Поштовање светих моштију

Поред молитвеног обраћања давно и скорије преминулим особама, у Источној цркви је истакнута и пракса поштовања, поклоњења и целивања посмртних остатака и различитих старинских предмета, за које се тврди да су били у власништву светих људи. Ево на који начин православни објашњавају поштовање светих моштију:

''Божји угодници за време живота на земљи били су храмови Светога Духа. А по пресељењу њихових душа на небо, у царство небеско, њихова света тела остајала су нераспаднута и чудотворна. Као што је благодатна сила Божја деловала кроз светитеље за њихова живота, тако је она продужила да дела и кроз њихова тела. Та благодатна сила пројављивала се и пројављује се у виду многобројних исцељења разноврсних болесника, а и на друге начине. Тако мошти светитеља и мученика служе као оруђа преко којих Бог пројављује своју силу и милост. ''Као што суд у коме се дуго чува миришљава течност упије у себе њен мирис, тако и тело хришћаниново у коме је постојано обитавала благодатна сила Христова бива цело прожето овом силом. А пошто је сила Христова нетрулежна, то је природно што она, усељавајући се у оне који су Христови (сравни: II Koр. 12, 9; Галат. 5, 24), чини њихова тела нетрулежним. Пошто је сила Христова свемоћна, то је са природом ове силе у складу што она чини чуда, кад је то угодно Богу'' (вели Филарет, митрополит московски). Зато што су мошти светитеља и мученика извори многобројних чудесних исцељења, а тиме и доказ силе Божје која кроз њих делује, света Црква донела је одлуку на VII васељенском сабору (787. г.) да се свете мошти поштују: ''Господ наш Исус Христос даровао нам је мошти светитеља као спасоносне изворе који на многе начине изливају доброчинства на немоћне. Зато ко се усуди да одбацује мошти мученика (или светитеља)...  да се лиши светог причешћа.''[1]

Претходно наведени текст садржи више теолошких нетачности и неслагања са учењем Светог писма. Најпре, православни тврде да су, дакле, само неки људи (названи Божијим угодницима) били храмови Светог Духа – те да су из тог разлога – после своје смрти за собом оставили нетрулежна тела која су постала и чудотворна.  Насупрот томе, апостол Павле у једној од својих посланица пише да апсолутно сви верници, оправдани и спасени вером у Христа, представљају храмове (тј. храм) Светог Духа:

''Зар не знате да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама? Ако неко уништава храм Божији, Бог ће њега уништити; јер је храм Божији свет, а то сте ви.'' (1. Кор. 3:16-17);

''Или не знате да је ваше тело храм Духа Светога који је у вама, кога имате од Бога, те не припадате само себи?'' (1. Кор. 6:19).

Овај апостол, заступајући Христово учење о томе да сваки вером спасени верник има Светога Духа у себи, ове речи упућује Коринћанима који су по своме духовном узрасту још увек били на нивоу мале деце (у смислу духовне зрелости). Уколико прочитамо читаву посланицу увидећемо да верници у Коринту и нису били неки посебни ''Божији угодници'', већ да су, због својих телесних слабости, још увек практиковали одређене, чак и велике, грехе. И баш те и такве Коринћане, Павле подсећа да представљају храм Светог Духа (и да следствено томе треба да се одрекну и клоне сагрешења који Духа жалосте). Пошто је, дакле, јасно да Писмо говори да сви верници представљају храм Божији, а не само неки посебни ''светитељи'', то би по православној логици значило да би тела свих умрлих хришћана кроз историју требала да буду нетрулежна и чудотворна – те да само тела нехришћана буду подложна труљењу. Међутим, као што ћемо се уверити, Свето писмо ни на једном месту не подразумева да ће тела верника Божијих после њихове смрти остати нетрулежна (осим у неким природним условима који би спречили распадање или пак обрадом неким од средстава за конзервацију). Псалмиста Давид, за кога је у Писму посведочено да је био прави Божији човек[2], записао је следеће речи:

''Јер нећеш оставити душе моје у паклу, нити ћеш дати да светац твој види трухлост.'' (Псалам 16:10).

