СВЕТА ТАЈНА БРАКА

   

                На почетку, морам да признам да се Источна црква налази најближе истини по питању заступања свога учења управо о овом сакраменту. Иако, као што смо већ утврдили, имају веома лоше разумевање других библијских истина, по питању брака постоји ''само'' неколико недоследности у односу на учење Светог писма. Наиме, Православна црква заступа светост брачне заједнице између мушкарца и жене (додуше само теоријски)  и развод брака дозвољава само због учињене прељубе од стране једног од супружника. Такође, верује да повезаност мужа и жене пружа слику повезаности Христа и Његове Цркве.

                ''У Цркви нашој новозаветној, брак прераста у Свету Тајну царства Божјег, која  човека води у вечну радост и у вечну љубав духовну и склапа се не само за овај привремени живот но за сву вечност. У њој младенци, благодаћу Божјом која се на њих излива као безгранична љубав, расту као чудесно и свето здање духовно сједињено једном мишљу, једном вољом, једним осећањем и нераскидиво супружанско јединство, коме је циљ продужење рода људског и прослављање Бога. Тако су у светињи брака муж и жена једно и стоје изнад сродства, док синови и кћери према родитељима стоје у првом степену сродства, а унуци у другом итд.

                Истина је, дакле, жива: брак је светиња и најстарија установа у човечанству. Њоме се указује на небеску љубав између Христа и Цркве. Она је камен темељац човечанства. Отуда: какав брак таква породица; каква породица таква држава; каква држава такво и човечанство.

                Зато наша Света Црква не престаје да позива децу своју да брачну заједницу своју освештавају венчањем у Цркви где супружници постају једно духовно јединство и учи их да светињу брака чувају као зеницу ока свога, а развод брака дозвољава само у крајњем случају, због доказаног браколомства – због прељубе.''[1]

                Ипак, постоји неколико ствари које бих могао да приметим на основу свега до сада спознатог о Православљу. Наиме, исти извор којег сам управо цитирао, тврди да је Христос установио и освештао св. тајну брака и то приликом свога присуствовања на свадби у Кани Галилејској.[2] Наравно, иако брак и јесте уистину божанска установа, он се нигде у Библији не назива светом тајном. Када Лазар Милин у својој апологетици покушава да оправда светотајинство брака, он наводи и стихове из посланице Ефесцима, из петог поглавља, за које сматра да представљају доказ исправности православног учења:

                ''Међутим кад се прочитају напред споменута места из Библије, кад се сетимо како је Бог створио првог човека и жену и благословио их рекавши им да се множе и да напуне Земљу, кад се прочитају речи Спаситељеве о Браку где Он заправо понавља Божје речи из књиге постања да ће човек и жена постати једно тело, и кад се прими поука апостола Павла који брачну везу између мужа и жене сматра и назива тако великом и благословеном тајном као што је веза између Христа и Цркве, па кад се уз све то узме у обзир присуство Христово на свадби у Кани Галилејској (Јн. 2, 1-11), онда се јасно и несумњиво види да је Брак света тајна којом се брачницима даје благослов Божји и кроз коју они примају благодатну помоћ Божју да своју брачну везу остваре на онај начин како то Бог захтева од сваког хришћанина. Да је, пак, црква одувек, од доба апостолског, сматрала брак светом тајном, то се види из већ наведених речи апостола Павла у Посланици Ефесцима, где он ову везу између мужа и жене сматра и назива великом тајном упоређујући је са духовном везом Христа и Цркве.''[3]

                Ипак, и овога пута је г-дин Милин погрешио у разумевању новозаветног текста. Ево како гласи одломак на који се овај теолог позвао:

