Osnovni problem koji je izašao na površinu u prvovekovnoj Crkvi, te koji je i doveo do sazivanja prvog sabora na kome je učestvovala većina apostola, nastao je kao rezultat pitanja: da li pagani obraćeni na hrišćanstvo moraju da, zarad svog spasenja, poput starozavetnih Izrailjaca prihvate Mojsijev zakon i da ga se pridržavaju – ili on za njih nije obavezujuć?
Poznato je, naravno, da je na samom početku hrišćanske ere, 30-tih godina prvog veka, kao i više od jedne decenije kasnije, hrišćanska Crkva bila sačinjena gotovo stoprocentno od preobraćenika iz judaizma (tj. vere Starog zaveta). Hristos, kao i svi njegovi apostoli su po nacionalnosti bili Jevreji. Takođe, i svi oni koji su slušali Petrovu propoved na dan Pedesetnice (dan silaska Svetoga Duha) bili su Jevreji ili prozeliti (nejevreji koji su ranije prihvatili Stari zavet tj. jevrejsku veru i sve njene običaje). Neki od verskih obreda koji su se podrazumevali među Izrailjcima bili su obrezanje muške dece osmog dana po rođenju (ili obrezanje pagana u momentu prihvatanja jevrejske vere), potom tzv. čista i nečista jela, svetkovanje godišnjih praznika (npr. pashe, beskvasnih hlebova, pedesetnice, praznika senica, trubnog spomena, veliki dan očišćenja) kao i sedmičnog dana od odmora – subote.[1] Bog je striktno zapovedio da se svih ovih zakona narod pridržava – uvek i svagda. U vreme dok je Hristos hodio zemljom, učitelji zakona (književnici i fariseji) su propovedali veoma dosledno izvršavanje zakonskih odredbi (pa čak, u mnogo čemu, prevazilazili zakonske okvire i uvodili sopstvena pravila koja su obdržavanje zakona činila mnogo težim nego što se to izvorno podrazumevalo). Sam Gospod Isus Hristos se apsolutno dosledno pridržavao starozavetnog zakona – i ni jednom nije prekršio nijednu Božiju zapovest – počev od svoga obrezanja (koje je učinjeno nakon Njegovog rođenja), pa sve do poštovanja svih odredbi uključujući i svetkovanje praznika i držanje dana od odmora (subote). Svih ovih propisa su se pridržavali i Njegovi učenici, koji su striktnom izvršenju Božije zapovesti čak podredili i svoju ljubav koju su gajili prema stradalom Isusu, tako što nisu dovršili njegov ukop u skladu sa običajima – zbog otpočinjanja subotnog dana od odmora (Mk. 15:44 - 16:1; Jn. 19:38-42). Naravno, primer svojim učenicima u obdržavanju celokupnog Božijeg Zakona, kao što sam već napomenuo, bio je sam Gospod Hristos koji je za sebe rekao:
„Ne mislite da sam došao da razrešim zakon i proroke; nisam došao da razrešim nego da ispunim.“ (Mt. 5:17).
Ovakvo obdržavanje zakona od strane Isusovih učenika nastavljeno je i nakon Njegovog vaznesenja na nebo. Prvi hrišćani (svi poreklom Jevreji) su nastavili sa zajedničkim molitvama u dvorištu jerusalimskog hrama (poput ostalih Jevreja), iako je u trenutku Hristove smrti zavesa koja je rastavljala „svetinju“ od „svetinje nad svetinjama“ bila sa Božije strane pocepana (kao znak prestanka važnosti starozavetnog žrtvenog i bogoslužbenog sistema). Nastavili su i da prinose žrtve za očišćenje (Dela ap. 21:17-26), da obrezuju svoju decu, svetkuju praznike, razlikuju čista od nečistih jela i pridržavaju se dana od odmora – subote. Čak su smatrali, očigledno pogrešno razumevajući Hristove reči o velikom poslanju[2] – da njihovo propovedanje treba da bude usmereno samo ka Jevrejima iz otadžbine i rasejanja, ali ne i prema ostalim narodima. Ovakvo nepravilno delovanje je usledilo na osnovu pogrešnog shvatanja Njegovih izjava iz perioda pre raspeća, čiju su važnost „produžili“ i na period nakon vaskrsenja.
