Традиционална црква Истока на следећи начин објашњава шта се под овом светом тајном подразумева:
''У самом почетку црквене историје духовну власт у Цркви, то јест власт проповедања, вршења светих тајни и управљања Црквом имали су апостоли, који су ту власт добили од самог Спаситеља, као што смо то напред навели (Мт. 18, 18; 28, 19-20; Јн. 20, 21-23). Ту власт Христос је дао свима својим ученицима – апостолима у подједнакој мери, а не неком више неком мање. (...) Кад се Црква раширила толико да апостоли нису могли свуда да стигну, они су рукополагали епископе као своје заменике, на које су призивали благодат Светога Духа и којима су предавали пуноћу своје апостолске власти. Осим епископа апостоли су постављали и презвитере и ђаконе.''[1]
''Свештенство сачињавају: ђакони, презвитери (свештеници) и епископи (владике). Епископи (владике) имају право да врше све свете тајне, да уче верне и управљају епархијом, која им је поверена од стране Цркве; презвитери (свештеници) имају право да врше све свете тајне изузев Свете тајне рукоположења. Они могу да управљају својом парохијом, коју им је епископ, на рукоположењу, поверио а ђакони самостално немају право да врше ниједну свету тајну. Они помажу (саслужују) владикама и свештеницима у вршењу светих тајни. То су три степена свештенства: ђаконски, презвитерски и епископски. (...) Служба свештеничка у Цркви Христовој је продужена служба апостолска. Свештенство свето је прејемник службе и власти апостолске. Оно је добило од Спаситеља право какво нема ниједна служба ни у земаљској ни у небеској Цркви Христовој.''[2]
''Римска Црква, то се несумњиво зна, има историјску везу са Христом и апостолима. Несумњива је чињеница да она потиче из апостолског доба. (...) Исто тако је чињеница је да свештенство Римске Цркве има апостолско прејемство које никад нико није порицао нити може порећи.''[3]
Оно што се, дакле, посебно истиче јесте да су Христос и апостоли установили јерархију (свештенство) која се састоји од епископа, презвитера и ђакона. Такође, постоји ''апостолско прејемство'' тј. апостолско наслеђе, које подразумева да свештеници Православне и Римокатоличке цркве поседују иста она овлашћења која је Христос дао апостолима (''опраштање греха'' и слично), и то тако што следе благодатни непрекинути двехиљадегодишњи низ рукополагања, која потичу још од првовековних епископа, тј. самих апостола. Ово апостолско наслеђе јесте, између осталог и гарант исправности хришћанског учења и тумачења Светог писма од стране рукоположених у оквиру ''једине свете и апостолске цркве'' јер њих у томе управља сам Свети Дух. Поменута јерархија, по учењу православних, има овлашћење да врши свете тајне и на тај начин људима омогућава улазак у небеско царство.
Пре него што детаљно, на темељу Библије и историјских извора утврдимо да Источна црква, на њену жалост, не поседује истину и није доследна Христовој и апостолској науци ни по овом питању, желим да укратко прикажем улогу јеврејских свештеника у Старом завету – јер је то за проучавање ове теме од велике важности.
- Улога старозаветног свештенства
Неоспорна је чињеница да се на много места у Библији помињу свештеници и њихове богослужбене активности у оквирима Божијег народа. Такође је чињеница да се улога свештеника спомиње само у оквиру старозаветног периода времена (које се завршава Христовом смрћу и васкрсењем). Почевши од књиге Дела апостолских у Новом завету (која описује рађање Христове Цркве и развој хришћанства средином првог века после Христа), па надаље, израиљски свештеници се спомињу само у смислу њиховог обраћења из јудаизма у хришћанство (Дела ап. 6:7). Помињу се такође и у вези престанка важности њихове службе – која је своје испуњење нашла у Исусовом првосвештеничком делу (Јеврејима посл. 8. гл.). Као што ћемо јасно увидети на крају овог проучавања, новозаветно хришћанство утемељено на апостолској науци и црквеној пракси, не познаје институцију било каквог специјалног свештенства – а поготову не онаквог какво данас постоји у Православној и Римокатоличкој цркви са свим његовим овлашћењима. Но, кренимо редом.
Још пре давања десет заповести Израиљцима преко Мојсија на гори Синају, Бог је прогласио све Јаковљеве потомке које је избавио из египатског ропства – светим народом и царским свештенством (уз услов њихове послушности Његовом закону):
''А сада ако добро узаслушате глас мој и ушчувате завјет мој, бићете моје благо мимо све народе, премда је моја сва земља. И бићете ми царство свештеничко и народ свет. То су ријечи које ћеш казати синовима Израиљевим.''[4]
Сви прворођени мушкарци, из свих дванаест племена Јаковљевих потомака, према Божијој заповести припадали су Господу – као посвећеници из свеколиког Његовог народа. Ипак, према вољи Свевишњег, као замена за све јеврејске прворођене, у то време, за посебну службу Богу је изабрано једно целокупно племе – племе Левијево:
''Још рече Господ Мојсију говорећи: Ево узех Левите између синова Израиљевијех за све првенце што отварају материцу међу синовима Израиљевијем; зато ће бити моји Левити. Јер је мој сваки првенац; од онога дана кад побих све првенце у земљи Мисирској, посветих себи свакога првенца у Израиљу од човјека до живинчета; моји ће бити; ја сам Господ.''
Поменути Левити су имали задатак да буду свештенички помоћници и послужитељи у оквиру помоћних служби око шатора од састанка, као што су брига за свето посуђе и остале храмовне предмете.[5] Са друге стране, и сами свештеници су припадали Левијевом племену, али су за разлику од осталих Левита, морали да воде порекло од Арона и његових синова.[6] За време цара Давида, свештеници (потомци Аронових синова Елеазара и Итамара) били су подељени у 24 свештеничка реда – са својим распоредом вршења службе.[7] Што се тиче службе свештеника у Старом завету, она је била јасно одређена Господњом вољом. Они су морали да имају посебно начињену одећу којом би се, док врше свету службу, разликовали од осталих људи (2. Мојс. 28. гл; 35:19; 39. гл.). Служба Арона и његових потомака се састојала у приношењу животињских жртава пред Господом, које је народ свакодневно доносио ради опроштења својих греха или пак из захвалности Богу за његове дарове. Детаљан опис свештеничке службе налази се у трећој Мојсијевој књизи, која се зове и ''Левитска''. Пошто би нам за разматрање целокупне службе свештеника и објашњавање начина поступања са приношењем сваке појединачне жртве било потребно пуно простора, на овом месту ћемо размотрити само оно што је најважније за проучавање наше теме, а то је симболика целокупног старозаветног богослужбеног система.
- Симболика старозаветног богослужбеног система
Новозаветна посланица Јеврејима представља опширан извор информација о томе да је читав израиљски богослужбени жртвени систем у шатору од састанка (и касније храму) нашао своје испуњење у жртви и делу богочовека Исуса Христа, након чега је и престао са важењем.
Да погледамо најпре како је изгледао сам богослужбени простор (шатор од састанка са двориштем). Господња заповест која се односила на шатор од састанка и богослужбене предмете, односила се на изградњу и подизање шатора који је требао да буде подељен на две просторије - ''светињу'' и ''светињу над светињама''. У првој просторији, налазили су се позлаћени и златни предмети:
- сто са постављених 12 хлебова (који су представљали број племена Јаковљевих потомака и које су смели да једу само свештеници. Постављени хлебови су замењивани новима сваке суботе. 3. Мојс. 24:5-9);
- седмокраки свећњак (2. Мојс. 25:31...), на коме су свештеници палили жишке и који је требао да гори од вечери до јутра – свакога дана (3. Мојс. 24:2-4);
- кадиони олтар (2. Мојс. 30:1-8) на коме је свакодневно био приношен свети кад – стављањем тамјана (миришљавих материја) на упаљену жеравицу.
У другој просторији шатора, у коју је смео да улази искључиво првосвештеник и то са крвљу жртвене животиње само једном годишње на Дан Помирења (Yom Kippur), налазио се позлаћени ковчег завета на чијем су се поклопцу налазили изливени златни херувими, а у њему две плоче са десет заповести које је Господ дао Мојсију. Унутрашњост шатора, тј. две поменуте просторије, биле су међусобно подељене завесом, на којој су били извезени ликови небеских анђеоских бића – херувима (2. Мојс. 26:1,31-33). У трему, у спољњем дворишту, испред шатора, налазили су се још и жртвени олтар и умиваоник (направљени од неплеменитог метала, ''мједи'' тј. бронзе; 2. Мојс. 30:18, 40:29-33). Иако ће о старозаветним симболима о којима сада говоримо бити речи и у поглављу о Богородици као и поштовању светих икона, проучавање у оквиру овог поглавља ће бити најдетаљније.
Као што сам раније у овом поглављу истакао, Исус Христос је био истовремено био и (прво)свештеник и жртва.
- Као савршени Божији Син – првосвештеник Новог Савеза, Исус је у Божије присуство, уместо у светињу над светињама која се налазила у земаљском шатору, ушао у само небо, и то не са туђом већ са својом сопственом крвљу (Јеврејима 9:24 - 10:17);
- За разлику од израиљских свештеника који су свакодневно приносили жртве, Исус је принео само једну – која вреди заувек (Јевр. 10:11-14);
- Завеса која је раздвајала ''светињу'' од ''светиње над светињама'', а која је била симбол Христовог тела које је требало да буде убијено на крсту (Јевр. 10:19-22), била је поцепана у тренутку Његове крсне смрти (Мт. 27:51);
- Свећњак са упаљеним жишцима је био симбол богочовека Христа који је за себе рекао: ''Ја сам светлост света'' (Ев. по Јовану 8:12; 1. Јов. 1:5); као и симбол Светога Духа (Отк. 1:4; 4:5);
- Постављени хлебови су били такође симбол Исуса Христа, који је за себе рекао: ''Ја сам хлеб живота'' (Јн. 6:32-35);
- Златни кадиони жртвеник је био симболом молитава које Христос са свима светима приноси пред Богом свакодневно (Јевр. 7:25; Откривење 8:2-4);
- Бронзани умиваоник у коме су свештеници вршили обредно прање (2. Мојс. 30:18-21) – симболизује ''умивање'' тј. спирање грехова свих који верују у Христови заменичку жртву (1. Јованова 1:7; Титу 3:5);
- Бронзани жртвеник, на коме су се свакодневно приносиле старозаветне жртве представљао је Голготу, место страдања Исуса Христа - који је жртвеник Новог Савеза (Јевр. 13:10-13).
Но, можда ће се неко упитати због чега спомињем све ове детаље, када Православна црква ионако не тврди да њихово свештенство има било какве везе са оним старозаветним. Разлог је једноставан. Наиме, као што сам раније нагласио, Нови завет уопште не познаје институцију специјалног хришћанског свештенства (јерархије) – налик на ону која постоји у Источној и Западној цркви. То из разлога што након смрти Исуса Христа уопште нема никакве потребе за приношењем других жртава за грехе, јер је она права принета једном за свагда, док Источна црква тврди да је постојање свештенства у Цркви неопходно и Христом установљено.[8] У наредном делу овога поглавља погледаћемо шта о теми постојања свештенства у Христовој Цркви говоре богонадахнути апостоли у новозаветним списима.
-Свето свештенство у Новом завету
Из светих списа Новог завета јасно произилази да Господ све своје вернике – након оснивања Цркве назива светим народом и царским свештенством. Пошто се православни, због другачијег учења које заступа свето предање којег се држе, по овом питању ругају и исмевају еванђеоским хришћанима због тога што они за себе тврде да представљају ''свеопште свештенство'' пред Богом, ваљало би да у светлу Божије Речи детаљно испитамо ово учење и преиспитамо аргументе православних. Наиме, у своме разматрању ''погрешног секташког учења о свештенству'', Лазар Милин између осталог каже:
''Ово секташко тумачење је крајње површно и у супротности је како са напред наведеним цитатима[9] Светог писма из којих се види јасно и несумњиво да Христос оснива јерархију своје Цркве, тако и са самом праксом секташких верских заједница.
Пре свега, те речи потичу од апостола Петра и Јована, а није могуће замислити да они нису знали какву су власт добили од Христа, јер се зна да су они ту апостолску власт и примењивали: проповедали су, крштавали[10], вршили свету тајну евхаристије, полагали руке на новокрштене, молили се за присутне верне и управљали Црквом. Све то, дакле, сачињава њихову јерархијску улогу у Цркви, улогу коју су предали својим наследницима полагањем руку и молитвом, па према томе није могуће да су они овим речима хтели да порекну све то што су по овлашћењу и упутству од самог Господа чинили.