                ''Жене да се покоравају својим мужевима као Господу, јер муж је женина глава као што је и Христос глава Цркве, он као спаситељ свога тела. И као што се Црква покорава Христу, тако и жене да се покоравају мужевима у свему. Мужеви, волите своје жене – као што је и Христос заволео Цркву и самога себе предао за њу, да је посвети, очистивши је воденим купањем и речју, да сам себи постави славну Цркву, која нема мрље, ни боре, или тако што, него да буде света и непорочна. Тако су и мужеви дужни да воле своје жене као своја телеса. Ко воли своју жену – самога себе воли. Јер нико никада није омрзнуо своје тело, него га храни и греје – као и Христос Цркву, јер смо удови Христова тела. »Зато ће човек оставити оца и мајку и прионуће уз жену своју, и биће двоје једно тело«. Ова тајна је велика, а ја говорим мислећи на Христа и на Цркву. Па и ви, сваки поједини да воли своју жену као самога себе, а жена да се боји мужа.''[4]

                Као што сам напоменуо на почетку овог поглавља, за нас земаљске људе спутане многим ограничењима, многе Божије одлуке представљају тајну. Велику тајну представља и сва дубина повезаности мужа и жене пред Богом, које Он, од момента закључења брака не посматра више као две одвојене личности – већ као једну једину.  У томе се и огледа сва величанственост брачне заједнице – у потпуном духовном, душевном и телесном јединству супружника. Апостол Павле у управо наведеном тексту даје до знања верницима да је и Христос са својом Црквом (свим нановорођеним људима) повезан на истоветан начин. Пред Богом Оцем, Исус Христос и његова Црква  се налазе у потпуном јединству – што представља још један гарант вечног спасења сваке верујуће особе. Оно што такође јасно произилази из наведеног текста, из стихова 30-32, јесте да када говори о ''великој тајни'' Павле мисли на Христа и Цркву, а не на супружнике. Ево како гласе ови стихови Новог завета у преводу др Димитрија Стефановића и комисије светог архијерејског синода СПЦ:

                ''Јер смо уди тела његова. Зато ће човек оставити оца и матер и прилепиће се жени својој, и биће двоје  ј е д н о  тело. Ова тајна је велика: ја говорим за Христа и за цркву.''

                ''Јер смо удови тијела његова, од меса његова и од костију његових. Тога ради оставиће човјек оца својега и матер и прилијепиће се к жени својој, и биће двоје једно тијело. Тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и о Цркви.'' (Нагласак мој).

                Мислим да је превод  комисије архијерејског синода у овом случају најјаснији. Христови верници, који представљају удове Његовог тела (1. Кор. 12:12, 18, 27), јесу, духовно речено, ''од меса његова и од костију његових''. Заједништво и јединство мужа и жене, о којем Павле говори у овом поглављу, јесте свима видљиво и уочљиво. Муж и жена живе заједно у истом дому, спавају у истом кревету и поседују интимност какву не деле ни са ким другим. Међутим, оно што представља одиста ''велику тајну'' јесте права и органска повезаност васкрслог Спаситеља Исуса који је на небесима - са својим верницима који су на земљи. Господ се наиме, док је још био на земљи, молио овако:

                ''Али не молим само за ове, него и за оне који на њихову реч верују у мене, да сви буду једно, као што си ти, Оче, у мени и ја у теби, да и они буду једно у нама. Дао сам им славу, коју си ти дао мени, да буду једно као што смо ми једно; ја у њима, а ти у мени, да буду савршено уједињени, да зна свет да си ме ти послао, и да си их љубио као што си љубио мене. Оче, желим да они, које си ми дао, буду са мном тамо где сам ја, да гледају моју славу, коју си ми дао, зато што си ме љубио пре створења света. Оче праведни, свет те није упознао, а ја сам те упознао, па и ови сазнаше да си ме ти послао. И обзнанио сам им твоје име и обзнанићу, да љубав, којом си ме љубио, буде у њима и ја у њима.''[5]

                У складу са услишењем Господње молитве, у којој је исказао тежњу за међусобним савршеним духовним јединством верника, као и за њиховим апсолутним јединством са Оцем и Сином, чланови новозаветне Цркве представљају удове Христовог тела, са којима је Он повезан на исти начин као глава са остатком човечјег организма. Упоређујући однос верника и Христа, који су некада били ''двоје'' (тј. одвојени један од другога - пре обраћења сваког појединог грешника који покајањем и вером у Спаситеља постаје делом Цркве) а сада су постали  ''једно тело'' (слично брачном сједињавању две особе супротног пола) апостол вели: ''тајна је ово велика'', мислећи при том на повезаност и јединство Христа и Цркве.

