Након завршетка Трећег васељенског сабора 431. године, који је резултовао збацивањем и протеривањем цариградског епископа Несторија и анатемисањем његовог учења, као и постизања ''уније'' између александријске и антиохијске богословске школе – које су признале православност једна другој (433. године), умро је главни заговорник учења о богочовечности Исуса Христа (оваплоћења Бога Логоса и његовог појављивања у телу) епископ Кирило Александријски. Иако је највећи број епископа тадашње званичне Цркве прихватао учење око кога су се сложили оци присутни на сабору у Ефесу, постојала је и једна група пријатеља покојног еп. Кирила, која је с временом постајала све јача, а која је испољавала незадовољство због проглашења ''уније'' са представницима антиохијске школе (која је поред заступања веровања у апсолутно божанство Христово снажно наглашавала и његову потпуну људску природу). Ова група је била сачињена од екстремних антинесторијанаца, који се нису слагали са потоњим поступцима самог еп. Кирила (у вези са унијом) али су за његовог живота ипак били уздржани не испољавајући јавно своје незадовољство. Но, после смрти александријског епископа ситуација се изменила. Насупрот учењу Несторија и његових присталица, који су у Исусу Христу разликовали два лица, човека Исуса и Бога Логоса, као и насупрот учењу званичне Цркве које је заступао еп. Кирило (о сједињењу две природе у једном лицу Богочовека Христа) појавила се дакле и трећа групација (управо она која је стајала насупрот антиохијској школи) која је заступала веровање о потпуној ''теизираности'' човечанске природе Исуса Христа. Главна теза њиховог учења је било веровање да Исус Христос јесте постао ''из две природе'' (божанске и људске), али да је након Његовог утеловљења у потпуности преовладала Његова божанска природа, на одређени начин ''анулирајући'' реалистичност људске природе коју је стекао преко Марије из Назарета. Најватренији представник ове нове верске струје био је архимандрит једног од цариградских манастира, по имену Јевтих, а учење које је он заступао названо је ''монофизитизам'' (или ''монофизитство''; веровање у само једну, божанску природу Исуса Христа). Поменути архимандрит, који се није слагао са закључком донетим приликом склапања уније, о томе да је и антиохијска школа једнако правоверна као и александријска, на све могуће начине је покушавао да докаже јеретичност антиохијаца, а поготово Теодорита Кирског (који је био ранији Несторијев пријатељ). Са друге стране, ни Теодорит Кирски није мировао те је и он писао и изводио доказе за кривоверност учења цариградског архимандрита.
Након избијања поновног богословског сукоба са антиохијцима, којег је изазвао Јевтих, питање његовог учења је пред локалним црквеним сабором покренуо еп. Јевсевије Дорилејски. Наиме, након уочавања неправилности Јевтиховог учења, сазван је сабор у Цариграду под председавањем архиепископа Флавијана, на коме је био присутан 31 епископ (од оних који су се налазили ближе престоници или су се неким послом у њој затекли). Овај сабор је настојао да отклони Јевтихово кривоверје без већег разглашавања у јавности, и то његовим личним саветовањем које је предузимао еп. Јевсевије. Но, након вишекратног посећивања овог архимандрита у његовом манастиру од стране поменутог епископа, Јевтих није желео да измени своја верска уверења. Потом је уследило слање делегација у манастир, које су имале за циљ да га позову на заседање сабора на коме би пред свима образложио своје учење. Ипак, Јевтих је одбијао да се појави на сабору, оправдавајући своје недоласке наводним слабостима због болести, као и заветом који га веже за манастир и обавезује да га не напушта сем по некој смртној опасности. Ипак, након дужег инсистирања епископа окупљених на сабору, као и претње одузимањем презвитерског чина и управе над манастиром, Јевтих се одазвао позиву и уз пратњу великог броја монаха, али и војника и државних чиновника, стигао на саборско заседање. Приликом његовог испитивања и саслушања, читана су дела архиепископа александријског Кирила, а поготово његов ''томос сједињења'' из 433. године, којим је постигнута унија са антиохијском школом и призната њена правоверност. Поменути ''томос'' је послужио присутним епископима за осуду Јевтихове јереси, јер садржи очигледне изјаве о веровању у две природе богочовека Христа. И поред Јевтиховог исповедања и признавања исправности и правоверности одлука донетих на претходна три васељенска сабора (у Никеји, Цариграду и Ефесу), као и прихватања учења светих отаца, Светог писма и светог предања, његово исповедање једне уместо две природе у Христу било је довољно за његову осуду. Ево како је гласио врхунац расправе вођене између епископа са једне и Јевтиха са друге стране:
''Архиепископ Флавијан га је питао: - ''Кажи, признајеш ли ти сједињење из двеју природа?'' – Да, из двеју природа.'' Јевсевије Дорилејски: - ''Признајеш ли ти, господине архимандрите, две природе после сједињења, говориш ли да је Христос једносуштан нама по телу или не?'' Евтих: - ''Исповедам из две природе Господа нашег пре сједињења, а после сједињења исповедам једну природу.''
