Укупно приказа странице

субота, 09. октобар 2010.

TEORIJA KONTEKSTUALIZACIJE EVANĐELJA




Teorija kontekstualizacije evanđelja glavna je tema knjige Svetosavski primer kontekstualizacije evanđelja, kao i glavna osnova na kojoj je Dimitrije Popadić bazirao opravdanost gotovo svih verovanja koja je izložio u svojoj knjizi.

TEORIJA KONTEKSTUALIZACIJE

„Termin kontekstualizacija skovan je početkom sedamdesetih godina dvadesetog veka, u okviru rada Svetskog saveza crkava.” „Iako je kontekstualizacija novi termin, ona nije nova ideja” (str. 17). Ideja kontekstualizacije naglašava važnost toga „da se poruka evanđelja mora izraziti tako da bude u skladu sa kulturom primalaca te poruke” (str. 19). „Evanđelje i njegovu poruku možemo da razumemo samo ukoliko je ono izraženo (kontekstualizirano) u kulturi” (str. 33). „Evanđelje se mora kontekstualizirati. Tamo gde se ovo ne učini, evanđelje uvek ostaje neshvaćeno i tuđe” (str. 47). „Širenje evanđelja u neznabožački svet zahteva nove simbole za komunikaciju i poklanjanje pažnje lokalnoj situaciji, dok se u isto vreme mora očuvati doslednost i suština evanđelja” (str. 38). „Sava je prilagodio evanđelje Srbima – ali samo onoliko koliko je priroda samoga evanđelja to dozvoljavala” (str. 96). Na primer, da bi mogao da komunicira evanđelje Srbima, Sava je upotrebio praznik domaćeg idola iz stare srpske vere, preobrazivši ga u krsnu slavu. Oni koji su se nekada na svojim obrednim gozbama molili paganskim idolima, sada su se molili novim zaštitnicima svojih domova, hrišćanskim svecima. Oni koji su nekada slavili paganske idole, sada su slavili svoje svece. Ovoliko prilagođavanje evanđelja dozvoljavala je priroda samoga evanđelja, tvrdi Popadić. U isto vreme očuvana je doslednost i suština evanđelja. „Sveti Sava je efikasno predstavio evanđelje Srbima, tako da su oni mogli jasno da razumeju i blagoslove i izazove evanđelja” (str. 96). Slava je postala „vekovni čuvar hrišćanske vere srpskog naroda” (str. 129).
S druge strane, rimski kontekstualizatori, želeći da poruku evanđelja efikasno predstave zapadnom neznabožačkom svetu, prilagodili su evanđelje njihovoj lokalnoj situaciji i kulturi, opet koliko je priroda samoga evanđelja to dozvoljavala, tako da su oni koji su nekada slavili Jupitera ili Marsa, počeli da slave svetog Petra. Oni koji su obožavali Semiramis, počeli su da obožavaju Bogorodicu. Marija je dobila posebnu ulogu u katoličkoj teologiji. Katoličko veroispovedanje kontekstualiziranog i prilagođenog evanđelja glasi ovako: „Kao što je Marija majka Hristovog tela, tako je i majka svim vernicima. Kao što je Hristos drugi Adam, tako je i ona druga Eva. Ona je most između crkve i Hrista”.[1]
Prema tome, pravoslavna, katolička i protestantska teologija su u suštini tri kategorije prilagođenog i na drugačiji način izraženog evanđelja, u skladu sa kulturom primalaca poruke. Popadić kaže: „Verujem da su pravoslavna, katolička i protestantska teologija u suštini tri kategorije kontekstualne teologije jedne te iste, hrišćanske Crkve” (str. 18).

Staro i novo

Kontekstualizacija podrazumeva mešanje starog i novog. Popadić kaže: „Primivši arhiepiskopstvo, Sava je još intenzivnije nastavio da nasađuje neoskudno dobru veru. Nasađivanje se ne može shvatiti kao zasađivanje ili sađenje, već kao kalemljenje. Nasađivanje ili kalemljenje podrazumeva brižno prenošenje plemenite biljke na drugu – manje plemenitu ili divlju, ali u svakom slučaju već postojeću – biljku; što ima za cilj da se život stare i sve plemenite osobine nove biljke održe” (str. 98).
Neznabožačke lokalne običaje Popadić poredi sa manje plemenitom ili divljom, već postojećom i starom biljkom. Božiju reč poredi sa: plemenitom i novom biljkom. Kontekstualizaciju opisuje sledećim izrazima: nasađivanje ili kalemljenje, brižno prenošenje plemenite biljke na drugu manje plemenitu, divlju i staru biljku, prilagođavanje: „Sava je prilagodio evanđelje Srbima” (str. 96), i oblikovanje: „Vera je oblikovana u skladu sa lokalnim običajima” (str. 101). A kontekstualizacija ima za cilj „da se život stare i sve plemenite osobine nove biljke održe”.