Иако се испрва може чинити да је Давид у овом стиху мислио на себе (на своје тело), ова његова изјава је заправо представљала пророчанство о Христовом васкрсењу. Апостол Петар је, у својој беседи изреченој на дан силаска Светог Духа, на Педесетницу, то потврдио следећим речима:

''Давид, наиме, говори за њега: »Стално сам гледао Господа пред собом, јер ми је с десне стране – да се не пољуљам. Зато се развесели срце моје и обрадова се језик мој, чак ће и тело моје почивати у нади, јер моју душу нећеш оставити у царству смрти, нити ћеш дозволити да светац твој иструне. Показао си ми путеве живота, испунићеш ме весељем пред лицем својим«. Браћо, вама се може слободно рећи о патријарху Давиду, да је умро и био сахрањен, и да је његов гроб код нас до данашњег дана. Али како је био  пророк и како је знао да му се Бог заклео да ће од рода његових бедара некога посадити на његов престо, предвидевши рече за Христово васкрсење: нити је био остављен у царству мртвих, нити му је тело иструлило. Овога Исуса је Бог васкрсао, чему смо ми сви сведоци.''[3]

Само Давидово тело, пак, било је подложно труљењу и на крају се вратило у прах:

''А да га је васкрсао из мртвих – да се више не враћа у труљење, овако је рекао: »Испунићу вам свете и поуздане речи Давидове«. Зато и на другом месту каже: »Нећеш дати да твој светац види труљења«. Давид је, наиме, послужио своме нараштају и по Божијој вољи умро, био је придодат својим очевима и видео је труљење. А кога је Бог васкрсао, тај није видео труљења.''[4]

Управо наведене речи апостола Павла су више него јасне. Према учењу Библије, само онај који је васкрснут из мртвих (Исус Христос) није подложан труљењу, док је тело цара Давида иструлило попут тела свих осталих људи. Стари и Нови завет ни једном једином речју не потврђују учење о нетрулежним и чудотворним моштима – онако како се то верује у оквиру Источне цркве. Ипак, православни теолози наводе један текст из Старог завета као, по њиховом мишљењу, очигледан пример који доказује библијску заснованост веровања о светим моштима. Ево како гласи текст из дела протојереја Маринковића:

''Најстарији податак о деловању благодатне силе Божје кроз мошти светитеља – потиче из Старог завета, на неких скоро 900 година пре Христа. Великог старозаветног пророка и чудотворца Илију, кога је Бог на чудесан начин узео са телом на небо (IV књига о царевима, глава 2), наследио је у пророчкој служби његов ученик Јелисеј, такође чудотворац и за живота и по смрти. Кад је Јелисеј умро, сахранили су га у земљу. После годину дана умро је неки човек и понесу га да га сахране. У томе се изненада појави чета непријатеља Моаваца. Они што су носили мртваца уплаше се. Пошто нису имали времена да копају гроб, они леш умрлог човека баце у гроб пророка Јелисеја. ''И кад човек паде и дотаче се костију Јелисејевих, оживе и уста на ноге своје'' (IV књига о царевима 13, 20-21).

Ово свакако није једини случај Божјег чудотворења кроз мошти праведника у Старом завету, вероватно их је још било, само немамо података. Али тек у Новом завету Божја благодатна деловања кроз мошти светитеља и мученика бивају много чешћа и бројнија.''[5]

Ипак, оваквом православном доказивању се може много што-шта приговорити. Најпре, из текста је јасно да људи који су дошли да покопају мртваца уопште нису дошли са намером да се поклоне светим Јелисијевим моштима (као што је то у Православљу обичај). Друго, Библија говори да су то биле пророкове кости  (што значи да му је тело иструлило и да је остао само костур – као и код свих других људи) а не нетрулежно тело. Треће, ово је једини пример у читавој Библији, који показује да је Бог и на овај начин учинио чудесно дело – док православни прижељкују да је оваквих примера било много више (само што, ето, нису забележени). И четврто, нико није после овог чуда ископао Јелисијеве кости и однео на неко посебно место где би људи долазили на поклоњење у организованим ходочашћима и где би оне наставиле своја чудотворења. Бог је чинио чуда и у животима других старозаветних личности – али није забележено да су они остали нетрулежни након своје смрти (као ни Јелисије), нити да су њихове ''мошти'' биле чудотворне. Шта више, сваки познавалац Писма зна врло добро да Господ у Старом завету (или пак у Новом) никада не би дозволио или одобрио поштовање и поклоњење лешевима и костима умрлих људи, макар како Њему угодни они били за свога живота. Свето писмо Новог завета исто тако не спомиње ни једном речју да су првовековни хришћани ископавали било чије гробове ради проверавања да ли су мошти остале нетрулежне и ради поклоњења њима. У новозаветним списима читамо о смрти неколицине ''светаца'' какви су били нпр. Јован Крститељ (Мк. 6:17-29), архиђакон Стефан (Дела ап. 7:57 - 8:2), и апостол Јаков син Зеведејев а брат Јованов (Дела ап. 12:1-2). Ипак, у овом делу Божије Речи не налазимо никакву потврду да је ико био заинтересован за њихове ''свете мошти'', знајући за Божије одређење да се умрло људско тело распада и на крају у потпуности разграђује:

''Докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити.''[6]

Као потврду за то имамо Реч која каже да су ученици Јована Крститеља узели његово тело и сахранили га, а исто тако и хришћани тело архиђакона Стефана.[7] Не заборавимо да нас Писмо извештава да су ова двојица била испуњена Светим Духом (Јован Крститељ чак и у утроби своје мајке Јелисавете пре свога рођења)[8] и да су чинили силна чуда за време живота (у Стефановом случају)[9] али им ни то није ''помогло'' да им тела после смрти остану ''нетрулежна'' (каква би према православнима требала да остану). Њихови пријатељи су их једноставно сахранили у земљу без икаквог интересовања шта ће се са њима касније збити. Стефанове мошти сасвим сигурно нису постале чудотворне, јер да је то био случај, еванђелиста Лука, писац Дела апостолских, не би пропустио да о томе извести хришћане и на тај начин још више потврди  деловање Божије силе у оквиру хришћанства као, у то време, сасвим нове и нераспрострањене религије.

Доситеј Обрадовић је веома добро приметио сву библијску незаснованост учења о нетрулежним чудотворним моштима светаца, говорећи да би било најлогичније да, пре свих осталих, тела библијских личности (Божијих угодника а пре свега апостола) остану нетрулежна и чудотворна:

''Камо, гди су телеса апостолска и светога Николаја? Време и воздух у ништа су их обратили, тако ће и проча која се још находе. Да је бог хотео да они нетљени остају, њих нити би могла ватра сажећи, ни време разрушити. Али иди и кажи то онима који притом губе, пак се држи онда.''[10]

Јевсевије Поповић нам у својој ''Црквеној историји'' казује да је поштовање моштију светаца узело маха тек у периоду за време и после цара Константина. Иако су нпр. хришћани у Смирни поштовали и повремено посећивали гроб свога мученички пострадалог епископа Поликарпа (средином II века) – што свакако није наликовало изражавању поштовања ''светих моштију'' у данашњем Православљу – поштовање моштију се појавило и све више почело да јача тек након што је протекло још неких 150 година:

''Поштовање реликвија или смртних остатака од светитеља и мученика доби у овом перијоду већег полета, и то већ од Константина Великог, који је у црквама, које је подигао, полагао кости апостола и других светитеља. Кашње је постао опћенит обичај ископавати светитељске кости из гробова и мећати их у цркве, што је на послетку довело до тога, да се по црквеним прописима није смела ни једна црква осветити, у којој није било костију од светитеља, и да су са претераном ревношћу трагали за светитељским реликвијама, и да су неки хришћани чак у сваком гробу, који им беше непознат, гледали мученички гроб те узимали отуда светитељске кости и зидали над њим капелу или цркву или олтар...''[11]

Јевсевије Поповић нам такође ставља до знања да је у тадашњој цркви (као и вековима касније) долазило и до многих злоупотреба ионако небиблијске праксе поштовања светих моштију:

''И лакоми лажови вараху са реликвијама и продаваху кости, које украдоше са гробља, по другим пределима као светитељске кости, што је дало повода, да су и црквени и државни закони морали устати против таквих људи, већином монаха скитача.''[12]

Међутим, ова пракса коју су увели лакоми лажови, ''монаси – скитачи'', није се изгубила ни вековима након периода којег описује овај историчар. Доситеј Обрадовић сведочи да је у Србији и Грчкој у XVIII и XIX веку, био раширен обичај да многи православни монаси проносе кроз села и градове мошти и реликвије које су биле веома сумњивог порекла и на тај начин доводе у заблуду и материјално искоришћавају лаковерни и верски непросвећен народ:

''Право велиш! И код нас у Грецији находи се правдољубивих епископа и свештеника који уздишу и жале се на злоупотребљенија која бивају; а наипаче зли и наопаки обичаји да калуђери носе по вароши, по сели, по кућа и по патари пуне сандучиће костију ручни, ножни, леђни и свега тела, а наипаче множество зуба. Бог их вишњи знао чији ли су, какви ли су! Кажу да су тога и тога свеца кости и зуби; принуждавају људе да их целивају и да милостињу на њих дају.''[13]

- Да ли мртви заиста могу бити нераспадљиви?

