''Кроз свету тајну миропомазања хришћанин добија посебне дарове Духа Светог који су му потребни за узрастање у моралном животу, у светости. Ову свету тајну установио је Господ Исус Христос, а апостоли су је примењивали над верницима после њиховог крштења. И данас се она у Православној Цркви обавља одмах после крштења, као посебна света тајна, а не као саставни део крштења. Обавља је свештеник, помазујући светим миром извесне делове тела (чело, очи, нос, уста, уши, прса, руке и ноге) уз изговарање одређене формуле: ''печат дара Духа Свјатога''. Свето миро може да освети само архијереј. То се врши на св. литургији на Велики четвртак. Спрема се од уља, вина и разних мирисних материја. Архијереј ту освећену материју раздаје паросима за потребе обављања ове свете тајне.''[1]
Управо наведени текст нам даје на знање како гласи веровање Источне цркве по овом питању. Оно што је најважније да запамтимо јесте тврдња да је ову свету тајну установио Господ Исус Христос и да су је апостоли примењивали над верницима након њиховог крштења.
На основу Светога писма али и из других историјских извора лако можемо да установимо да ли је овај навод православних истинит. Наиме, као што је сваком изучаваоцу Библије познато, новозаветни списи ни на једном једином месту не спомињу да је Господ и једним словом било шта рекао о св. тајни миропомазања са свим оним елементима који се данас врше у Православљу, нити пак спомињу да су апостоли било где и када некога на овај начин помазали. Доказе из Светог писма за ово учење можемо да добијемо само у случају да, попут православних, вадимо стихове из контекста или их тумачимо прилагођавајући их, да би доказали сопствене ванбиблијске доктрине. Пре него што начинимо преглед стихова које већинска црква у Србији наводи ради потврде свога веровања, желим да укратко споменем неколико реченица из црквене историје Јевсевија Поповића. Као што ћемо се уверити, овај историчар тврди да се догма о миропомазању постепено развијала, те да је током векова било значајних разлика у њеном практиковању у западном и источном делу исте васељенске цркве. Такође, историјски подаци сведоче и о томе да је помазивање уљем (хризма) названа ''светом тајном'' тек у ''трећем перијоду'' (према хронологији коју заступа Јевсевије Поповић) а то значи тек после 622. године нове ере:
''Благодатно средство, којим се добива Дух Свети, даваху апостоли Петар и Јован у Самарији и Павле у Ефесу полагањем руку (...). Да ли је полагањем руку већ у ова два случаја било спојено и мазање уљем, не каже се.''[2]
''У погледу давања миропомазања утврдила се у другом перијоду разлика, која је још раније настала између Истока и Запада. На Истоку је наиме тајну миропомазања давао сваки свештеник одмах после крштења помазивањем хризмом (...), при чему се помазиваху бар чело, очи, ноздрве, уста и уши, и изговарала формула: Печат дара Духа Светога. На Западу је пак све опћенитијим постајао обичај, да миропомазање не дају свештеници, него епископи, који у ту сврху путују по свој епископији, и да је тајна давана помазивањем чела и полагањем руку. (...) Хризма као материја истоимене тајне или тајне миропомазања, зове се на Истоку увек још само хризма (...) и тек у трећем перијоду као и тајна, (...) хризму освећиваху епископи на олтару за време литургије. Испрва не беше одређен за то посебан дан, али мало по мало дошло је до тога, да је опћенито одређен за то Велики Четвртак, и на Истоку је напослетку освећење хризме постало искључиво право највишег епископа.''[3]
Као што је уочљиво, радње у вези св. тајне миропомазања су уобличене светим предањем а не Светим писмом. Међутим, веома је интересантно бацити поглед на покушаје православних да ову ''св. тајну'' објасне и утемеље на Библији. Ево како на темељу Божије Речи овај сакрамент објашњава ''врсни'' апологета и борац против јереси, Лазар Милин:
''А последњег, великог дана празника стајао је Исус и викао говорећи: ако је ко жедан, нека дође к мени и нека пије. Ко верује у мене – као што рече писмо – из његова тела ће потећи река живе воде. Ово је пак рекао за Духа, кога су имали да приме они што верују у њега; јер Дух још не беше сишао пошто Исус још није био прослављен'' (Јн. 7, 37-39).