Шта онда значи то опште свештенство о којем пишу оба апостола? То значи да су хришћани Божји народ. Народ без обзира на националност, који је искупљен првосвештеничком жртвом Спаситељевом, па су у поређењу са осталим људима узвишенији пред Богом, као цареви и свештеници Божји. Треба нарочито обратити пажњу на то да писац Апокалипсиса ту говори о будућем веку после васкрсења, што је нарочито јасно изречено у 20. глави, стих 6. ''Блажен је и свет онај који има удела у првом васкрсењу; над овима друга смрт нема власти, - него ће они бити Божији и Христови свештеници, и цареваће с њим хиљаду година''. Очигледно је да ће бити свештеници Христови после васкрсења а не до васкрсења.''[11]
Дакле, учење о ''општем свештенству свих хришћанских верника'' које заступају еванђеоске цркве је погрешно, а г-дин Милин је то, по његовом уверењу, доказао Светим писмом. Према његовим речима, апостоли сигурно нису били сами себи противречни – па да, иако имајући знање о томе да јерархија свакако постоји, сада тврде да то није истина – те да постоји само опште свештенство свих верујућих. Стихови из Библије на које се овај апологета позива, говорећи да их секташи погрешно схватају (а он их је, тобоже, у малопре наведеном тексту исправно протумачио), у целини гласе овако:
''Прилазите к њему, живом камену, који су додуше, људи одбацили, али је пред Богом изабран и драгоцен, па се и сами као живо камење узиђујте у духовни дом, у свето свештенство, да посредством Исуса Христа принесете духовне жртве које су Богу угодне. (...) А ви сте изабрани род, царско свештенство, свети народ, стечени народ, да објавите славна дела онога који вас је из таме призвао у своју чудесну светлост; ви који некад нисте били народ Божији – сад сте Божији народ, ви који некад нисте били помиловани – сад сте помиловани.''[12]
''Ономе који нас љуби и који нас својом крвљу избави од наших грехова, и учини нас царством, свештеницима Богу и Оцу своме, њему слава и власт у све векове, амин.''[13]
''И певаху нову песму говорећи: достојан си да узмеш књигу и да отвориш њене печате, зато што си био заклан и што си својом крвљу искупио Богу људе од сваког племена и језика и народа и народности, и учинио их Богу нашему царством и свештеницима и они ће царевати на земљи.''[14]
''Блажен је и свет онај који има удела у првом ускрсу; над овима друга смрт нема власти, него ће они бити Божији и Христови свештеници, и цареваће с њим хиљаду година.''[15]
Управо насупрот ономе што је Милин изнео, из наведених светописамских стихова увиђамо да апостол Петар у својој првој посланици, као и Јован у 1. и 5. поглављу Откривења, говоре у прошлом глаголском времену у односу на моменат писања или пак одигравања описаних догађаја, па из њихових изјава произилази само констатација да су новозаветни хришћани већ учињени (прошло време) Божијим царством и царским свештеницима. Наравно, након ''првог ускрса'' (тј. васкрснућа праведника на почетку будућег Христовог хиљадугодишњег царства) и враћања у земаљски живот у прослављеним телима свих хришћана из свих векова постајања Цркве, они ће и буквално царевати са Христом и бити Божији свештеници који ће приносити Њему угодне жртве. Сасвим је очигледно да Петар и Јован у својим текстовима не подразумевају да ће хришћани бити ''царско свештенство'' тек након свога васкрсења, него да су таквим учињени у моменту свога поверовања и оправдања кроз веру у Спаситеља. Извођење закључка каквог Милин у својој књизи наводи, могуће је само парцијалним тумачењем Библије и узимањем у обзир само оних стихова који нам ''иду у прилог'' и потребни су нам да бисмо потврдили своје веровање (конкретно - узимањем у обзир само стиха 20:6 из Откривења Јовановог). Уколико пак узмемо у обзир казивање свих стихова и поштено сагледамо њихов граматички смисао, јасно је да закључак православног богослова у овом случају не би могао да буде прихваћен. Наравно, идеја коју Милин подразумева, а то је да су апостоли примили јерархију од самога Христа, и да су тога били сасвим свесни, нигде се у Светом писму не потврђује, већ она представља учење светих отаца – које овај апологета покушава да утка у библијске текстове – као да се оно њима подразумева. На крају крајева, приметићемо још нешто што је веома важно, а што ће нам још више доказати сву погрешност православног тумачења по овом питању као и њихову даљу злоупотребу библијског текста.
Наиме, сваком познаваоцу православног вероисповедања је познато да се њиме подразумева светоотачко учење о ''свеопштем васкрсењу из мртвих'' (и верника и неверујућих) приликом Божијег страшног суда, а не веровање у будући ''први и други ускрс'' (одвојено васкрсење верујућих пре хиљадугодишњег царства за живот вечни и неверујућих (после њега) приликом страшног суда – за вечну осуду) о коме нас Свето писмо обавештава у Откривењу 20. глави.[16] Према томе, веома чудно звучи Милиново помињање ''првог ускрса'' у његовом дословном значењу стварног васкрсења из мртвих, поготово из разлога што православни уопште тако не верују. Ево како је Милин, потпуно другачије него малочас, објаснио поменути стих из Откривења 20. поглавља, на 294. страници своје књиге, у оквиру поглавља у коме је покушао да оправда православно веровање у ''свеопште васкрсење'', насупрот еванђеоско-протестантском уверењу које се заснива на Библији – да ће васкрсења праведних и неправедних бити одвојена:
''Треба пре свега нагласити да се у Св. писму грешник сматра и назива духовно мртвим (Лк. 15, 32), јер ''плата за грех је смрт'' (Рим. 6, 28). Према томе, покајање и крштење равно је васкрсењу. ''Ви који се у Христа крстите, у Христа се обукосте'' (Гал. 3, 27), а над васкрслим Христом смрт нема више никакве власти (Рим. 6, 9). Дакле, ''прво васкрсење'' то је заправо крштење. Зато је и речено да је блажен онај који има удела у првом васкрсењу, јер над њим друга смрт нема власти'', то јест неће бити осуђен на Божјем суду приликом приликом другог доласка Христовог.[17] А ''друго васкрсење'' то је оно свеопште васкрсење када ће сви мртви устати из гробова живи, преображени одуховљени и нераспадљиви.''[18]
Е сада, као што видесмо, стварни ''први ускрс'' из Милиновог доказивања погрешности ''секташког'' веровања у свеопште свештенство (према коме ће сви бити свештеници тек након што васкрсну из гробова), брзо се претворио у хришћанско крштење (због оповргавања будућег одигравања двократног васкрсења). Заправо, овај аутор је најпре тумачио поменути стих на управо наведени начин (као крштење - на 294. страници), да би потом очигледно на то сасвим заборавио и протумачио га потпуно различито на стр. 333. Уколико бисмо и даље хтели да следимо овакву Милинову логику и направимо ''комбинацију'' малочас описаних тумачења, онда би чак могли да дођемо до закључка да хришћански верници постају свештеници одмах након свог крштења (што свакако није оно што је овај православни свештеник желео да каже).
Тако, на крају дођосмо до закључка да православна теологија не само да не поседује доказе о установљавању јерархије у првовековној Цркви (како су то касније почели да научавају свети оци а данас покушавају да одбране њихови наследници), већ ради одбране свог погрешног веровања посежу за више него очигледним, па и за слепог човека сасвим видљивим извртањима и манипулацијама светим текстовима.
Будући да смо установили да претходно Милиново доказивање неисправности веровања еванђеоских хришћана није било ни најмање успешно, настављамо даље са проучавањем задате теме.
- Због чега су сви хришћани названи свештеницима?
За разлику од старозаветних свештеника који су у име народа приносили жртве и улазили у шатор од састанка (где остали народ није имао приступа) ради вршења богослужења, и првосвештеника који је као посредник између људи и Бога улазио у Светињу над светињама (тј. у Божије присуство) ради приношења крви жртве због опроштења народних грехова, новозаветни верници су у много узвишенијем положају. Они својим молитвама прилазе Богу кроз жртву која је принета једном за свагда. Исус Христос је њихов једини посредник пред Богом:
''Јер Бог је један и један је посредник између Бога и људи, човек Исус Христос, који је самога себе дао као откуп за све.''[19]
На основу оваквог посредништва, писац посланице Јеврејима охрабрује вернике да прилазе Богу са пуном слободом на основу Исусове проливене крви. У наредним цитатима ћемо увидети пишчево повлачење паралеле између старозаветне свештеничке службе и приступа Богу од стране хришћана – свештеника Новог Савеза (Завета):
''Христос пак дође као првосвештеник будућих добара и уђе једном засвагда у светињу кроз већу и савршенију скинију која није руком начињена, то јест, није од ове творевине, и то не крвљу јараца и јунаца, него својом сопственом крвљу, те нађе вечни откуп.''[20]
''Кад, дакле, браћо, имамо поуздање да улазимо у светињу крвљу Исуса, који нам је отворио нови и живи пут кроз завесу, то јест, његово тело, и кад имамо великог свештеника над Божијим домом, приступајмо с истинитим срцем у пуној вери, очишћени у срцима од зле савести и опрана тела чистом водом.''[21]
''Приступајмо, дакле, слободно престолу благодати, да примимо милост и нађемо благодат кад нам затреба помоћ.''[22]
Паралела је веома јасна за сваког познаваоца старозаветног жртвеног богослужбеног система. Првосвештеник је улазио у најсветије место шатора (храма) са крвљу животиње, а Христос је као првосвештеник Новог Савеза ушао у најсветије место у небу, у само Божије присуство, и то својом сопственом крвљу. Новозаветни верници прилазе Богу као свештеници који у ''светињу'' улазе са крвљу Исуса, којом су опрани једном заувек. Једина жртва коју приносе новозаветни верници као свето свештенство јесте свет и богоугодан живот:
''Приносимо, дакле, стално – његовим посредством – Богу захвалну жртву, то јест, плод усана које исповедају његово име.''[23]
Као што смо могли да уочимо, Свето писмо учи управо оно што заступају еванђеоски хришћани – а то је свеопште свештенство свих верника Новога Савеза. Наравно, ова чињеница ни најмање не умањује значај разноликости духовних дарова и служби у оквиру Христове Цркве (тј. разноликости функција различитих удова Христовог духовног тела, Еф. 4:15-16). И даље стоји да у оквиру Цркве постоје људи са више или мање истакнутим службама, у складу са способностима које им је Бог даровао приликом физичког и духовног рођења. Поред међусобне љубави и поштовања које треба да испољавају сви верници (Фил. 2:3), остаје и чињеница да у Цркви требају бити посебно поштоване оне старешине које проповедају и поучавају, а којима по речима апостолским ''треба указивати двоструку част'' (1. Тим. 5:17). Ипак све ово управо поменуто ни најмање не указује (као ни било који други текст у Библији) на то да је Христом и апостолима у Цркви установљена посебна јерархија по узору на Стари завет, као што православни, упињући се из петних жила, покушавају да докажу.
У наредном делу овога поглавља, обратићемо мало више пажње на православно учење о установљењу јерархије у првовековној апостолској Цркви.
- Православно свештенство у Новом завету?
''Својим апостолима Он даје извесна права и дужности које није дао осталим верницима. Њих шаље на проповед Еванђеља, а не све вернике. Њима даје власт да што разреше на земљи буде разрешено на небу и што свежу на земљи да буде свезано на небесима – њима, а не сваком вернику. (...) Дакле, бити апостол, није исто што и бити обичан Христов верник. Апостол је пастир Христовог стада, постављен на ту дужност од самог Христа. Тако каже Свето писмо.
Даље нам Свето писмо сведочи да су апостоли уз молитву полагали руке на своје помоћнике и заменике, свештенике, које је ''Дух Свети поставио за епископе да пасу Цркву Божју коју је стекао крвљу својом'' (Д. Ап. 20, 28). (...) Из тога се јасно види да је свештенство света тајна која се добија молитвеним рукоположењем и да у Цркви Христовој она постоји од самог Христа до данас, а по обећању Спаситељевом постојаће и до Његовог другог доласка. Према томе, секташко одбацивање свете тајне свештенства стоји у директном и оштром сукобу са Светим писмом и води разорењу Цркве као видљивог друштва основаног самим Христом.''[24]
Из управо наведеног текста јасно уочавамо на којим темељима православни теолози базирају своје веровање. На неке од тврдњи смо већ одговорили у претходним целинама овога поглавља – приликом проучавања осталих светих тајни, а на неке и у делу у коме се још увек налазимо. У наставку поглавља, желим да испитамо библијско значење ''молитвеног рукоположења'' црквених старешина од стране апостола. Да ли је овим чином заиста успостављена црквена јерархија (епископи, презвитери и ђакони) и то на онај начин како то сматра Источна црква? Такође, испитаћемо и учење о апостолском наслеђу (прејемству) – учењу које заступа идеју о светодуховској повезаности данашњег православног и римокатоличког свештенства са апостолима – кроз непрекинути низ молитвеног рукополагања.