Према јасном учењу Светог писма, посве је нормално очекивати да се, као што сам више пута до сада истакао, тело преминулог под утицајем ваздуха, влаге, микроорганизама и осталих природних фактора полагано распада а материја долази у стање првобитне сложености. Међутим, многи случајеви пронађених нераспаднутих тела широм света као да доказују да то не мора баш увек да буде тако. Као што ћемо се уверити, неки од узрока нераспадљивости потичу од посве природних чинилаца, док за неке нема рационалних објашњења. Нераспадљивост људског леша се (донекле) може постићи балсамовањем и мумификацијом – као у старом Египту, смрзавањем на веома ниским температурама, излагању сувој клими и сувом ваздуху који би спречили распадање и довели до исушивања, или пак стручном обрадом и потапањем у неку од данас познатих хемијских супстанци. Са друге стране, постоје и примери чудесног сачувања целости људских тела или неких удова и поред присуства природних чинилаца који би морали да доведу до њиховог распадања. И поред тога што ћу поменути  примере природних објашњења за нераспадљивост тела неких покојника, највише пажње ћемо обратити на оне случајеве који се не могу разумски објаснити и који се третирају међу религиозним светом као ''Божија чудеса''.

Оно што бих најпре хтео да нагласим јесте чињеница да се нераспадљиви посмртни остатци људи не налазе само међу преминулим свецима Источне цркве. Исто тако често, нераспадљиве мошти се могу наћи и у оквиру Римокатоличке цркве – и то како међу свештеницима и монасима (монахињама) тако и међу обичним светом. Оно што је још интересантније, нераспадљиве мошти се могу наћи и међу умрлим атеистима као и међу припадницима других, нехришћанских религија.

а)  Природна објашњења за нераспадљивост тела

Двоје западних истраживача нераспадљивости, Herbert Thurston и Joan Cruz пронашли су више локација у свету на којима се овај феномен одигравао под сасвим природним околностима. Године 1954. пронађена је природна мумија у планинама Чилеа. Радило се о телу дечака којег су петсто година раније осудили на смрзавање у једној пећини да би умилостивили богове. Добро очувана тела још из гвозденог доба могу да се још увек нађу по ирским, шкотским и данским мочварама. Она су, због различитих природних процеса знатно изменила боју, или се нису распала. Такође, прилично одбојна али и фасцинантна слика унутрашњости катакомби у Палерму или на Малти, доказује да се тела умрлих могу да сачувају у нераспаднутом стању дуго након смрти. Наиме, у поменутим катакомбама на зидовима су, као у филмовима страве и ужаса, окачена да висе тела капуцинских редовника још увек обучена у своју свештеничку одећу. У једном путопису из деветнаестог века можемо да прочитамо следеће:

''На себи још носе своје мантије... кожа и мишићи сухи су им као бакалар. Иако неки од њих ондје висе више од двјесто педесет година, тијела им се још нису распала.''[14] 

Такође, мртви који су сахрањени у оловом заштићеној крипти катедрале у Бремену су остали добро сачувани. Сасвим случајно је откривено да се сахрањени на том месту не распадају. Пронађен је и нераспаднут леш неког радника који је ту погинуо за време једног од ранијих реновирања катедрале. У Даблину, у цркви Светог Михана је, према спису који датира из 1901. године, пронађена беба која је на зглобу руке носила избледелу траку са годином своје смрти – 1679. Сматра се да је у овом случају изразито сув ваздух допринео конзервирању поменутог тела. На једном гробљу у Кијеву људи и данас посматрају нераспаднуте лешеве у отвореним ковчезима који су одозго заштићени стаклом. Ова појава се објашњава јаким природним зрачењем уз још по неке услове који су омогућили успорено распадање.

Следећи начин да тела преминулих дођу до стања нераспадљивости јесте њихово ''осапуњење'' тј. ''сапонификација''. И ова појава се јавља само под одређеним условима и није научно необјашњива. Наиме, тела која приликом сахране, на неки начин, буду заштићена од утицаја ваздуха, претварају се, условно речено, у сапун. Овакви лешеви се називају adipoceri (од латинских речи: ''adeps'' – маст и  ''cera'' – восак). M. Thouret који је 1785. године добио налог да очисти гробље цркве ''Светих невиних'' открио је да су многи лешеви постали adipoceri. Тела се уопште нису била распала а претворила су се, по његовим речима, у ''гњецаву белу масу''. Очи и коса су, и након пет година, остали добро очувани.