Као што се види, ово обећање Спаситељево тумачи нам сам евангелист Јован тако, да ће они који, будући жедни, приђу Христу да пију са његовог извора – то јест који се крсте и постану чланови Његове Цркве – примити Духа Светога у своје време, кад после прослављења Христовог Дух буде сишао.
Кратко: покрај крштења и после крштења постоји још један свети чин кроз који ће верним бити саопштени дарови Духа светог. Тако су то схватили апостоли па су то и примењивали. Ево библијског сведочанства:
''Апостоли који су били у Јерусалиму, чувши да је Самарија примила реч Божју, послаше им Петра и Јована, који сиђоше и помолише се Богу за њих – да приме Духа Светога; још, наиме ни на једног од њих не беше сишао, него су били само крштени у име Господа Исуса. Тада ставише руке на њих те примаху Духа Светога'' (Дел. ап. 8, 14-17).
Као што се јасно види из текста, Самарјани су прво били крштени. Међутим апостоли то још нису сматрали довољним за право узрастање у вери. Сматрали су да покрај крштења треба још и да ''положе руке на њих'' да би примили Духа Светога. Нама сумње, тај поступак није потекао из њихове личне иницијативе. Они су о томе морали бити поучени од самог Спаситеља, иако нам та непосредна поука није нигде записана у Светом Писму. Да је таква поука постојала то произилази из саме чињенице што апостоли тако поступају. Ево још једног библијског примера који сведочи то исто.
''А кад је Аполос био у Коринту, Павле прошавши горње области дође у Ефес у ту нађе ученике. Њима рече: јесте ли примили Духа Светога кад сте поверовали? Одговорише му: нисмо ни чули да постоји Дух Свети. Рече им још: у име чега сте крштени? А они рекоше: у име Јовановог крштења. На то Павле рече: Јован је крстио покајничким крштењем говорећи народу да поверује у онога који за њим долази, то јест у Исуса. Кад то чуше, крстише се у име Господа Исуса. И кад је Павле положио руке на њих, сиђе Дух Свети на њих, па говораху језицима и пророковаху'' (Дел. ап. 19, 1-6).''[4]
Уколико пажљиво прочитамо управо наведени текст увидећемо низ неслагања Милинових тумачења са стварним учењем Светог писма.
Наиме, библијски текст са почетка навода, који је изречен од стране Господа Исуса а записан од стране еванђелисте Јована, говори о силаску Светог Духа на сваку поједину особу у тренутку њеног поверовања у Спаситеља, након Његовог прослављења на небу и установљавања земаљске Цркве. Дух Свети ће, по Господњим речима, постати као река свеже текуће (живе) воде у животу појединца, те овај више никада неће бити духовно жедан. Уосталом, Милин је ову Христову поуку протумачио као да се односи на крштење и припајање Цркви, иако такво значење из текста уопште није изводљиво. Наведени текст се, дакле, односи на деловање Светог Духа у животу верника па уопште није јасно због чега се од стране православних доводи у везу са ''установљавањем св. тајне миропомазања'', када се о њој ни на посредан начин нигде не говори? (Сличну поуку о ''живој води'' је Господ изрекао и Самарјанки у четвртој глави ев. по Јовану, али то свакако није значило да је ова жена требала на било кога да ''полаже руке'' да би овај добио Светог Духа.)