Као што сам до сада више пута нагласио, термини као што су ''јерархија'' и ''апостолско прејемство'' су непознати Духу и слову Новога завета. Истина је, наравно, да у Библији пише да су апостоли постављали старешине над новооснованим црквама широм Римског царства (а највише у Малој Азији и Грчкој где је постојао највећи број заједница), које су и рукополагали, али то још увек не доказује да се ту ради о неким посебним свештеницима! Раније смо већ снажно нагласили чињеницу да апостоли нису никоме ''опраштали грехе'' како то данас раде православни попови, претварали хлеб и вино у тело и крв Христову, нити пак било кога ''крстили водом и Духом'', већ да се оваква православна пракса базира на погрешној предањској интерпретацији Господње науке. У поглављу под насловом ''Православно монаштво'' (које можете прочитати у наставку књиге), аргументовано сам потврдио и чињеницу да Библија не подржава идеју о епископима – монасима, те да таквих у првим вековима хришћанства није било. Шта више, према опису у апостолским посланицама, службе презвитера (старешине) и епископа (надгледника) су биле истоветне – јер је сваки постављени старешина био и надгледник свога духовног стада (док се у Православљу ове службе и те како разликују). Ево како Павле у посланици Титу поистовећује презвитерски и епископски црквени чин:
''Зато сам те оставио на Криту, да уредиш оно што још недостаје и да поставиш презвитере по градовима – као што ти наредих; ако је ко беспрекоран, муж једне жене, ако има децу која верују, коју не оптужују због раскалашности или као непокорне. Јер епископ као домоуправитељ Божији треба да је беспрекоран, не самољубив, не осоран, не пијаница, не убојица, не лаком на сраман добитак, него гостољубив, пријатељ добра, разборит, праведан, душеван, уздржљив, који се држи поуздане речи сагласне са науком, да буде кадар и опомињати у здравој науци и изобличавати противнике.''[25]
Према наведеном тексту произилази да су управо презвитери (старешине) ти епископи (надгледници) о којима апостол говори и на другим местима у Писму. Исти је случај и у одломку којег налазимо у Делима апостолским. Ево како гласи у овом случају Лукин извештај:
''Из Милита посла у Ефес и дозва црквене старешине. А кад дођоше к њему, рече им: (...) Пазите на себе и на све стадо, у ком вас је Дух Свети поставио за епископе, да напасате Цркву Божију, коју је стекао својом крвљу.''[26]
У оригиналном грчком тексту, у 17. стиху се користи реч »presbuteroi« тј. у множини: ''старешине''. Од ове грчке речи, малим прилагођавањем српском језику, настала је реч ''презвитери'' или у једнини: »presbuteros«, ''презвитер'' тј . старешина. У своме говору упућеном њима, апостол у 28. стиху користи другу реч: »episkopoi« тј. епископи, или у преводу са грчког ''надгледници'' (у једнини »episkopos«, тј. ''надгледник''). Дакле, поистовећујући још једанпут чин епископа и презвитера, Павле заправо пише да су управо саме старешине (presbuteroi) биле у служби надгледника - епископа (episkopoi). Занимљиво би било у овом смислу погледати и како гласи почетак посланице Филипљанима:
''Павле и Тимотеј, служитељи Христа Исуса, свима светима у Христу Исусу, који су у Филипима, с епископима и ђаконима: благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа.''[27]
Или у преводу римокатоличке издавачке куће »Кршћанска Садашњост«, којег су сачинили Бонавентура Дуда и Јерко Фућак:
''Павао и Тимотеј, слуге Криста Исуса, свима светима у Кристу Исусу који су у Филипима, с надгледницима и послужитељима. Милост вам и мир од Бога, Оца нашега, и Господина Исуса Криста.''[28]
Из управо наведених стихова можемо да уочимо поздрав којег су Павле и Тимотеј упутили свим верницима (''свима светима'') у Филипима, међу којима је било и епископа и ђакона (тј. надгледника и послужитеља[29]). Зачудо, у овом поздраву се не помињу ''презвитери''! Према данашњем православном устројству Цркве, према коме при сваком већем храму служи више презвитера, свакако би се подразумевало да их је и црква у Филипима морала имати. Но, очигледно је разлог за непомињање презвитера управо тај што су они названи другачијим именом – ''епископи'', као што је уосталом случај и у другим деловима Новога завета у којима се ове две службе поистовећују. Такође је занимљиво уочити да је у првовековном хришћанству у свакој локалној хришћанској заједници било постављано више епископа – што јасно видимо из примера две напред поменуте цркве. Источна црква, која себе назива ''апостолском'' и у овоме одступа од ранохришћанског правила, следећи учења каснијих црквених сабора на којима је стриктно заповеђено да се у једном граду не сме поставити више од једног епископа.[30] Уосталом, о томе да апостоли нису постављали епископе који су имали достојанства попут данашњих православних владика, сведочи и сам апостол Петар. У својој Првој саборној посланици он каже:
''Старешине међу вама молим ја, који сам и сам старешина и сведок Христових страдања и учесник у слави која ће се открити, напасајте стадо Божије које је код вас и надгледајте га не присилно, него драговољно, како Бог хоће...''[31]
Као што казује грчки текст, апостол најпре, говорећи о старешинама хришћанских цркава којима је писао, користи израз »presbuteroi«, а потом, упоређујући са њиховом и своју службу, користи израз »sumpresbuteros« која има значење ''такође старешина као и ви''[32]. Он користи још и израз »poimainein« који подразумева ''напасање'', као и »episkopein« који означава ''надгледање'' Божијег стада. Дакле, апостол Петар, конкретно у овом тексту, нимало не подразумева да је у било чему већи од осталих старешина, а поготово не на начин као да је он у рангу каквог ''архиепископа'' који има Христово овлашћење да рукополаже презвитере који би били његови наследници, прејемници светодуховског овлашћења за вршење светих тајни, а по служби мањи од њега (према православном учењу само епископ има право да рукополаже, тј. хиротонише презвитере, док сами презвитери то не могу да чине). Рукополагање које су вршиле старешине (presbuteroi), спомиње се и у Тимотејевом случају. Оно што је занимљиво јесте да је и апостол Павле себе убројао у скуп старешина (презвитера) који су положили руке на овог младог човека. Ево како гласи апостолово казивање:
''Не занемари благодатни дар који је у теби, који ти је дан по пророштвима, пошто су те презвитери рукоположили.''[33]
''Због тога те подсећам да распириш Божији благодатни дар, који је у теби како сам положио своје руке на тебе.''[34]
Поред истицања напред поменуте чињенице, апостол у овим реченицама напомиње да је Тимотеј примио благодатни дар (не каже се који) и то од момента када су на њега положене руке. Такође, охрабрује га да тај дар ''не занемари'' и да га ''распири''. Управо на основу ових стихова, Православна црква заступа уверење да њени свештеници[35] примају посебну благодат Светога Духа, којом стичу, по Милиновим речима, ''пуноћу апостолске власти''. Међутим, шта заправо представља овај ''благодатни дар'', којег је Тимотеј примио у тренутку свога рукополагања? Да ли се ту радило о некој спољашњој видљивој манифестацији духовних дарова, каква се јављала приликом обраћења и крштавања многих, када су добијали способност да проричу и говоре другим језицима? Свети текст нам о томе не говори. Да би смо схватили у чему се састојао овај благодатни дар, потребно је да најпре одговоримо на питање: каква је била сврха и значај рукополагања у првовековној Цркви?
Најпре морамо да се подсетимо чињенице да су руке од стране апостола, у одређеним случајевима, биле полагане и на ''обичне'' вернике (случај верника у Ефесу; Дела ап. 19:6) приликом чега је на њих силазио Свети Дух и обдаривао их способношћу прорицања и говорења чудних језика. Но, пошто нас на овом месту заправо интересује рукополагање будућих црквених старешина, задржаћемо се више на овој теми. Значај ''молитвеног рукополагања'' оних који у Цркви обављају одређене службе, можемо да јасно препознамо из текста апостола Павла, којег је записао у посланици Галатима:
''Што се тиче оних који су важили као угледни, - ма какви да су некад били, мени је све једно; Бог не гледа ко је ко, - мени, наиме, ти угледни нису ништа додали, него, напротив, кад су видели да је мени поверено еванђеље за необрезане као Петру за обрезане, - јер онај који је оспособио Петра за апостолство међу обрезанима оспособио је и мене за многобошце, - и кад су познали благодат која ми је дана, Јаков, и Кифа, и Јован, који су важили као стубови, дадоше мени и Варнави деснице у знак заједнице, да ми идемо к многобошцима, а они к обрезању.''[36]
Као што је познаваоцима Светог писма познато, апостол Павле је у време Христовог проповедања у Израиљу и силаска Светога Духа на апостоле, био познат под именом Савле (Саул) и припадао религијској странци јеврејских традиционалиста – фарисеја. Био је главни противник хришћанског учења. Желећи да уништи тек основану Цркву – сматрајући је опасном јереси коју што пре треба искоренити, прогонио је своје сународнике који су постали следбеницима Исуса из Назарета. Његово обраћење је било драматично. Господ Исус Христос му се јавио са неба приликом његовог путовања према Дамаску – у који је кренуо ради хапшења оних који су Исуса сматрали јеврејским Месијом и Спаситељем. Имао је овлашћење од првосвештеника да их везане доведе у Јерусалим. Након што је и сам поверовао у Исуса, Савле је почео да сведочи о свом преобраћењу. Пошто се вратио у Јерусалим, покушавао је да се придружи својој браћи и сестрама у вери – које је – колико до јуче, крваво прогонио. Било је сасвим природно што хришћани нису одмах поверовали да је Савле постао један од њих, већ су сматрали да је посреди још једно од његових лукавстава којим жели да уништи Цркву – овога пута изнутра. Човек који га је прихватио и саопштио апостолима и другим ученицима вести о истинитости његовог поверовања у Христа – био је Варнава. Ревност у проповедању коју је испољавао бивши прогонитељ Цркве била је све израженија. Непоколебљиво је сведочио о својој вери у Исуса Спаситеља. Када су старешине јерусалимске цркве, апостоли Петар, Јаков и Јован, у Савлу (Павлу) и Варнави препознали врсне хришћане и непоколебљиве проповеднике еванђеља – који имају жељу и надарени су да шире радосну вест о спасењу изван јудејске земље – међу многобошцима, а након што је њихово проповедање еванђеља паганима већ било резултовало оснивањем нових цркава, над последњом двојицом је извршено нешто што бисмо могли да назовемо ''полагањем руку''. Као што смо уочили у малочас наведеном тексту, Павле пише да су тројица апостола[37] положили руке на њих ''у знак заједнице'' и то након пресведочења да су ови тога достојни – уочавањем благодатног дара којег им је Господ дао. Овај гест старешина јерусалимске цркве, и то у време када је међу хришћанима (пореклом Јеврејима) постојао велики сукоб мишљења о томе да ли незнабошци треба, да би били спасени, најпре да прођу обред обрезања и придржавају се осталих старозаветних прописа или не, био је знак отворене подршке Павловом проповедању. Овај апостол је, наиме, наглашавао да се спасење стиче само вером у Христа, без икаквих дела која потичу од обдржавања закона датог Мојсију. Иако ни сами апостоли у Јерусалиму, у првим годинама постојања Цркве, нису ово најјасније схватали, посебном објавом датом апостолу Петру – Господ је утврдио своје следбенике у духовној истини о спасењу по благодати, и то свих људи – и Јевреја и многобожаца. Чин ''полагања руку''[38] у знак заједништва са Павлом и Варнавом представљао је очигледно поистовећење у служби оних који су били апостоли од самог почетка, и оних који су се у службу апостолства укључили касније. Сасвим је сигурно да би се одбијање давања ''деснице у знак заједнице'' Павлу и Варнави од стране оних који су важили као ''стубови'' прве хришћанске Цркве, могло да протумачи као неслагање са поруком коју они проповедају, што би извесно резултовало тиме да задња двојица од стране хришћана почну да бивају сматрани лажним учитељима. Овако, пошто је поменути чин био извршен пред многим сведоцима, сви верници су требали да буду свесни да и ова двојица располажу истим апостолским ауторитетом - попут оних са којима су ступили у заједницу апостолства. Рукополагање је, дакле, ''знак заједнице'' и поистовећење са старешинама које су тај чин извршиле – као и примање истог ауторитета за извршавање постављених духовних задатака.