 Сапонификација, иако је необична, није тако ретка појава. У Вашингтону, у музеју Smithonian налази се пред очима посетилаца сапонификовани леш војника који је погинуо у америчком грађанском рату. Случај римокатоличке светице Marije de Sante – Euphrasie Pelletier (која је умрла 1868. год.) и њеног нераспаднутог леша још један је пример ''осапуњења''. Након што је после тридесет пет година након смрти отворен њен поцинковани ковчег, један лекар је изјавио да су јој уста била мало отворена, очи затворене а трепавице још увек густе. Скинувши њену одећу, увидео је да јој је тело прекривено кожом која је имала много сличности са кожом мумије, а испод које се налазило веома очврсло масно ткиво. Часопис News of the World је 8. маја 1977. године известио о случају двогодишње девојчице Nadje Mattei, која је умрла 1965. год. у Риму. Дванаест година касније, њена мајка је у сну видела своју преминулу кћеркицу која јој је поручила да је изваде из сандука. Након што је савладала све административне препреке, мајка је спровела ексхумацију. Тело мале Nadje је извађено а да није било ни начето процесима распадања.[15]

Поред ових феномена нераспадљивости који зависе од посве природних чинилаца, у наредном делу поглавља поменућемо и оне друге, научно необјашњиве случајеве нераспаднутости посмртних остатака људи који су живели у различитим периодима историје. За ове ''нераспадљиве мошти'' се у оквиру Источне и Западне цркве везују многе чудесне особине, мироточивост и исцелитељске способности.

б)  Натприродно сачувана нераспадљива људска тела

На почетку овог дела поглавља навешћу подужи текст из часописа Свети кнез Лазар, у коме је описано једно од многобројних чуда која се дешавају у православном свету, а која се односе на реално сачување и нераспадљивост моштију светитеља Источне цркве. Ради се о нераспадљивим моштима светог Александра Свирског, који је преминуо у шеснаестом веку.

''Управа Александро - свирског  манастира је од дана, када су у обитељ враћене св. мошти преподобног Александра, добила мноштво писама са молбама за часницу моштију светога. Епископи из разних крајева Русије, Белорусије и Украјине засули су писмима обитељ. Митрополит Петроградски и Ладошки Владимир благословио је игумана манастира, о. Лукијана за ово свето дело. Већ при првом покушају да извади часницу, игуман је био запањен, а имао је и зашто. ''Очекивао сам да видим компактно, чврсто ткиво, но уместо тока, на резу који сам учинио копљем, видео сам под слојем коже, боје воска, снежно бело и меко ткиво,'' – прича о. игуман, ''у анатомском музеју ВМА показали су ми како изгледа сасушено људско тело ставивши пред мене цеваницу. Кост је са свих страна била обложена слојевитим чврстим ткивом, које је личило на пресован картон. Жиле и васкуларно ткиво сачували су се у виду чврстих кончића, који су личили на комадиће узице. Боја сувог ткива цеванице била је жута и са спољне и са унутрашње стране.

Монахиња Леонида, у свету кандидат биолошких наука, хистолог, тумачи са научне стране изглед и стање светих моштију, што је нарочито изненадило научнике. Мошти су сачувале изглед светитеља у моменту престављења (тј. смрти; прим. И. С.), што се не може постићи никаквим начином стручног балзамовања. У том случају ткиво тамни и чврсне, а овде је сачувало снежно белу боју, растреситост. Појаву су проучавали специјалисти хистолози и закључили су да је ово необичан случај, који се не може објаснити њиховим знањем. Један антрополог каже да је тело цело, монолитно које није било подложно труљењу, боја је боја воска. Други научник, анатом, каже да је лице светитеља очувано као живо. Кожа лица глатка и еластична, светле боје. Зато се не треба чудити зашто су, у време кампање одузимања моштију, 1919. мошти преп. Александра биле назване воштаном лутком. Један стоматолог је задивљен очуваношћу ткива лица и десни. Ова очуваност телесних остатака и дала је могућност иконографском испитивању, како су то учинили и приликом првог откривања моштију, 1641. године. Лик је упоређен са више икона и представа светога и закључено је да одговара, јер иконе датирају из шеснаестог века. Бела боја која се указала на стопи светитеља приликом почетка испитивања, видљива је и данас. Из стопала тече миро, чији се мирис осећа у храму још од откривања моштију и пчеле долазе на тај мирис. Доласци пчела су забележени видео-камерама.

