Укупно приказа странице

недеља, 10. октобар 2010.

СЕКТЕ НАСТАЛЕ У КРИЛУ ПРАВОСЛАВЉА



Поред многобројних раскола који су се десили у оквиру васељенског Православља, а од којих смо у овом поглављу споменули само неколико најупечатљивијих и најсавременијих,  из такозване ''Свете, саборне и апостолске цркве'' је проистекао и читав низ најчудноватијих секти, које, уколико их меримо по бизарности њихових веровања, умногоме премашују оне које су проистекле из других религија (а посебно из протестантизма). Уверен сам да ће текстови који следе деловати изненађујуће за многе православне вернике у Србији, који су углавном навикли да слушају или да читају о абнормалностима које практикују сатанисти или различите окултистичке групе, а које потом, без много критичког преиспитивања, бивају приписиване и малим верским заједницама протестантског порекла. Да Православље ни у чему не заостаје по питању производње секти од других цркава на Западу, те да би било заиста опасно када би се нека од ових секти преселила и почела да делује на тлу Србије, доказаћу надаље у овом поглављу.
У својој обимној књизи ''Научно оправдање религије, Црква и секте'', у којој је убедљиво највећи број страница посветио ''проблему'' деловања и учења малих верских заједница проистеклих из западног хришћанства, Лазар Милин је удостојио своје читаоце  да сазнају нешто мало и о сектама насталим у Русији, тј. на православном тлу. Наравно, са додатком да све ове секте представљају ''негацију Православља'', док оне друге, протестантске, заправо представљају ''потврду тј. афирмацију реформације''[1]. Ево како гласи подужи текст из Милинове књиге који описује особености религијског фанатизма насталог међу православним Русима, као и различите секте произашле из цркве на Истоку:

''Не треба, међутим, мислити да је протестантизам једини извор секташтва и једини кривац за њихово постојање и појаву. О томе сведочи чињеница да је било секата и далеко пре протестантизма, као што је то напред изложено. А исто тако о томе сведочи и чињеница да је у средњем веку било секата и у крилу Римокатоличке цркве, као да их је било и има које су никле међу православнима. О томе нарочито убедљив доказ пружа историја Руске православне цркве која је врло богата појавом разних секата.
Познато је да је Руска црква после патријарха Никона који је према грчким богослужбеним текстовима исправио преписивачке грешке које су се биле временом увукле у богослужбене књиге, доживела појаву раскола ''старообрјадаца'' или ''старовераца''. Из тог раскола, а и мимо њега, појавиле су се многе секте. Споменимо их у кратким потезима, да бисмо видели куда све може човек да одлута кад се одвоји од Цркве.
Ти расколници ''старообрјадци'' деле се на две главне гране: поповци и беспоповци. Они први признају и траже свештенике. Ови други одбацују свештенике, свакако под дискретним утицајем протестантизма, и сами себе сматрају свештеницима.
Поповци су се поделили на неких осам огранака, често и на сасвим незнатним, скоро смешним питањима. Аушковци, на пример, били су противници црквених матица! Чернабиљци су били против бријања браде и против издавања пасоша, путних исправа.
Беспоповци су имали још више разних секата, и још фантастичнијих. Теодосијевци су били против брачног живота. Страњици, или спелевци су лутали од шуме до шуме и пустиње, бежећи од власти, јер су сваку власт сматрали за дело антихристово. Пастуховци су избегавали камене мостове, новац и путне исправе. Самокрешченци су сами себе крштавали. Акуљиновци су практиковали блуд. Стефановци су били управо грозни. Они су одбацивали брак, а новорођенчад су бацали зверовима, као жртву мира. Средњаци су по неком свом рачунању сматрали да недеља пада у среду! Численици пак, да је четвртак дан Господњи и да је грешење први корак ка спасењу!
Хлисти, или како су себе називали ''Божји људи'' веровали су да је Бог Отац 1645. године сишао с неба и постао човеком у особи сељака Данила Филиповића, 1649. је то исто учинио и Бог Син јавивши се у особи Ивана Суслова. Последњи пут се ''јавио'' у особи цара Петра III који је 1762. збачен са престола и удављен, али који се по њиховом веровању негде крије, па ће доћи да суди грешницима. Скопци су учили да је Христос од својих следбеника захтевао да се кастрирају, а жене да одсеку своје груди, да би наследили царство Божије. Њихов проповедник Андрија Сељиванов је ''оваплоћени Христос'', а сељанка Акуљина да је оваплоћена Богородица''. Наполеоновци су веровали да је Бог постао човеком у личности Наполеона који је дошао да казни свет, а нарочито Русију. Међу молоканима се појавиле две секте: суботари и комунисти (хришћански). Јоанити или Јовановци су чувеног протојереја Јована Сергејева Кронштатског, који је због заиста светог живота био још за живота сматран светитељем, прогласили за Господа Исуса Христа, који је дошао други пут на земљу. Ништа није помагао ни најенергичнији протест о. Јована против такве заблуде. Јовановци су остали при своме. Ти си Христос и крај!
Осим ових секата било је и таквих које су постале директно под утицајем разних протестантских секата. Ту су штундисти, па пашковци, скакуни (слично квекерима) менонити, баптисти и други.
Као што се несумњиво и јасно види, није само протестантизам обиловао сектама. Било их је и у православљу и у римокатолицизму, па и у старој Цркви.''[2]