Пошто смо установили ово претходно, остаје нам да одговоримо и на питање о каквом се благодатном дару ради у Тимотејевом случају – за кога апостол вели да не треба бити занемарен већ ''распирен''. (Уочили смо малочас да је Павле казао да су апостоли - стубови јерусалимске цркве увидели ''благодатни дар'' који је дат њему и Варнави – што се тиче њиховог благословеног рада међу многобошцима). Најпре, у 1. Тимотеју 4:14 уочавамо да апостол вели да је овом ученику ''благодатни дар'' дат ''по пророштвима''. Свето писмо Новога завета снажно наглашава чињеницу да је у првој Цркви, између осталих, била снажно наглашена и пророчка служба (Дела. ап. 13:1; 21:9-10; 1. Кор. 12:28). Новозаветни пророци су у Тимотеју, након његовог обраћења, препознали особу коју ће Бог у будућности духовно обликовати тако да ће овај постати врсни Божији слуга. Са њихове стране изречена су пророчанства да ће овај млади човек добити ''благодатни дар'' од Бога којим ће моћи да му служи. Ипак, о каквом се овде ''дару'' ради? Уколико погледамо у непотпуни списак ''благодатних дарова'' које Павле набраја у 1. посл. Коринћанима 12. поглављу, увидећемо да су то: реч мудрости, реч знања, вера, дар исцељивања, чињење чуда, пророштва, разликовање духова, различити језици, тумачење језика. Апостол у овом поглављу наглашава и следеће:
''Има разлике у додељивању благодатних дарова, али је Дух исти. Има разлике и у службама, али је Господ исти. Има разлике и у дејству сила, али је исти Бог који чини све у свима. А свакоме се даје да се на њему покаже Дух на корист. (...) А све ово чини један и исти Дух, који раздељује свакоме како хоће.'' (стихови: 4-7,11).
Пошто је из Писма видљиво да су многе од напред побројаних духовних дарова добијали и ''обични'' верници, дакле они који нису рукополагани да би постали старешине, јасно је да је Дух Свети Тимотеју предао посебни ''благодатни дар'' у тренутку његовог рукоположења. Апостол Павле пише:
''А Бог је поставио појединце у Цркви прво за апостоле, друго за пророке, треће за учитеље (...) па благодатне дарове исцељивања, помагања, управљања...''[39]
Уколико се подсетимо раније наведених стихова из Дела апостолских 20. поглавља, сетићемо се Павлових речи да је старешине (епископе) цркве у Ефесу поставио сам Свети Дух (ст. 28), делујући кроз апостоле који су препознали њихову обдареност и извршили над њима рукоположење и увођење у ту одговорну службу. Знајући ово, можемо са приличном сигурношћу да тврдимо да је ''благодатни дар'' који је Тимотеју предат у складу са раније изреченим пророштвима, а приликом рукополагања од стране презвитера међу којима је био и Павле, управо ''дар учитељства'' (тј. ауторитет за поучавање других верника) и ''управљања'' (уређивања међуљудских односа и утврђивања доктрине у црквама). Управо ове дарове, међу осталима, апостол спомиње у 1. Кор. 12:28. Уколико прочитамо и апостолова упутства упућена своме младом сараднику, видећемо да је он био позван да људе поучава али и укорава због недоличног понашања (1. Тим. 1:3, 18; 2:11-12; 3:6-7, 10; 4:6, 13; 5:1-2, 9, 19-20, 22; 2. Тим. 2:2, 14-15; 4:2, 5). Међу онима који су требали бити укоравани, и то пред свим присутнима, налазили су се чак и презвитери, тј. епископи (1. Тим. 5:20). Из овога јасно видимо да су ''благодатни дар'' и овлашћења дата Тимотеју била значајна, чак, можемо рећи и равна апостолским.
Што се тиче рукополагања других црквених старешина, тај чин који су над њима чиниле искусније и већ проверене Божије слуге, имао је исто значење као и у случају Павла и Варнаве који смо малочас проучили. Оне су биле и званично постављане у службу онда када су апостоли били пресведочени у њихову дубоку побожност и поседовање потребних духовних дарова и способности за њено обављање, уз обавезно заступање исправне хришћанске науке. Веома је било битно и то да у тако важну службу старања о цркви не буде брзоплето постављен онај који не поседује потребне духовне и моралне квалитете, као и онај који је новообраћен (тј. који је у скорије време постао хришћанин)[40]. То наравно из разлога што служба старешине подразумева поседовање значајног хришћанског искуства као и доброг познавања Библије, што свакако не могу бити квалитети које поседује особа која је тек почела да похађа црквена богослужења и крштењем постала члан неке локалне заједнице. Ипак, на овом месту морам да споменем и чињеницу да у историји Православне цркве постоји мноштво примера кршења овог Господњег одређења. Постоје дакле многобројни примери да су људи примали епископска па чак и патријаршијска достојанства само неколико дана након што су (према православној теологији) - крштењем постајали хришћани. Неки други су, опет, избегавали своје постављање за епископе, гледано из библијске перспективе – подвргавајући ту узвишену службу руглу, сматрајући да ће се уздићи у веће духовне висине уколико буду просте манастирске водоноше. А неки трећи су, опет, изигравали лудаке или се сакривали по шумама, потврђујући апостолске речи да часна епископска служба одиста није за свакога. Највеће чудо од свих је наравно чињеница да су сви ови људи канонизовани међу светитеље, чијим би смо ми примером, тобож, требали да будемо поучени у вери. Ево неких примера из Охридског пролога владике Николаја:
''Св. Амвросије, еп. медиолански (милански). Овај велики, свети отац цркве православне беше знаменита рода; отац му беше царски намесник Галије и Шпаније, но вером незнабожац, а мајка хришћанка. Док још беше у колевци, једном се спусти рој пчела на њега изли мед на уста његова и одлете. И још као дете пружао је руку и говорио пророчки: ''Целујте, јер ћу и ја бити епископ.'' По смрти оца свога цар га постави за свог намесника Лигуријске области, у којој Медиолан беше главни град. Када умре епископ тога града, би велика распра међу православним и јеретицима аријевцима око избора новог епископа. Амвросије по дужности уђе у цркву да одржава ред. Утом неко дете на грудима материним узвикну: ''Амвросије – епископ!'' Ово цео народ прими као глас Божји и, насупрот вољи Амвросијевој, изабраше једногласно њега за епископа. Амвросије се крсти и кроз недељу дана прође све претходне чинове и би рукоположен за епископа. (...) Скончао мирно на освитку васкрса 397. год.'' (7. децембар, нагласак мој);
''Св. Фотије, патријарх цариградски. Велики светилник цркве. Царски сродник и унук славног патријарха Тарасија. Неодољиви заштитник цркве од властољубља папског и осталих римских изопачења вере. За шест дана прошао све чинове од световњака до патријарха. Постао патријархом на Божић 857, а скончао у Господу 891. год.'' (6. фебруар, нагласак мој);
''Преп. Варсонуфије. Родом из Палестине. Рођен као незнабожац он се крсти у 18. својој години и одмах замонаши добивши име Јован. Када се прочу због свога добродетељног живота, би изабран за архиепископа у Дамаску. Но он не оста дуго на том положају. Жудећи за усамљеним духовним подвигом, он тајно напусти Дамаск и оде у пустињу Нитријску. Ту се пријави као монах Варсонуфије, и одмах доби као послушање да буде водоноша манастирски. Негдашњи архиепископ с радошћу прими то послушање.'' (29. фебруар, нагласак мој);
''Преп. Јефрем Сирин. Рођен у Сирији од бедних родитеља у време цара Константина Великог. (...) Многобројне су његове књиге, прекрасне су његове молитве. Најпознатија му је она молитва уз Часни пост: Господи и Владико живота мојего: Кад су га хтели силом узети за епископа, он се направи луд и почне јурити кроз град Едесу вукући за собом хаљину своју. Видевши то људи, оставе га на миру.'' (28. јануар, нагласак мој);
''Преп. Исак Сирин. (...) Када се прочу због светости живота и многих чудеса, он би изабран за епископа нинивског и приморан да се прими тога чина. Но само после пет месеци он остави епископство и тајом се удаљи у пустињски манастир Раббан – Шабур. (...) Упокојио се у дубокој старости концем VII столећа.'' (28. јануар, нагласак мој).
''Св. Григорије Двојеслов, папа римски. (...) По смрти папе Пелагија изабран би Григорије за папу. Он бежаше од те части и власти, и кријаше се по горама и гудурама, но Господ га проказа онима који га тражаху на тај начин што се појави стуб огњен од земље до неба на оном месту где се Григорије кријаше. (...) Његов архиђакон Петар виђао је голуба где лети изнад његове главе кад је седео и писао. Представио се Господу 604. год.'' (12. март, нагласак мој).
И поред све упечатљивости да управо наведени примери из Житија светих, а којима се православни очигледно поносе и приказују их као позитивне, представљају потпуно незрело духовно понашање како оних који су епископе (и то на силу) постављали, тако и оних који су на те функције били распоређивани (а да их нису били достојни), било би важно истаћи да се против брзоплетог постављања новокрштених на место црквених старешина изјаснио и Први васељенски сабор. Ево како гласи друго правило поменутог сабора:
''Пошто се много тога, или по нужди или настојањем људи, догодило против црквеног правила, тако да неки људи који су тек прешли у веру из незнабожачког живота, и тек су неко кратко време упознати са основама хришћанске вере, те су такви људи готово тек што су изашли из крстионице постављани на место епископа или свештеника, постало је неопходно да се (правилом) одреди да се такве ствари више не чине јер, за обучавање (напредовање) у вери потребно је време, а такође и након крштења потребно је уверити се у то да ли су споменути људи достојни за те чинове свештенства. Апостолско казивање по овом питању је веома јасно: ''Не новокрштен, да се не би погордио и упао у осуду ђавољу'' (1. Тим. 3,6).''[41]
Епископи који су били присутни на сабору позвали су се приликом доношења ове одлуке и на 80. правило из тзв. ''правила светих апостола'', које гласи овако:
''Неумесно је да онај ко је тек изашао из незнабожачког живота и примио крштење, или се из неваљалог живота обратио у веру, да се такав одмах постави за епископа. Јер, није примерено да онај који још ни сам није испитан постаје учитељ других, осим у случају да се то догоди по Божијој благодати.''[42]
Пошто је поменути црквени сабор одржан у првој половини IV столећа, очекивало би се, ако је раније и био случај да се несмотреношћу – и поред јасног апостолског одређења - новообраћени и новокрштени постављају за епископе, да се са том праксом престане након доношења овог правила. Међутим, примери двојице архијереја (епископа Амвросија и патријарха Фотија) које смо малочас поменули потврђују нам чињеницу да ово саборско одређење није послушано, те да су се оваква рукополагања наставила и до IX века (патријарх Фотије је умро 891. год. после Христа) а вероватно и на даље. Но, иако два претходно наведена правила у многочему заступају библијско гледиште, на крају последње цитираног налази се и допуштење да се у неким специјалним случајевима ипак може да постави на епископско место онај који ''још није испитан у вери''. У правилу се вели да је то могуће само у случају ''Божије благодати'', која би, ваљда, то тако уредила – а што би свима морало да буде видно. Међутим, поставља се питање због чега апостоли у Новом завету нису ништа написали о овом изузетку и одступању од заповести коју су већ били установили? Већ смо раније истакли чињеницу да се свако постављење црквених старешина догађа по благодати, а не само у посебним случајевима. Са друге стране, сасвим је извесно да је потреба за врсним црквеним старешинама била много већа на самом почетку хришћанке ере него касније када је хришћанство добило слободу исповедања, а убрзо након тога постало и једина званично призната религија. Уколико је већ Бог по ''својој благодати'' у првом веку, за време апостола, благоизволео да кроз њих установи једини исправан начин и услове за постављање старешина, и није дао ни најмањи повод да поверујемо да је у то време било ко био рукоположен недељу дана након крштења, онда је сасвим сигурно да тако нешто није ни касније чинио. Уосталом, из осталих малочас наведених примера, сваки познавалац Христове и апостолске науке ће уочити да је критеријум за рукополагање старешина у каснијим вековима био умногоме различит од оног са почетка црквене ере. Просто је незамисливо да би апостоли било кога ко избегава службу у Цркви на њу терали и силом га рукополагали, а поготово не би организовали хајку по горским врлетима – само да би некога, ухвативши га, поставили на место које му, сходно његовом владању, нипошто не припада. Речи богонадахнутог апостола Павла упућене Тимотеју јесу, и увек ће бити код правих Божијих слугу, врховни ауторитет који треба послушати. А његове речи, да поновимо, гласе:
''Заклињем те пред Богом и Христом Исусом и изабраним анђелима да ово чуваш без предрасуде (...) Руке не полажи брзо ни на кога.''[43]
Пошто смо, на овај начин, установили у чему се све састоје разлике између православне и библијске науке по претходно проученим темама, остаје нам да одговоримо на питање и о пореклу идеје о ''апостолском прејемству''.