Јевтихову осуду су потписали 31 епископ и 23 архимандрита. Ипак, на овом сабору је постигнута само краткотрајна победа правоверја. Пре свега из разлога што сабор није имао свеопшти (васељенски) карактер, већ само помесни. Са друге стране, александријска и јерусалимска црква нису признале његове одлуке. То је учинила, али не одмах, само римска црква, као и оне цркве из Мале азије и Сирије које су од раније имале благонаклон став према унији. Сабор није наишао ни на значајнију подршку световних власти, а посебно из разлога што је тадашњи цар Теодосије II заступао више Јевтихову страну. Овој Теодосијевој пристрасности кључно је допринео блиски Јевтихов пријатељ (а непријатељ Флавијанов) високи царев чиновник Хрисавије, преко кога је анатемисани архимандрит успео да издејствује и сазивање новог Васељенског сабора – на коме би се наново, али овога пута у другачијој ''режији'' расправљало о његовом учењу.
Нови свеопшти сабор је сазван и отпочео са радом у августу 449. године у Ефесу, у истом храму пресвете Деве Марије као и претходни из 431. године. Царским указом је унапред забрањено присуствовање на сабору еп. Теодорита Кирског (који је био ватрени Јевтихов противник), а председавање је додељено архиепископу александријском Диоскору, који је припадао истој екстремној фракцији као и Јевтих. На сабор је, мимо правила, посебним указом позван и архимандрит Варсума из Сирије, који ће, показаће се касније, прилично допринети трагичном развоју догађаја на сабору који је требао да понесе назив Четвртог васељенског. На овом сабору је било присутно око 130 епископа, од којих је већина заступала монофизитско учење. Поред забране појављивања епископа Теодорита Кирског, посебним царевим наређењем било је забрањено право дискусије архиепископу Флавијану и осталима који су учествовали на сабору у Цариграду 448. године на коме је Јевтих осуђен и анатемисан. Уместо тога, цариградски архиепископ и његови истомишљеници су били у позицији оптужених – и судило им се због наводног кривоверја. У цркви у којој се сабор одржавао било је присутно мноштво војника са исуканим мачевима као и монаха који су пристигли са разних страна, који су у својим рукама имали мотке, спремни да се у сваком тренутку обрачунају са Јевтиховим и Диоскоровим противницима.
На сабору су читана и разматрана акта донета на годину дана раније одржаном цариградском сабрању епископа – која су се односила на одбацивање и осуду Јевтиховог веровања. У току читања ових аката, маса монаха монофизита, које је са собом повео архиепископ Диоскор, бучно је предлагала убиство и пресецање на двоје одсутног еп. Јевсевија Дорилејског као и свих осталих који су имали исто исповедање – као казну за њихово ''јеретичко'' учење о две природе у Христу. Расплет саборског заседања је био следећи: архимандрит Јевтих је био рехабилитован као посве православан и велики борац против Несторијеве јереси. Са друге стране, архиепископ Флавијан и еп. Јевсевије Дорилејски (као и остали њихови истомишљеници) проглашени су заступницима несторијанства и као такви свргнути са својих епископских положаја – уз изговор да су прекршили правила ранијих Васељенских сабора. Ево како је гласио део говора архиеп. Диоскора који се односио на осуду заступника ''јеретичког учења'' о две природе у Христовој личности, као и неколико информација о томе шта се дешавало након сабора:
''Полазећи од одредаба отаца, осуђујемо поменуте Флавијана и Евсевија на лишење сваког свештеничког и епископског достојанства''. Диоскорово мишљење било је једнодушно прихваћено од стране свих монофизита и потписано од стране свих чланова сабора. Флавијан и Евсевије су били лишени црквеног достојанства. Уз то, Флавијан је прогнан и у прогонству је окончао свој живот. Евсевије Дорилејски је после сабора претрпео толико невоља, да је Диоскора касније називао својим убицом. Ђакон Иларије, папин изасланик, ''једва је умакао'' са сабора, и само споредним путевима успео је да се докопа Рима. Блажени Теодорит, који није присуствовао сабору, био је лишен чина и заточен у манастир. Ива, митрополит Едески, био је анатемисан.''