DA LI JE KONTEKSTUALIZACIJA BOŽIJA IDEJA

Popadić kaže: „Iako je kontekstualizacija novi termin, ona nije nova ideja” (str. 18). U pravu je. Istorija svedoči da kontekstualizacija zaista nije nova ideja.

Starozavetni primer kontekstualizacije

Druga knjiga o carevima govori o tome da su ljudi – koje je car Asirski doveo iz Vavilona i iz Hute i iz Ave i iz Emata i iz Sefarima, u Samariju – doneli odluku da stvore novu religiju, koja će biti ishod brižnog prenošenja plemenite biljke na njihovu manje plemenitu i divlju biljku (2. Car. 17:24–41).
„A kad počeše živeti onde, ne bojahu se Gospoda, a Gospod posla na njih lavove, koji ih davljahu. Zato rekoše caru Asirskom govoreći: oni narodi koje si doveo i naselio u gradovima Samarijskim ne znaju zakona Boga one zemlje; zato posla na njih lavove, koji ih eto more, jer ne znaju zakona Boga one zemlje. Tada zapovedi car Asirski i reče: odvedite onamo jednoga od sveštenika koje ste odveli odande, pa neka ide i sedi onde, neka ih uči zakonu Boga one zemlje. I tako jedan od sveštenika … dođe i nastani se u Vetilju, i učaše ih kako će se bojati Gospoda” (2. Car. 17:25–28).
Međutim, ovi narodi – budući da nisu mogli da se odreknu svojih običaja – došli su na ideju kontekstualizacije, što je imalo za cilj da se život stare i sve plemenite osobine nove biljke održe.
„Ali ti narodi načiniše svaki sebi svoje bogove u gradovima u kojima življahu, i postaviše ih u kuće visina koje behu načinili Samarjani. Vavilonci načiniše Sokot – Venotu, Hućani načiniše Nergala, Emaćani načiniše Asima, Avljani načiniše Nivaza i Tartaka, Sefarimci spaljivahu sinove svoje ognjem u čast Adrameleha i Anameleha, bogova Sefarimskih. Ali se bojahu i Gospoda, i postaviše između sebe sveštenike visinama, koji im služahu u domovima visina. Bojahu se Gospoda, ali i svojim bogovima služahu po običajima onih naroda iz kojih ih preseliše. I do današnjega dana rade po starim običajima. Tako ovi narodi bojahu se Gospoda i idolima svojim služahu; i sinovi njihovi i sinovi sinova njihovih čine do današnjega dana onako kako su činili očevi njihovi” (2. Car. 17:29–33, 41).
Dakle, „iako je kontekstualizacija novi termin, ona nije nova ideja” (str. 17).
Ovi narodi su oblikovali veru u skladu sa svojim običajima; objedinjavanjem dveju suštinski različitih stvari, stare i nove biljke, načinili su sasvim novu religiju, koja im je omogućavala da služe dvojici gospodara.

Da li je kontekstualizacija Pisma Božija ideja

Iako Biblija potvrđuje izjavu da kontekstualizacija Pisma nije nova ideja, Biblija ne pruža osnovu za tvrdnju da je kontekstualizacija Pisma i Božija ideja.