Дакле, Милинова тврдња да Павле у посланици Ефесцима  5:22-33 брак назива ''светом тајном'' ипак не стоји. Заправо, као што смо споменули и на почетку овог поглавља, ни велики теолог Источне цркве из VIII века, св. Јован Дамаскин, у своје време није називао брак светом тајном. Тајна повезаности мужа и жене јесте велика, али се у Библији не назива ''сакраментом'' којег је Христос установио и ''освештао''.

Желим такође да појасним своју тврдњу са почетка овог дела поглавља, а која гласи да Православна црква само ''теоријски'' заступа нераскидивост брачне заједнице, која је заповеђена Господњом речју: ''Тако нису више два него једно тело. Што је дакле Бог саставио, човек нека не раставља'' (Мт. 19:6).

У поглављима под насловом ''Православно монаштво'' и ''Житија светих'', које можете да читате у наставку књиге, навео сам већи број примера о томе да су многи (ожењени) људи, који се у Источној цркви поштују као светитељи, заувек напуштали своје жене и децу и одлазили у манастире, шуме и пустаре из којих се наравно, својом породицама више никада нису вратили. Овакви примери су за православне очигледно вредни похвале – као и нашега угледања – пошто су у Житијима споменути и од преподобних и блажених учињени. Са друге стране, у поглављу о монаштву ћемо такође моћи да увидимо да учење светих отаца и канони ''Цркве'' заповедају да се бивши монах, који је напустио манастир и оженио се, мора уз помоћ државне присиле да разведе од жене по сваку цену, врати у манастир, и за казну, под анатемом, затвори у келију из које нема права да изађе до краја живота. Из свих тих многобројних примера са којим ћемо имати прилике да се упознамо, ваљда ће нам постати јасније како се то и на који начин православни залажу за нераскидивост брачне заједнице. Божија Реч се, у том случају, поштује само до момента док не противречи учењима светих отаца (тј. светом предању).

Да је тврдња коју сам управо изнео и више него истинита, доказаће нам и следећи изводи из светоотачког предања.

Наиме, из Светог писма и црквене историје је познато да су прве црквене старешине (презвитери тј. епископи) били ожењени људи. Тек је популаризацијом монашког начина живота у каснијим вековима, постао устаљен обичај да се епископи бирају из редова монаха, а не оних који су живели у браку.[6] Тако се, потпуно супротно научавању Христових апостола који у Писму заповедају да епископи морају бити ожењени (1. Тим. 3:2; Титу 1:6-7), у каснијим вековима сматрало да епископ који након свога постављења у ту службу и даље настави да живи са својом законитом женом, представља саблазан – те да се са њом мора обавезно растати. Ево како гласи 12. правило Шестог васељенског сабора, одржаног у Константинопољу (Цариграду) крајем VII века после Христа:

''Сазнали смо и ово: у Африци, Ливији и по неким другим областима, неки од тамошњих богољубазних предстојатеља (епископа; прим. И. С.) настављају да живе заједно са својим женама и након што је над њима обављено рукоположење, те на тај начин постају предмет саблазни и спотицања за народ. Пошто наше настојање мора бити усмерено и на то да они којима је дато старање о верницима буду беспрекорни у сваком погледу, установљујемо да они више не чине поменуто недело.''[7]

Наравно, ''свети оци'' присутни на овом Сабору су веома добро знали да Господња Реч учи да брак епископа не представља недело већ управо богоугодно дело, па су покушали да за потпору свом ''правилу'' пронађу оправдање цитирајући друге библијске стихове, на тај начин супротстављајући Писмо самом себи и исказујући потпуно погрешно разумевање, са своје стране наведених, светих текстова. Ево како гласи наставак претходно наведеног одломка:

''Ми ово казујемо не да би се укидало или изопачавало оно што је установљено од Апостола, него због тога што се старамо о спасењу и о напредовању народа у добру и врлинама, те да никаква љага не буде на свештеничком чину. Јер, свети апостол каже: ''Све чините на славу Божију; не будите на саблазан ни Јудејима, ни Јелинима, ни Цркви Божијој, као што и ја у свачему свима угађам, не тражећи своје користи, него многих, да се спасу. Угледајте се на мене, као и ја на Христа'' (1. Кор. 10, 31-32; 11, 1). А за кога се дозна да чини оно шта је поменуто, нека буде свргнут.''[8]

Судећи по претходном наводу, уколико се неком појединцу или групи људи, још увек неутврђеним у вери и познању Божије воље, ''не свиђа'' супруга дотичног епископа, њему треба наредити да се разведе након свога рукоположења, да не би, тобоже, ''верном народу'' био на ''саблазан''?!? Апостол Павле у наведеним текстовима свакако није желео да каже како здраву, Духом надахнуту, Господњу науку треба прилагођавати незрелом расуђивању духовних незналица! Насупрот томе, апостол се трудио да не буде на саблазан никоме по питању вршења неких споредних радњи прописаних у Мојсијевом закону, као што су обрезање, чиста и нечиста јела, светковање одређених празника и томе слично. Из књиге Дела апостолских, као и неких новозаветних посланица сазнајемо да је Павле живео ''као по закону'' док је био у чисто јеврејском друштву (1. Кор. 9:19-20) док је ''као без закона'' живео међу хришћанима који су били пореклом многобошци (ст. 21). Његово прилагођавање окружењу се нипошто није односило на срозавање и мењање значења вечитих Божијих заповести, као што је, између осталог и учење о нераскидивости брака. Уосталом, апостол нас је позвао да се угледамо на њега као и он на Христа, па и по питању озбиљног Господњег упозорења које гласи: ''Што је дакле Бог саставио, човек нека не раставља.''

Ево како је Доситеј Обрадовић, који је добро познавао црквену историју, прокоментарисао одбијање једног мудрог човека из V века, по имену Синесија, да напусти своју жену ради заузимања епископског положаја:

 ''У то исто време нахођаше се у Египту, у граду Кирини, један весма учен и добродјетељнога житија чловек, зовоми Синесиј, којега сви церковни наши учитељи наричу (...) Премудри Синесиј. Овога задуго моле и принуждавају да прими епископство града Кирине, но он ожењен будући (а тада се већ био увео обичај да су епископи нежењени), каже свима чисто да он неће нипошто примити епископства, за два узрока: прво, што жену своју не би оставио за све епархије и за сва епископства и патријаршества на свету; а друго, што он како учен човек, не може веровати све што прости верују, нити пак лагати да каже да верује то што за истинито не признаје. Све ти то овом човеку ни длаке не помогне. Њему се дозволи да он верује како зна да је боље, и жену своју да држи, и дечицу, ако му бог да, с њом да рађа, само нека буде епископ; и на ови начин прими ову службу.''[9]

Ипак, иако је Синесију пошло за руком да буде епископ и да у исто време буде ожењен, нешто више од два века касније, 680. године после Христа, на Сабору који је и донео малочас наведено ''правило'', оваква могућност је забрањена, уз претњу свргнућем онога који остане непослушан.  У исто време, на поменутом Сабору је донето и ''правило'' које регулише даљи начин живота бивше супруге тек постављеног епископа. Ево како оно гласи:

''Жена онога који је узведен на епископско достојанство, пошто се претходно разлучи кроз заједничку сагласност са својим мужем, нека након тога што јој је муж постављен за епископа, приступи у манастир који је далеко од епископије којом управља њен некадашњи муж, а од епископа нека добија шта јој је потребно за издржавање.''[10]