                Што се тиче првог од малочас помињаних раскола који су довели до стварања секти у Православљу, а које су узроковане црквеном реформом за време патријарха Никона, његове последице нису биле нимало наивне. Многи Руси, подржани нижим свештенством које није прихватало реформе које су се састојале у исправљању црквених књига, сматрали су руско царство и руску цркву представницима царства Божијег на земљи. У то време царска Русија, за разлику од Грчке која је већ била под окупацијом исламских завојевача, била је једино непоражено православно царство – што је представљало гаранцију Божије благонаклоности због непогрешивости дотадашњих црквених догми. Сматрали су да би исправљање богослужбених књига по узору на оне у Грчкој представљало право отпадништво од вере, а посебно због тога што се Божији гнев већ сручио на цркве у Грчкој – што је требало да значи да нису биле тако богоугодне као оне у Русији. Свештеници, монаси као и народ који је остао одан старом обреду (а који је, поред осталог, укључивао осењивање крсним знаком са два уместо са касније уведена три прста), пружали су снажан отпор увођењу новог обреда, тако да је и почетком XX века у Русији било више од 10 милиона старообредоваца.[3] Ипак, отпор који су пружали старообредовци, сматрајући да увођењем новог начина богослужења црква дефинитивно одлази у апостасију а благодат Божија напушта Русију, био је и више него фанатичан и могао би да се упореди са савременим култовима и сектама сатанистичке орјентације. Наиме, у оно време када су окршаји са званичном црквом и представницима власти били најжешћи (у XVII веку) али и касније, веома честа су била самоубиства, самоспаљивања као и оружани сукоби наоружаних монаха са државном војском, који су своје манастире користили као веома поуздана утврђења. Роман Миз, гркокатолички свештеник из Новог Сада, износи податке о овим појавама који су проистекли из његових обимних истраживања:

                ''У потрази за Краљевством Божјим које је напуштало ову земљу, и  њени житељи су је почели напуштати. Становници цијелих села скупили би се у црквама или шупама, затварали се изнутра, закуцавали врата и у вријеме богослужења запалили зграду, у којој би сви изгорјели. Држава и Црква улагали су многе напоре и успјели некако обуздати ту појаву, али не и сасвим је искорјенити, јер су и касније избијали већи или мањи валови самоспаљивања, а дешавали су се и појединачни случајеви. Последњи случај самоспаљивања у Русији забиљежен је 1896. године.''[4]