Evo nekih od izjava koje je Isus izrekao apostolima u toku svog mesijanskog poslanja među Izrailjcima:
„Ovu dvanaestoricu posla Isus zapovedivši im: ne idite mnogobošcima, i u grad samarjanski ne ulazite; nego radije idite izgubljenim ovcama doma Izrailjeva.“[3]
„I izašavši odande Isus se povuče u krajeve Tira i Sidona. I gle, žena Hananejka iziđe iz onih krajeva i povika govoreći: smiluj se na mene, Gospode, sine Davidov, moju ćerku demon teško muči. A on joj ne odgovori ni reči. Tada pristupiše njegovi učenici i moljahu ga govoreći: otpusti je, jer viče za nama. Ali on odgovori i reče: ja sam poslan samo izgubljenim ovcama doma Izrailjeva.“[4]
Takođe, apostoli su na dan silaska Svetog Duha imali sasvim drugačiju predstavu o tome šta se to upravo dešava – kao i šta će se uskoro desiti, za razliku od onoga što je Gospod kasnije objavio – a pogotovo posredstvom apostola Pavla. U skladu sa svojim čvrstim iščekivanjem ponovnog dolaska Mesije sa nebesa i uspostavljanja carstva nad Izrailjem (Dela ap. 1:6), smatrali su da je silazak Božijeg Duha samo predznak skore kataklizme grešnog zemaljskog poretka uz pomoć Božje intervencije i prirodnih katastrofa.[5] Iz tog je razloga, smatrali su, trebalo što hitnije objaviti evanđelje da je Isus Mesija svim Jevrejima širom sveta. Međutim, obraćenjem fanatičnog fariseja Savla (kasnije ap. Pavla) u hrišćanstvo, stvar počinje lagano da se menja. Ovaj apostol je pored svojih propovedi usmerenih ka svojoj sabraći po telu – Izrailjcima, počeo da propoveda i neobrezanim mnogobošcima. Njemu je Gospod objavio istinu koja je ranije bila skrivena, a glasila je da je Hristos umro za grehe čitavog čovečanstva, a ne samo za grehe jevrejskog naroda – kome je i sam po telu pripadao. Ovaj apostol u poslanici Efescima piše o ovoj temi ovako:
„Zato se sećajte da ste nekada vi, po telesnom poreklu mnogobošci, koji se rukom učinjenog nazovi obrezanja na telu nazivate neobrezanje, u ono vreme bili bez Hrista, otuđeni od izrailjskog društva, bez udela u obećanim zavetima, nemajući nade, i bez Boga u svetu. A sada ste se u Hristu Isusu vi, koji ste nekada bili daleko, približili Hristovom krvlju. Jer on je naš mir, on je oba dela sastavio u jedno (...) Tako, dakle, niste više tuđinci i došljaci, nego ste sugrađani svetih i domaći Božiji. (...) Odande čitajući možete da razumete moje shvatanje u Hristovoj tajni, koja u drugim naraštajima nije bila obznanjena ljudskim sinovima kao što je sada Duhom otkrivena njegovim svetim apostolima i prorocima: da su mnogobošci u Hristu Isusu sunaslednici, i pripadnici istog tela, i zajedničari u obećanju kroz evanđelje.“[6]
Ipak, nije bilo lako da prvi hrišćani (po telesnom poreklu Jevreji) prihvate činjenicu da spasenje pripada i mnogobošcima a ne samo onima koji su predstavljali telesno potomstvo Avraama, Isaaka i Jakova. To dokazuje primer i samoga apostola Petra. Naime, iako je bilo proteklo desetak godina od osnivanja Crkve i silaska Svetog Duha, hrišćani ne samo da nisu primali u svoje redove obraćenike iz paganstva (neobrezane) već im nisu ni propovedali evanđelje:
„Oni pak koji behu rasejani zbog gonjenja, pokrenutog protiv Stefana, prođoše sve do Finikije, i Kipra, i Antiohije, ne objavljujući reč nikom drugom nego samo Judejima.“[7]
Iz razloga što je evangelizacija pagana, u skladu sa Gospodnjim naumom, morala da otpočne, On je apostolu Petru poslao u snu jedno viđenje – koje je imalo za cilj da poruši zid koji je do tada rastavljao Izrailjce (i dotadašnju Crkvu) od pripadnika mnogobožačkih naroda. Taj zid je bio veoma jak. Sastojao se od veoma tvrdog materijala vekovnih jevrejskih običaja i tradicije, kao i nepotpunog razumevanja Božijih zapovesti koje su, u Starom zavetu, uglavnom bile upućivane samo Jakovljevom potomstvu. Zapovesti o razlikovanju čistih i nečistih jela, žrtvovanju životinja, praznicima i subotama bile su upućene samo Izrailjcima i nisu se odnosile na mnogobožačke narode. Božije zapovesti koje su se odnosile na napred pobrojane odredbe uvek su počinjale rečima:
„I reče Gospod Mojsiju i Aronu govoreći im: Kažite sinovima Izrailjevim i recite: ovo su životinje koje će te jesti između svijeh životinja na zemlji.“[8]
„Još reče Gospod Mojsiju govoreći: Zapovjedi sinovima Izrailjevijem, i reci im: prinose moje, hleb moj, žrtve što mi se sažižu za ugodni miris, pazite da mi prinosite na vrijeme.“[9]
„I Mojsije sazva sav narod Izrailjev, i reče im: čuj Izrailju uredbe i zakone, koje ću danas kazati da čujete, da ih naučite i držite ih i tvorite. (...) Drži dan od odmora i svetkuj ga, kao što ti je zapovjedio Gospod Bog tvoj. (...) I pamti da si bio rob u zemlji Misirskoj, i Gospod Bog tvoj izvede te odande rukom krjepkom i mišicom podignutom. Zato ti je Gospod Bog tvoj zapovjedio da svetkuješ dan od odmora.“[10]
Iz razloga što se Gospod Bog, tvorac neba i zemlje, kroz istoriju obraćao samo njima kao svom narodu, Jevreji su isključivo svoju naciju smatrali dostojnom nebeskog carstva, dok su neznabošce nazivali psima i nedostojnima Božije milosti i blagonaklonosti. Apostol Petar, koji se još uvek čvrsto držao starozavetnih zakona i propisa, nije odmah mogao da se pomiri sa činjenicom da njegovi stavovi u pogledu religije, koje je zastupao, nisu bili u potpunosti ispravni. Evo kako nas Pismo izveštava o događajima koji su doveli do potpune promene Petrovih stavova:
„A jedan čovek u Kesariji po imenu Kornilije, kapetan čete koja se zvala Italijanska, pobožan i bogobojazan sa svim svojim domom, koji je davao mnoge milostinje narodu i stalno se molio Bogu, vide oko devetoga časa jasno u viđenju anđela Božijeg kako uđe k njemu i reče mu: Kornilije. A on pogleda na njega i uplašen reče: šta je, Gospode? Reče mu: tvoje molitve i tvoje milostinje uzdigoše se do Boga i on ih se seća. I sad pošlji ljude u Jopu i pozovi nekoga Simona koji se zove Petar. On je gost nekog Simona kožara, čija je kuća kraj mora. A kad ode anđeo koji mu je govorio, od dozva dvojicu svojih slugu i jednog pobožnog vojnika od onih koji su stalno bili uz njega, pa im kaza sve i posla ih u Jopu.
