''И по општем признању тајна побожности је велика: онај који се јави у телу, би оправдан у Духу, показа се анђелима, проповеди се многобошцима, свет у њега поверова, би узнет у слави.''
Прва посланица Тимотеју 3:16
Према учењу Православне цркве, Господ је осмислио да човеково спасење оствари тако што ће предати људима одређени број сакрамената тј. светих тајни, које би они требали да врше и да их се придржавају. Управо оне (свете тајне) представљају једини начин за задобијање спасења и вечног живота. Ево шта о томе читамо у једном православном уџбенику веронауке:
''Сав свет лежи у злу'', констатовао је још врло давно љубљени апостол Христов, св. еванђелист Јован (Јов. 5, 19). У том свету зла човек се налази као у бунару, на његовом дну, одакле вапије за спасењем. Сам је немоћан да се својим силама спасе док му неко са врха бунара не спусти конопац спасења за који ће се он, својом вољом, оберучке ухватити. (...) Свете тајне Цркве Христове (православне) су онај ''конопац'' који је Господ Исус Христос са небесних висина, из чисте и безграничне љубави према човеку, спустио у нашу долину плача да бисмо се ми, грешни људи, ухватили за њега и својим раслабелим силама, уз помоћ благодати Божје, изашли на светлост невечерњег дана Божјег.''[1]
Ових светих тајни у Православљу има седам, а то су: крштење, миропомазање, причешће, покајање (тј. исповест), свештенство, брак и јелеоосвећење. Лазар Милин о светим тајнама објашњава:
''Римокатолици имају такође свих набројаних седам светих тајни или сакрамената. Реформатори, Лутер и Цвингли, као и Калвин, свели су број светих тајни са седам на две, и то само крштење и причешће. Протестантски секташи, првенствено анабаптисти, а после и остали, избрисали су и те две свете тајне, прогласивши их за свештене обреде.''[2]
Дакле, према православнима, они и римокатолици имају ''целокупну Божију благодат'' зато што се држе свих седам сакрамената, протестанти се придржавају само две, а протестантски секташи (како Милин назива и еванђеоске хришћане у Србији и свету) негирају светотајинство било којем чину од малопре поменутих. Пре него што будем детаљно, на темељу Светог писма, објаснио све појмове које православни називају светим тајнама, желим да одмах ставим до знања својим читаоцима да се учење о сакраментима у овом облику нипошто не заснива на Библији него у потпуности на светом предању, тј. на учењу и тумачењима еванђеља од стране црквених отаца током векова.
- Порекло учења о седам светих тајни у Источној цркви
Као што је познато сваком проучаваоцу православног учења, у Источној цркви је током векова постојало веровање, да постоје још неке свете тајне поред ових седам које се данас званично признају. Такав је на пример монашки постриг (сечење косе, тј. шишање монаха приликом ступања у монашки ред).[3] Ипак, под утицајем римокатоличке теологије, Православна црква је усвојила поменути број сакрамената. Ево шта о овоме казује Ernst Benz:
''За православље је карактеристично да не познаје строго одређивање броја седам за сакраменте. Додуше, теологија Православне цркве касније, под утјецајем Римокатоличке цркве, преузела је број седам сакрамената. Међутим, православље у начелу не познаје строгу разлику између сакрамената и сакраментала, то јест црквених посветних чина, који нису у правом смислу сакраменти.''[4]
Овај аутор, такође, потврђује чињеницу коју заступају и еванђеоски хришћани (''протестантски секташи''), а то је да се учење о светим тајнама развијало постепено, током многих векова, уз различита мишљења црквених ауторитета о њиховом броју, тако да се тек хиљаду и двеста година после Христовог вазнесења на небо дошло до догме о сакраментима какву данас затичемо у православном и римокатоличком хришћанству:
''На одређени начин цјелокупна је сфера Цркве »мистериогена« те из своје каризматичне пунине може увијек стварати нове мистерије. Док је у старој цркви одређивање канона књига Новога завјета било завршено у IV. стољећу, фиксирање догме између V. и VII. стољећа, поједностављење литургије у VII. стољећу, дотле број сакрамената још није био утврђен све до краја првог тисућљећа – што је у сваком случају знак стваралачке животности у овој свери.