(a) Starozavetni dokaz

Gospod je zapovedio ovim narodima, preko sveštenika koji ih je učio, da se isključivo drže onoga što je napisano u Pismu Staroga zaveta: „I uredbe i pravila i zakon i zapovesti što vam je napisao držite izvršujući ih vazda, i ne bojte se drugih bogova” (2. Car. 17:37). Umesto da poslušaju, oni su došli na ideju kalemljenja nove biljke na staru biljku. Njihovo delo Sveto pismo prikazuje kao delo koje je proisteklo iz neposlušnosti jasnoj zapovesti: „Ali ne poslušaše, nego radiše po starom svom običaju … bojahu se Gospoda i idolima svojim  služahu” (2. Car. 17:40,41).
Stari zavet uči da kontekstualizacija, odnosno, brižno prenošenje plemenite biljke na drugu manje plemenitu biljku, nije Božiji izum. Pre svega zato što postoji suštinska razlika između nove biljke i stare biljke, između Božije reči i neznabožačkih običaja. Gospod odlikuje kulturu i običaje starih neznabožačkih naroda sledećim rečima: „Zemlja je od toga oskrvnjena” (Lev. 18:27), „ne činite ništa od gadnih običaja koji su se držali pre vas” (Lev. 18:30), „jer su oni sve te stvari činili i zato mi omrzoše” (Lev. 20:23).
Ako Pismo naziva lokalne neznabožačke običaje gadnim običajima, i uči da su običaji neznabožačkih naroda bili uzrok kvarenja čitavih nacija, zbog čega su omrzli Gospodu, onda učenje koje kaže da vera treba da bude „oblikovana u skladu sa lokalnim običajima i jezikom” (str. 101) nije biblijsko učenje.
Gde je Gospod u Pismu rekao: brižno nakalemite novu biljku na drugu već postojeću staru biljku, da se život stare i sve plemenite osobine nove biljke održe?
Gospod je rekao: „Nemojte činiti što se čini u zemlji Misirskoj, u kojoj ste živeli, niti činite što se čini u zemlji Hananskoj, u koju vas vodim, po običajima njihovim nemojte živeti” (Lev. 18:3). Pismo nalaže odbacivanje svetovnih neznabožačkih običaja: „Raskopajte sasvim sva mesta u kojima su služili bogovima svojim narodi koje ćete naslediti, po visokim brdima i po humovima i pod svakim zelenim drvetom. Oborite oltare njihove i razbijte likove njihove, i lugove njihove popalite ognjem, i rezane bogove njihove izlomite, i istrebite ime njihovo iz onoga mesta. Ne činite tako Gospodu Bogu svojemu” (5. Moj. 12:2–4).
Izrazima: raskopajte, oborite, razbijte, popalite, izlomite, i istrebite, Pismo obara teoriju o nasađivanju i kalemljenju pitome biljke na divlju biljku, i kazuje da se staro treba odbaciti i zaboraviti. „Zaboravi narod svoj i dom oca svojega” (Ps. 45:10). Zaboravi stare neznabožačke običaje svoga naroda i svoga doma, zaboravi stari grešni način života. Nema brižnog nasađivanja i kalemljenja Božije reči na drvo starih neznabožačkih običaja, „jer niko ne meće nove zakrpe na staru haljinu … Niti se leva vino novo u mehove stare” (Mt. 9:16,17). Pismo kaže: „Ne zasevaj njive svoje dvojakim semenom” (Lev. 19:19), jer je velika razlika između semena koje trune i semena koje ne trune, reči živoga Boga, koja ostaje do veka (1. Pet. 1:23).
Teorija kontekstualizacije Pisma nije i teorija Pisma. Poruka Pisma se ne mora kontekstualizirati da bi bila „u skladu sa kulturom primalaca te poruke” (str. 19). Primaoci poruke Pisma se moraju kontekstualizirati prema Pismu, da budu u skladu sa Božijom rečju, koju objavljuje Pismo. Gospod kaže: „Što vam god ja zapovedam sve držite i tvorite …”, a zatim daje zaključak u vezi sa kalemljenjem starog i novog: „Niti šta dodajte k tome niti oduzmite od toga” (5. Moj. 12:32). Niti dodajte Božijem pagansko, niti dodajte Božije paganskom, niti oduzimajte od Božijeg.