A sutradan, kad su oni putovali i približavali se gradu, pope se Petar na krov oko šestoga časa da se pomoli Bogu. U to ogladne i htede da jede; ali dok su mu pripremali jelo pade u zanos i vide otvoreno nebo i nekakav sud kako silazi kao veliko platno, koje se na svoja četiri kraja spušta na zemlju. U njemu behu sve četveronožne životinje, i gmizavci zemaljski, i ptice nebeske. I jedan glas mu doviknu: ustani, Petre, zakolji i pojedi. Petar pak reče: nipošto, Gospode, jer nikad nisam jeo ono što je pogano i nečisto. I glas će opet njemu, po drugi put: što je Bog učinio čistim ne nazivaj poganim. Ovo se dogodilo triput i odmah sud bi uzet na nebo.
A dok je Petar u sebi bio u nedoumici šta može da bude prizor koji je video, gle, ljudi poslani od Kornilija, napitavši Simonovu kuću, stadoše pred vratima, zovnuše i pitahu da li je ovde u gostima Simon zvani Petar. I dok je Petar još razmišljao o viđenju, reče mu Duh: vidi, tri čoveka te traže; nego ustani, siđi i idi s njima ništa ne premišljajući, jer sam ih ja poslao. Tada Petar siđe ljudima i reče: evo, ja sam koga tražite; zbog čega ste došli? A oni rekoše: kapetan Kornilije, pravedan i bogobojazan čovek, za koga svedoči sav judejski narod, upućen je od jednog svetog anđela da te pozove u svoj dom i da čuje šta ćeš mu reći. Tada ih pozva unutra i ugosti.
A sutradan usta i ode s njima, i neki od braće iz Jope s njim. Sutradan pak uđe u Kesariju. A Kornilije ih je očekivao, sazvavši svoju rodbinu i prisne prijatelje. Kada pak Petar uđe u kuću, Kornilije mu pođe u susret, pade pred njegove noge i pokloni se. Tada ga Petar podiže govoreći: ustani; i ja sam samo čovek. I u razgovoru s njim uđe, te nađe mnoge okupljene, pa im reče: vi znate da Judejinu ne priliči da se druži s tuđinom i da dolazi k njemu, ali meni je Bog pokazao da ni jednog čoveka ne nazivam poganim ili nečistim. Zato sam i došao bez pogovora, kad ste me pozvali. Pitam stoga: zbog čega ste me pozvali? I Kornilije reče: pre četiri dana, baš u ovo vreme, u deveti čas molio sam se Bogu u svojoj kući, i gle, čovek u sjajnom odelu stade preda me i reče: Kornilije, uslišena je tvoja molitva i Bog se setio tvojih milostinja. Pošlji stoga u Jopu i pozovi Simona koji se zove Petar; on je gost u kući Simona kožara kraj mora. Tako odmah poslah k tebi i ti si dobro učinio što si došao. Sad smo ovde svi pred Bogom, da čujemo sve što ti je Gospod zapovedio.
Tada Petar otvori usta i reče: zaista uviđam da Bog ne gleda ko je ko, nego mu je u svakom narodu dobrodošao ko se njega boji i tvori pravdu. Vi znate reč koju je poslao sinovima Izrailjevim, objavljujući kao evanđelje mir kroz Isusa Hrista; ovaj je Gospod svima. (...) Za njega svedoče svi proroci, da će njegovim imenom dobiti oproštaj grehova svako ko veruje u njega.