Преподобни се родио 1448. и добио име пророка Амоса. Од раног детињства избегавао је игре, смех, псовке. Учење му није ишло, те је након молитве једном, у цркви, добио тај дар. Кад наврши 19 година родитељи су одлучили да га жене. Он кришом оде на Валаам где је седам година био послушник. Тамо је неретко био по читаву ноћ го до појаса, прекривен комарцима, удубљен у молитву. Тек се 1474. замонашио и добио име Александар. И родитељи одоше стопама сина и завршише живот у манастиру. Преподобни се повуче на једно пусто острво, где је продужио своје духовне подвиге. Бежећи од света, који га је почео посећивати, повуче се у једну шуму. Касније му дође брат и замонаши се. Био удостојен видети св. Тројицу у виду тројице светлих људи. Молитвом побеђиваше демоне. Окупи око себе мноштво монаха и као игуман одликовао се смиреношћу. Са молитвом на уснама престави се преподобни 1533. године. Као свеца почели су га поштовати већ 1547. године када му је и служба састављена. Петнаестак његових ученика прославила је Црква због богоугодног живота. А светитеља је ето прославио сам Господ нетрулежношћу његових земних остатака. Спомен му се слави 30. августа и 17. априла по старом календару.''[16]

За време владавине династије Немањића у средњевековној Србији, живео је и један од малобројних монаха – пустињака који је био српскога рода. Реч је о св. Петру Коришком, чије су мошти постале мироточиве и чудотворне, а потом од стране поштоваоца реликвија раскомадане и разнесене на све стране да би им се указивала почаст. Овај светитељ је, према народном веровању, живео за време цара Душана кога је и лично познавао, а који му је, након његове (Петрове) смрти и манастир подигао. После смрти својих родитеља, Петар је, због жеље за монашењем разделио сву своју имовину и заједно са својом сестром кренуо на пут. Замонашио се у цркви св. Петра код Уњемира, код неког старца – монаха. Да би се склонили од родбине и пријатеља, брат и сестра беже и склањају се код цркве св. Петра у Алтину (близу Ђаковице). Одатле су касније отишли у околину Призрена, у ''пустињу'' покрај села Корише. Једном приликом, док му је сестра спавала, св. Петар је побегао од ње и настанио се у каменитим пећинама у околини:

                ''Сестра је, плачући, тражила брата, кога више никад није видела, и умрла је као испосница у тој пустињи. (...) Он се насељава у једној долини опкољеној високим стенама, са многим ''пештерама'', код с. Корише, источно од Призрена. Помоћу ''ноката'' испуже се на једну високу стену и настани у пећини, која је била на стени. Ту живи ванредно оштром аскезом, скоро без одела, без ватре, хранећи се дивљим биљем и горким буковим жиром. По каткад би му само по који побожан сусед донео мало хлеба. Спавао је врло мало, седећи на камену.''[17]

                Житије овога светитеља даље казује да је имао велике борбе са демонима (који су имали главе као медведи и дивљи вепрови), да је постио и по 40 дана, да му је у помоћ долазио ''Архистратиг Михаило'' уз помоћ којег се борио против ђавола итд.  Ево шта о његовој смрти и догађајима након ње пише његов животописац:

''Убрзо после смрти он се посвећује: моћи (тј. мошти; прим. И. С.) му почињу да миришу и да лече, што привлачи велики број поклоника. Кад је писац његова житија, Теодосије Светогорац, дошао, да се његовим моћима поклони на његову је гробу била начињена црква. Али су од његових моћи глава и многи делови тела већ били разнесени.[18]

Према Herbertu Thurstonu који је живео крајем деветнаестог века, а који је био први историчар који се на западу детаљније  позабавио овим феноменом, постоји шест симптома нераспадљивости тела, који се, додуше, не морају сви да јаве истовремено. То су: из тела избија неки посебан пријатан мирис; не појављује се карактеристична мртвачка укоченост; на телу нема знакова труљења; из тела још дуго после смрти тече крв; тело дуго после смрти још увек остаје топло, а у неким случајевима се јављају покрети који се не могу објаснити трзајима мишића. Такође, честа је појава да се особе чија су тела нераспадљива појављују у сну својим проналазачима и упућују их да ископају њихове ''свете мошти''. Из многих моштију и костију светитеља, (и то не само православних већ и римокатоличких), цеди се нека нарочита врста уља (мира), као на пример из костију свете Valpurge која је умрла још давне 779. године.

Занимљив је пример и ексхумираног тела свете Marije Ane Ladroni која је преминула 1624. год. у Мадриду. Сто седам година након њене смрти, свештенство и угледни стручњаци су детаљно преиспитали њен живот и саму смрт. У њеној службеној биографији стоји записано следеће:

''Једанаест најбољих и најпознатијих професора кирургије и медицине из Мадрида судјеловало је при ексхумацији и прегледу тијела свете покојнице. Неки су повадили инструменте из својих торби и почели дубоко зарезивати у њену кожу, једни су јој открили и прегледавали прса, други су претраживали трбушну шупљину; преостали су се бавили претрагама свих, па и најмањих отвора кроз које би се могло улити средство за конзервирање. Сваки дјелић њеног невиног тијела бијаше пажљиво прегледан. Унутрашњи органи, утроба и кожа бијаху неначети, чврсти, влажни и еластични. Текућина која је избијала из њеног тијела није сачувала само вањштину тијела, него и сваки поједини унутрашњи орган. Што су засјекотине у тијелу биле дубље, јаче се осећао посебан мирис.''[19]