Са друге стране, наводи из Дела апостолских, у којима се спомиње силазак Светог Духа на вернике након њиховог крштења и полагања руку апостола, такође ништа не доказује по овом питању. Наиме, не само да се овде нигде не спомиње ''миропомазање'' (што је главни разлог Милиновог навођења ових текстова), него је истина да у Делима апостолским налазимо и на сасвим супротан редослед дешавања што се тиче силаска Св. Духа и нечијег крштења (што би очигледно требало, по Милиновом начину доказивања, да значи да се ''миропомазање'' може вршити и пре крштења). Ево и примера. Приликом крштења Етиопљанина у 8. поглављу Дела апостолских није записано да је Дух Свети сишао на њега ни пре а ни после његовог уроњења у воду. Филип није положио руке на њега а нису се испољили ни разни духовни дарови – пророштва и говорење чудним језицима. Са друге стране, у кући капетана Корнилија у 10. поглављу, на слушаоце Петрове проповеди који су поверовали најпре је сишао Свети Дух (без полагања руку) испољивши своја чудесна знамења, а тек потом је уследило крштење:
''Док је Петар још говорио ове речи, сиђе Дух Свети на све који су слушали говор. И задивише се верни из обрезања који су дошли с Петром, што се и на многобошце излио дар Светога Духа; јер су их слушали како говоре језике и величају Бога. Тада одговори Петар: може ли ко да ускрати воду, да се не крсте ови који су примили Духа Светога као и ми? И заповеди да их крсте у име Исуса Христа.''[5]
Случај који оповргава православно гледиште се збио и приликом крштења тамничара и његовог дома у Филипима (16. погл.); прво су поверовали, па били крштени – а да није записано у ком се моменту спустио Свети Дух, нити нам се ишта саопштава о полагању руку. Из ових разлога је веома неупутно узимати примере из ове новозаветне књиге ради доказивања неке касније установљене обредне радње као што је миропомазање, а из простог разлога што би се различитим текстовима могла подупрети многа учења (па и редослед: миропомазање а затим крштење). Можда најбољи доказ чињенице да се Свети Дух усељава у срце човека пре крштења, приликом поверовања у поруку проповеди еванђеља, дао је ап. Павле у посланици Галатима:
''Желим само ово да дознам од вас: јесте ли примили Духа на основу дела закона или тиме што сте чули проповед о вери? (...) Који вам, дакле даје Духа и чини чудеса међу вама, чини ли то због дела закона или што сте чули проповед о вери?''[6]
Но, да се осврнемо укратко и на последњи део Милиновог ''доказног материјала''. Реч је о тексту који се налази у Делима апостолским 19. глави, а описује крштење и полагање руку над верницима у Ефесу од стране апостола Павла. Као крунски доказ да на особу која је крштена не силази Свети Дух уколико се над њом не изврши и миропомазање, православни апологета наводи овај текст. Пример крштених Ефешана који нису ни чули да постоји Свети Дух, очито јасно говори у корист извођења још једне свете тајне, приликом које ће крштеник примити ''печат дара Духа Светога''. Но, да ли је баш тако? Овакав закључак се може извести само из површног ишчитавања Лукиног записа. Ипак, уколико уз овај текст прочитамо и последњи део 18. поглавља (од 24. до 28. стиха), добићемо следећи увид у поменута дешавања:
- Ученике које је Павле нашао у Ефесу (19:1), крстио је ''у име Јовановог крштења'' Аполос родом из Александрије[7], који је и сам био упознат само са крштењем које је обављао Јован Крститељ (18:24,25), али не и са хришћанским крштењем;
- Због овог Аполосовог пропуста у научавању и крштавању, код себе су га примили и детаљније поучили у вери Акила и Прискила, људи који су у вери били утемељенији (18:26);
- Није истина да ученици у Ефесу нису чули нити пак примили Светог Духа због тога што нису били ''миропомазани'', већ зато што још увек нису ни били крштени хришћанским крштењем, већ оним које је Јован вршио у Палестини позивајући Израиљце да се покају и као такви уђу у наступајуће небеско царство;
- Након Павловог објашњења и проповедања о вери у Христа, ови ученици су били крштени у име Господа Исуса (тј. у име Оца, Сина и Светога Духа) (19:5,6);
- Након полагања руку и силаска Светог Духа, ученици су добили дарове прорицања и ''говорења у језицима''.
