''.
У ноћи између недеље и понедељка 8/9. августа, поломљена су и стакла на прозору и вратима ромског центра ''Оаза'' и просторијама ПЕЦ ''Заједница Рома'' у Јагодини. На исти начин су поломљена стакла и оштећена фасада и током ноћи између 4. и 5. јуна исте године. Иначе, овај објекат служи за богослужбено окупљање Рома еванђеоско - протестантске вероисповести, а у њему се налазе и просторије вртића (забавишта) за ромску предшколску децу.
- Децембар 2004. године.
Током ноћи 25/26. децембра, (дакле током прослављања божићних празника по новом календару) око 01 час иза поноћи, група изгредника је, уз бацање петарди, разбила два прозора на богослужбеном објекту Цркве Божије у Сремској Митровици, и ногама избила лим на улазној капији.
Ипак, нису сви ''инциденти'' везани искључиво за вршење напада на покретну или непокретну имовину малих верских заједница и њихових службеника. Неки од њих су били усмерени и на угрожавање живота посетилаца различитих, уредно пријављених, скупова у организацији мањинских цркава.
На пример, током лета 2001. године у организацији Хришћанског центра из Бачке Паланке, који ради у склопу Уједињене пентекостне интернационалне цркве (која у нашој земљи делује већ 80 година), одржан је, у спортској хали ''Тиквара'', међународни скуп организован поводом ''стогодишњице пентекоста у Европи''. Сличне прославе су ранијих година организоване и у Белгији, Белорусији, Русији, Украјини, Шпанији, Немачкој и Норвешкој и свуда су протекле без инцидената. Међутим, да на ''брдовитом Балкану'' (па макар и у равној вишенационалној Војводини) не мора да буде онако као што је било свуда у свету, доказано је и овога пута. Наиме, у току ове конференције, којој су присуствовали и многи страни држављани, испред поменутог спортског центра организован је протест од стране 20-так милитантних грађана који су се представили као верници СПЦ, а који су протествујући против манифестације претили организаторима протеривањем и линчом, при чему су бацили и молотовљев коктел на аутобус гостију из Панчева. На овом месту навешћу и део новинског текста (који носи наслов: ''Срамота за град'') објављеног 19. 7. 2001. године (нажалост недостају подаци о ком је листу реч), који описује даље догађаје, а којег је сачинио новинар Љ. Петровић:
''Такође су разбили (присутни демонстранти; прим. И. С.) улазна врата на Спортском центру и спалили имовину хришћанског центра вредну 2.000 немачких марака. Након преговора демонстранти су пустили учеснике скупа, њих 600-700, да оду, али су притом каменовали два аутобуса и физички напали страног држављанина. Један од гостију је пренет у болницу у Нови Сад, јер му је пукла лобања. Било је и лакших повреда а нанета је и материјална штета''.
Да од овога зла мале верске заједнице може снаћи још горе, доказује и догађај који се збио 8. августа 2003. године у Врднику. Наиме, тога дана, са почетком у 21 час, био је заказан концерт хришћанске музике у част јубиларне 30-годишњице организовања хришћанских кампова у том месту. Концерту је присуствовао велики број младих (око 350 људи), углавном до 25 година старости, из свих крајева Србије, али и из иностранства: из Македоније, Босне и Херцеговине, Хрватске, Немачке, Сједињених Америчких Држава, Канаде и Холандије. Концерт који је био уредно пријављен МУП-у, станици полиције у Иригу, и за који је била издата уредна дозвола, полиција није обезбеђивала нити је била присутна у близини места одржавања. Читав догађај је протицао по плану око сат времена, кад је око 22 часа непознати починилац највероватније секиром пресекао кабл за довод струје и на тај начин прекинуо озвучење. Пошто је шеф обезбеђења концерта, локални верник који је и стручњак на пољу електротехнике отклонио квар у току 15 минута, концерт је настављен, али не задуго. Пола часа касније одјекнула је снажна детонација изазвана експлозијом ручне бомбе (или нечег сличног) која је била бачена на учеснике концерта, од такође непознатог извршиоца који се одмах потом изгубио у мраку. Богу хвала, бомба која је била бачена пала је између