                ''Прва самоспаљивања о којима постоје информације била су у времену од 1676. до 1683. године, када се у Пошехонском котару спалило око 1920 људи. До почетка 1690-их година спалило се не мање од 20 тисућа људи (до указа од 7. априла 1685. не више од 3800, остали послије указа). Самоспаљивања су се догађала тијеком цијелог XVIII стољећа. Било је случајева да је наједампут изгорјело 2700 људи. Осим самоспаљивања било је и намјерних утапљања, гладовања до смрти и самосахрањивања. Самоубојства међу расколницима су се продужила и у XIX ст. Године 1820. неки се Јушкин сам затрпао земљом, а 1827. године, његов син Иван Јушкин, са још 35 сељака – заклали су се. У Оленецкој губернији самоспалило се 15-еро људи 1860. године, а године 1897. откривени су у подрумима у Тернову зазидани фанатици. Коваљев, који их је зазидао, жалио је што није могао зазидати и себе.''[5]

                ''На челу соловјецких монаха био је сада Никанор, умировљени архимандрит Савина манастира, затим благајник Геронтиј и ћелијски усамљеник Азариј. Монаси су имали довољне залихе хране, 90 пушака, око 900 пуда барута; манастир је био утврђен дебелим зидовима; браниоци су се фанатично борили. Опсада манастира трајала је седам година. Кроз то вријеме промијенила су се тројица команданата царске војске. Манастир је пао 22. сијечња 1676. године и то тек након издаје монаха Феоктиста, који је показао војсци тајни пролаз у манастир.''[6]

                Старообредовци заправо и нису имали много избора. Уколико су желели да сачувају своју веру, у исто време покоривши се званичном црквеном уређењу, били би прогнани у делове царства у којима не би могли да друге доводе у смутњу. А уколико би се определили да је проповедају, закон од 7. априла 1685. године је за такве прописивао казну спаљивањем на ломачи.[7] Стога, старообредовци су радије бирали самоспаљивања, него хапшења и тортуру од стране државних органа.

Поред овог, за нас вредног, признања православних да је и из крила њихове цркве у ближој и даљој прошлости проистекао велики број секти, од којих се неке никако не могу ни да упореде са протестантским верским заједницама насталим у исто време (попут ''Стефановаца'' на пример, који су новорођенчад бацали дивљим зверима и сл.), у малобројној савременој литератури која се бави овом тематиком, можемо да пронађемо и додатне информације. Наиме, у књизи ''Ново секташтво'' руског теоретичара, есејисте и филозофа Михаила Епштејна сусрећемо се са читавим низом чудноватих верских покрета сличних онима које нам је малочас Милин представио. Многе од ових секти су, према речима овог аутора, аутохтоне, тј. оне које су изворно настале у Русији. Један велики број њих је настао од почетка 60-тих година ХХ века, тј. од пре педесетак година на овамо.[8] Ево шта можемо да прочитамо у предговору овог дела, а што се тиче одговора на питање: Шта је основна тема проучавања књиге ''Ново секташтво''?

''Које секте се разматрају у овој књизи? Већ и сами њихови називи звуче егзотично: крвославци, црвенохордаши, ковчежници, кућевљани, греховници, доброверци итд. То не треба никога да чуди – неуобичајено су звучали и називи староруских секти; међу многобројним верзијама и варијацијама, тако имамо: ''чадородитеље'',  ''нечадородитеље'', ''неме'' и ''распеване нетукаче'', ''бегунце'' (''сакриваче''), ''трескавце'', ''бичеване'', ''христосе'', ''изрупчане'', ''немолеће'', ''нехотеће'' и др.''[9]

Епштејн је све данас постојеће руске секте поделио у неколико група. То су: религиозно – свакодневичке секте, религиозно – грађанске, религиозно – националне, религиозно – атеистичке, религиозно – есхатолошке и религиозно – књижевне.
На овом месту навешћу по неколико реченица о свакој од ових група (сем последње), цитирајући аутора поменутог дела.
 Међу религиозно – свакодневичке секте спадају: светохранци, кућаници (кућевљани) и стварочинитељи (стваросветитељи):