Један од великих учитеља Православне цркве, Дионизије Ареопагита (у VI веку после Христа, прим. И. С.), наводи у свом дјелу »О црквеној хијерархији« шест мистерија: крштење, еухаристија, потврда, свећенички ред, посвећење монаха и официј за мртве. Црквени научаватељ Иван Дамашћански спомиње два стољећа касније само два сакрамента: крштење заједно са припадајућом кризмом и еухаристију. Тек на Лионском сабору 1274. године грчки су теолози, у поводу расправе о сједињењу с Римом, прихватили број седам сакрамената, који је мало прије тога прихваћен у сколастичкој теологији Запада: крштење, потврда, еухаристија, покора, свећенички ред, женидба, болесничко помазање. И међу данашњим православним теолозима постоје многи који се не држе строго утврђених мистерија схемом од седам »сакрамената«, како их је назвала Римокатоличка црква, и који упућују на то да је много обухватнији опсег православних мистерија.''[5]
У управо цитираном и веома јасном наводу занимљиво је запазити и податак да је један од највећих православних теолога свих времена (поготово један од највећих и најзначајнијих теолога иконопоштовања), св. Јован Дамаскин, у овом погледу заступао много више протестантско него данашње православно гледиште – говорећи само о две свете тајне, крштењу и причешћу (вечери Господњој), а да су на списку Дионисија Ареопагита, два века раније, неке од данас признатих тајни биле изостављене а неке друге придодане – те да их је било укупно шест. Сматрам да су до сада наведене историјске чињенице више него довољне да докажу да се број ''светих тајни'' не темељи на Христовом и апостолском учењу, већ на мишљењима црквених отаца и одлукама каснијих сабора, и то тако што је на крају крајева број од ''седам сакрамената'' код православних преузет од, у то време анатемисане, Западне цркве.
Управо због тежине ових историјских аргумената, ми би данас могли да посумњамо и у тачност осталих навода православних што се тиче учења о светим тајнама. На почетку сам навео текст из ''Веронауке у кући'' који нас уверава да је број од седам светих тајни установио Христос и послао нам их са небеса као својеврстан ''конопац за спасавање'', а ми увидесмо да су тај конопац исплели црквени оци кроз векове, и на крају један његов крај задржали на Западу а други пребацили на Исток. Свето писмо ни на једном месту не помиње појам ''светих тајни'' а поготово не у вези оних религијских чинова или радњи на које се овај назив примењује у традиционалном хришћанству Истока и Запада. Ипак, иако у Библији не налазимо спомињање ''светих тајни''[6], неке тајне су ипак откривене. Шта нам апостоли казују о тајнама које се спомињу у Библији?