паркираних аутомобила учесника концерта, тако да је део гелера, који није нашао место у оштећеним возилима, одлетео у вис ломећи гране дрвећа – које су почеле да падају на престрављене гледаоце. Полиција, која је била позвана након овог зликовачког напада стигла је са знатним закашњењем. Након извршеног увиђаја она се повукла, а многи присутни су напустили концерт плашећи се нових напада непознатих злочинаца. Но, овај бомбашки напад није био крај невољама. После завршетка концерта, око поноћи, приликом паковања музичких инструмената и озвучења, појавио се црни аутомобил (чија је марка и регистарски број упамћен од стране организатора музичке приредбе) чији се возач непрестано обрушавао на учеснике концерта доводећи их у животну опасност. Полиција је позвана поново, али када је издалека видела о ком се аутомобилу – нападачу ради, окренула је своје возило и отишла са места догађаја. Сутрадан је полиција ипак изашла и извршила увиђај а место немилих догађаја је обишао и председник Општине који је пред организаторима концерта изразио забринутост и осудио нападе фанатизованих изгредника.[9]
Као што видимо, Србија није баш најбезбедније место за богослужбени живот и деловање припадника малих верских заједница. Медијска хајка и даље узима свој данак у оштећеним фасадама, разбијеним прозорима, разлупаним вратима, и уништавању остале имовине припадника нетрадиционалних вероисповести у нашој земљи. Међутим, оно што такође можемо да оценимо као запањујуће јесте чињеница да само мали број медија, и то само понекад, извештава о оваквим дешавањима која се могу завршити и масовним трагедијама. Да зло буде горе, не труде се само медији да сакрију стварни обим угрожености неправославних у Србији, већ то чине и званични државни органи, који народу сервирају лажне извештаје! Конкретно, ради се о грубом преиначавању извештаја америчког Стејт департмента о верским правима и слободама у СЦГ који је крајем 2003. године уручен Влади државне заједнице. Ево како у целини гласи текст из листа ''Данас'' од 10. 2. 2004. године, у рубрици ''реаговања''[10], којег је овим поводом послао протестантски теолог из Београда Радован Богдановић:
Неко не зна енглески
Молим Вас да упоредите ова два извештаја, јер је више него очигледно да оба не могу бити тачна. У овој земљи је неко или глуп, или лаже, или не разуме енглески језик.
''Љајић: Напредак на плану људских права
Београд – Министар Србије и Црне Горе за људска и мањинска права Расим Љајић и представници Амбасаде САД у Београду оценили су у петак (19. децембра) да је у СЦГ учињен значајан напредак на плану заштите људских и верских слобода мањина. Политички саветници Амбасаде САД у Београду Луис Крисок и Лаура Луфтид Љајићу су уручили годишњи извештај Стејт департмента о стању верских слобода и права мањина у Србији и Црној Гори, наводи се у саопштењу Дирекције Савета министара СЦГ за информисање. У извештају се позитивно оцењује стање у тој области у СЦГ и наводи да је све мање ускраћивања и злоупотребе верских слобода мањина и да је у случајевима појединачних инцидената држава правовремено реаговала. Представници Амбасаде САД су истакли да је значајан допринос у напретку у тој области дало Министарство за људска и мањинска права СЦГ'' (Б92, 19. децембар 2003).
Оригинално из извештаја:
''Serbia and Montenegro
Извештај о међународним религиозним слободама 2003.
Биро за демократију, људска права и рад америчког Стејт департмента.
Мањинске верске заједнице извештавају о продуженом проблему вандализма на црквеним зградама, гробљима и осталим верским просторијама. Према Форуму 18 њуз сервиса, око 30 напада догодило се током периода који је обухваћен овим извештајем, укључујући бацање молотовљевог коктела на кућу Санатан у околини Београда. Многи од напада обухватили су графите исписане спрејом, бацање камења или прљање надгробних споменика, а у бројним случајевима причињена је много обимнија штета. Било је око десет инцидената у којима су надгробни споменици оскрнављени, укључујући оне на јеврејском, муслиманском и лутеранском гробљу.