- Апостолско прејемство
Према светски познатом аутору и познаваоцу историје хришћанства Ernstu Benzu, идеја о апостолском прејемству зачела се у време када су, у првим вековима хришћанства, почели да бујају многи верски покрети чије се веровање у много чему разликовало од онога што је званична Црква заступала. Наиме, још у првом веку су се појавиле различите гностичке секте, које су своје деловање наставиле и касније. Појавили су се и харизматски покрети чији су припадници, надарени могућношћу прорицања, објављивали нова откривења и на тај начин многе доводили у заблуду. У својој књизи ''Рим и први хришћани'' A. G. Hamman овако описује велику духовну смутњу коју су доносили лажни пророци – који су за себе, наравно, тврдили да су послати од Бога и да заступају исправно веровање:
''Чињенице које наводи Тертулијан – у кога, због оцрњивања не можемо да сумњамо – нам дају идеју о тим екстатичким објавама, које су ближе спиритизму него светом Духу. Нека побожна жена за време недељног састанка у Картагини, разговара – духом запоседнута – са анђелима, чује скривене ствари и чита у срца. Сугерише лекове онима који траже савет. Неку другу жену – због њеног кокетирања је – ноћу бичевао анђео. Тај посланик јој је рекао тачну дужину вела којег треба да носи. Број Духом запоседнутих је импресиван и – сумњив. Неке жене су се домогле црквених служби. Једна од њих крсти, друге, за време литургије падају у екстазу, проричу, проповедају, преобраћају пренеражене слушаоце.
Пророци сваког соја трчкарају улицама, и упркос простоти њихових смицалица, збуњују духове, и добар свет им верује – жељан чудеса и свакојаких узбуђења (...) Неки пророк у Сирији је ''убедио много браће да, заједно са женама и децом оду у пустињу, у сусрет Христу''. Покренула се читава гомила. Коначно су се изгубили у брдима. И мало је требало па да их управник све не истреби, мислећи да су бандити. Срећом, па је његова жена, хришћанка, средила ствар.
Неки бискуп са обала Црног мора је имао више виђења, почео је да прориче и дошао до лудила да каже: ''За годину дана ће бити последњи суд.'' Малодушне слушаоце је тако уплашио, да су престали да обрађују земљу, распродали су своја добра и напустили крај. (...) Велика Црква и секте узајамно се екскомуницирају. Када се као мученици случајно нађу заједно, игноришу се и не желе да имају ништа заједничко. (...) Секташи су у еухаристији чак замењивали вино са водом. Зато су их називали водењаци (aquarii).''[44]
Управо због великих проблема чији сам само делић навео, а са којима се званично хришћанство сусретало, у време када су колали, поред касније канонизованих апостолских новозаветних текстова и многобројни апокрифи који су својим учењем збуњивали вернике, црквене старешине су, према Benzu, одлучиле да поставе три бедема који ће штитити Цркву од јеретика.[45] Ови бедеми су били: канонизација новозаветних књига (и одбацивање осталих списа као оних који не потичу од апостола и не заступају изворно Христово учење)[46]; састављање ''символа вере'' (дефинисање правоверног хришћанског учења за разлику од јеретичких кривоверја)[47] и идеја о апостолском наслеђу (тј. учењу да само епископи које су рукоположили неки од директних апостолских наследника имају светодуховско право да истинито тумаче и преносе хришћанско учење – што је наравно гностике и све остале довело у положај кривоверних – тј. оних који не следе веровање и праксу првовековних Христових ученика)[48].
Суштина православног учења о апостолском прејемству изражена је у следећих неколико реченица:
''Апостолским прејемством епископата јемчи се целовито чување апостолске науке, не само, дакле, у њеном одређеном облику у Новом Завету, него и у њеном изричитом облику, звано Свето Предање. То се очувало апостолским прејемством примењеним и усменим обликом.''[49]
Но, по признању свештеника Божидара Мијача, и само схватање значења апостолског наслеђа је било различито код црквених ауторитета у прошлости. Ево шта овај православни аутор износи, дајући и једну од дефиниција ''прејемства'':
''У православљу (...) епископ фунгира као наследник апостола по познатој теорији прејемства благодати, али, ипак, сам појам прејемства (сукцесио) подлеже различитим тумачењима (од оног Кипријановог: ''црква је у епископу'' до покушаја, на пр. Аквилонова и Нисиотиса, да се ова служба дубље и јасније определи; док у пракси сретамо и разне вулгаризације изражене у познатим облицима деспотизма и сл.).''[50]
Од поменутог времена (од IV века па на даље) је почела посебно да јача и институција епископа[51], који су добили значајну власт у пресуђивању шта је исправно а шта не у верским питањима. Међутим, ма колико да је био исправан мотив Цркве којим се руководила приликом борбе са јересима (лажним наукама) и јеретицима – што свакако не може да буде оспорено, на темељу Светог писма као и података из целокупне касније црквене историје можемо да закључимо да идејом о апостолском прејемству није постигнуто оно што се желело. Наиме, ондашња Црква тј. њени епископи нису били ни изблиза тако сложни у мишљењима као што може да изгледа на први поглед. Различити црквени ауторитети у црквама од другог до четвртог века сматрали су богонадахнутим неке од књига које су касније проглашене апокрифним, а одбацивали оне које су касније канонизоване у збирку названу Новим заветом. Имали су такође и различите теолошке погледе у вези догме и црквене праксе (нпр. раније поменута неусаглашеност ставова Тертулијана и Оригена о ваљаности крштавања мале деце). Исти је случај био и у вези тзв. ''апостолског наслеђа'', из простог разлога што нам и сам апостол Павле сведочи да рукоположеност од стране апостола није никакав гарант да ће се тако постављени епископ до краја живота придржавати праве Христове науке. Овај апостол сведочи да ће се и неки од епископа које је он сам рукоположио и поставио у службу (у време када су исповедали праву науку) касније изопачити у вери, уводити различита кривоверја и доводити у заблуду још увек недовољно утврђене обраћенике:
''Пазите на себе и све стадо, у ком вас је Дух Свети поставио за епископе, да напасате Цркву Божију, коју је стекао својом крвљу. Ја знам да ће после мога одласка међу вас ући зверски вуци који неће штедети стада. Па и од вас самих устаће људи који ће говорити наопаке ствари – да повуку за собом ученике. Стога будно пазите и сећајте се да три године, ноћ и дан, нисам посустао саветујући сваког од вас.''[52]
Уколико већ и сам велики апостол многобожаца, Павле, признаје да његово рукополагање нема никакво ''чудотворно'' дејство и да не гарантује исправност даљег преношења хришћанских истина из генерације у генерацију преко постављених епископа, онда можемо да закључимо да ''апостолско наслеђе'' које заговара Источна црква не постоји у поменутом облику. Наиме, као што је видљиво из самог 31. стиха управо цитираног текста, услов за даље преношење исправног хришћанског веровања јесте будна пажња у очувању апостолских поука, наспрам различитих новотарија које су склони да прихватају Духом и Словом неутврђени људи. Да је Павлово предвиђање да ће неки од постављених епископа ефеске цркве одступити од правоверја – и погрешно научавати друге, сведочи нам и 1. посланица Тимотеју. У њој апостол поручује своме младоме сараднику следеће:
''Као што сам те приликом одласка у Македонију замолио да останеш у Ефесу, да наредиш некима да не уче другачије, и да не обраћају пажњу на приче и бескрајна родословља, што све ствара више препирања него Божији поредак који се у вери остварује. А крајњи циљ те наредбе је љубав из чиста срца и добре савести и нелицемерне вере, од чега су се неки удаљили и обратили празним разговорима, желећи да буду учитељи закона, а нису у стању да разаберу ни шта говоре ни шта упорно уверавају.''[53]
Према управо наведеном тексту јасно је да су се неки од епископа, а према претходно изреченом Павловом пророштву, ''удаљили од вере'' и научавали другачије од оних који су на њих положили руке. Исту слику погрешивости епископа као и читавих цркава, дају нам и прва поглавља Јовановог Откривења. Наиме, у писмима које је сам Христос ''диктирао'' апостолу Јовану, а које је овај требао да пошаље старешинама различитих цркава, између осталог се каже:
''Анђелу цркве у Ефесу напиши: (...) Али имам нешто против тебе што си оставио своју прву љубав. Сећај се, дакле, одакле си пао и покај се и чини прва своја дела; иначе ћу ти доћи и уклонити твој свећњак с његовог места, ако се не покајеш.''[54]
''И анђелу цркве у Пергаму напиши: (...) Али имам нешто мало против тебе: имаш онде таквих који држе науку Валаама, који је поучавао Валака да баци саблазан пред синове Израиљеве, да једу месо жртвовано идолима и да се одају блуду. Тако и ти имаш оне који на исти начин држе науку Николаита. Покај се, дакле, иначе ћу ти брзо доћи и заратићу са њима мачем својих уста.''[55]
''И анђелу цркве у Тијатири напиши: (...) Али имам нешто против тебе, што допушташ жени Језавељи, која за себе говори да је пророчица, те учи и доводи у заблуду моје служитеље – да блудниче и да једу месо жртвовано идолима. И дадох јој времена да се покаје, али она неће да се покаје за своје блудничење.''[56]
''И анђелу цркве у Сарду напиши: (...) знам твоја дела, имаш име да си жив, а мртав си. Пробуди се и учврсти остало што беше на умору; јер нисам нашао твоја дела као савршена пред Богом својим. Сећај се, дакле, како си примио и чуо, па држи и покај се. Ако ли се, дакле, не пробудиш, доћи ћу као лупеж и нећеш никако сазнати у који час ћу доћи на тебе.''[57]
''И анђелу цркве у Лаодикији напиши: (...) знам твоја дела, да ниси ни хладан ни врућ. Камо среће да си хладан или врућ. Овако, зато што си млак и ниси ни врућ ни хладан, избљуваћу те из својих уста. Зато што говориш: богат сам и обогатио сам се и ништа ми не треба, а незнаш да си бедан и кукаван и сиромашан и слеп и го. (...) Ја карам и кажњавам све које волим; буди, дакле, ревностан и покај се.''[58]
Сасвим је сигурно да ''анђели цркава'' у овом случају представљају црквене старешине, а не праве небеске анђеле, јер уколико би у питању били стварни анђели (духовна бића), Христос не би морао да им шаље поруке написане на папирусу (или пергаментима) и то пером апостола Јована, већ би са њима комуницирао на посве другачији начин. Поистовећујући читаву цркву са њеним старешином (епископом), а из простог разлога што је он тај који је надлежан за исправно руковођење њеним духовним животом, Христос упућује поруке охрабрења али и прекора због учињених пропуста и почињених грехова. У сваком од малочас цитираних одломака Писма постоји и позив на покајање, уз претњу да, уколико се оно не догоди, читава црквена заједница (заједно са епископом) може, са Христове стране, да буде одбачена.