- Тајне које су споменуте у Библији
У Светом писму се на више места налази записана реч ''тајна''. Њена примена и контекст у којем се спомиње су различити. Постоје људске и божанске тајне. Када се нпр. у Старом завету, у књизи о Судијама 3:19, или пак у Причама Соломоновим 25:9, спомиње ова реч, она се односи једино на обичне људске тајне, тј. ствари које свако од нас поседује а не би желели да о њима сазна велики број људи. Ипак, у стиховима које ћу навести, лако се може увидети да су одређене чињенице или дешавања биле тајна за поједине људе или читаве генерације. Постоје свакако и Божије тајне које никада од стране људи неће моћи бити схваћене у потпуности, као што су тајанственост и чудесност Божијег вечног постојања, Његове неограничене моћи и осталих многобројних величанствених особина:
''Јеси ли се ти први човјек родио? Или си прије хумова саздан? Јеси ли тајну Божију чуо и покупио у себе мудрост?''[7]
''А кад би сам, питаху га за приче они који беху око њега с Дванаесторицом. И рече им: вама је дана тајна царства Божијег; а онима који су напољу све бива у причама, да »гледајући гледају и не виде, и слушајући слушају и не разумеју, да се не обрате и опроштено им буде«.''[8]
''Не желим, наиме, браћо, да вам остане непозната ова тајна, да не би мудровали по својој мудрости: један део Израиља је окорео – док не уђу сви многобошци, и тако ће се спасти сав Израиљ...''[9]
''А ономе који може да вас утврди по мом еванђељу и проповеди о Исусу Христу, по откривењу тајне о којој се вековима није говорило, а сад се јавила и кроз пророчка Писма...''[10]
''Да се њихова срца утеше и да сједињени у љубави дођу до свег богатства пуног разумевања, до познања тајне Божије, Христа, у ком је скривено све благо мудрости и знања.''[11]
''Ево вам казујем тајну: нећемо сви помрети, али ћемо се сви изменити, у моменту, у трен ока, кад затруби последња труба.''[12]
''Оданде читајући можете да разумете моје схватање у Христовој тајни, која у другим нараштајима није била обзнањена људским синовима као што је сада Духом откривена његовим светим апостолима и пророцима.''[13]
''»Зато ће човек оставити оца и мајку и прионуће уз жену своју, и биће двоје једно тело«. Ова тајна је велика, а ја говорим мислећи на Христа и на Цркву.''[14]
''А жена беше обучена у порфиру и скерлет и позлаћена златом и драгим каменом и бисерима, држећи у својој руци златну чашу пуну гнусоба и нечистоте свога блуда, на челу јој пак беше написано име, тајна: велики Вавилон, мајка блудница и гнусоба земаљских. И видех жену како се опија крвљу светих и крвљу Исусових сведока. И зачудих се веома кад је видех.''[15]
Као што можемо да уочимо у горе наведеним стиховима, појам ''тајне'' се углавном користи од стране библијских писаца приликом описивања учења о небеском царству, Христовој Цркви и васкрсењу мртвих. Такође, помиње се и будуће спасење израиљске нације као и настанак тајанственог Вавилона, који према многим еванђеоским тумачима представља материјално богату и од Бога отпалу, не на Библији већ на људским предањима основану цркву, која је у име заштите правоверја кроз векове прогонила праве Исусове следбенике и брутално их убијала.[16] Али ипак, оно што је уочљиво у готово свим стиховима које сам навео јесте апостолско истицање да су ствари о којима су писали биле тајна (тј. биле су сакривене) људима у прошлим временима, али да су престале бити тајном од тренутка њиховог објављивања кроз Христово еванђеље. Дакле, да поновим још једанпут, крштење, вечера Господња, брак и остале ''духовне институције'' које православни називају ''светим тајнама'' се у Новом завету таквим не називају. Додуше, морамо да признамо да, очигледно, напред поменуте установе некима заиста још увек представљају ''тајну'' и поред библијске јасноће, а из простог разлога њиховог неразумевања и сопственог духовног застрањења.
Прва од седам светих тајни коју ћемо проучити у овом поглављу јесте, наравно, света тајна крштења.