Новинари и верски лидери приметили су да се наставља пропаганда против секти у српским новинама.
Мањинским хришћанским црквама, попут баптистичких, адвентистичких, Јеховиних сведока и других, штампа у Србији и Црној Гори обично даје надимак ''секта''. Верски лидери су опазили да се случајеви вандализма често јављају непосредно после појаве извештаја о сектама у новинама. Према неким изворима, чињеница да је водећи српски стручњак за секте један полицијски капетан чији се радови користе на војној и полицијском академијама, даље компликује ситуацију. (18. децембар 2003).''[11]
И тако, док се готово свакодневно наставља грубо кршење основних људских права припадника мањинских верских заједница, њихове хуманитарне организације не престају да чине оно што су непрестано радиле од почетка '90-тих година прошлог века, а то је дељење хуманитарне помоћи свима, а понајвише православним Србима.
Шта више, током лета 2004. године, приликом званичне посете делегације верских лидера из САД нашој земљи (приликом које су посетили и Космет и упознали се са обимом разарања српских кућа, цркава и манастира последњих година), пастор Мајкл Фокнер, старешина највеће баптистичке цркве из Њујорка, изразио је искрену жељу америчких баптиста да, како је рекао, ''усвоје једну православну парохију на Косову и Метохији'', што подразумева пружање финансијске помоћи ради поновне изградње и обнове порушених верских објеката и успостављања редовних богослужења. Ево како је о посети америчких верских лидера известио лист ''Вечерње новости'', 13. августа 2004. године, на страни 7, преносећи уједно и изјаву председника Савеза баптистичких цркава у Србији, др Александра Бирвиша:
''Делегација цркава и верских заједница САД, која ових дана борави у Србији где се сусрела с највишим државним функционерима и великодостојницима СПЦ, изразила је у више наврата искрену хришћанску солидарност за страдање српског народа и његових светиња на Косову и Метохији. Сам долазак, како су рекли њени чланови, био је мотивисан жељом да се из верског угла сагледа сва истина о косовским збивањима, и да се страдалим црквама пружи одговарајућа помоћ. Пажњу је овим поводом привукла изјава лидера највеће Баптистичке цркве у Њујорку Мајкла Фокнера, да ова црква чак намерава да ''духовно усвоји'' једну цркву и парохију на Косову и Метохији, не би ли јој на тај начин помогла да стане на ноге. Изјава је међу многима створила извесне недоумице, уз дозу сумње шта би то конкретно могло да значи. У Српској православној цркви, где је делегацију примио патријарх Павле с владикама, немају правог одговора. - Духовно усвајање је израз широког значења а у конкретном случају тешко је извући закључак шта је гост из Америке хтео да каже – вели овим поводом владика захумско – херцеговачки и члан Синода СПЦ Григорије. – Мислим да је вероватно у питању само разуђен амерички начин изражавања. Све што је добронамерно, треба да буде поздрављено. Поглавар Баптистичке цркве за Србију и Црну Гору, теолог др Александар Бирвиш, ипак сматра да је Фокнерова порука сасвим јасна: - Они сигурно не желе да некоме наметну своју веру, већ да постану нека врста заштитника једне цркве и једне парохије на Косову и Метохији. То значи да јој помогну да се обнове зидови, да се успостави верски живот, да обезбеде стипендије, за школовање свештеника у Америци. Намере су крајње искрене. Лично сам убеђен да ће ти људи тамо по повратку у Америку организовати акције сакупљања прилога за обнову православних цркава, и да ће то бити заиста велика акција.''