Сматрам да је очигледно да овакве светоотачке заповести које се односе на живот црквених старешина и њихових законитих супруга нису ни мало у складу са богонадахнутом Божијом Речи. А пошто Православље сматра да је свето предање (у које на првом месту спадају одлуке Васељенских сабора) једнако надахнуто Светим Духом попут Светог писма, верујући да његово учење представља допуну Библији, онда је јасно да је истинита моја раније изречена тврдња о само ''теоријском'' залагању Источне цркве за нераскидивост брачне заједнице. Управо смо видели из историје да се брак у Источној цркви и те како могао раставити, и то сукобљавањем људских предања вечним Божијим одређењима и заповестима. Подсетимо се речи Господа Исуса Христа које је изрекао својим савременицима – традиционалистима, а које бисмо и ми могли да упутимо на рачун оних који својим ''правилима'' научавају управо супротно Христу и апостолима:

''»Овај народ ме поштује уснама, а срце њихово је далеко од мене. Узалуд ме поштују учећи науке које су људске заповести«.  Оставивши Божију заповест држите људско предање (...) И говораше им: лепо укидате Божију заповест, да сачувате своје предање.''[11]

Уколико поред свега овога споменем још и чињеницу да учење светих отаца подразумева и то да је Богом благословљен и правоваљан (пуноважан) само онај брак који је закључен од стране презвитера или епископа који поседују апостолско прејемство, те да сви остали бракови (склопљени између атеиста, неправославних и сл.) заправо пред Богом представљају блудну ванбрачну везу[12], онда је јасно какво мишљење о многим пристојним и часним српским домаћинима и њиховим супругама, који се за време педесетогодишњег владајућег социјализма нису венчавали у цркви већ само пред државним органима (у Општини), имају оци Православне цркве.[13]

Насупрот ставовима традиционалне Источне цркве и пракси коју је спроводила кроз историју, заједнице еванђеоских протестаната максимално поштују брачне завете својих чланова. Пошто своје учење базирају искључиво на Библији, еванђеоски верници проповедају и у пракси држе Божије заповести које се односе на брак. Они поштују сваки брак закључен по државним, друштвеним или верским прописима између особа супротног пола које нису у блиском крвном сродству, и такав брак сматрају нераскидивом заједницом пред Богом, без обзира да ли су супружници хришћани, припадници других религија или атеисти. Такође, еванђеоски хришћани заступају веровање да свака од Бога рођена особа (младић или девојка) треба да за брачног друга изабере у вери сродну особу, а не ону која не дели иста религијска уверења. То из разлога што, као што је и раније било говора, брачна заједница подразумева и истоветна духовна интересовања (јединство духа) а не само телесну љубав засновану на чулности. Апостол Павле је првовековне хришћане који су планирали да ступе у брак поучавао да за супружнике узимају само верујуће људе (хришћане) а не оне из незнабоштва:

''Жена је привезана док јој муж живи; а ако јој муж умре, слободна је да се уда за кога хоће, само у Господу.''[14]

На исти начин на који је Господ у Старом завету забранио Израиљцима да ступају у брак са припадницима околних многобожачких народа, из разлога постојања велике могућности да овакав савез доведе до богоотпаднућа јеврејске нације[15], Он то чини и у периоду новозаветне Цркве. Цитирајући старозаветне текстове, Павле казује овако:

''Не вуците са неверницима јарам који је за вас туђ; јер чега заједничког има праведност са безакоњем? Или какву заједницу има светлост са тамом? У чему се Христос слаже са Велиаром? или какав удео има верни са неверником? Како се храм Божији слаже са идолима? Ми смо, наиме, храм Бога живога, као што Бог рече: »Становаћу и живећу међу њима, и бићу им Бог, а они ће бити мој народ. Зато отидите од њих и одвојте се, говори Господ, и не дотичите оно што је нечисто, па ћу вас примити, и бићу вам отац, а ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ сведржитељ «.''[16]

Наравно, апостолским учењем се подразумевало и то да, уколико је нека особа, која је склопила брак док је још била у стању безверја, прихватила Христа за Спаситеља, она треба и даље да настави да живи са својим дотадашњим брачним другом – иако овај није искусио хришћанско обраћење. (1. Кор. 7:12-15; 1. Петр. 3:1-6).