Веома су занимљиви и примери неких других светитеља Западне цркве, као што су били свети Šarbel, света Katarina Bolonjska и свети Pacifico San Severinski који су били покопани без ковчега, али се и поред тога њихова тела нису ни почела да распадају. Светој Terezi Avilskoj потпуно је иструнула одећа али је тело остало неначето. Тело свете Katarine Sijenske исто тако. Када је 1933. године ексхумирано тело св. Katarine Laboure, установљено је да је 56 година након њене сахране масивни дрвени сандук почео да трули али да се на телу нису могли пронаћи ни трагови исте појаве. Многобројни римокатолички светитељи, чије су свете мошти очуване нераспадљиве, током живота су били учесници у још једном необјашњивом феномену. Тај феномен је ''стигматизација'' тј. натприродно појављивање рана на рукама, ногама и ребрима из којих тече крв, а на истим местима где су и Христу нанете повреде приликом распињања на крст. Када је 217 година након смрти св. Katarine Sijenske (1597. год.) њено тело извађено из гроба и пажљиво прегледано, њене ноге и руке су биле одсечене и касније поштоване као свете реликвије, из разлога њихове нераспаднутости и још увек уочљивих ''стигми'' тј. ''Христових рана'' које је носила још за живота. Што се тиче св. Ozane Mantovske (умрле 1505. год.), чије се тело три пута годишње излаже пред посетиоце катедрале у Мантови, њене ''стигме'' су и дан данас јасно уочљиве, па чак и више него за време док је била жива.

 Што се мироточивости пак тиче, поред малочас поменутих св. Valpurge из VIII века, св. Петра Коришког из XIV и св. Александра Свирског из XVI, споменућу још и пример св. Šarbela Makhlufa испосника самостана св. Мароуна у Annayi у Либану. Овај човек је умро 1898. године и сахрањен је без ковчега. На његовом гробу се седмицама могла да види нека необична игра светлости. Четрдесет и пет дана након смрти поменутог, опат самостана је наредио да се тело покојника извади из земље. Иако су дуготрајне кише претвориле гроб у обичну каљужу, на лешу нису биле уочљиве никакве промене. Тело су затим опрали, обукли и положили у нови дрвени ковчег, који је постављен на одар у самостанској капели. У то време је почело да се дешава још једно чудо. Из пора његове коже почела је да тече уљаста течност. Мирисала је на свежу крв и текла тако интензивно да су морали да пресвлаче тело покојника два пута седмично. Сваком делу одеће која је била натопљена овом течношћу  почели су да приписују лековите моћи. Тело св. Šarbela је пролазило кроз исти третман све до 1927. године, када је положено у поцинковани ковчег који је стављен унутар дрвеног, и тако пред многим сведоцима зазидан унутар самостана. Двадесет и три године касније (1950. год.) ходочасници су приметили да из зида капље течност па су то пријавили црквеним лицима. Сандук у коме је почивало светитељево тело је отворен пред очима медицинских стручњака и црквених великодостојника. Поцинковани ковчег је био зарђао, делови одеће који су били натопљени течношћу били су крути и сачувани а они ненатопљени су иструлели. Светитељево тело је било потпуно очувано. Од тог времена, његов ковчег се отвара два пута годишње. Понекада се дешава да покојник лежи у осам сантиметара дубокој уљастој течности која се потом одлива и користи за чудесна исцељења од различитих болести.[20]

Оно што би свакако морали да признамо јесте да се у религијском свету појављују најразличитија чудеса, која припаднике одређених верских праваца уверавају да је Бог управо њима благонаклон те да су управо они део једине и праве Божије Цркве или религије. Тако, очигледно је да ће припадници Источне или пак Западне цркве бити уверени да су баш њихове верске организације ''једине праве'' управо из разлога многобројних светитељских чуда која они ''у име Божије'' чине међу верним народом. Православни се, у исто време, неће много обазирати на чудеса католичких светитеља и обратно, бивајући уверени управо у богонадахнутост своје ''вере''. То што се, у исто време, нераспадљиве мошти ''светитеља'' могу пронаћи и у исламском и будистичком свету, то ће вероватно мало кога интересовати.[21]