Ипак, и поред тога што је др Александар Бирвиш изразио убеђење да ће баптисти из Њујорка засигурно, на основу јавно датог обећања (и поред тога што се на Косову и Метохији, у селу Љевоша крај Пећи, налази згариште велике баптистичке богомоље спаљене 1999. године), уместо спаљених и каменованих баптистичких обнављати православне цркве, велико је питање да ли ће се то заиста и десити. Уколико до указивања обећане помоћи Српској православној цркви од стране америчких баптиста ипак не дође, искључиву кривицу сносиће нико други до тада актуелни Министар вера у Влади Републике Србије др Милан Радуловић.[12] А колико се велико осећање захвалности родило у српским срцима због посете америчке делегације, која је, док су фанатизовани православци разбијали прозоре и демолирали баптистичке и друге еванђеоске цркве по Србији, на згариштима цркава и манастира на Космету лила потоке суза жалећи због њиховог разарања[13], показује и пример из ''Политике'' од 17. 8. 2004. године. Наиме, америчка делегација још није честито ни распаковала своје кофере враћајући се са пута, кад је у српским новинама освануо још један од дискриминативних текстова, са насловом: ''Верске заједнице у Крагујевцу – шест псеудохришћанских и једна сатанистичка'', у коме је и Баптистичка црква окарактерисана псеудохришћанском тј. лажно-хришћанском.[14]
Сматрам да смо на овај начин поново показали прави ниво своје националне културе, те да би сваки даљи коментар поводом ове теме био лишен сваког основа.
Закључак
Шта рећи после свих уверљивих доказа који нам несумњиво сведоче о чињеници да је Православље у целини, као и једна од њених грана, СПЦ, утемељено на средњевековним принципима деловања у односу на све вернике другачијих орјентација? Уверили смо се да су Источна и Западна црква током историје употребљавале најразличитије методе присиле према различито верујућима, почевши од застрашивања па до отворених прогона и убијања оних који су се усудили да верују и мисле другачије. Управо из тог разлога, то јест праксе насилног разрачунавања са бројчано знатно слабијим верским покретима, а према учењу Светог писма, можемо да закључимо да традиционална црква Истока нипошто не следи изворну и благочестиву Христову и апостолску науку. Насупрот томе, следећи теологију и учења црквених отаца, Православље је испуњено погрешним интерпретацијама Божије Речи (сетимо се само св. Филарета Московског и идеје да ''непријатеље отачаства треба сатрти'', а све у складу са правилним обдржавањем Божије заповести ''не убиј''), које га је, до краја, и довело до испуњења Христовог упозорења датог његовим ученицима. А оно, подсетимо се, гласи:
''Чак ће доћи час да ће сваки који вас убије помислити да Богу служи.'' (Јн. 16:2).
[1] Да упућенији православни аутори врло добро знају да баптистичко учење нипошто не заговара самоубиство доказује и следећа изјава из књиге ''Библија без Бога, хришћанство без цркве'': ''Наравно, нико не тврди да баптисти проповедају самоубиство – то не би било поштено ни према њима као људима, ни према Истини.'' стр. 166.
[2] Библија без Бога, хришћанство без цркве; Светигора, Цетиње 1997. стр. 166.
[3] Преузето из књиге Драгољуба Б. Ђорђевића: ''Секте, култови, пророци нове истине'', стр. 117-118 и 36-37.
[4] Милан Вукомановић, Свето и мноштво, стр. 124-125. Нагласак мој.
[5] Новак А. Поповић, Да ли смо толерантни? ЈУВС, Београд 2001.
[6] Наведено дело, стр. 21. Нагласак мој.
[7] ''Међутим, одређену пажњу привлаче одговори испитаника у Србији који се односе на секте као ''агресивне и опасне'' ентитете и на сам појам секта. Такве оцене, посебно када су у питању конкретно наведене верске заједнице, су неадекватне и неочекиване с обзиром да оне својим деловањем до сада нису манифестовале негативно понашање нити проузроковале било какве облике нетолеранције према својој околини или штетне последице по друштвену заједницу.'' Исто, стр. 11-12.
[8] Овај напад је сасвим сигурно повезан са догађајима на Косову и Метохији од 17. и 18. марта 2004. године, када су спаљене многе српске куће и верски објекти СПЦ од стране албанских екстремиста. Приликом протеста Срба, поводом уништавања српске имовине на Космету, спаљене су и џамије у Београду и Нишу.
[9] Све информације о инцидентима помињаним у последњем делу овог поглавља (сем оних које су означене као наводи из дневних листова) преузете су из извештаја: <pismo-o-srbiji@yahoogroups.com>.