 (b) Novozavetni dokaz

Vernici iz Galatije su pod uticajem lažnih učitelja izvršili kalemljenje nove biljke evanđelja blagodati Božije na staru biljku judaističke nauke i običaja.
Apostol Pavle u Poslanici Galatima iznosi upečatljiv dokaz koji potpuno opovrgava teoriju kontekstualizacije evanđelja. Apostol kaže: „Ali ako i mi, ili anđeo s neba javi vam jevanđelje drukčije nego što vam javismo, proklet da bude” (Gal. 1:8).
O evanđelju koje je objavio, apostol Pavle kaže: „Dajem vam, naime, na znanje, braćo, da evanđelje, koje sam ja javio, nije ljudsko; jer ga ne primih od čoveka, niti sam od čoveka bio poučen, nego otkrivenjem Isusa Hrista” (Gal. 1:11,12). Evanđelje koje je objavio Pavle i ostali apostoli nije ljudsko, niti je primljeno od čoveka, nego je poslano sa neba, otkrivenjem Isusa Hrista i Svetoga Duha: „Evanđelje Duhom Svetim poslanim s neba, u koje anđeli žele zaviriti” (1. Pet. 1:12).
Iako su reči evanđelja objavili i zapisali apostoli, Otac svetlosti, „kod koga nema izmene niti senke od promene” (Jk. 1:17) autor je evanđelja: „Reči onih koji ih složiše dao je jedan pastir” (Prop. 12:11). Budući da je nepogrešivi i nepromenljivi Bog tvorac evanđelja, ono je uvek takvo kakvo se jednom javilo preko apostola i proroka.
Pavle kaže: čak ako bismo sada i mi, ili anđeo s neba, nakon što je evanđelje objavljeno, dodavali tom evanđelju, ili kalemili evanđelje na lokalne običaje judaizma ili bilo čiju kulturu i menjali njegov sadržaj, javljajući „evanđelje drukčije nego što vam javismo”, učinili bismo greh koji zaslužuje prokletstvo, „ proklet da bude!” „Evanđelje izriče prokletstvo na one koji pokušavaju da ga promene.”[2] Priroda evanđelja ne podleže bilo kakvoj kontekstualizaciji: kalemljenju, oblikovanju ili prilagođavanju, zato što je priroda evanđelja nepromenljiva.
Međutim, pobornici teorije kontekstualizacije kažu da ako se evanđelje ne promeni, ljudi ne mogu da ga razumeju.

Razlog na kome se zasniva teorija kontekstualizacije

Popadić kaže: „Evanđelje i njegovu poruku možemo da razumemo samo ukoliko je ono izraženo (kontekstualizirano) u kulturi” (str. 33). „Evanđelje se mora kontekstualizirati. Tamo gde se ovo ne učini, evanđelje uvek ostaje neshvaćeno i tuđe” (str. 47).
Iz ovih izjava proizilazi učenje da ljudsko razumevanje evanđelja zavisi od umeća preinačavanja evanđelja „u skladu sa kulturom primalaca te poruke” (str. 19).

Da li čovek po prirodi može da razume evanđelje

Da li čovek po prirodi može da razume čisto, biblijsko, nepromenjeno evanđelje? Apostol Pavle kaže: „Ne može da razume” (1. Kor. 2:14). Zašto čovek ne može da razume evanđelje?! Da li je razlog neshvatanja evanđelja neprilagođenost evanđelja lokalnim običajima? Apostol kaže da se razlog čovekovog nerazumevanja evanđelja nalazi, ne u evanđelju, nego u ljudskoj prirodi: „Ne može da razume, jer treba duhovno da se razgleda”. Da bi se evanđelje razumelo, treba duhovno da se razgleda, treba duhovno da se rasuđuje; a čovek nema sposobnost duhovnog razumevanja i rasuđivanja, prvo, zato što je telesan i prodan pod greh: „A telesan čovek ne razume šta je od Duha Božijega; jer mu se čini ludost i ne može da razume, jer treba duhovno da se razgleda” (1. Kor. 2:14); drugo, zato što nema Svetoga Duha koji daje sposobnost za razumevanje evanđelja (1. Kor. 2:12); i treće, zato što je sotona oslepio čovekovo rasuđivanje, „bog sveta ovoga oslepi razume nevernika, da im ne zasvetli videlo jevanđelja slave Hristove, koji je slika Boga nevidljivoga” (2. Kor. 4:4). Telesan čovek je od nižih, evanđelje je od viših; telesan čovek je od ovoga sveta, evanđelje nije od ovoga sveta (Jv. 8:23). Između ovih svetova postoji velika provalija, oni koji su odozdo ne mogu da pređu u gornji svet razumevanja evanđelja. Iako sva svetla evanđelja osvetljavaju svetlost slave Hristove, mračna provalija nevere u čovekovom razumu i tama koja se diže iz pakla oslepljuju oči čovekovog razuma. „Ni jednoga nema razumnoga” (Rim. 3:11), ni jednoga, koji sam od sebe može da razume evanđelje, i vrednost evanđelja. Telesan čovek misli da je evanđelje ispod njegovog nivoa, da je isuviše nisko da bi uredio svoj život u skladu s njim. Evanđelje je za njega ludost: „A telesan čovek ne razume šta je od Duha Božijega; jer mu se čini ludost” (1. Kor. 2:14). Pošto je evanđelje za njega ludost, telesan čovek je uvek potencijalni neprijatelj evanđelja: „Jer telesno mudrovanje neprijateljstvo je Bogu, jer se ne pokorava zakonu Božijemu niti može” (Rim. 8:7).
Jasni principi Svetoga pisma dovode nas do dva jasna zaključka. Prvi zaključak glasi: evanđelje je nepromenljivo (Gal. 1:8). Drugi zaključak glasi: čovek po prirodi ne može da razume evanđelje (1. Kor. 2:14).

