Укупно приказа странице

уторак, 12. октобар 2010.

Догматска питања и сукоби у Цркви између заседања Првог и Другог васељенског сабора

Три месеца након заседања сабора у Никеји, у прогонство је одагнан и велики Аријев пријатељ, никомидијски епископ Јевсевије, иако је до тада био у великом пријатељству са царем Константином. Но, ово прогонство је трајало свега три године. Угледни цареви саветници и Јевсевијеви пријатељи, убедили су владара да поменутог епископа врати из изгнанства. Исто тако, након што је поново саслушао Арија, који је пред њим изложио неку врсту двосмисленог исповедања вере, и тиме, иначе слабо упућеног Константина још више убедио да је спор око његовог учења заправо био ''спор око ничега'', цар је упутио епископима захтев да и бившег александријског презвитера поново приме у црквену заједницу. Међутим, баш у то време (328. год. после Христа) на епископску столицу у Александрији постављен је Атанасије, који је носећи звање ђакона, на никејском сабору био огорчени Аријев противник. Овај епископ је одбио да Арија прими назад у своју цркву све док он јасно и недвосмислено потврди никејски символ вере. Епископа Атанасија су у овом ставу подржали и епископи Јевстатије Антиохијски и Маркел Анкирски. Међутим, Аријеви пријатељи, Јевсевије Никомидијски и Јевсевије Кесаријски су, са друге стране, на своју страну придобили мноштво епископа који су и раније (пре сабора у Никеји) били збуњени употребом филозофског израза ''једносуштан'' – којег је први употребио, мада у другачијем значењу, већ анатемисани антиохијски епископ Павле Самостатски.
Из дана у дан, као да сабора у Никеји није ни било, све се више повећавао број оних који су били симпатизери Аријевог учења. Следствено томе, 330. године у Антиохији је одржан сабор под председништвом еп. Јевсевија Кесаријског, а на коме је збачен еп. антиохијски Јевстатије и одагнан у прогонство за време којег је и умро тридесет година касније. Не заустављајући се на томе, пријатељи бившег александријског презвитера ''осветили'' су се и преосталој двојици ''антиаријеваца'', епископу Атанасију Александријском и Маркелу Анкирском. Овог првог су 335. године у граду Тиру у Финикији (такође под председавањем еп. Јевсевија из Кесарије), као ''јеретика'' (тј. главног заговорника ''једносуштности'') збацили са епископског трона и наговорили цара да га протера у Трир на Рајни. Годину дана касније је, на црквеном сабору у Цариграду, збачен а потом протеран и епископ анкирски, Маркел. Након ових догађаја умро је и Арије, у позној старости, и то баш у току припрема за његово свечано примање у цариградској цркви од стране еп. Александра, а по налогу цара Константина. Ускоро је, након свога крштења које је обавио еп. Јевсевије Никомидијски, умро и сам цар Константин (337. године н.е.), којег су по питању владавине над империјом наследила његова три сина. На Западу заједно су владала њих двојица, Констанс I и Константин II, док је Истоку владао Констанције.
На почетку владавине ове тројице, међу којима је најутицајнији био Константин II, било је дозвољено да се сви анатемисани епископи врате на своје катедре. У Александрију се вратио прогнани еп. Атанасије, којега је народ са радошћу дочекао. Међутим, присталице политике двојице епископа Јевсевија, никомидијског и кесаријског су, након што је Јевсевије из Никомидије постављен за цариградског епископа (где је са катедре сменио ''млаког'' бранитеља аријевства, еп. Павла), у Антиохији 339. године, на сабору поново изгласали протеривање еп. Атанасија из Александрије. Оптужили су га за незаконито враћање и заузимање владичанске столице. Александријском епископу није помогло ни то што су му, на вест из Антиохије о његовом збацивању, подршку на црквеном сабору пружили сви египатски епископи. Атанасије је поново морао да бежи. Уз помоћ цара Констанција, на катедру александријског епископа је, на силу и уз многе нереде, постављен про-аријевски настројени еп. Григорије из Кападокије:

''Египатском префекту Филагрију, пријатељу Аријевом, било је наређено да Григорију пружи сваку помоћ. На вест о његовом приближавању граду, народ је похрлио у цркве, бранећи их од јеретика. У ствар је умешала полиција, почеле су срамне сцене, испражњавање цркава уз помоћ војне силе. Полиција је тражила Атанасија, али је он успео да се сакрије – и 22. марта 339. године Григорије је свечано ушао у Александрију, где је почело право прогањање Атанасијевих присталица.''