Иако је овом приликом силазак Светог Духа на новокрштене био повезан са полагањем руку апостола (што није обавезно морало бити случај, као што сам објаснио раније), за православне овај пример и није баш употребљив. Наиме, уколико желе да га примене на себе у потпуности – као што се труде, сви новокрштени и миропомазани православни верници би требали да испољавају и чудне знаке, попут прорицања и течног говорења светским говорним језицима које раније уопште нису ни учили нити знали.[8] Но, очито је да се након православног крштења и миропомазања то не догађа, па стога ни други ''сегменти'' доказа из последње наведеног библијског текста, којег је Милин цитирао, нису ''правоваљани'' и применљиви у случају вршења прве две свете тајне у оквиру Источне цркве.
Но, пошто је очигледно да православни повезују силазак Св. Духа са својом миропомазањем, желим да се у овом проучавању осврнемо на историју и значај помазивања уљем у делу Библије у којем се оно заиста помиње.
- Помазање уљем у Старом Завету
Помазање уљем се у књигама Старог завета спомиње на више места. Уље за помазање Божијих слугу (свештеника, царева и пророка) је представљало спољашњи видљиви знак невидљивог присуства Светог Духа у животу појединца. Вероватно отуда и потиче идеја о миропомазању у Источној (и Западној) цркви као знаку присуства Светог Духа у животу новокрштеног. Међутим, помазање које је описано у старозаветним списима се умногоме разликује по значењу од сакрамента којег проучавамо. Најпре, у том историјском периоду није било крштавања, а поготово не у име Оца, Сина и Светога Духа. Није постојала ни Христова Црква, а помазивање се ипак вршило на малочас поменутим групама људи. Ево на који начин се справљало свето уље за помазање у Старом завету, као и која су ограничења важила у вези његове примене:
''Још рече Господ Мојсију говорећи: Узми мириса најбољих: смирне најчистије пет стотина сикала и цимета мирисавога пола толико, двјеста педесет, и иђирота такође двјеста педесет, и касије пет стотина мјером светом, и уља маслинова један ин. И од тога начини уље за свето помазање, уље најбоље вјештином апотекарском; то да буде уље светога помазања. И њим помажи шатор од састанка и ковчег од свједочанства, и сто и све справе његове, и свијетњак и справе његове, и олтар кадиони, и олтар на којем се приноси жртва паљеница, и све справе његове, и умиваоницу и подножје њезино. Тако ћеш их осветити, те ће бити светиња над светињом, и што их се год дотакне биће свето. Помажи и Арона и синове његове, и осветићеш их да ми буду свештеници. А синовима Израиљевијем кажи и реци: ово нека ми буде уље светога помазања од кољена до кољена вашега. Тијело човјечије нека се не маже њим, нити правите такога уља како је оно; свето је, нека вам буде свето. Ако ли би ко начинио тако уље или намазао њим другога, истријебиће се из народа својега.''[9]
Из управо наведеног текста увиђамо који је био једини правилан начин справљања и употребе светог уља. Господња наредба се односила на помазање, а самим тим и освећење целокупног шатора од састанка са свим богослужбеним предметима. Место Божијег пребивања је морало да буде свето, а то се постизало симболичким освећењем као знаком истинитог Божијег духовног присуства. Помазани су били и Арон (Мојсијев брат) и његови синови као свештеници, чија је дужност била да приносе жртве на великом олтару који се налазио у дворишту испред шатора, поучавају народ у вери и обављају остале богослужбене активности. Осталом народу је било стриктно забрањено да справља овакву помаст и да помазује себе – јер би у супротном од Господа био кажњен смрћу. Уље помазања које је било изливено на главу првосвештеника Арона спомиње се и у једном од псалама:
''Као добро уље на глави, које се стаче на браду, браду
Аронову, које се стаче на скут од хаљине његове.''[10]
О помазивању уљем Израиљских царева, читамо на више места у Старом завету:
''А Господ бјеше објавио Самуилу дан прије него дође Саул, рекавши: Сјутра у ово доба послаћу к теби једнога човјека из земље Венијаминове, њега помажи да буде вођ народу мојему Израиљу, и он ће избавити мој народ из руку Филистејских. Јер погледах на народ свој, јер вика његова дође до мене. И кад Самуило угледа Саула, рече му Господ: ето човјека за којега ти рекох; тај ће владати мојим народом. (...) Тада Самуило узе уљаницу, и изли му уље на главу, па га цјелова, и рече му: ето, није ли те помазао Господ над нашљедством својим да му будеш вођ?''[11]
''А Господ рече Самуилу: докле ћеш ти плакати за Саулом кад га ја одбацих да не царује више над Израиљем? Напуни рог свој уља, и ходи да те пошљем к Јесеју Витлејемцу, јер између његовијех синова изабрах себи цара. (...) Тада Самуило узе рог с уљем и помаза га усред браће његове; и сиђе Дух Господњи на Давида и оста на њему од тога дана.''[12]
''И Садок свештеник узе рог с уљем из шатора, и помаза Соломуна. Потом затрубише у трубу и сав народ рече: да живи цар Соломун!''[13]
Такође, пророк Илија је помазао Азаила и Јуја за цареве двеју држава, а Јелисија за пророка:
''Тада му рече Господ: иди, врати се својим путем у пустињу Дамаштанску, и кад дођеш помажи Азаила за цара над Сиријом. А Јуја сина Нимсијина помажи за цара над Израиљем, а Јелисија сина Сафатова из Авел – Меоле помажи за пророка мјесто себе.''[14]
Оно што бисмо уопштено могли да закључимо јесте да је помазивање уљем представљало одређену врсту предодређења за службу на коју је Господ позвао одређене личности (Давид, на пример, није одмах постао цар иако се Господњи Дух спустио на њега након помазања. Овај Божији помазаник је морао да сачека на своје крунисање више година од извршења тог чина).[15] Наравно, ова свештеничка, царска и пророчка служба имају веома мало заједничког са ''светом тајном'' коју проучавамо, иако увиђамо да постоје и одређене ''позајмљене'' сличности, као што је нпр. силазак Светог Духа на особу након њеног помазања.
- Исус из Назарета као Помазаник Светог Духа
Велика је истина Светог писма да је Исус из Назарета испунио на себи сву старозаветну симболику која је на Њега указивала. Он је сам рекао:
''Не мислите да сам дошао да разрешим закон и пророке; нисам дошао да разрешим него да испуним.''[16]
Апостол Павле додаје:
''Да вас, дакле, нико не осуђује за јело, или за пиће, или за какав празник, или младину, или суботу; ово је све само сен онога што ће доћи, а стварност је Христос.''[17]
У Господу Исусу Христу су нашле своје испуњење свештеничка, царска и пророчка служба, које су биле само бледа сенка блиставе новозаветне стварности. Наиме, сама реч ''Христос'' (на грчком) или ''Месија'' (Машијах - на хебрејском), преведене на српски значе: ''Помазаник''. У малопређашњем проучавању увидели смо да су старозаветни помазаници (Месије, Христоси) били помазивани светим уљем помазања као симболом духовне Божије присутности и благонаклоности над њима. Са друге стране, онај прави Месија – Христос, Исус из Назарета, био је зачет силом Духа Светог у утроби своје мајке као Син вечитог Бога. У моменту крштења, на Њега је од Бога Оца са неба сишао Свети Дух у телесном обличју голуба, када је и на видљиви начин било потврђено његово месијанство и послање за извршење Божије воље. Многобројни делови Старог и Новог завета потврђују Исусову свештеничку, царску и пророчку службу.[18] Уколико прочитамо све расположиве стихове који говоре о овој теми, уверићемо се да су се многа древна пророчанства о Исусу Месији (Христу) испунила у обједињењу свих служби старозаветних помазаника, и то само у једној особи. А управо из разлога што је симболика помазања из Старог завета испуњена у Новом, у особи Исуса Божијег Сина, то следствено томе значи да за њим више нема никакве потребе. И уистину, у списима Новога завета не налазимо помен да је било ко вршио помазање (уљем) над било киме, осим ако изузмемо оно право ''помазање'' које сам Бог чини Светим Духом над сваком особом која поверује у Његовог Сина као Спаситеља.