''Светохранци – сматрају светим сам чин узимања хране, темељећи своја богословска истраживања на различитим системима употребе намирница. За светохранце цела област утољавања глади и жеђи има сакраментално значење и сматра се ритуалом чији елементи зависе од конкретног режима исхране. (...) Светохранци тврде да су се кроз узимање хране дешавали најважнији догађаји религиозне историје човечанства:
''Грех је дошао преко хране – са дрвета познања добра и зла. Искупљење долази преко хране – са крсног дрвета, преко крви и плоти Христове. Обећање Сатане које је обмануло Адама: кушајте и нећете умрети – испунило се у сину Божјем, чије тело кушамо и чију крв испијамо.''[10]

''Кућаници (кућевљани) – религиозно – културни ред који исповеда вредности домаћег и кућевног понашања, уз његову стваралачку надоградњу. Ред доместиканаца, како их понекад зову у западној Европи, раширен је у многим земљама света, али се искуство руске браће сматра особито поузданим, јер су управо ту била највећа искушења у очувању сопственог огњишта. (...) Кућа у списима кућаника представља идеално организовани, продуховљени простор који обујмљује личност власника и редуплицира његов унутрашњи свет.''[11]

''Стварочинитељи или Стваросветитељи – савез поклоника и израђивача предмета, који проповеда ''ученички'' однос наспрам оближњег предметног света, његово спасоносно значење за људску душу. Користе се разна самоименовања: стварознање, стварољубље, стваросвећеност, стваротворење. (...) (Стварочинитељи; прим. И. С.) троше своје време на израду домаћих и ''приручних'' ствари, не би ли се и одиста приближили богу који је био творац свега – они не желе да живе у туђем него у сопственом ''свету домаће радиности''. (...) Одржавају посебне обреде ''освештавања ствари'', молитвено им се клањајући и налазећи у њима црте лика и подобија божјег.''[12]

Поред ових, рекли би смо, наивних и безопасних секти, постоје и оне друге које, судећи према њиховом учењу, могу да доведу своје чланове до различитих облика менталних болести. Међу религиозно – грађанским сектама најкарактеристичнији су будалаши. Ево шта о њима можемо да прочитамо у делу Михаила Епштејна:

''Будалаши – једна од најмногобројнијих секти, чије је учење веома познато мада и недовољно проучено. Наведимо одломке из низа најверодостојнијих извора:
''Будалаши – то су јуродиви нашег доба, само што њихово јуродство није у нарушавању опште-прихваћених правила него у њиховом блажено-непромишљеном практиковању, пошто су та правила од стране друштва већ довољно компромитована (...) За разлику од грађански настројених људи, будалаши не противурече, не слажу се, не боре се, али налазе одушка за своју душу у глупости – праве себе будалама по правилима која су установили будалаши. Систем је, као, до те мере суров и нехуман, да му само глупости придају какву-такву људску топлину, па нека се ради макар и о привиду човечности. (...) Ко су будалаши и по чему се разликују од будала? То су будале са предумишљајем, они улазе у одабрану улогу, пошто уопште нису будале од рођења.''[13]

Но, о томе да је поред ових, донекле можда и симпатичних будалаша, Православље у Русији изнедрило и много опасније секте, које по својим ритуалима подсећају на сатанистичке култове, сведоче текстови који следе. Једна од таквих секти, која је сврстана у ред ''Религиозно – националних'' јесу и ''крвославци'', тј. ''крвосветитељи'':