Насупрот многобројним случајевима развода бракова који се дешавају у Србији из разноразних разлога, а чији су несрећни актери углавном чланови Српске православне цркве, међу нановорођеним еванђеоским верницима су разводи веома ретка појава и дешавају се углавном у случајевима када супружник који није доживео хришћанско преобраћење, испуњен предрасудама, жели да напусти заједнички живот са особом која је, током брака, постала еванђеоским верником (види: 1. Кор. 7:15). 

Еванђеоске протестантске заједнице представљају, дакле, друштва мушкараца и жена који живе у складним брачним заједницама, формирајући тако здраве и чврсте породице. Ову чињеницу, уосталом, признаје и Лазар Милин у својој књизи:

''Секташи немају свету тајну брака, али имају извесне обреде приликом венчања. Што је важније и похвалније, они брак сматрају изванредно озбиљном установом тако да неки од њих уопште не дозвољавају развод брака. Они се, дакле, према браку односе као према светињи, иако то не називају формално светом тајном, јер су још први реформатори избрисали брак из броја светих тајни.''[17]

Пошто су еванђеоски верници већ добили похвалу и од православних – по питању њиховог озбиљног схватања брачних завета, време је да извучемо и коначни закључак. Потпуно сам уверен да је много боље припадати верској заједници која брак цени и поштује поврх свега, па макар га и не називала светом тајном, него припадати цркви која га убраја у сакраменте, а чији крштени, миропомазани и причешћивани верници уништавају своје животе разводима бракова, који долазе као резултат прељубе и многих других видова међусобног непоштовања супружника.

---

[1]  Веронаука у кући, стр. 41.

[2]  Види: Наведено дело, стр. 39.

[3]  Милин, Црква и секте, стр. 339-340. Нагласак мој.

[4]  Посланица Ефесцима 5:22-33.

[5]  Ев. по Јовану 17:20-26. Нагласак мој.

[6]  Детаљније о овој теми у поглављу: Православно монаштво.

[7]  Књига правила, Шибеник 2003. год. стр. 36. Нагласак мој.

[8]  На истом месту.

[9]  Види: Д. Обрадовић, Сабрана дела, стр. 656.

[10]  Књига правила, стр. 45. (48. правило Шестог васељенског сабора).

[11]  Ев. по Марку 7:6-9.

[12] Овакву тврдњу сам лично чуо од епископа тимочког г-дина Јустина Стефановића, за време предавања којег је одржао средином 90-тих година у Зајечару, у згради епархије тимочке пред 50-так окупљених верника.

[13] Ставови Православне цркве у односу на овакве бракове (православних са неправославнима) који су склопљени у складу са цивилним али не и црквеним прописима, су врло строги. Према светоотачким канонима овакви бракови нису пуноважни пред Богом и треба их што пре довести до развода:

''Није допуштено православном мушкарцу да ступа у брак са женом која је јеретик, а такође ни православној жени да се венчава са јеретиком. Ако се открије да је неко поступио противно овом правилу, нека се такав брак сматра за ништаван и нека се та незаконита веза прекине јер не треба да се меша оно што се не може мешати, нити се може састављати заједно јагње и вук, ни са Христовим делом наследство грешника. Ко преступи против овога што смо установили, тај нека буде одлучен.''

Књига правила, Зборник канона Православне цркве, стр. 50. Нагласак мој. Цитат првог дела 72. правила Шестог васељенског сабора.

Насупрот православном ставу да је потпуно слободно развести брак који поседује напред наведене карактеристике, библијско учење подразумева неопходност правилног избора супружника (који укључује да  нановорођена особа треба да ступи у брак са такође нановорођеном особом). Али, ако Богу верна особа ипак ступи у брак са безверном, Библија ни у једном свом тексту не допушта да се такав брак разведе, не би ли се на тај начин почињена ''грешка'' исправила.

[14]  1. Кор. 7:39. Нагласак мој.

[15]  Види: 5. Мојс. 7:1-5

[16]  2. Кор. 6:14-18. Нагласак мој.

[17]  Милин, Црква и секте, стр. 339. Нагласак мој.