Уколико је већ чињеница да су и старешине поменутих ''откривењских'' цркава које су лично апостоли поставили (или пак епископи рукоположени од стране апостола) биле подложне томе да погрешно воде њима поверена духовна стада, колико је онда још више могуће да то буде случај са многим каснијим црквеним вођама? Са овим ставом слажу се чак и неки од православних аутора. Наиме, светогорски монаси – старокалендарци, који тврде да је већи део савремених православних цркава отпао од благодати Божије због прихватања новог календара и екуменизма којег предводе западне цркве, сматрају да се ''апостолско прејемство'' не преноси само механичким рукополагањем, већ да је за његову правоваљаност потребно и исправно (неискварено) вероисповедање:
''Када говоримо о апостолском прејемству није довољно да докажемо да постоји непрекинути ланац рукоположења који допире до апостола. Христова Црква не зависи од слова закона, нити од механичког чина полагања руку. Ако они, који су рукоположени, нису имали истиниту веру, њихово рукоположење је неважеће и даље се не може говорити нити о свештенству, нити о апостолском прејемству. Полагање руку на оне који постају свештеници од стране правог епископа, преноси благодат Свесветога Духа. Да ли Свети Дух може да обитава тамо где је лаж? Тамо где је јерес? (...) Какву вредност онда има само ритуално Апостолско прејемство код оних од којих је Дух Свети одступио? (...) Јер, иако су први који се отцепише били рукоположени од Отаца и полагањем њихових руку они добише дар Духа, ипак, пошто су отпали, постали су обични људи и нису имали власт да крштавају ни да рукополажу, нити су могли пренети благодат Светога Духа на друге пошто су је они сами изгубили.''[59]
Из свих ових примера је, дакле, јасно да идеја о ''апостолском прејемству'' која је зачета у време борбе са јеретицима (а која је имала за циљ доказивање да само старешине већинске Цркве имају везу са апостолима и то кроз низ епископског рукополагања, а самим тим и да заступају исправну хришћанску науку) ипак није никаква гаранција да и они тако рукоположени не могу да застране и почну да уводе лажне науке. Једина разлика (додуше велика) између ранохришћанских јеретичких покрета о којима сам писао малочас, и велике Цркве, јесте да су ови први настајали нагло те да су поседовали вероучење које се знатно разликовало од званичног, док су се у великој Цркви догматске промене дешавале веома полако (кроз векове) и готово неопажено од већине. Разоткривање увођења различитих кривоверја у догму вековне Цркве јесте заправо и сврха писања овог дела. Као што је то био случај и у претходним поглављима, као и у овом самом, и наставак књиге ће потврдити истинитост онога што покушавам да докажем.
- Богослужбена места и начин богослужења
Будући да Православље проповеда о томе да представља једину и праву Христову Цркву на земљи, веома је лако претпоставити да ће верски непросвећен народ, какав је наш српски, донети закључак да су и ранохришћански храмови (цркве) имали облик ових данашњих, да су изнутра били пуни икона и фресака, као и да су постојале две главне просторије – место у коме су стајали верници и олтар у који су улазили само свештеници. Такође, лако се може створити слика о томе да су и апостоли, као и њихови наследници носили посебну одећу попут данашњих попова. Могло би се замислити и то да, нпр. према икони св. првомученика архиђакона Стефана који у руци држи кадионицу, да су и ђакони и старешине првовековних цркава кадили у својим црквеним просторијама – попут данашњих службеника Источне цркве. Ипак, оно што ћемо извући као закључак на крају овог проучавања јесте да су богослужења која су се одржавала у првовековним црквама (за време апостола као и после њих) била много сличнија службама које се одржавају у данашњим еванђеоско-протестантским црквама, него у православним храмовима.
Што се, дакле, тиче места на којима су се апостоли са другим ученицима окупљали на богослужења, она су била обичне куће у којима су живели неки од верника, а који су свој дом отворили и за одржавање црквених служби. Ни у чему се нису разликовале од других градских или сеоских кућа у окружењу! О томе постоји више сведочанстава у Светом писму:
''И пресели се оданде, те уђе у кућу једног богобојазног човека по имену Титија Јуста, чија је кућа била до синагоге.''[60]
''Како се пак неки показаше окорели и непокорни ружећи науку пред свима, он одступи од њих, одвоји ученике и свакодневно проповедаше у школи [неког] Тирана.''[61]
''Поздравља вас Гај, домаћин мој и целе цркве.''[62]
''Поздрављају вас азијске цркве. Поздрављају вас много у Господу Акила и Приска са црквом у свом дому.''[63]
''Поздравите браћу у Лаодикији и Нимфана и цркву у његовом дому.''[64]
Црквени историчар Јевсевије Поповић потврђује чињеницу да су се први хришћани окупљали да славе Господа на местима која уопште нису наликовала данашњим православним храмовима:
''На литургије сакупљаху се Хришћани испрва у приватним домовима. У време гоњења држали су своје заједничко богослужење и у пећинама, шпиљама, подземним сводовима и у шумама. (...) Кашње су за литургије зидали посебне богомоље (...) Унутрашње уређење црквених зграда беше разуме се једноставно; унутрашњост црквене зграде бар при крају овог перијода (тј. у III и IV веку; прим. И. С.) састојала се обично из три дела: из трема за катихумене и покајнике, из средњег дела за верне и из једног последњег одељења за настојатеље црквене, али без ограде.''[65]
Оно што у данашње време у Србији изгледа веома ''саблажњиво'' за грађане који традиционално припадају Источној цркви, јесте да се еванђеоски хришћани (погрдно названи ''секташима''), управо по угледу на примере из раноцрквеног периода, сакупљају на богослужења у приватним домовима (тамо где немају посебан црквени објекат) или пак у зградама које одишу једноставношћу – попут оних у апостолско време.
Тек су се касније (од III и IV века) почели да зидају велелепни храмови, који су захтевали много новчаних средстава, а и неки лепи незнабожачки храмови су били претварани у хришћанске цркве. Хришћански цареви су се надметали у томе ко ће сазидати лепши, сјајнији и скупљи богослужбени храм. Према Јевсевију Поповићу, у то време су се грађевинари, приликом зидања цркава, угледали на изглед дворана за аудијенцију (пријем) у царским дворовима. Овако сазидане цркве су најпре, пре званичног стављања у употребу, почеле да бивају и ''освећиване'' од стране једног или више локалних епископа, а дан њиховог освећења се сваке године празновао. Из поштовања према храму, неки људи су на богослужења улазили босоноги, а неки су пре самог уласка целивали праг и врата. Такође, очигледно по узору на јерусалимски храм, у црквама су сада постојале две просторије, од којих се она у коју нико сем свештеника (и царева – који су сматрани неком врстом првосвештеника) није смео да уђе, називала ''светиња над светињама'' или ''олтар''. Јевсевије помиње и обичај да је сваки, који би насилно упао у ''олтар'' и ухватио се за ''свету трпезу'', уживао црквени азил (тј. црквену заштиту) што нас умногоме подсећа на многе старозаветне примере када су се неки који су заслуживали смрт хватали ''за рогове олтара'' који је био постављен испред шатора од састанка, и тражили помиловање.[66]
Поред једноставности спољашњег изгледа богослужбених просторија Цркве првога столећа, и њихов ентеријер ни мало није подсећао на унутрашњост данашњих православних храмова. Ево шта Мијач казује о обавезном унутрашњем изгледу православног храма:
''Храм је место најпуније иконичке оперативности. Зато, по правилу, нема православног храма без икона у њему. Храм може бити са мање или више икона, али без нимало – не може. Икона је конститутивна за појам храма, јер се богослужење које се у њему обавља, пре свега његов централни део – св. литургија, тек, поред осталих компоненти, у икони комплетира.''[67]
Насупрот овоме, из црквене историје сазнајемо да у почетку хришћанске ере уопште није било иконосликања, као ни фрескосликарства, те да је, заправо, прва Црква поседовала, по речима познатог православног богослова Сергија Булгакова, ''иконоборачки дух''.[68] А то би даље требало да значи, по малочас изложеном Мијачевом закључку, да места на којима су се окупљали рани хришћани не можемо назвати ''православним храмовима'' јер у њима није било икона! По угледу на рану Цркву, ни данашњи еванђеоско – протестантски хришћани не поседују унутар својих богослужбених просторија било какву иконографију. Стога, они су по овом питању много ближи пракси апостолске Цркве него што је то случај са православнима.
Што се пак тиче употребе кадионица од стране православних свештеника приликом богослужења као и у вези паљења свећа, Владета Јеротић, наводећи сазнања до којих је дошао Сима Тројановић, казује да оваква пракса води порекло из паганизма:
''По С. Тројановићу, кађење је незнабожачки обичај (кађење икона од стране ђакона!), јер се тако кадило тамјаном идолима. Такође паљење свећа! Овај пагански обичај почео је да се шири од другог века после Христа.''[69]
Јевсевије Поповић такође потврђује да је много што-шта од данашње православне верске праксе настало вековима после смрти апостола. Неки од обичаја су преузети из паганизма из разлога прилагођавања богослужбене праксе ранијим религијским навикама покрштених али необраћених многобожаца, док су неке друге радње (попут осењивања крсним знаком или благосиљања од стране свештеника) настале и развијале се, да тако кажемо, ''саме по себи'':
''Развитак форми култа у другом перијоду (тј. од 312. - 622. год. после Христа; прим. И. С.) стоји у вези са спољашњим развитком цркве и црквеног устројства или јерархије као увет са оним што је уветовано. Пошто је црква у Римском Царству од гоњене постала државном црквом, коју држава материјално и морално помаже, те пошто се услед тога богатије развила на свима пољима свога спољашњег живота, то је било природно, да су се и форме њезиног култа почеле богатије развијати, и то тим пре, што је многим незнабошцима, који пређоше у хришћанство, требало дати накнаде за помпезан и символа пун незнабожачки култ. Неки символички хришћански обреди се тек сада јављају, или бар тек сада постају опћенитим, тако символичко употребљавање кађења и осветљења при богослужењу, дакле символична употреба тамјана, кандила и свећа; неке друге форме култа пак, које постојаху већ у првом перијоду, тек сада добише развијенији облик, тако осењивање знаком крста, које се дотле вршило, колико нам је – свакако само из африканске цркве – познато, само тако, што се цртао знак крста на челу једним прстом, а сад се све више развијало, док није достигло најпотпунију форму, наиме тако, да је ишло са чела на прса и са једног рамена на друго, на Западу са левог на десно, на Истоку са десног на лево, и то на Западу са целом шаком, на Истоку са три прва прста ради символисања Свете Тројице, која се при томе обично призивље. Тако и символизирање благосиљања, које се вршило полагањем знака крста над другим лицем или над множином лица или ствари или само у правцу према истима.''[70]
Да је осењивање крсним знаком настало у оквиру цркава на афричком континенту, а да у другим крајевима оно још увек није било познато у II и III веку после Христа (а поготово у време апостола), Јевсевије потврђује и следећим исказом:
''При почетку и свршетку сваке важније радње ушао је код Хришћана побожан обичај осењивати се знаком спасоноснога крста у знак примања, усвајања спасења. По сведочанству Тертулијанову у Африци се знак крста метао на чело. Како се у то доба на Истоку метао знак крста, није нам познато.''[71]
Што се пак тиче одеће коју користе православни свештеници, из Библије као и из историјских извора сазнајемо да су апостоли и старешине првовековних цркава (као и сам Христос), за разлику од старозаветних свештеника који су носили специјалну одећу, били одевени једноставно – попут осталих својих савременика. Српском народу, који је навикао да своје брадате свештенике увек види одевене у црне мантије, проповедници еванђеоских цркава који врше богослужења и крећу се у обичним цивилним оделима (богослужења углавном врше обучени у свечанију цивилну одећу) изгледају прилично чудно. Ипак, управо такво одевање којег практикују богослужитељи у еванђеоским заједницама, јесте налик на оно које су практиковали и заступали Христос и апостоли! То из простог разлога што је, као што смо утврдили раније, специјално свештенство - које би за своју службу захтевало и посебну одећу - у периоду Новог завета (у Цркви Христовој) потпуно непотребно. Ево шта је о одевању првовековних богослужитеља (апостола и осталих старешина – надгледника), записано од стране једног православног презвитера:
''Сама чињеница да у Новом завету не можемо, на први поглед, да нађемо неко учење о свештеничком оделу, слично неким другим предметима – не треба да нас збуни. У њему заиста нема таквих прописа. Ту се могу наћи само извесне напомене о скромности у одевању (Мт. 6, 28-30; Лк. 12, 27-28; Филибљ. 4, 5), док су Христос и апостоли носили обично народно одело. Штавише, Христос је нападао извесну специјалну одећу као лицемерство (Мт. 23, 5). (...) Зато, после апостолске епохе, у којој не налазимо неку особиту одећу пастирства (треба знати: да је и народно одело онога времена које су носили Христос и апостоли – једноставни плашт који је покривао читаво тело – добро одговарао пастирској сврси), већ крајем првог века постоје трагови о њеном постојању, о чему сведочи апостолско предање и црквени канони. У другој половини IV века имамо прецизне прописе о специјалном свештеничком оделу.''[72]
Јевсевије Поповић, насупрот Божидару Мијачу, не спомиње податке о томе да је посебна одећа за ''свештенике'' почела да се уводи већ крајем I века, већ говори, да се први њен спомен налази тек ''крајем првог перијода'', тј. негде пред крај трећег и у четвртом веку, уз истицање да не постоје подаци како је она у то време изгледала. Овај аутор истиче да је тадашња одећа верских служитеља била вероватно беле (или неке друге светле) боје, а не углавном тегет или црне као што је то данас случај. Током другога ''перијода'' (од 312. - 622. год), настало је готово све оно од одеће што се и данас користи од стране свештенства у Источној и Западној цркви, уз назнаку да су неки делови одеће уведени и много касније у употребу.[73] Тако, на пример, према Јевсевијевом наводу, најнижи степен клирика је у почетку носио само огртач за рамена без рукава, који се назива кратки фелон. Нешто касније је ушло у обичај да и они, попут клирика из најближег вишег клирикалног степена носе и основну одећу, доњу хаљину - белу тунику, које се назива стихар. Ову тунику носе и ипођакони и сви виши клирици. У део свештеничке (ђаконске) одеће спада и орар, дуга трака коју ђакони носе пребачену преко рамена и која пада преко леђа и прса богослужитеља. Сматра се да је ова трака можда, првобитно, имала сврху за брисање уста оних који се причешћују, пошто се код Римљана свака марамица за брисање уста звала orarium. Са друге стране, орар служи и за давање знака за отпочињање богослужбених радњи, и то тако што ђакон подигне предњи крај траке у вис – тако да то буде очевидно свима. Ову траку за вршење богослужења носе и презвитери, с том разликом што је она на крајевима састављена и ушивена, те не пада на леђа и прса свештенику, већ оба краја падају преко прса. У овом облику, орар носи и посебан назив епитрахиљ (оковратник), и представља знак двоструких дужности презвитера приликом богослужења. Код ових црквених службеника, преко стихара и епитрахиља облачи се и дугачки фелон, огртач без рукава који покрива прса и леђа, који се опасује појасом. Са друге стране, епископи су у почетку имали право да носе све напред побројане делове одеће, с том разликом што се на њихов фелон стављао и један крст, док презвитерски фелони нису имали овај знак. Овај комад одеће код архиепископа је био украшен са много крстова, тако да се називао полиставрија (фелон са много крстова). Део епископове одеће представља и омофор тј. огртач за рамена, који је, према Јевсевијевим речима, представљао имитацију ефода, дела одеће старозаветних првосвештеника. Овај део одеће је постао знак распознавања и разликовања епископа од презвитера, а његово облачење сигнализира почетак вршења архијерејских радњи. Надбедреник је такође део одеће епископа. То је четвороугласто платно које је одећа за колена или бедра. Сматра се да је у почетку служило као пешкир (убрус) који се користио након што би епископ, по узору на Христа, опрао ноге осталим верницима, што се посебно дешавало на празник Велики Четвртак. По каснијем мистичном тумачењу, овај надбедреник има значење епископске власти, тј. духовног мача. Што се пак тиче сакоса, литургијске одеће коју су у почетку носили само патријарси (Јевсевије вели да није познато да ли се он носио пре ''трећег перијода'' тј. пре VII столећа), а која представља одежду налик на врећу, са полурукавима – израђену од скупоцене материје (по узору на старозаветне првосвештенике али и грчко-римске цареве), она је касније постала одевним предметом свих епископа. Наиме, до XII столећа ову одећу су носили само патријарси, од XIII су почели да је носе и поједини митрополити, а од XVII и сви остали епископи. Од овог последњег времена патријарси су почели да носе, заједно са посебно привилегованим митрополитима и архиепископима, сакос украшен многим крстовима (сакос полиставрос), да би се разликовали од осталих архијереја. Епископи у посебним свечаним приликама носе и епископски огртач (мантију, попут монашке - али скупоценију). У део њихове опреме спада и украс за прса назван енколпион, који представља имитацију хошена, напрсника старозаветног првосвештеника. Овај украс за прса се још назива и панагијон (светиња над светињама), а представља медаљон у коме се налазе мале иконе Исуса Христа, Богородице са малим Исусом или икона Свете Тројице, као и крст. У најновије време, уколико је енколпион у облику медаље у којој се налази слика Мајке Божије, онда се он назива панагија (најсветија). Епископи увек са собом носе и пастирску палицу, која је на врху или савијена у облику слова Т, или пак начињена тако да са два краја на врху долазе две змијске главе једна наспрам друге (које би требале да представљају двоструку мудрост архијереја). Епископи на својим главама носе и посебну капу која се назива митра. Она је начињена делимично по узору на круне грчко-римских царева а делом на капе старозаветних првосвештеника. Употреба митре је засведочена тек од X века, а сам њен назив је првобитно означавао обично световно покривало за главу, које је свако могао да носи. На Истоку је митру носио најпре александријски патријарх, а касније и остали патријарси. Тек у XVIII веку су почели да је носе сви епископи, а као посебно одличје и неки архимандрити и протопрезвитери. Са друге стране, митре западних епископа су се развијале тако да су на крају добиле облик покривала за главу древних незнабожачких римских свештеника, као и сам њихов стари назив infula. Ове инфуле су биле покривала за главу сачињена од две троугаоне површине, са врховима окренутим на горе. Са њихове задње стране висе две траке низ леђа, управо као код покривала многобожачких свештеника.[74] Ове митре код западних епископа (бискупа) и самог папе, веома наликују на главу рибе са отвореним устима. Остаје нам да одговоримо на питање, какво су значење имала ова покривала у старом римском многобожачком култу (пошто смо већ схватили да митре и код источних и западних архијереја потичу из многобоштва; митре на Истоку сачињене су по узору на круне грчко-римских царева а на Западу на капе паганских свештеника). Према америчком истраживачу Ralphu Woodrowu, митра коју носе папе, иако је током векова била украшавана на различите начине, има идентичан облик као круне које носе богови и анђеоска бића приказана на древним паганским асирским цртежима. Сличну овој капи носио је и рибљи бог Дагон, кога су нарочито поштовали Филистеји. Део одеће поштовалаца овог божанства је била капа налик на главу рибе отворених уста, док је остали део рибљег тела висио преко леђа (управо као код римокатоличких архијереја, с једином разликом што код ових последњих висе траке - infulae). Уосталом, све папе носе и паганску титулу ''Pontifex Maximus'' коју је носио и цар Константин Велики, као и његови многобројни пагански претходници. Према поменутом аутору, свештеничка одећа, која је вековима увођена у оквиру традиционалног хришћанства Истока и Запада, води порекло из паганског Римског царства, које је своје обичаје преузело из још старијих многобожачких система. Тако, овај аутор вели да старозаветни пророк Софонија, наводећи Господње речи упозорења (Софонија 1:4), записује и реч кемарим (kamar), која је означавала свештенике идолопоклоничке религије бога Вала. Према подацима из ''Faussets Bible Encyclopedia'', ови свештеници су били обучени у одећу црне боје. Такође, Јевсевије Поповић износи чињеницу да је цариградски патријарх Акакије 476. године одредио да одећа архијереја, у данима жалости због нечијег мучеништва, буде затворено црвене боје (тобоже због идентичности са хаљином скерлетне боје коју су Исусу огрнули римски војници на дан распећа). Са друге стране, Woodrow заступа мишљење да је вероватно да данашњи римокатолички кардинали носе одећу затворено црвене боје из разлога што је она, попут митри, прихваћена из древне вавилонске религије (види: Језекиљ 23:14-15). Према историјским подацима, неки свештеници паганских религија су носили црвену одећу (боје пламена) која је симболисала њихову стварну улогу – одржавање светих ватри које су гореле за време обредних радњи.[75]
Оно што је сигурно јесте да првовековна апостолска Црква није имала ничег заједничког са многим касније уведеним црквеним обичајима и праксама за које се (барем за неке од њих) може засигурно тврдити да потичу из многобожачких религија. Наравно, остаје истина да су (као што ћемо се уверити и приликом проучавања тема у наредним поглављима) црквени ауторитети, прихватајући паганске обичаје њима додељивали хришћанска значења, али то, све у свему, није могло да промени неоспорну чињеницу да они потичу из многобоштва:
''Љубав према алегоријском тумачењу Светога Писма пренесоше особито мистички богослови и на акте култа и институције култа, и тако се постепено развише символичка и алегоријска тумачења свих богослужбених радња и ствари, чак и таквих, које по себи немају символичко одређење, и тако настаде такозвано мистичко тумачење и схватање свега што се тиче богослужења.''[76]
А за крај овог дела поглавља, желео бих да наведем још два текста великог српског просветитеља, који је добро оценио разлику између стварних духовних хришћанских вредности и многобројних новотарија уведених током векова, које су замаглиле поглед на изворно апостолско исповедање и верску праксу:
''Тороњ, звона, полијелеји, кандила сребрна и чираци, - све је то мирска помпа и украшеније, а не Христа Спаситеља уневјештене цркве, за коју је он своју пресвету пролио крв. Душе народа просвештене и добродјетељне, нарави непорочне и чисте: ово је братијо моја, прави небесни Сион и Христова невјеста, по свидјетелству апостолову: ''Ви јесте церков Бога жива!'' коју ко краси, украсиће њега Бог; а не зидови, звона, златоткане одежде (женска украшенија) и сребрно посуђе.''[77]
''Греци су људи као и остали људи, могли су се ласно преварити као и други, а ми од њих примили, пак се нашли у истом шкрипцу, пак сад све друге за прелаштене држимо, а сами себе чисте као сунце! Кад смо тако готови све друге муштрати и судити, није ли праведно и време већ да и сами себе мало промуштрамо и попросудимо? Чини ми се да је ово најпаметније. Кад су Греци и Латини од Христова апостола примили христијански закон, онда није било ни часнога дрвета, ни икона, ни светих телеса, ни моштију, ни костију, ни канона, ни ирмоса, ни тропара никаква, ни најмањег кондака. За све то блажени и свети апостоли нису ни речи ни слова нити знали нити мислили. А наши славенски народи примише христјанство неки од Греков, а неки од Латина. Но кад? На девет стотина година после апостола. Саде нек ми каже ко зна: шта се није могло за д е в е т с т о т и н а г о д и н а изумити и натрапати?''[78]
Проучавања која следе, а која се односе на св. тајне брака и јелеоосвећења, биће краћа од претходних. Разлог за то је једноставан. Управо проучене свете тајне представљају темељ на којем стоји читава православна грађевина, те их је стога било потребно детаљније размотрити и донети правилан закључак о њиховом (не)библијском утемељењу.
[1] Милин, Црква и секте, стр. 29-30. Нагласак мој.
[2] Веронаука у кући, стр. 42. Нагласак мој.
[3] Милин, Црква и секте, стр. 34.
[4] 2. Мојсијева 19:5-6. Нагласак мој.
[5] Види: 4. Мојсијева 3:6-8; и 4. поглавље.
[6] Види: 2. Мојсијева 2:1; 6:20; 40:12-16.
[7] Види: 1. књига Дневника 24. поглавље. На пример, свештеник Захарија отац Јована Крститеља је водио порекло од Авије, који је споменут у 1. Дневника 24:10. Види у: Ев. по Луки 1:5.
[8] Насупрот јасном библијском учењу које сам до сада изнео по овом питању, Православна црква (као што сам то нагласио и у претходном поглављу) учи да вечера Господња (тј. света тајна причешћа – евхаристије) представља стално понављање жртвовања Исуса Христа:
''Православна Црква је од апостолских времена веровала да света тајна евхаристије није само обична успомена на тајну вечеру Христову, него с обзиром да се ту хлеб и вино претварају у право тело и праву крв Христову то је евхаристија не само успомена него права жртва која се приноси Богу за људе. Она је у суштини иста са жртвом која је била на крсту принесена (...) Тамо је принео жртву сам непосредно, а овде посредно преко својих црквених пастира.'' Милин, Црква и секте, стр. 326.
Дакле, ако ствар посматрамо лаички, могли би из овога да закључимо да је у данашњем Православљу потребно постојање свештенства сличног оном старозаветном (пошто је основни посао свештеника да коље и приноси жртве) ради понављања чина жртвовања Исуса Христа ради ''умилостивљења Бога за грехе људи за које се приноси'' (Милин, на истом месту), и то безброј пута до данашњег дана.