Но, архиепископ Флавијан, као главни Јевтихов противник, није само збачен са своје епископске катедре већ је на истом сабору крвнички претучен од стране монофизита. Пре него што је умро (од последица злостављања) успео је да напише писмо римском папи Лаву, и пошаље га преко његових изасланика - којима на сабору председавајући александријски архиепископ није дозволио да дођу до изражаја. Ево на који је начин дешавања везана за овај ефески сабор прокоментарисао православни богослов Александар Шмеман:
''Оно што се догодило у Ефесу 8. августа 449. године у историји је запамћено под именом ''разбојничког сабора''. Све је протекло у знаку правог терора. Диоскор је одлучивао, ослањајући се на групу фанатика – монаха, који су преплавили град. (...) Такву срамоту, такав пад Црква још никада није доживела... Цар је ову срамоту потврдио државном санкцијом и сви непријатељи Јевтихови су били осуђени на тешки пут прогонства. Поново су над Црквом од Истока тријумфовали насиље и јерес.''
Одлуке овог сабора је, као што смо прочитали, потврдио и сам цар Теодосије II, бивајући уверен да су оне биле донете на основу канона ранијих Васељенских сабора, а у вези осуде и спречавања ширења ''обновљеног несторијанства'' којег су, тобож, заступали Флавијан, Јевсевије Дорилејски и остали. На место новог цариградског архиепископа изабран је Анатолије, који је, очигледно, био по вољи архиеп. Диоскора.
И поред инсистирања римског папе Лава, као и осталих који су заступали веровање супротно монофизитском, за сазивањем новог Васељенског сабора, император је остао при одлукама сабора из Ефеса.
ЧЕТВРТИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР
Ипак, овакво стање није предуго трајало. Наиме, након смрти цара Теодосија (450. год.) годину дана после одржавања разбојничког сабора, на престо Римског царства успела се Теодосијева сестра Пулхерија (јер покојни цар није иза себе оставио мушке потомке) и њен муж, војсковођа а потом и цар Маркијан. Они нису били спремни да и даље подржавају Јевтихову и Диоскорову богословску струју, већ су одлучили да сазову нови сабор на коме би се разматрала правоверност њиховог учења. Најпре је било планирано да се ново сабрање епископа одржи у Никеји, али се од те идеје убрзо одустало, те је место њеног одржавања наново одређено. Овога пута је изабран Халкидон, предграђе престоног града – Цариграда.