Šta treba da se čini da bi ljudi mogli da razumeju evanđelje

Da bi čovek mogao da razume evanđelje, nije potrebna promena evanđelju, nego čoveku. Čovek posredstvom ove promene dobija sposobnost duhovnog  rasuđivanja (1. Kor. 2:14), koje mu je neophodno da bi razumeo nepromenljivo evanđelje. Tamo gde ne dođe do ove promene, evanđelje uvek ostaje neshvaćeno i tuđe. Ovu promenu je Gospod Isus nazvao nanovorođenjem: „Zaista, zaista ti kažem: ako se ko nanovo ne rodi, ne može videti carstva Božijega” (Jv. 3:3). Ako se ko nanovo ne rodi, ne može videti tajne carstva Božijega koje se otkriva u evanđelju. Ako se ko ne rodi odozgo, ne može razumeti evanđelje koje dolazi odozgo, iz carstva Božijega. „Ne čudi se što ti rekoh: valja vam se roditi odozgo” (Jv. 3:7). Rođenjem odozgo čovek prima Svetoga Duha koji mu otvara um da razume Pismo, daje mu moć duhovnog rasuđivanja i bistre oči srca da bi mogao videti šta mu je darovano od Boga u evanđelju. „A mi ne primismo duha ovoga sveta, nego Duha koji je iz Boga, da znamo šta nam je darovano od Boga” (1. Kor. 2:12).
 A čovek se rađa odozgo vodom i Duhom, to jest, objavljivanjem prečistog i nepromenljivog, večnog evanđelja, uz pomoć božanskog i preporađajućeg delovanja Svetoga Duha: „Preporođeni ne od semena koje trune, nego od onog koje ne trune, rečju živoga Boga, koja ostaje zauvek” (1. Pet. 1:23).
Tamo gde se prenebregne princip o nepromenljivosti evanđelja („ali ako i mi, ili anđeo s neba javi vam evanđelje drukčije nego što vam javismo, proklet da bude”; Gal. 1:8), pa se nepromenljivo evanđelje kontekstualizira u skladu sa lokalnim običajima i kulturom, tamo evanđelje uvek ostaje neshvaćeno i tuđe, kao što je to slučaj u našem narodu. Tamo gde se evanđelje promeni, ljudi ostaju nepromenjeni. Tamo gde se rađaju velika preinačavanja evanđelja, jer takozvani svetitelji ne robuju izvornom biblijskom tekstu, malo je rađanja odozgo.
Samo u onim zemljama gde su hrišćani drhtali od Božije reči – ne dodajući Pismu i ne oduzimajući od Pisma – i objavljivali izvorno i čisto evanđelje, dolazilo je do renesanse: uskrsa, preporoda i procvata čak i čitavih nacija.
Ako današnje generacije hrišćana preinače evanđelje u skladu sa ekumenskim i feminističkim običajima i kulturom, kao što je sveti Sava preinačio evanđelje u skladu sa običajima i kulturom starih Srba, evanđelje će ostati neshvaćeno i tuđe, kako ovoj generaciji tako i generacijama koje će doći.
Samo nepreinačeno evanđelje može preinačiti i preobraziti ljude i narode.


[1] Stephen Etches: Sustavna teologija, Krapina, 2004, str. 375.
[2] William Macdonald: Komentar Novoga zaveta, drugi svezak, Dela – Filipljanima, Zagreb, 1999, str. 308–309.

Нема коментара:

Постави коментар