[9] Библијске стихове које Милин помиње (поменути Милинов текст нисам навео у главном тексту овог поглавља из разлога јер су библијски стихови од стране овог православног аутора цитирани непотпуно), навешћу нешто касније у целини.
[10] Из раније наведеног текста из ''Веронауке у кући'' сазнали смо да ђакони у Православној цркви немају право да врше ни једну свету тајну, па ни да крштавају, док у Библији налазимо пример да је властелина из Етиопије крстио један од седморице првих црквених ђакона, ђакон Филип (Дела ап. 8:26-40).
[11] Милин, Црква и секте, стр. 332-333. Нагласак мој.
[12] 1. Петрова 2:4-5, 9-10. Нагласак мој.
[13] Откривење Јованово 1:5б-6. Нагласак мој.
[14] Откривење 5:9-10. Нагласак мој.
[15] Откривење 20:6. Нагласак мој.
[16] О овој теми ћемо много више говорити у поглављу: ''Други Христов долазак и васкрсење мртвих''.
[17] Тврдња Лазара Милина која произилази из ове изјаве, да особа која је крштена православним крштењем (тј. има учешће у ''првом ускрсу'') поседује сигурност спасења и да може да рачуна да сигурно неће бити осуђена на страшном суду се такође не слаже не само са Библијом већ ни са православном теологијом. Према православнима, као што смо то раније говорили, крштење јесте обавезан услов за отпочињање ходања на путу ка спасењу, али нипошто не представља гарант да ће крштена особа и засигурно бити спасена. То зависи од њене касније побожности и читавог низа подвига и дела којима треба да заслужи своје спасење.
[18] Милин, наведено дело, стр. 294. Нагласак мој.
[19] 1. Тимотеју 2:5-6а. Нагласак мој.
[20] Јеврејима 9:11-12. Нагласак мој.
[21] Јеврејима 10:19-22. Нагласак мој.
[22] Јеврејима 4:16.
[23] Јеврејима 13:5. Нагласак мој.
[24] Милин, наведено дело, стр. 331. Нагласак мој.
[25] Титу 1:5-9. Нагласак мој.
[26] Дела апостолска 20:17-18, 28. Нагласак мој.
[27] Филипљанима 1:1-2. Нагласак мој.
[28] Kršćanska Sadašnjost, Zagreb 1993. god.
[29] Служба послужитеља у првој Цркви била је умногоме различита од оне коју данас врше ђакони у Православној цркви. Наиме, њихова служба је била служба ''послуживања'' тј. бриге око ''дељења хуманитарне помоћи'', или, боље речено, око разних практичних ствари које нису имале директне везе са проповедањем и мисионарењем. Наравно, први ђакони су и те како користили прилике да сведоче о свом Господу, па чак и да крсте новообраћене, али то није био првенствени задатак због којег су у почетку били изабрани. (Види: Дела апостолска, поглавља 6-8).
[30] У осмом правилу Првог васељенског сабора одржаног 325. године у Никеји, између осталог стоји написано: ''Али у једном граду да не буду два епископа''. Види у: Књига правила, Зборник канона Православне цркве; Шибеник 2003. год. стр. 17.
[31] 1. Петрова 5:1-2. Нагласак мој.
[32] Апостол Јован Богослов, на почетку своје 2. и 3. саборне посланице (2. Јов. 1:1; 3. Јов. 1:1), за себе такође примењује израз ''презвитер'' – тј. старешина.
[33] 1. Тимотеју 4:14. Нагласак мој.
[34] 2. Тимотеју 1:6. Нагласак мој.
[35] Израз ''свештеник'' (јереј, тј. hiereus) се ни на једном месту у Новом завету не користи да би се њиме описала служба хришћанских епископа (надгледника), презвитера (старешина) и ђакона (послужитеља). Овај израз се користи у еванђељима, Делима апостолским и у посланици Јеврејима за означавање припадника старозаветног јеврејског свештенства – чија је служба подразумевала приношење крвних жртава.
[36] Галатима 2:6-9. Нагласак мој.
[37] Међу којима поменути Јаков није брат апостола Јована, син Заведејев, већ Јаков – брат Господњи (син Јосифа и Марије, кога је родила неколико година након Господа Исуса Христа). То знамо због тога што је апостол Јаков погубљен од стране краља Ирода, негде 43. или 44. године нове ере, док се поменути догађај ''пружања деснице у знак заједнице'' Павлу и Варнави одиграо у време првог црквеног сабора, око 51. год. после Христа. (Види у: Дела ап. 12. и 15. гл).
[38] Апостол Јован у Отк 1:17 каже да је васкрсли Христос на њега ставио своју десну руку (''десницу'') да би га подигао и охрабрио да напише све оно што ће му бити објављено у оквиру небеских виђења. Иначе, изрази као што су ''десница'' или ''десна страна'', у Библији се често користе у смислу благонаклоности према ономе на кога се ''десница'' положи, или узвисивања онога који бива посађен на место са владареве ''десне стане''. Види у: 1. књ. о Царевима 2:19; Псалам 45:9; Мт. 20:21, 23; 22:44; 25:34-40; Дела. ап. 2:33-34; Римљ. 8:34; Еф. 1:20; Кол. 3:1; Јевр. 1:13; 1. Петр. 3:22.
[39] 1. Коринћанима 12:28. Нагласак мој.
[40] Апостол Павле овако казује у поуци Тимотеју: ''Епископ, дакле, треба да је непорочан, једне жене муж (...) не новообраћени, да се не надује и падне под ђаволску осуду.'' (1. Тим. 3:2, 6). Нагласак мој.
[41] Књига правила, Зборник канона Православне цркве, стр. 15. Нагласак мој.
[42] Наведено дело, стр. 13. Нагласак мој.
[43] 1. Тимотеју 5:21-22. Нагласак мој.
[44] Рим и први хришћани, стр. 101-104. Нагласак мој.
[45] ''Црква је против поплаве неконтролиране пророчке и визионарске дјелатности духовњака, као и против струје поганског синкретизма изградила три бедема: новозавјетни канон, »правило вјере« и апостолски слијед бискупа. Заједнички бедем ових трију бедема јест идеја »апостолства«. Benz, Duh i život Istočne Crkve, str. 62. Нагласак мој.
[46] ''Новозавјетни канон у свом данашњем црквено – признатом опсегу није настао у постојећој предаји поступком збрајања него избором из ње. У првим је стољећима владала збуњујућа продуктивност у састављању светих списа, и то колико у писању еванђеља толико и у стварању апокалипса и других пророчких списа, као и посланица. Многи од ових списа потјечу из подручја гнозе и поганско – кршћанског синкретизма. Црква је из мноштва овог књижевног стваралаштва издвојила све оно што није у пуном сагласју с апостолском традицијом. Основно начело у том избору било је »апостолство« списа.'' Наведено дело, стр. 62. Нагласак мој.
[47] ''Тек се у бизантској царској Цркви усталила одредбом Ницејског концила 325. године, јединствена формула вјероисповести. Управо ово ницејско вјеровање, на цариградској синоди 381. године још је незнатно измјењено на крају расправа о његову важећем црквеном тумачењу. Ова се вјероисповест рецитира данас у сваком еухаристијском богослужењу...''. На истом месту.
[48] ''Трећи бедем који је Црква подигла против слободне и неконтролиране каризме у Цркви, као и против гностичко – синкретичких струјања у Цркви, јест служба бискупства која је своју законску потврду нашла у идеји апостолског слиједа. Мисионарска задаћа, прогон Цркве, обрана од слободног пророштва те борба против гнозе и других хереза проузроковали су да се у првим стољећима све снажније истицала монархистичка бискупска служба и утемељио њезин повијесни углед. У својој улози водитеља еухаристијског богослужја, учитеља и душобрижника, бискуп је постао врховним пастиром заједнице и био уважен као њезин представник. Бискупска је служба стављена у непосредан однос са службом апостола, коју је Крист сам изабрао, и била призната као знак и јамство непрекинутог континуитета Кристове Цркве: Крист поставља прве апостоле и повјерава им духовну службеничку пуномоћ; први апостоли постављају затим предстојнике и надгледнике у заједницама које су сами основали и предају им сакраменталним полагањем руку своју службеничку пуномоћ и милост службе, а ови су људи, опет, са своје стране на исти начин, сакраменталним полагањем руку, даље предавали службу својим насљедницима. На овај начин апостолска сукцесија гарантира не само бискупско управљање Црквом, него такођер и правоваљаност бискупског наука.'' Исто, стр. 63. Нагласак мој.
[49] Димитрије Станилоје, Православна догматика III, Сремски Карловци, 1997. год. стр. 105. Нагласак мој.
[50] Божидар Мијач, Одзиви и дозиви, Београд 1974. год. стр. 230. Нагласак мој.
[51] ''Игњације у Антиохији, Поликарп у Смирни, Потин у Лиону, Квадрат у Атини, Дионисије у Коринту стоје на челу својих заједница, зову се епископи (бискупи), што значи надгледници или управници. Име потиче од цивилне администрације. Реч бискуп, неко време синоним за презвитера, коначно преовладава за означавање монархистичког ауторитета. (...) Писац Дидаскалије, који је можда и сам бискуп, износи – поред комплетног портрета – поуке о разним бискуповим делатностима... вероватно оних са краја II века. Ако је портрет понешто идеализован, описане дужности су конкретне. Он је шеф заједнице и литургије. Кроји правду, мири завађене, доказује своју разборитост и доброћудност. Треба да брани веру – као и сиромахе. Укратко, место Бога је у цркви. ''Тако, о, бискупе, буди чист у свом деловању – закључује Дидаскалија – цени своју дужност, јер заузимаш место свемогућег Бога.'' A. G. Hamman, Рим и први хришћани, стр. 94, 98-99. Нагласак мој.
[52] Дела апостолска 20:28-31. Нагласак мој.
[53] 1. Тимотеју 1:3-7. Нагласак мој.
[54] Откривење Јованово 2:1, 4-5. Нагласак мој.
[55] Откривење Јованово 2:12, 14-16. Нагласак мој.
[56] Откривење Јованово 2:18, 20-21. Нагласак мој.
[57] Откривење Јованово 3:1-3. Нагласак мој.
[58] Откривење Јованово 3:14-17, 19. Нагласак мој.
[59] Јудин пољубац; Светогорска православна мисија, Световазнесењски манастир Есфигмен, Београд 2004. стр. 276-277. Нагласак мој.
[60] Дела апостолска 18:7. Нагласак мој.
[61] Дела апостолска 19:9. Нагласак мој.
[62] Римљанима 16:23.
[63] 1. Коринћанима 16:19. Нагласак мој.
[64] Колошанима 4:15. Нагласак мој.
[65] Јевсевије Поповић, Општа црквена историја, том први, стр. 422. Нагласак мој.
[66] Види у: 1. Царевима 1:50, 51; 2:28. О сврси постојања олтара и ''рогова'' на њему прочитати: 2. Мојс. 27:2, 29:12; 30:2-3; 37:25-26; 38:2; 3. Мојс. 4:7; 8:15; 9:9; 16:18.
[67] Мијач, Одзиви и дозиви, стр. 144. Нагласак мој.
[68] О овоме детаљно у поглављу: Поштовање светих икона.
[69] Јеротић, Старо и ново у хришћанству, Београд 2000. год. стр. 23.
[70] Јевсевије Поповић, Општа црквена историја, том први, стр. 638-639. Нагласак мој.
[71] Наведено дело, стр. 436. Нагласак мој.
[72] Божидар Мијач, Одзиви и дозиви, стр. 194. Нагласак мој.
[73] ''Тек у другом перијоду дознајемо у том погледу више, и по вестима из другог перијода у главном морао је већ у првом перијоду бити положен темељ ономе, што смо овај час навели и затим већ у другом перијоду у главном постојати све, што се од одећа у цркви данас употребљава; премда је нешто и касније придошло. И тако се, не од једном, него мало по мало дошло до овог система литургијских одећа или одежда.'' Ј. Поповић, Општа црквена историја, том први, стр. 677. Нагласак мој.
[74] Сви претходни подаци преузети су из ''Опште црквене историје'' Јевсевија Поповића, том први, стр. 676-684.
[76] Ј. Поповић, Општа црквена историја, том први, стр. 639.
[77] Д. Обрадовић, Сабрана дела, стр. 668.
[78] Наведено дело, стр. 687-688. Нагласак мој.
Нема коментара:
Постави коментар