[10] Текст овог новинског чланка преузет je такође из извештаја: <pismo-o-srbiji@yahoogrous.com>, од 11. 2. 2004. год.
[11] Ево како у оригиналу на енглеском гласе, од г-дина Радована Богдановића преведени, изводи из извештаја о стању верских слобода у СЦГ, које су Министру Љајићу предали политички саветници Амбасаде САД, 18. децембра 2003. године, а који су нашој јавности представљени у форми примљених признања за очување високог нивоа верских слобода у нашој држави:
''Serbia and Montenegro, International Religious Freedom Report 2003; Released by the Bureau of Democracy, Human Rights and Labor, US Department of State
...
Minority religious communities report continued problems with vandalism of church buildings, cemeteries and other religious premises. According to the Forum 18 News service, approximately 30 attacks occurred during the period covered by this report, including a Molotov cocktail being thrown at a Sanatan residence outside Belgrade. Many of the attacks involved spray-painted graffiti, rock throwing, or the defacing of tombstones but a number of cases involved much more extensive damage. There were about ten incidents in which gravestones were desecrated, including those in Jewish, Islamic, and Lutheran cemeteries.
…
Journalists and religious leaders noted the continuation of anti-sect propaganda in the Serbian press. Minority Christian churches, like Baptists, Adventists, Jehovah’s Witnesses, and others often are given the sect moniker in the press in Serbia and Montenegro. Religious leaders have noted that instances of vandalism often occur soon after press reports on sects. According to some sources, the fact that one of Serbia’s leading experts on sects is a police captain whose work are used in military and police academies further complicates this situation.
Released on December 18, 2003.''
Текст овог извода из извештаја америчког Стејт Департмента преузет из: <pismo-o-srbiji@yahoogroups.com>, од 19. 12. 2003.
[12] Наиме, очигледно не делећи мишљење владике Григорија да ''све добронамерно треба бити поздрављено'', у свом разговору са делегацијом верских лидера из Америке, Министар Радуловић им је ставио до знања да православне парохије на Космету ''нису за усвајање'', упозоравајући да протестантске цркве које постоје у овој покрајини (и делују међу Албанцима) треба да се суздржавају од мисионарског рада јер могу бити искоришћене за остваривање циљева независности Косова. Радуловић је нагласио и то да насупрот угроженој СПЦ, ''нове протестантске цркве'' на Космету нико не угрожава – већ да оне представљају ''мезимице албанске политичке елите''. (Вечерње Новости, 19. 8. 2004.). На ову изјаву српског Министра вера реаговао је Министар спољних послова СЦГ Вук Драшковић који се, изражавајући жаљење због Радуловићеве изјаве којом је он ''увредио америчке верске лидере и довео у сумњу њихове добре намере'', захвалио на њиховој братској спремности да помогну у обнови порушених цркава и манастира. ''Таквим ставовима, тај човек није увредио само вас, него и српски народ и његова хришћанска осећања'', навео је Драшковић (РТС, четвртак, 26. август 2004. год).
[13] Њихова уплакана лица су се могла уочити и на фотографијама новинара који су извештавали са лица места.
[14] Да се ситуација по питању унапређења људских а посебно верских слобода није пуно променила од 2003. године и извештаја америчког Стејт Департмента, показује и овогодишњи извештај Савета Европе. Наиме, према извештају агенције Танјуг, од 29. априла 2008. године, Европска комисија за борбу против расизма и нетолеранције је саопштила да у Србији постоји клима непријатељства према националним и етничким мањинама. У делу саопштења који се односи на положај верских мањина наводи се и да је Закон о црквама и верским заједницама ''допринео стварању негативне климе према такозваним 'нетрадиционалним' верским заједницама, као што су Јеховини сведоци и одређене евангелистичке групе''. ''Поједини представници Српске православне цркве, која игра важну улогу у друштвеном и политичком животу земље, имају удела у подстицању непријатељстава према овим групама, које називају 'сектама', а њихове припаднике оптужују да су следбеници сатанизма'', наводи се у извештају. (Делови поменутог извештаја преузети из: <pismo-o-srbiji@strategicnetwork.org> од 30. априла 2008. год.).
Нема коментара:
Постави коментар