Dok je Petar još govorio ove reči, siđe Duh Sveti na sve koji su slušali govor. I zadiviše se verni iz obrezanja koji su došli s Petrom, što se i na mnogobošce izlio dar Svetoga Duha; jer su ih slušali kako govore jezike i veličaju Boga. Tada odgovori Petar: može li ko da uskrati vodu, da se ne krste ovi koji su primili Duha Svetoga kao i mi? I zapovedi da ih krste u ime Isusa Hrista. Tada ga zamoliše da ostane još nekoliko dana.“[11]
Dakle, kao što smo mogli da uočimo, ni prvi među apostolima nije odmah mogao da prihvati novozavetnu istinu o tome da su Hristovom smrću i vaskrsenjem izbrisane sve razlike između Jevreja i pagana, te da više pred Bogom ne važe propisi o čistoj i nečistoj hrani (Dela ap. 10:15). Ovom vizijom koju je Gospod pružio Petru, potvrđene su i reči apostola Pavla koje je pisao hronološki nešto kasnije nakon ovog događaja, saopštavajući vernicima zadivljujuću istinu o novom odnosu između hrišćana u novozavetnoj Crkvi bez obzira na njihovu nacionalnost:
„Jer on (Hristos; prim. I. S.) je naš mir, on je oba dela sastavio u jedno i svojim telom razrušio pregradni zid koji ih je rastavljao, neprijateljstvo, obesnažio zakon s njegovim zapovestima i odredbama, da stvarajući mir od te dvojice načini u sebi jednog novog čoveka, i da obojicu u jednom telu pomiri s Bogom – krstom, pošto je na njemu ubio neprijateljstvo.“[12]
Ovaj apostol je takođe, na drugom mestu, potvrdio da starozavetne odredbe o praznicima, subotama i sl. više ne važe za novozavetne hrišćane:
„Da vas, dakle, niko ne osuđuje za jelo, ili za piće, ili za kakav praznik, ili mladinu, ili subotu; ovo je sve samo sen onoga što će doći, a stvarnost je Hristos.“[13]
Ipak, nakon što se ap. Petar vratio iz Kesarije iz Kornilijeve kuće u jednonacionalnu jerusalimsku crkvu, koja se čvrsto držala judaističke tradicije – susreo se sa očekivanim problemom. Hrišćani iz jevrejstva, koji su i dalje revnovali za zakon (vidi: Dela ap. 21:17-26), sukobili su se sa Petrom po pitanju njegovog „kompromisa“ u stvarima vere. Evo kako nas Pismo izveštava o problemu u kojem se Petar našao, kao i o njegovom odgovoru tvrdokornim judeo-hrišćanskim tradicionalistima:
„A apostoli i braća u Judeji čuše da su mnogobošci primili reč Božiju. I kada Petar dođe gore u Jerusalim, prepirahu se s njim oni iz obrezanja govoreći: ušao si k neobrezanim ljudima i jeo si sa njima.
Tada poče Petar govoriti i izlagaše im redom govoreći: ja sam bio u gradu Jopi i molio sam se Bogu, i videh u zanosu prizor, kako silazi nekakav sud kao veliko platno koje se na svoja četiri kraja spušta sa neba, i dođe do mene. Bacivši pogled na nj osmatrao sam i videh četveronožne zemaljske životinje, i zveri, i gmizavce, i ptice nebeske. Čuh i jedan glas koji mi govoraše: ustani, Petre, zakolji i pojedi. A ja rekoh: nipošto, Gospode, jer pogano ili nečisto još nikad nije ušlo u moja usta. Na to glas sa neba odgovori po drugi put: što je Bog učinio čistim ne nazivaj poganim. Ovo se dogodilo triput, pa sve opet bi odvučeno gore na nebo. I gle, u taj čas tri čoveka, poslana iz Kesarije k meni, stadoše pred kućom u kojoj smo bili. A Duh mi reče da idem sa njima ništa ne premišljajući. I ovo šestoro braće dođoše sa mnom, pa uđosmo u kuću tog čoveka. Tada nam on kaza kako je u svojoj kući video anđela, koji je stao i rekao: pošalji u Jopu i dozovi Simona prozvanog Petra, on će ti govoriti reči kojima ćeš se spasiti ti i sav tvoj dom. A kad sam počeo da govorim, siđe Duh Sveti na njih – kao i na nas u početku. Setih se tako reči Gospodnje, kako je govorio: Jovan je krstio vodom, a vi ćete biti kršteni Duhom Svetim. Kada je dakle Bog njima – pošto su poverovali u Gospoda Isusa Hrista – dao isti dar kao i nama, ko sam bio ja – da bih mogao Bogu zabraniti?“[14]
Posle svega iznetog, braća iz Jerusalima su se umirila i konačno shvatila da je Gospod odlučio da svoje milosrdno srce otkrije i paganima i ponudi im spasenje kroz veru u Hrista Spasitelja:
„A kad ovo čuše, umiriše se i proslaviše Boga govoreći: Bog je dakle i mnogobošcima dao pokajanje za život.“[15]
Ipak, nakon nekoliko godina, broj hrišćana se znatno povećao i to ne samo u Judeji već i van nje, te su posebno angažovanjem apostola Pavla i njegovih saputnika osnovane i crkve u Siriji i Maloj aziji – čija je većina članova imala mnogobožačko a ne jevrejsko poreklo. I tako, dok su jednom prilikom apostoli Pavle i Varnava boravili među vernima u Antiohiji sirijskoj, iz Judeje su došli neki od jevrejskih preobraćenika u hrišćanstvo. Ovi su još uvek bili neutvrđeni u evanđelskoj istini, ali zato i veoma tvrdoglavi i nepokorni apostolskom autoritetu, te su pokušavali da ponovo pokrenu i učine spornim pitanje važnosti starozavetnih zakona u odnosu na neznabošce, iako je jerusalimska crkva (tj. njene starešine i apostoli) već godinama bila sa time načisto:
’I dođoše neki iz Judeje, pa učahu braću: ako se ne obrežete po Mojsijevom običaju, ne možete se spasti. A kad se Pavle i Varnava upustiše u ne malu raspru i prepiranje s njima, odrediše da zbog spornog pitanja Pavle i Varnava i još neki od njih idu gore u Jerusalim k apostolima i starešinama. (...) Kada pak dođoše u Jerusalim, primi ih Crkva, i apostoli, i starešine, pa kazaše šta je sve učinio Bog koji je bio s njima. Ali ustaše neki od farisejske stranke, koji su bili poverovali, a rekoše da ih treba obrezati i narediti im da drže Mojsijev zakon.“[16]
Rezultat spora je bio sledeći: na prvom crkvenom saboru na kome su učestvovali apostoli i starešine jerusalimske crkve, kao i prisutni vernici, doneta je odluka o beskompromisnom ispovedanju evanđelske istine koja je podrazumevala da su starozavetni simbolizam i odredbe o obrezanju, čistim i nečistim jelima, praznicima, subotama itd. nepotrebne za spasenje ljudi, već da je za njihovo prihvatanje od strane Boga potrebna samo živa i delotvorna vera u Gospoda Isusa Hrista Spasitelja. Evo najpre Lukinog izveštaja sa ovog sabora, a potom i još nekih stihova koji govore o istoj temi:
„Apostoli i starešine se okupiše da izvide ovu stvar. I kako nasta velika raspra, usta Petar i reče im: braćo, znajte da me je Bog već od prvih dana izabrao između vas – da mnogobošci iz mojih usta čuju evanđeosku reč i poveruju. I Bog, koji poznaje srca, posvedočio je za njih, kad im je dao Duha Svetoga kao i nama, i nije postavio nikakve razlike između nas i njih, već je očistio njihova srca verom. Što, dakle, sad kušate Boga time što hoćete da nametnete učenicima na vrat jaram, koji ni naši očevi ni mi nismo mogli da podnesemo? Nego verujemo da ćemo blagodaću Gospoda Isusa biti spaseni na isti način kao i oni.“[17]
„Stoga primite na znanje, braćo, da se kroz ovoga (Hrista; prim. I. S.) vama objavljuje oproštaj grehova, i od svega u čemu niste mogli da se opravdate Mojsijevim zakonom; njime se opravdava svako ko veruje.“[18]
„A znamo da sve što zakon govori – govori onima koji su pod zakonom, da se svaka usta zapuše i da sav svet bude kriv pred Bogom. Jer delima zakona niko se neće opravdati pred njim; posredstvom zakona dolazi samo poznanje greha. A sad se bez sudelovanja zakona javila pravednost od Boga, posvedočena od zakona i proroka, naime pravednost Božija koja verom u Isusa Hrista dolazi na sve koji veruju. (...) Smatramo, naime, da se čovek opravdava verom bez dela zakona.“[19]
„Jer Hristos je svršetak zakona – za opravdanje svakome koji veruje.“[20]
„Ali znajući da se čovek ne opravdava delima zakona, nego samo verom u Isusa Hrista, poverovasmo i mi u Hrista Isusa, da budemo opravdani verom u Hrista a ne delima zakona, jer na osnovu dela zakona niko neće biti opravdan.“[21]
Nakon što je na prvom jerusalimskom saboru nad farisejskim judaizmom u Crkvi pobedilo Hristovo učenje, a iz prvenstvenog razloga što su na njemu bili prisutni Duhom Svetim ispunjeni apostoli, hrišćanske zajednice širom Rimskog carstva su mogle da žive i duhovno rastu bez tereta koga su na njihova pleća hteli da natovare neki „nazovi učitelji“.