''Овај вид секташтва данас представља највећу опасност за наше друштво. У њему бујају најгори облици празноверја, који једну нацију претпостављају другима и проглашавају је ''богоносном'', те подстичу превођење других народа у своју веру или, пак, истребљења ''неверних'', ''иноплеменика''. (...) Симптоматично је да се секташки третман нације (или националних колектива) у наведеним случајевима одликује паганском ригорозношћу, будући крвожедан и застрашујућ. Крвославци, на пример, обожавају родну земљу не зато што је подарила свету значајне људе: војсковође, летописце, геније науке и уметнике, него зато што је упила у себе много крви, ''а где је крв – тамо је и светиња''. Намеће се мрачан закључак да су светитељи наше земље били они који су пролили највише крви по њој – тирани и изроди прошлих векова.''[14]

''Крвославци или крвосветитељи. Најверодостојнији траг овог покрета можемо утврдити по обреду поштовања места обележених обилним проливањем крви – као што су места великих битака, масовних гробница. Од обичне ритуалне праксе одавања почасти умрлима, крвославље се примарно разликује својим интересовањем не толико према индивидуалним заслугама покојника, колико према самом месту њиховог сахрањивања, које се сматрало утолико више светим, што је више крви упило у себе. (...) Неки истраживачи сматрају да је пресудна одлика крвославља чин изговарања завета (заклетве) код места крвопролића (не само укопна места, него и места битака, погубљења, стрељања, мучења). Суштина заклетве је – верност имену погинулих и спремност да се за њих пролије сопствена крв. Већина истраживача управо том моменту готовости на ритуално проливање сопствене крви[15] придаје значај утврђивања заклетве или чак замене за њено изрицање. Придодати кап сопствене крви мору већ проливене – то само по себи означава чин ''орођавања са човечанством које у гробовима снива вечни сан''.[16]

Крвославци, судећи по њиховој литератури, верују да је први човек (Адам) створен од земље која је била натопљена Божијом крвљу (вероватно из разлога што реч ''адама'' на јеврејском језику, од које и долази име првог човека (име ''Адам'' у буквалном преводу са јеврејског значи: ''од црвене земље'') представља земљу црвеницу, тј. земљу црвенкасте боје). Из тог разлога, сматрају да је сваки верник дужан да следи Божији пример и натапа земљу својом крвљу. Према њиховом учењу, већи део хришћанског света је одавно напустио Христа јер ''избегава патњу и боји се крви''. За првовековне хришћане се каже да ''не само да су пили Христову крв у време причешћа, него су напајали земљу својом крвљу, следећи Христа, који је дошао на оскудну земљу, проклету од стране Бога, да би је напојио и смекшао својом крвљу, да на њој не рађа чкаљ и трње него семенке царства небеског.''[17]

Након описивања религиозно-националних секти, аутор књиге ''Ново секташтво'' је обрадио неколико ''религиозно-атеистичких секти'', међу којима су атеици, доброверци и греховници. Биће веома корисно да укратко прикажемо и њихове карактеристике, које ће нам објективно ставити до знања да су секте проистекле из Православља, по идеологији, много безбожније и одурније него оне проистекле из протестантизма које постоје на нашим просторима:

''Атеици – за разлику од атеиста који захтевају да човек заузме место непостојећег бога, атеици позивају на такво понашање као да бога има, па макар га у ствари и не било. У томе виде највиши развитак људскости: изгубивши веру у бога, наставити живот по божанским начелима, бити добар и правичан на земљи, не очекујући никакву награду на небесима. Понашај се тако као да Бога има и као да те наводи на милосрђе – и у исто време, као да бога нема и да ти нико неће узвратити за учињено добро. Бог од тебе захтева све а не обећава ништа. Највероватније ћеш једноставно умрети и никада нећеш васкрснути. У томе је суштина искушења. Никога нема уз тебе, ни на небу, ни у вечности – сам си. (...) Ето шта значи бити дорастао – БИТИ БЕЗ БОГА КАО СА БОГОМ. То је врхунска зрелост.''[18]