Ево како је мудри српски просветитељ прокоментарисао и на свој, рационалистички начин, покушао да објасни постојање нетрулежних моштију светитеља. Иако се као еванђеоски хришћанин не могу баш у потпуности сложити са тиме да су сва нетрулежна тела заправо прошла кроз поступак мумификације, како то мисли Доситеј, а из разлога којег ћу поменути на самом крају поглавља, ипак сматрам да је последња Доситејева реченица из наредног цитата стопроцентно у складу са духом библијске науке. Уистину, уколико знамо да првовековни хришћани, као што смо доказали, нису веровали у чудотворење светитељских моштију нити придавали пажњу телима покојних верника, те пошто су тела апостола као и других више него посвећених библијских личности иструлила, онда нема места веровању да је Бог нетрулежним и чудотворним начинио тела личности из каснијих векова:

''А да како се њихова тела посветише и миришу, - ласно ће ко помислити. Ево како: ''Имјејај уши слишати, да слишит!'' И данашњи дан у египетским гробницама находе се балсамирата нерастљена телеса од три хиљаде година; сва миришу, и из неких материја масна тече, зејтину подобна, и прекрасно мирише. Сада Инглези такове мумије с хиљадами дуката купују, а у оно бедно  време кад су христјани почели мошти за свете и чудотворне почивати, сав је Египет био под властију цареј греческих, све су мумије њихове биле, нити им је била потреба куповати. Многа су телеса и христјани балсамирали, али она материја и мајсторија с којом су древњејши Египтјани то чинили, последњим није била позната. А паметном христјанину ово је доста: кад су се она иста телеса која су за апостолска држата била, растљела, што иштеш, што питаш даље?''[22]

---

[1]  Најбољи васпитач, стр. 125. Нагласак мој.

[2]  Види: 2. Самуилова 5:10; 1. Царевима 9:4; 11:4; Псалам 89:3, 20-29, 35-37.

[3]  Дела апостолска 2:25-32. Нагласак мој.

[4] Дела апостолска 13:34-37. Нагласак мој.  Баптистички теолог Мирослав Живковић ове стихове (36-37) са грчког преводи још јасније: ''Јер када је Давид по Божијој вољи послужио своме нараштају, умро је и био сахрањен поред својих отаца, а његово тело је иструнуло. Али онај кога је Бог васкрснуо из мртвих није подлегао труљењу.'' Дела апостолска, Библија за свакодневну примену, Међународно библијско друштво СР Југославије, Нови Сад, 2000. год. Нагласак мој.

[5]  Најбољи васпитач, стр. 126. Нагласак мој.

[6]  1. Мојсијева 3:19.

[7]  Види: Матеј 14:12 и Дела ап. 8:2.

[8]  Види: Лука 1:15 и Дела ап. 6:3, 5, 10.

[9]  Види: Дела ап. 6:8.

[10]  Д. Обрадовић, Сабрана дела стр. 594.

[11]  Ј. Поповић, Општа црквена историја, том први, стр. 654. Нагласак мој.

[12]  На истом месту. Нагласак мој.

[13]  Д. Обрадовић, Изабрани списи, стр. 142-143. Нагласак мој.

[14]  Види у: Snaga i moć vjere, Založba Mladinska knjiga, Ljubljana – Zagreb, 1991. god. str. 16.

[15]  Сви описани примери потичу из претходно наведеног дела: Snaga i moć vjere.

[16]  Свети кнез Лазар, година осма, бр. 1-2 [29-30], Призрен 2000. год. Нагласак мој.

[17] Василије Марковић, Православно монаштво и манастири у средњевековној Србији, стр. 112-113.

[18]  Наведено дело, стр. 114. Нагласак мој.

[19]  Snaga i moć vjere, стр. 11. Нагласак мој.

[20]   Исто, стр. 12.

[21]  Најпознатији Ch'an (tj. Zen) патријарх Hui Neng је умро 712. године н. е. Сахрањен је у Kuo-en самостану у покрајини Kvantung. Након пада династије Sung 1276. године, монголске чете су отвориле његов гроб да би провериле гласине о нераспадљивости његовог леша. Гласине су биле основане. Ни 564. године након поглавареве смрти, тело није на себи имало знаке распадања, а органи попут срца и јетре били су потпуно очувани. Са друге стране, у Нигерији је 1980. год. дошло побуне присталица јеретичког муслиманског покрета којег је водио самозвани пророк Мухамед Марва (Маитасин). Овај пророк је убијен приликом оружаног сукоба са ортодоксним муслиманима. Неколико недеља након што је његов леш извађен из земље и положен на лед у градској мртвачници, градом се муњевито пронела вест о нераспадљивости пророковог тела. Види у: Snaga i moć vjere, стр. 14-15.

[22]  Доситеј Обрадовић, Сабрана дела, стр. 657-658. Нагласак мој.