- Новозаветно помазање верника Светим Духом
У своме доказивању да су апостоли засигурно помазивали уљем новокрштене ради примања Светог Духа, православни богослови наводе њихове речи у којима они заиста говоре о ''помазању'' новозаветних верника. Према апологетској мисли Лазара Милина, изналажење овог појма у Новом завету представља потврду да су први Христови ученици и те како знали за ову свету тајну и практиковали је од најранијег доба. Ево како Милин објашњава ове апостолске наводе:
''Да би заштитио вернике од оних који их заводе, дакле од ондашњих секташа и јеретика, апостол Јован пише: ''А ви имате помазање од Светога''. ''У вама остаје помазање које сте од Њега примили и није вам потребно да вас ко поучава, него као што вас његово помазање учи о свему, тако је и истинито и није лаж, и како вас је оно поучило, тако остајте у њему'' (1. Јан. 2, 20; 27).
Апостол Павле такође спомиње помазање, у вези са добијањем дара Духа Светог, пишући Коринћанима: ''А Бог нас са вама учвршћује у Христу, он нас је помазао и запечатио нас и дао Духа у наша срца'' (2. Кор. 1. 21-22).
Сасвим је појмљиво да апостоли реч ''помазање'' овде употребљавају у смислу унутрашњег невидљивог дејства духа Светог на душу помазаника. Али, природно је упитати се, зашто они то духовно дејство називају помазањем? Да ли тај израз можда означава и спољашњу радњу која служи као видљиви знак помазања Духом, као што су крштење назвали ''бањом'' због спољашњег знака ове свете тајне, то јест погружавања у воду. Та мисао је сасвим логична и вероватна, па се из тога може закључити да апостоли нису само ''полагали руке'' на новокрштене, него да су их и помазивали, или су тај начин вршења ове свете тајне предали епископима и свештеницима, с тим разуме се, да се пре тога чита одређена молитва, као што су чинили и сами апостоли (Дел. ап. 8, 15).
Сви ти елементи постоје у Православној Цркви од доба апостолског...''[19]
Као еванђеоски хришћанин, који заступа уверење да света тајна миропомазања није била практикована у првовековној Цркви, захвалан сам г-дину Милину што је изнео напред наведене тврдње. Наиме, иако је најпре цитирао текстове у којима се помиње ''помазање'' (што је, ваљда, требало да представља доказ да се помазање уљем од стране апостола ипак вршило), Милин је додао и реченицу коју сам посебно нагласио. Рекао је да је ''сасвим појмљиво да апостоли реч помазање употребљавају у смислу унутрашњег невидљивог дејства Духа Светога''. Дакле, уопште није сигурно да је то значило да су и буквално некога помазивали! На такав закључак наводе и речи Господа Исуса записане у ев. по Јовану 16:7-15, где се Свети Дух назива ''Духом Истине'' који ће вернике који га приме ''упутити у сву истину'' (ст. 13), а у вези Милиновог цитирања текста из Прве Јованове 2:20, 27, који говори о ''помазању'' које чува вернике од духовних застрањења и прихватања лажних наука. Дакле, помазање које чува вернике од прихватања кривоверја је сам Свети Дух, а помазање је у Старом завету био Његов видљиви симбол. Милин даље сматра да је сасвим ''природно упитати се зашто они то духовно дејство називају помазањем?'' Одговор на ово питање је веома једноставан! Као што је очигледно, апостоли су употребљавали оне старозаветне симболе који су могли добро да опишу невидљиву духовну новозаветну реалност. Уосталом, у време када су они писали посланице хришћани су читали Свето писмо које се састојало само од књига Старог завета. У овом делу Библије се, на пример, на много места спомињу поред помазања и обрезање и приношење жртава. Иако у новозаветној Цркви више не постоји (за разлику од Ст. завета) обред обрезања, као ни приношење жртава, апостоли спомињу ове старозаветне радње као да и сами са другим хришћанима у њима учествују - ради осликавања духовне реалности и хришћанске верске службе:
''У њему сте и обрезани нерукотвореним обрезањем, - у скидању чулног тела, - Христовим обрезањем, кад сте у крштењу с њим сахрањени; у њему сте заједно с њим васкрснути вером у делотворну силу Бога који га је васкрсао из мртвих.''[20]
''Али ако се и као жртва изливам на жртву и службу ваше вере, радујем се и радујем се са свима вама.''[21]
''Примио сам све и имам у изобиљу. Пун сам откако сам од Епафродита примио што сте ми послали, пријатан мирис, добродошлу и богоугодну жртву.''[22]
У свим напред наведеним цитатима и њиховим објашњењима се крије, дакле, одговор на Милиново питање у вези сврхе упоређивања невидљивог деловања Светог Духа у животу хришћанина са старозаветним ''помазањем''. Уосталом, из малочас наведеног Милиновог текста и сами увиђамо да ни овај православни апологета није баш најсигурнији да ли се поред оваквог светодуховског деловања спроводио и сам чин спољашњег помазивања! Иако је, дакле, ово претходно ставио под знак питања, овом свештенику СПЦ није засметало да у даљем тексту устврди да је ''та мисао сасвим логична и вероватна'' те да су апостоли поред полагања руку и помазивали новокрштене, или да су пак (ако и допустимо могућност да они лично то нису радили) сасвим сигурно то заповедили својим наследницима - епископима и свештеницима. На крају своје дискусије са протестантима и ''секташима'', који сматрају да је ова света тајна након крштења непотребна и на Светом писму незаснована, а поред све своје несигурности у изношењу тврдњи у вези овог сакрамента, Милин је закључио следеће:
''а) Није тачно да света тајна миропомазања нема основа у Светом писму. Из малопре наведених цитата види се очигледно да она почива на Светом писму. б) Није тачно да је та света тајна покрај крштења непотребна. Ако су је апостоли обављали, а из Светог писма видимо несумњиво да јесу[23], онда, значи, апостоли су је сматрали за потребну. А то даље значи да је секташко гледиште супротно Светом писму.''[24]
Ипак, из свих наведених стихова Светога писма, као и из података из црквене историје, постали смо уверени да је оваквом Милиновом закључку права истина потпуно супротстављена. Света тајна миропомазања, очигледно, није установљена првовековном апостолском науком и праксом, већ каснијим многовековним развојем и обликовањем кроз свето предање, тј. учење светих отаца.
Још један од веома јасних примера небиблијског тумачења ранохришћанског научавања, а које се појавило вековима након смрти последњег од апостола, јесте и онај који се односи на чин вечере Господње, или како је православни називају – свете тајне причешћа. У наредном делу овог поглавља ћемо јасно сагледати истину и по питању овога сакрамента.
[1] Милин, Црква и секте, стр. 316-317. Нагласак мој.
[2] Општа црквена историја, том први, стр. 433. Нагласак мој.
[3] Наведено дело, стр. 649-650. Нагласак мој.
[4] Милин, наведено дело, стр. 317.
[5] Дела апостолска 10:44-48. Нагласак мој.
[6] Посланица Галатима 3:2, 5. Павле, дакле, не поставља питање: ''Да ли сте Духа примили након извршења светих тајни крштења и миропомазања или на темељу дела закона?'', већ јасно истиче поверовање проповеди о вери као услов за примитак Светог Духа. У посл. Римљанима 10:17 овај апостол је јасно истакао да ''вера потиче од проповеди, а проповед бива Христовом речју''.
[7] Иако нам свети текст то изричито не каже, можемо са сигурношћу да претпоставимо да је њихов крститељ био Аполос, а као доказ наводимо и чињеницу да су они били крштени у ''име Јовановог крштења'' (којег је Аполос једино познавао) а не хришћанског у ''име Оца, Сина и Светога Духа'' са чијим вршењем овај није био упознат.