''Доброверци верују у снагу добра или, како би то они рекли, у мекоту добра:
Добра нема ни на небу ни на земљи, ни у мору, ни код Бога, ни код анђела, ни код животиња... Једино је човек који пати и који спознаје своју патњу изградио себе за схватање добра.''[19]

''Помагачи имају задатак да помажу свему природном што се дешава у свету. Гори ли ватра – они ће бацити суву гранчицу у њу, да се не угаси. Слети ли нека семенка на камен – они је дижу и бацају на меко тле, да израсте. У јеку пролећа често их можемо видети око дечјих игралишта, шеталишта, око гомила размекшалог снега, око барица, они праве пут поточићима, да би пролећу олакшали посао.''[20]

''Греховници. Овај покрет, хришћански у својим извориштима (настао 60-тих година XIX века; прим. И. С.), на моменте се чак усмеравао против Христа коме се пребацивало што није грешио заједно са грешницима, што се није, прихвативши друштво скитница и блудница, без остатка оденуо њиховом тамом. Руска жудња за свеопштом привлачношћу се до те мере издиференцирала да је бити међу грешницима а не грешити, саосећати с посрнулима а сам не посрнути, схватана као издаја свеопштег братства.''[21]

На крају овог прегледа секти које је изнедрило руско Православље, споменућемо још неколико интересантних. Ове секте су сврстане у групу ''религиозно-есхатолошких секти'', а међу њима су најпознатије: ковчежници, удаљеници (ђубретари), пустоверци (пустосвети) и стаклозорци (стаклари). На овом месту обратићемо посебну пажњу на прве две, уз детаљнији осврт на веровање ове друге.

''Ковчежници – себе називају још и ''трагачима за ковчегом'', ''градитељима ковчега'' или ''нојевцима'', по имену библијског праведника који се спасао од потопа. (...) Они дом називају ковчегом који плови пучином савремене цивилизације, местом спасења праведника, Црквом Последњег завета.''[22]

''Удаљеници (други назив – Ђубретари) – апокалиптична секта блиска атеанству. За њих је одрицање од Бога основни знак и ''поклич'' последњег времена. (...) Удаљеници се, по правилу, настањују на самој периферији насеља, због чега су их у народу прозвали још и КРАЈЕСЕЛЦИМА; њихове куће су обично на крају села. А и у сваком другом погледу они се држе ''прикрајака'': додељују свето значење најодурнијим предметима, најпрезренијим занимањима, укључујући вршење физиолошких потреба. Пре него што приступе том чину, они се моле, а затим благодаре Бога, све време се молећи, доживљавајући своје пражњење као свето чинодејствије, захваљујући коме се тело изнова формира из праха, одваја од нечистоће.''[23]

Поред тога што посећивање захода (тоалета) сматрају најсветијим послом на земљи, удаљеници верују да су ђубришта и контејнери заправо својеврсни Божији олтари на које силази Свети Дух:

''Оно најнечистије изазива код удаљеника највеће поштовање. Они су начинили свој барјак од опираче или марамице, видећи у њима жртвену тканину која прима нечистоће не би ли очистила унутрашње органе или спољашњу средину. Исто тако, разне помије, ђубришта, контејнери, изазивају код њих узвишена, молитвена осећања; они виде у њима жртвена места што примају у себе масу нечистоћа ради очишћења других места.''[24]

А ево и цитата из удаљеничког ''теолошког'' дела ''О жртвеном значењу ђубрета'', којег наводи аутор ''Новог секташтва'':

''Свака нечистоћа зато је и постала нечистоћа не би ли те очистила. Свако ђубре, гњилеж, буђ – то је жртва, принета за тебе. Моли се Господу да прими ту жртву, а не да тебе баци у отпадну јаму, у паклени огањ.''[25]