Сабор је отворен 8. октобра а његових 17 заседања одржано је у пространој цркви свете мученице Јефтимије. Сабором, на коме је био присутан рекордан број епископа (између 600 и 630), углавном су председавали цар и (у његовом одсуству) његови министри, а у случају њиховог одсуствовања архиепископ цариградски Анатолије. Већ на првом заседању, архиепископу александријском Диоскору је ускраћено право гласања, а он је стављен на оптуженичку столицу. После уводне речи оптужбе против Диоскора, коју је изрекао еп. Јевсевије Дорилејски, прешло се на преиспитивање дела сабора одржаног у Цариграду (на коме је осуђен Јевтих), као и дела разбојничког сабора. Током читања ових дела, дошло је до жестоких вербалних сукоба супротстављених епископа оба табора (тј. оних који су подржавали Диоскора и оних других који су се слагали са догматском посланицом епископа Лава Римског). Ови сукоби ''Божијих слугу'' били су прекинути тек када су се умешали световњаци – царски чиновници и сенатори, који су их ''у име Бога'' замолили да престану са препиркама. У наставку саборовања, након преиспитивања многих Диоскорових дела које је починио са својим присталицама на ефеском сабору, многи епископи, који су и сами сносили део кривице за тада почињено безакоње, кајали су се и молили за опроштај. Једино се Диоскор, заједно са још неколико својих истомишљеника, држао и даље својих поступака и веровања – сматрајући их исправним, те је на крају од сабора осуђен и прогнан у град Гантри у Пафлагонији где је и умро 454. године. Зачудо, окупљени епископи уопште нису расправљали о зачетнику и главном пропагатору монофизитског учења – Јевтиху, већ се само зна да је он по окончању заседања послат у прогонство. На овом веома важном сабору у историји Цркве, донето је изузетно значајно одређење вере познато под именом ''халкидонски орос'', који је, према неким православним ауторима, по свом догматском значају раван Никео-цариградском символу. Важно је притом нагласити и чињеницу да се, за разлику од текста Никео – цариградског символа, у коме се Исусова мајка Марија назива једноставно ''Девом Маријом'' (дакле само по имену), у Халкидону на инсистирање одређеног броја отаца, у одређење вере по први пут званично уводи термин ''Богородица'' . Овај орос, који је оповргавао Јевтихово и Диоскорово учење, као и раније учење Несторија, гласи:
''Следујући Светим Оцима сви сагласно учимо исповедати:
једног и истог Сина, Господа нашег Исуса Христа,
савршеног Њега истог по Божанству
и савршеног Њега истог по човештву (човечанству)
уистину Бога
и уистину човека Њега истог, из разумне душе и тела (састављеног),
једносуштног Оцу по Божанству
и једносуштног нама Њега истог по човечанству (човештву), по свему подобнога
нама осим греха,
рођеног пре векова од Оца по Божанству
и у последње дане (рођеног) Њега истог ради нас и ради нашег спасења
од Марије Дјеве Богородице по човечанству (човештву),
једног и истог Христа, Сина, Господа, Јединородног,
у двема природама несливено,
непроменљиво,
нераздељиво,
нераздвојно познаванога,
јер разлика (двеју природа) никако није укинута
услед сједињења,
него је управо сачувано својство сваке природе
и у једно лице и једну Ипостас стичу се (тј. сједињују се обе природе);
не у два лица раздељиваног или раздвајаног,
него једног и истог Сина Јединородног, Бога Логоса, Господа Исуса Христа,
као што отпочетка Пророци о Њему (објавише), и сам Господ
Исус Христос нас
научи, и Символ Отаца (наших) нам предаде.''
''Орос вере је установљен и прочитан на сабору у недељу 22. октобра 451. године. На следећем, шестом заседању, 25. октобра, орос вере је свечано објављен у присуству императора Маркијана, императорке Пулхерије и великог броја дворских чиновника. (...) Беседу императора оци су пропратили радосним поклицима, а затим је уследило читање ороса вере, након чега је господар упитао оце: ''нека свети сабор каже да ли је уз сагласност свих епископа проглашен сада прочитани орос вере?'' ''Сви тако верујемо – зачуо се одговор – сви тако мислимо! Маркијану, новом Константину, новом Павлу, новом Давиду: многаја љета! Ви сте – мир васељене; ви сте – светила православља; Господе, сачувај светила васељене! Пулхерија, нова Јелена! Несторију, Евтиху и Диоскору анатема! (Света) Тројица је избацила тројицу!''
Један од најважнијих од укупно 30 правила (канона) донетих на овом сабору, био је 28. по реду, који се односио на проглашење цариградске патријаршије (архиепископије) другом по важности и части у целом царству, одмах после града Рима и истоимене архиепископије. Римски легати присутни на сабору, као и сам римски архиепископ (папа) Лав успротивили су се овом канону, али је он ипак и поред њихових протеста остао пуноважан.
Успомену на Четврти васељенски сабор Православна црква обележава 16. јула.
Нема коментара:
Постави коментар