Укупно приказа странице

субота, 09. октобар 2010.

KAKO SAM PRONAŠAO ISTINU? Tudor Popesku (Tudor Popescu)

Tudor Popesku (Tudor Popescu), bivši sveštenik Rumunske pravoslavne  crkve

Tudor Popesku je bio sveštenik u crkvi „Rodino gnezdo“ u Bukureštu, koji je uveo novi način propovedanja evanđelja. Doživeo je veliki uspeh takvim načinom propovedanja ali takođe i velika protivljenja od strane drugih sveštenika. Nekoliko sveštenika iz Bukurešta, verovatno ljubomorni zbog ogromnog uspeha u javnosti koji je imao Tudor Popesku, počeli su da ga optužuju da je ono što on propoveda u stvari protestantizam. Bilo im je teško da dokažu tako nešto, jer se Popesku ograničio samo na objašnjavanje/tumačenje Biblije. Ovi sveštenici su slali špijune u crkvu „Rodino gnezdo“ da beleže sve što radi sveštenik Popesku, sa nadom da će ovaj jednog dana reći ili učiniti nešto što će se dokazati kao jeres.
Na kraju krajeva, njihova nadanja su se ispunila. Sveštenik Tudor Popesku koji je   veoma pazio na sve ono što piše u tekstu liturgije, primetio je jednog dana problem. U tekstu liturgije je postojala molitva po kojoj sveštenik traži da gresi ljudi budu oprošteni zahvaljujući molitvama svetitelja koje ovi na nebu upućuju Bogu. Tada je izjavio: ‘Ja propovedam ljudima u skladu sa Biblijom, koja uči da se oproštenje grehova dobija zahvaljujući žrtvi našeg Gospoda Isusa na krstu umesto nas i kroz našu veru u ovu žrtvu! Kako onda mogu da tražim od Boga da nam oprosti grehe zbog molitava umrlih svetitelja? Ovo je očigledna protivurečnost!’
I tako je Popesku odlučio da u liturgiji izostavi ovu molivu. Ovo su odmah primetili špijuni prisutni u crkvi. Neko je upitao Popeskua zašto je izostavio molitvu iz liturgijskog teksta a on je odgovorio da je to učinio zato što ne veruje da su naši gresi oprošteni zato što se za nas mole svetitelji, nego su oprošteni zato što je za njih umro Gospod Isus Hristos.
 Popesku je odmah bio optužen u Patrijaršiji za jeres, jer nije verovao u ulogu svetitelja kao posrednika, kao i za nepoštovanje prema nima. Patrijaršija je zatražila objašnjenje. Sledi nekoliko odlomaka iz odbrane sveštenika Popeskua:

„Znam da su vas tendenciozno i lažno obaveštavali o meni, ali stvari stoje onako kako ih ja iznosim ovde. 
Ono što se odnosi na klanjanje Svetoj Devici Mariji i svetima, ja stojim u opštoj pravoslavnoj formuli koja kaže: Bogu se pokloni, a svete poštuj. Smatram da je Pravoslavna crkva našla srećnu formulaciju, a to je ova pomenuta. Ja stojim u ovoj formuli i smatram bilo koju drugu nauku stranom istinitom Pravoslavlju. I pravedno je da tako bude. Klanjamo se Bogu jer je svuda prisutan, vidi sve, čuje sve. Svetitelji, otišavši na nebo, nisu zbog toga postali bogovi, da mogu da slušaju molitve ljudi sa različitih strana zemlje. Svudaprisutnost i sveznanje poseduje samo Bog. Klanjanje svetiteljima je čak zabranjena od strane svetih koji su bili ispirisani Bogom. (Dela 10:25-26; 14:1-5). Ulogu posrednika kod Boga nemaju svetitelji, nego jedino Isus Hristos: „Jer Bog je jedan i jedan je posrednik između Boga i ljudi, čovek Isus Hristos, koji je samoga sebe dao kao otkup za sve“ (1 Tim. 2:5-6). Samo za Isusa Hrista se kaže da se moli za nas: „Stoga i može sasvim da spase one koji njegovim posredstvom prilaze Bogu, pošto svagda živi – da se moli za njih“ (Jevrejima 7:25).
U praksi, poklonjenje ili poštovanje svetitelja je vrlo lako i bez moralnih obaveza. Svaki se čovek može pokloniti svetima, ali ih samo onaj časti koji ide njihovim stopama. Izgleda vrlo lako da se pokloniš nekom svecu, ali ako na tvoj život ništa ne utiče od njegovog života, takvo poštovanje je sramotno. Koliko je ljudi, koji upućuju molitve svecima, promenilo svoje živote posle toga? Nijedan. Naravno, ove molitve koje se nazivaju „akatisti“ proizvode dobit, ali ne proizvode hrišćanski život. A upravo za tim imamo potrebu.
Ako se ja ne poklanjam svetiteljima, to ne znači da ih ne poštujem. Naprotiv, upravo sada kada sam odlučio da živim po evanđelju, tek sada razumem svete, divim im se i volim ih. Kao dokaz svoje čvrste vere oni su položili svoj život za Hrista i nisu ga se odrekli. Radije su izabrali smrt nego da izreknu laž: bilo bi im lako da se pred vlastima odreknu Hrista, a da u mislima nastave da mu služe.
Da nas oni molitvom mogu spasiti to može reći samo onaj kome je evanđelje Gospodnje potpuno strano. Tamo se jasno pokazuje da spasenje dolazi po veri u Isusa Hrista, gde se podrazumeva živa vera, vera koja se manifestuje dobrim delima. „Šta da činim da bih se spasao?“ upitao je tamničar iz Filipa. „Poveruj u Gospoda Isusa, pa ćeš biti spasen i ti i tvoj dom.“ (Dela ap. 16:30, 31). Dalje čitamo u Delima 4:12: „Nema spasenja ni u jednom drugom, niti ima drugog imena pod nebom, danog ljudima, u kom treba da nađemo spasenje.“
Neko može da kaže da Sveta tradicija tj. predanje propoveda drugačije! Ako je to  istina, onda je Sveto pismo u kontradiktornosti sa svetom tradicijom. Jedan od ta dva autoriteta mora da je u pravu: ili Sveto pismo ili Sveta tradicija! Oba ne mogu nikako. Jedno treba prihvatiti, a drugo odbaciti.
Ipak, u Otkrivenju Jovanovom se govori o molitvi svetih. Dobro je da vidimo kako se oni mole. U 6:9-12 oni traže da Božiji sud nad stanovnicima zemlje dođe što pre. Da li se oni tu mole za njihovo spasenje ili za njihovo kažnjavanje? Na drugom mestu se spominje molitva svetih, a posledica tih molitvi je nevolja na zemlji (Otkrivenje 8:3-5). Na trećem mestu sveti se mole proslavljajući Jagnje (Otkr. 5:8-10).
Jedinu stvar koju sledim jeste da dovedem duše Hristu. Svakom čoveku kažem: Čoveče, ti si izgubljeni grešnik! Hristos je umro za grešnike da bi ih spasio. Da li zaista veruješ u Njega? Spasen si! Ne veruješ? Izgubljen si! Kakav je tvoj stav prema Isusu Hristu? Primaš li ga kao Gospoda i Spasitelja? Daješ li mu svoj život i srce? Od toga zavisi tvoja večnost! Odluči da u svemu slediš Njega, ili nemoj više da nosiš Njegovo ime (hrišćanin). Ovo je sadržaj svake moje propovedi.
Nikad nisam izgubio iz vida da me Hristos nije poslao da vršim bogosluženja, nego da propovedam, ne da čitam molitve, nego da naučavam. Moja prvenstvena dužnost je da propovedam evanđelje i to ću činiti dok sam živ. Ako propovedanje evanđelja znači skretanje sa puta Pravoslavlja, onda sam se zaista udaljio. Izgubljen sam! Ipak, ja verujem da su izgubljeni svi koji ne veruju evanđelje, ne žive ga i ne propovedaju.“

Uprkos njegovoj odbrani, sveštenik Tudor Popesku je bio proglašen krivim za jeres i lišen svešteničkog dostojanstva 1924. godine. On nije prestao da propoveda evanđelje, iznajmio je jednu salu i tamo je započeo svoju „skupštinu“. Po modelu ove zajednice nastale su i druge, naročito u Munteniji i Olteniji. U komunističkom periodu ove zajednice su morale da se priključe nekom pokretu priznatom zakonom, tako da su se ove zajednice priključile „Hrišćanima po evanđelju“.

Kornilesku je zapisao o svešteniku Popeskuu:

U Bukureštu sam imao jednog prijatelja sveštenika. Bio je udovac. Posle smrti svoje supruge, mučila ga je misao kako da dovede duše Hristu. Nije znao kako. Čuo je o  mom obraćenju i radu. Pisao sam mu neke stvari, ali nije razumeo. Kad sam došao u Bukurešt, razgovarali smo o evanđelju. Nije razumeo kako je on, sveštenik, pošten, jedan od boljih, zapravo grešan. Nije mogao da veruje da treba da se vrati Bogu: bio je suviše dobar za tako nešto! Posle mnogo razgovora i ljutnje, želeo je da me čuje kako propovedam u njegovoj crkvi i ako se „više ljudi obrati Bogu“, videće šta će da preduzme. Posle nekoliko mojih propovedi, želeo je i on da propoveda o „povratku Bogu“. Ja sam mu objasnio da ako želi to da propoveda, treba da se i sam obrati Bogu.  
Jedne nedelje dok je slikovito govorio o grozoti greha, uvideo je sopstvenu grešnost i obratio se Bogu. Od tada je počeo da propoveda silom Božijeg Duha. Polako, sve više ljudi je počelo da pohađa takve sastanke. Ja sam završio prevod i štampanje Biblije, takođe i traktate i knjige za napredak hrišćanskog života. Pokrenuli smo i časopis „Hrišćanska istina“ u cilju evangelizacije. Mnogi su se ljudi po prvi put upitali jesu li spašeni ili ne, a neki od njih su se obratili Bogu čitajući traktate, knjige i časopis.
Mnogi od obraćenih ljudi su bili divno svedočanstvo o delu Svetog Duha u njihovim životima. Neki od njih su naučili i da čitaju samo da bi mogli da čitaju Novi zavet.“

Нема коментара:

Постави коментар