Према Епштејну, удаљеници (ђубретари) се труде да одржавају процес сталног труљења у гомилама ђубрета, да би га припремили за пропламсај. По њиховом мишљењу ''на ђубре што се дими, као на жртвени олтар, нисходи Дух Господњи.''[26]  По природи свога посла, удаљеници су најчешће чистачи, ђубретари, радници на одржавању канализационих система, као и неговатељи непокретних болесника. Међу малобројним удаљеницима који живе у западном свету, према Епштејну, највећи број њих је запослен као чистачи обуће, ''који стављају себи у обавезу да се клањају прљавштини, да се свакодневно сагибају пред људским теретом праха.''[27]

                                      Закључак


Из целокупног досадашњег проучавања, уочили смо да васељенско Православље нимало није имуно на настанке раскола и секти из својих редова. Иако је Лазар Милин, у својој апологетици ''Црква и секте'', покушао да до крајности омаловажи искључиво протестантски покрет, тиме што је, између осталог, навео и неколико скарадних примера настанка и деловања секти које су се издвојиле из западног хришћанства[28], он ипак није могао да пронађе тако монструозне и бизарне примере какве налазимо међу сектама насталим на тлу православне Русије. И док је велики број секти који је настао у западном свету своје вероучење везивао, или још увек везује за човеково спасење или пак будући поновни долазак Исуса Христа (па макар како погрешно тумачио поједине библијске доктрине или пророчанства; попут Мормона, Јеховиних сведока итд.), православне секте у својој ''теологији''  готово да уопште не спомињу ове догађаје. Као што смо могли да се уверимо, оне су проповедале, или још увек проповедају практиковање блуда (акуљиновци), бацање новорођенчади дивљим зверима (стефановци), кастрирање мушкараца и одсецање груди женама – а све то у име Христовог учења (скопци), поклоњење пред најобичнијим предметима (стваросветитељи), изигравање лудака пред околним светом (будалаши), поштовање места крвопролића и ритуално проливање своје крви на земљу (крвославци), критиковање Христа због тога што је живео свето а не у греху (греховници) или пак поштовање ђубришта и контејнера за смеће – као некаквих олтара на које ''нисходи Дух Господњи'' (удаљеници – ђубретари).
Што ће рећи, заиста постоји велика разлика између секти које су настале међу протестантима са једне и међу православнима са друге стране, с тим што огромну ''надмоћ'' по питању ''јеретичности'' свога веровања очигледно имају оне православне.

Искрено се надам да ће, између осталог, и ово сазнање о постојању велике неслоге међу православнима широм света, које се очитује кроз настајање многобројних раскола са једне и секти са друге стране, помоћи мојим читаоцима у сагледавању целокупне истине о цркви која претендује да буде названа и поштована као ''Једина, света и апостолска''.
Сматрам да је посве јасно да, после свега до сада реченог, овакав епитет васељенском Православљу нипошто не може бити приписан.
О исправности оваквог мог става посведочиће и следеће поглавље које преноси снажно Христово упозорење: ''Чувајте се лажних пророка''.