Након свог поновног збацивања, еп. Атанасије је уточиште нашао на Западу, код својих пријатеља еп. кордобског Осије и еп. римског Јулија, који су били присталице никејског исповедања и нису били наклоњени Аријевом учењу. Епископ Јулије је уз пуну подршку цара Констанса (Константин II је умро 340. године), сазвао сабор у Риму 341. године са намером да реши настали проблем око Атанасијевог протеривања. Иако су у Рим стигли и неки од представника цариградске цркве они нису учествовали на сабору, већ су се пре његовог почетка вратили одакле су и дошли. Еп. Јулије је, заједно са западним епископима закључио да епископи Атанасије и Маркел нису јеретици, како су то сматрали источњаци, те је донео одлуку о њиховој рехабилитацији. Као реакцију на овај сабор у Риму, источњаци су нешто касније, те исте 341. године, сазвали поновни сабор у Антиохији на коме су одбили одлуке сабора старешина западних цркава. Са друге стране, у Цариграду, након смрти еп. Јевсевија (раније никомидијског) струја антиаријеваца поставља за епископа раније збаченог еп. Павла. Међутим, цар Констанције овог епископа на силу свргава и на његово место поставља аријевца Македонија. Том приликом је у уличним немирима било побијено око 3000 људи – присталица епископа Павла.
Следећи у низу догађаја који се збио у вези проблема признавања и непризнавања никејског символа вере, а који би ваљало поменути, јесте заказивање и одржавање другог великог црквеног сабора (који је требао да буде Други васељенски сабор) на иницијативу цара западног крила империје – Констанса I. Овај сабор је одржан 343. године у граду Сердики (данашња Софија у Бугарској), али уместо да буде користан за међусобно усаглашавање ставова и преко потребно помирење, он је послужио за даље усложњавање и заоштравање ситуације. Ево шта о овом сабору сазнајемо из црквене историје:

''Сабор је одржан у другој половини 343. године. Међутим, до општег, заједничког сабора ипак није дошло. Намера да се на том скупу сусретну обе струје – није остварена. Одржана су два посебна сабора, један за источњаке, један за западњаке. (...) Западњаци, око сто епископа, сместили су се у цивилним зградама, поред Rotonde, комплекса св. Георгија (...) Епископ Осија Кордобски који је председавао и у Никеји, председавао је и том сабору западњака. (...) Источни епископи, увиђајући да је иницијатива за сазив сабора потекла од Констанса, нису посебно ни журили у Сердику. Задржали су се у Филипољу, где су пристигли августа 343. године. Група је била нешто мања од западњака, највише до 80 епископа. Према Созомену, упутили су допис епископима запада у Сердици, обавештавајући их да неће присуствовати њиховом скупу (...), уколико на њиховим седницама присуствују Атанасије, Маркел и остали епископи, које су, они, саборима рашчинили (...). Ипак увиђајући да би недоласком више погоршали свој положај а и свог цара Констатација (тј. Констанција; прим. И. С.), дошли су у Сердику. (...) Вође источне групе биле су: епископи Стефан Антиохијски, Акакије Кесаријски, Теодор Хераклејски, те Валенс Мурсански и Урсације Сингидунумски (који су до доласка источњака били део западног сабора, али као аријевци, ти Готи прикључују се источњацима). Како су седнице држане одвојено, до јединства у Сердици није ни могло доћи. Обе групе, просторно, биле су веома близу, уз могућност да се довикују (...). Те одвојене седнице обавезно су завршавале узајамним анатемама. Тако су Источњаци свргнули епископе запада: Јулија, Протагена, Максимина и Гауденција, сматрајући их најодговорнијим за рехабилитацију свргнутих: Атанасија, Павла, Маркела, Аселпа. (...) Западна скупштина по одласку источњака, прихватила је донете одлуке са Римског сабора 341. год., али опет појединачно је разматрала случајеве збачених епископа. Извршена је рехабилитација епископа: Атанасија, Маркела и Аселпа (из Газе). (...) Потом је донета одлука о збацивањима епископа, који су изабрани били на места збачених: Григорија за Александрију, Василија за Анкару, Квинтилијана за Газу. Потом су (анатемисали; прим. И. С.) и вође источне групе, епископе: Стефана, Акакија, Урса, Валенса и Теодора.''

И поред тога што смо увидели да су, уместо постизања слоге и јединства у вери, епископи Запада и Истока једни друге међусобно анатемисали и свргавали (иако заправо та свргавања и анатеме (проклетства) нису имала готово никакав суштински и последични значај у датој ситуацији), повратак Атанасија – по трећи пут – на катедру александријског епископа, био је ипак известан. Ту извесност је доказала и одлучност Констанса I да објави рат своме рођеном брату Констанцију – који је већ био у ратном сукобу са Персијанцима, уколико Атанасије не буде рехабилитован. И тако је, након смрти еп. Григорија из Кападокије, Атанасије поново постао александријски епископ, и поред великог противљења његових неистомишљеника – источних епископа. Ипак, неколико година након Атанасијевог повратка, а после смрти владара западног дела царства (350. године), владар Истока, про-аријевски оријентисани цар Констанције постао је самовладар читаве империје. И поново, отпочео је прогон бранилаца никејског исповедања. Овога пута, и сам цар и његови хришћански саветници (аријанци), одлучили су да издејствују васељенску (општецрквену) одлуку о збацивању Атанасија са александријске катедре. То је могло бити учињено само уколико би и сабор западних епископа потврдио такву одлуку. Међутим Запад је углавном у то време био ''ортодоксан'' и придржавао се никејског исповедања. Са друге стране, Атанасије је на западу имао бројне пријатеље међу тамошњим епископима. Источни епископи су наговорили цара да на силу постигну оно што се милом није могло:

''И Император и његови саветници су схватили да докле год се Атанасије ослања на Запад, његова осуда не може да има васељенски карактер. Зато је, пре свега, било потребно поразити Запад, натерати га да се потчини државној власти. Године 352. у Риму је умрлог Јулија заменио папа Либерије. Цар је од њега затражио сазивање сабора и осуду Атанасија. Папа је покушао да се одбрани, али безуспешно. Године 355. три стотине западних Епископа у Милану, где се у то време налазио двор, попустило је пред грубом силом . ''Моја воља је за вас канон'', рекао је Константије на молбу Епископа да се канонским мерилима истражи питање и сви су, осим неколико непоколебљивих, потписали осуду Атанасија. Њих су одмах прогнали. Прогнали су и Либерија, који је одбио да призна одлуку сабора. Истовремено царски чиновници су обилазили читав Запад сакупљајући од Епископа потписе.''

Годину дана након сабора у Милану, Атанасије је уз употребу војне силе поново збачен са епископске столице и наредних шест година се крио у египатској пустињи. Ево шта о овом времену даље сазнајемо из црквене историје:

''Потом је саборима у Сирмијуму 351. године, у Арлу 353. и у Милану 355. године опет био збачен еп. Атанасије, те његово треће прогонство почиње 356. године. Спроведено је масовније екскомуницирање, сада углавном по одредбама Сердичког сабора источњака, и то: еп. Осије Кордобског, еп. Павлина Тријерског, еп. Иларија Пиктавијанског, еп. Јевсевија Варцелског, еп. Луцифера Каларског, те еп. Либерија Римског. Цар Констанције отишао је и даље, те је на саборима из 359. године (источни одржан у Селеукији, западни у Риминију, а општи сабор у Цариграду 360. године) аријанство прогласио државном вером.''

Ипак, убрзо након што је аријанизам достигао своју највишу тачку тако што је извршио притисак на читаву Цркву у вези усвајања ''Сирмијског манифеста'' (357. године) који је представљао формулацију вере која је била отворено аријанска, цар Констанције, као њихов главни покровитељ, је умро (361. год). Њега је наследио тзв. Јулијан Апостата (Отпадник), који је успоставио пуну религијску слободу, надајући се, према А. Шмеману, да ће се хришћани жестоко посвађати и тиме коначно дискредитовати своју веру у очима свију. У исто време, због увођења једнаких права за припаднике свих религија, било је забрањено покрштавање незнабожаца, те је еп. Атанасије, мало након што се тријумфално вратио у Александрију, поново морао да бежи пред представницима нове власти из разлога што је у хришћанство преобратио неколико паганки. Након смрти Констанцијевог наследника 363. године, легије су на престо довеле остарелог генерала Валентинијана. Будући да је на Западу осуда еп. Атанасија (који је у међувремену, за време владавине Јулијана 362. у Александрији одржао још један сабор на коме је потврђено никејско исповедање вере) и никејског символа била наметнута силом од стране Констанција, тамошњи епископи су се поново вратили исповедању вере која је била дефинисана на сабору у Никеји 325. године. Томе је умногоме помогло и то што је новопроглашени цар Валентинијан био неопредељен и непристрасан по питању верских питања која су била спорна. Са друге стране, истакнутим ангажовањем тзв. ''великих Кападокијаца'', Василија Великог, Григорија Богослова и Григорија Ниског, и ситуација на Истоку је почела да се мења. Ова тројица утицајних богослова, заједно са четвртим, Атанасијем Александријским, коначно су на крају допринела тријумфу никејског исповедања вере – које се десило на заседању тзв. Другог васељенског сабора у Цариграду 381. године.
Ипак, као што смо то више пута нагласили, током читавог периода који је протекао између Првог и Другог васељенског сабора, владала је атмосфера великих расправа, свађа, претњи, збацивања и протеривања међу црквеним великодостојницима онога времена. Описујући овај период црквене историје и неславно понашање људи који су се називали следбеницима Онога ''који када су га вређали – није одговарао увредом, када је страдао – није претио'' , Александар Шмеман је закључио:

''Почело је дељење Епископа на богословске ''партије'', формулисање стално нових одређења вере, узајамна изопштења, сабори и скупштине. Касније је црквени историчар Сократ упоређивао ово време са битком по ноћи, када нико не зна где је непријатељ а где пријатељ.''

Нема коментара:

Постави коментар