[8] Овај феномен је везан за силазак Светог Духа на хришћане у првом веку, а најављен је од стране Господа Исуса Христа пре његовог вазнесења на небо (Мк. 16:17). Свети Дух је омогућио хришћанима из ране Цркве да слављењем Бога на другим говорним језицима укажу неверујућим Јудејима да је наступио нови период, у коме ће радосна вест о спасењу бити проповедана свим народима на свету. Види у: Дела апостолска 2:4-11; 10:46; 11:15-18; 19:6; 1. Кор. 12:7-11; 14:21-22.
[9] 2. Мојсијева 30:22-33. Нагласак мој.
[10] Псалам 133:2.
[11] 1. Самуилова 9:15-17; 10:1. Нагласак мој.
[12] 1. Самуилова 16:1, 13. Нагласак мој.
[13] 1. Царевима 1:39.
[14] 1. Царевима 19:15-16.
[15] Види: 2. Царевима 5:1-5.
[16] Ев. по Матеју 5:17.
[17] Посланица Колошанима 2:16-17. Нагласак мој.
[18] Исус као велики првосвештеник: Јеврејима посланица 4:14-15; 5:5-7, 9-10; 7:23-28; 8:1-2; 9:11-12, 24; 10:21. Исус као Цар над царевима: 2. Самуилова 7:13-16; Михеј 5:2; Лк. 1:31-33, Мт. 2:1-2; Јн. 12:12-15; 18:33-37; Откривење 19:11, 16. Исус као највећи пророк: 5. Мојс. 18:15; Мт. 13:57; Лк. 13:33; 24:19; Јн. 4:19; 7:40.
[19] Милин, Црква и секте, стр. 318. Нагласак мој.
[20] Колошанима 2:11-12. Нагласак мој. Завет између Бога и његовог народа (од Авраамовог потомства) у Старом завету се утврђивао обрезањем сваког мушког детета на осми дан од његовог рођења. ''А ово је завјет мој између мене и вас и сјемена твојега након тебе, које ћете држати: да се обрезује између вас све мушкиње. А обрезиваћете окрајак тијела својега, да буде знак завјета између мене и вас.'' 1. Мојс. 17:10-11. Апостол Павле у посл. Римљанима 4:11 објашњава да је Авраамово обрезање било спољашњи знак његовог оправдања кроз веру и побожног живљења (као и одбацивања греха и безбожности). Упоређујући старозаветно обрезање са новозаветним ''духовним васкрсењем са Христом'', Павле у посл. Колошанима 2:11-12 казује да у добу Цркве није потребно буквално обрезивати вернике кад су они већ обрезани ''нерукотвореним обрезањем'' тј. скидањем чулног тела (одбацивањем грешног и прихватањем побожног начина живота).
[21] Филипљанима 2:17. Нагласак мој. Павле овде упоређује себе са ''жртвом која се излива на жртву'' коју Филипљани приносе Богу у виду своје верске службе. Стих на који притом апостол мисли, налази се у 3. Мојс. 2:1: ''А кад ко хоће да принесе на жртву Господу дар, бијело брашно нека буде жртва његова, и нека је полије уљем и метне на њу кад.'' Дакле, симболично, уље је у овом случају Павлова ''жртва која се излива'' на ''жртву белог брашна'' коју приносе Филипљани.
[22] Филипљанима 4:18. Нагласак мој. Павле на овом месту, примењујући старозаветну симболику, упоређује добровољни дар (новац и друге потребштине) којег су му Филипљани послали ради сопственог издржавања, са жртвом која се приносила у давна времена међу Израиљцима. У 3. Мојс. 3:5 се спомиње ''жртва на угодни мирис Господу''; дакле термини које и апостол употребљава: ''И нека то запале синови Аронови на олтару заједно са жртвом паљеницом, која буде на дрвима на огњу. То је жртва огњена на угодни мирис Господу.''
[23] Још једанпут морам да поставим више пута понављано питање: из којих се то стихова несумњиво види да су апостоли вршили ову ''свету тајну''? Ова Милинова тврдња се у потпуности коси са оним што нам је раније био саопштио.
[24] Милин, наведено дело, стр. 318-319. Нагласак мој.
Нема коментара:
Постави коментар