[1]  Види у: Лазар Милин, Црква и секте; Бања Лука, Романов, 2001. стр. 55.
[2]  Лазар Милин, Црква и секте, стр. 53-55. Нагласак мој.
[3]  Види у: Роман Миз, Први руски црквени раскол, Нови Сад 1998. год. стр. 5. Нагласак мој.
[4]  Исто, стр. 14.
[5]  Исто, стр. 69-70. Нагласак мој.
[6]  Исто, стр. 60.
[7]  Исто, стр. 77.
[8]  Види у: Михаил Епштејн, Ново секташтво; Аурора, Нови Сад 2001. год. стр. 20-21.
[9]  Наведено дело, стр. 21.
[10]  Исто, стр. 37, 40. Нагласак мој.
[11] Исто, стр. 46-47. Нагласак мој.
[12] Исто, стр. 53. Нагласак мој.
[13] Исто, стр. 65. Нагласак мој.
[14] Исто, стр. 77. Нагласак мој.
[15] А ево и текста из секташке литературе, којег у свом делу наводи Епштејн, а који се односи на ставове које заступају крвославци: ''Зар само лешеви доспевају у земљу? Не, и душе се у њу сахрањују, заједно са крвљу прожимају земљу, одухотворујући све што се сеје и класа. Зар не осећате дах небески који наткриљује целу Русију? – то њена крв вапије за нама у свакој стопи, у сваком грумену земље... Вечито жедна земља, запечених, испуцалих усана... Ко ће поред рођене матере пронети свој пенушав, до врха напуњен пехар? Излиј га, напој земљу хранитељицу!... Ви се бојите чак и изгледа крви, и више волите да се убуђа у вашим жилама, него да одлијете из препуне посуде.'' (стр. 81-82).
[16]  Исто, стр. 79-80. Нагласак мој.
[17]  Исто, стр. 83.
[18]  Исто, стр. 105. Нагласак мој.
[19]  Исто, стр. 111. Нагласак мој.
[20]  Исто стр. 116. Нагласак мој.
[21]  Исто, стр. 118-119. Нагласак мој.
[22]  Исто, стр. 133. Нагласак мој.
[23]  Исто, стр. 137-138. Нагласак мој. Ево и текста из књиге секте Удаљеника, ''Теологија пражњења'' од аутора М. Н. коју је у свом делу цитирао Епштејн: ''Пражњење је најсветији од свих наших земаљских послова, јер нас чисти од унутрашње прљавштине. Сви облици спољашњег чишћења, укључујући умивање тела у разним религиозним култовима, чине само претходни ступањ тајанства пражњења што изврће нашу унутрашњост и избацује њене отпатке и излучевине напоље. Зар неће и Господ доћи да нас тако испразни од греха, да олакша смрадни терет нутрине душе наше?... Моли се Господу док се у напонима олакшаваш, јер тај напон и јесте молитва нашег тела, вапај нутрине наше за спасењем. И нека у твојој души звучи исти тај вапај: Господи, помози, Господи, малаксавам – нека се развргне јарам мојих мука!'' на стр. 138-139. Нагласак мој.

[24]  Исто, стр. 139-140. Нагласак мој.
[25]  Исто, стр. 140. Нагласак мој.
[26]  Исто. Нагласак мој.
[27]  Исто, стр. 139.
[28]  Ево како гласи навод из Милинове књиге, а у коме он наводи вероватно најчудноватије примере до којих је могао да дође, а који се тичу настанка и деловања секти у западном свету:  
''Каквих је све лудорија било међу секташима то је да човеку памет стане! Да не лутамо кроз историју разних секата, сетимо се само неколико примера из новијег секташтва.
                Кројачки радник из Лајдена Јохан Бокхолд, један од вођа анабаптиста увео је многоженство и оставио иза себе 17 жена, а своје вернике је уверавао да долази ускоро хиљадугодишње Христово царство.
                Ева Бултар у Хесену је основала секту која је под видом религиозности проводила блуд као некадашњи николаити.
                Шта да кажемо о енглеској секти Нови Израиљци који су очекивали да им Јованка Сауткот, поглавица њихове секте роди новог месију?!
                Сетимо се и једне швајцарске секте чији се оснивач Маргарет Петер 1823. године дала распети на крсту ''за спас многих хиљада душа''. Споменимо и Јакобину Маурер, калвинисткињу из Бразила која је 1874. основала секту ''Изабраних'' којима се она представила као Христос који је поново дошао. Њени верници водили су рат до истребљења свих оних који не припадају њиховој секти, све док их власти бразилске нису разјуриле.
                Да ли је мудро од првих адвентиста што су слушајући Милера двапут узалуд дочекивали Христа на отвореном пољу? Да ли је мудро кад Јеховини сведоци пуштају нек умре човек који би се иначе могао спасти трансфузијом крви, јер сматрају да је трансфусију Бог забранио?''  Милин, Црква и секте, стр. 356-357.

Нема коментара:

Постави коментар