Međutim, predah u duhovnoj borbi protiv lažnih učitelja je nastupio samo za trenutak. Veoma brzo se pojavila i druga, još opasnija duhovna nauka, protiv koje su se apostoli kao i njihovi naslednici borili sve do trećeg veka posle Hrista. Ova opasnost se pojavila u vidu različitih gnostičkih učenja koja su sadržala elemente više religija pomešanih sa hrišćanskim verovanjem. Gnosticizam je predstavljao veliku opasnost za Isusove učenike, i dovodio u stanje zbunjenosti mnoge, a pogotovo u posleapostolskoj eri. U narednom delu ovog poglavlja sagledaćemo u čemu se sastojala opasnost po Crkvu koja je pretila od strane raznih gnostičkih pravaca, i na taj način premostiti period od prvog veka do ere kada su održavani Vaseljenski sabori.
[1] O ustanovljenju ovih praznika i obrednih radnji više u: 1. Mojs. 17. gl; 2. Mojs. 20. gl; 2. Mojs. 31:13-17; 3. Mojs. 11. i 23. gl; 4. Mojs. 28-29. gl; 5. Mojs. 5: 12.
[2] O Hristovoj zapovesti o „velikom poslanju“ čitamo u sledećim stihovima: „Tada priđe Isus i reče im: meni je dana sva vlast na nebu i na zemlji. Zato idite i načinite sve narode mojim učenicima, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da drže sve što sam vam naložio; i evo ja sam s vama u sve dane do svršetka sveta.“ Matej 28:18-20. Naglasak moj.
[3] Matej 10:5. Naglasak moj.
[4] Matej 15:21-24. Naglasak moj.
[5] Vidi govor apostola Petra zapisan u Delima apostolskim 2:16-21, koji je izrekao tumačivši drevno predskazanje proroka Joila iz 2:28-32.
[6] Posl. Efescima 2:11-14, 19; 3:4-6. Naglasak moj.
[7] Dela ap. 11:19. Naglasak moj.
[8] 3. Mojsijeva 11:1-2. Naglasak moj.
[9] 4. Mojsijeva 28:1-2. Naglasak moj.
[10] 5. Mojsijeva 5:1, 12, 15. Naglasak moj.
[11] Dela apostolska 10:1-16, 43-48. Naglasak moj.
[12] Efescima 2:14-16. Naglasak moj.
[13] Kološanima 2:16-17.
[14] Dela ap. 11:1-17. Naglasak moj.
[15] Dela ap. 11:18.
[16] Dela ap. 15:1-2, 4-5. Naglasak moj.
[17] Dela ap. 15:6-11. Naglasak moj.
[18] Dela ap. 13:38-39. Naglasak moj.
[19] Rimljanima 3:19-22, 28. Naglasak moj.
[20] Rimljanima 10:4.
[21] Galatima 2:16. Naglasak moj.
Нема коментара:
Постави коментар