СВЕТА ТАЈНА КРШТЕЊА
''Спаситељ је рекао: ''ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у царство Божије'' (Јн. 3, 5). Пошто се Црква назива царством Божјим, а ''рођење водом и Духом'' је крштење, то онда значи крштење је почетни акт човековог спасења.''[17]
Иако смо прилично детаљно обрадили учење о крштењу у претходном поглављу – износећи библијске аргументе да оно не представља ''рођење водом и Духом'' те да није услов спасења, у овој целини бих желео да обратимо пажњу на још неке чињенице. Проучавајући ову ''свету тајну'' и детаље из православног учења о крштењу које нисам споменуо до сада, постаћемо још више уверени у сву њихову чудноватост и противречност библијској објави. Поред веровања да крштење представља обавезан услов спасења (јер по речима православних, иако су три римска капетана имала велику веру у Христа – само је један био спасен – тј. само онај које је био крштен а то је капетан Корнилије из Дела ап. 10. гл.)[18], у оквиру Источне цркве постоје још неке догме које су библијски неосноване. Наиме, изучавајући овај сакрамент и начин његовог обављања у традиционалном хришћанству Истока, уочићемо чињеницу да многи Срби, као и други православни народи, уопште нису крштени на правилан начин, те да стога њихово крштење и није пуноважно пред Богом (чак ни по православном обреду). Ево шта о правилном начину крштавања говори Лазар Милин:
''Правилан начин крштења је само онај који се врши трократним погружавањем у воду уз изговарање речи: ''Крштава се слуга Божји (име) у име Оца – амин, и Сина – амин, и Светога Духа – амин. (...) То је био начин крштења још од апостолског доба и Црква га чува до данас. Изузетак је био дозвољен само у два случаја. Ако је неко болестан па не може да уђе у воду него се крштава у кревету, онда може обливањем или прскањем. То су такозвани клиници, то јест они који су крштени лежећи у кревету. Други изузетак је такозвано крштење у крви. Ако неко, ко жели да се крсти, буде у томе спречен гоњењем, тако да погине за Христа пре него што се крсти водом и Духом, онда му се његово мучеништво урачунава као право крштење, јер је показао да може ''испити чашу коју је и Христос испио'' (Мат. 20, 22). (...) То су права и правилна крштења: погружењем или крвљу. Црква је одувек практиковала крштење погружењем у воду, о чему између осталог сведоче и дубоке крстионице у старим храмовима. Међутим, на западу се постепено почело обављати крштење обливањем, или чак прскањем. Црква (Православна, прим. И. С.) тај начин крштења не сматра правилним...''[19]
У књижици ''У шта верују православни хришћани?'' пише између осталог и следеће:
''У Православној Цркви крштење се обавља потпуним погружавањем у воду.''[20]
А владика Николај, наводећи једног древног црквеног оца, додаје:
'' 'Ко није крштен, не може се спасити, изузев мученика који и без воде (крштења) крвљу задобијају Царство Божје', каже св. Кирило Александријски.''[21]
Према управо наведеним изворима, према којима смо сазнали да је једини правилан начин крштавања онај који се врши трократним погружењем (уроњењем) у воду (а само у случају тешке болести обливањем или прскањем – и то у кревету болесника), да ли то значи да многи свештеници СПЦ у Србији не поштују ни своја канонска правила? Јер знамо да је највећи број Срба (а поготово од како је крштавање узело маха, од '90-тих година прошлога века) крштен обливањем воде на главу (и то бивајући сасвим здрав а не тешко болестан), на начин за који Милин тврди да га ''Црква не сматра правилним''? Са друге стране, Милин и владика Николај помињу и ''крштење крвљу'', иако такав појам не постоји нигде у Светом писму, нити се на њега на било који начин указује. У Библији су наравно забележени случајеви мучеништва због вере у Христа, какво је било нпр. убиство Стефана (Дела 7. гл.), апостола Јакова Зеведејевог сина (Дела 12. гл.) као и многих других безимених хришћана. Но, највероватније је да је највећи број њих у тренутку свога мучеништва већ био крштен водом на основу своје вере. А уколико се већ и десило да је неко био погубљен пре него што је био уроњен у воду (што је свакако могуће), такав би свакако био спасен за вечност, али не због ''крштења у крви'', већ због свог оправдања кроз веру у Христа Спаситеља.
- Примери спасења некрштених особа
Свето писмо спомиње пример човека који је био спасен а да није искусио ни водено крштење, нити пак мучеништво ради Христа (крштење крвљу), већ је страдао као разбојник и злочинац. Реч је, свакако, о једном од разбојника који су били распети са Исусом на брду Голготи. Пре него што нешто више кажем о овом догађају, послушајмо шта је г-дин Милин рекао против овог аргумента еванђеоских хришћана, којим они желе да оправдају свој став о томе да крштење није неопходно за спасење:
''А како је раскајани разбојник приспео у рај, а није се претходно крстио? Значи крштење ипак није неопходни услов спасења – кажу баптисти.
Разбојников је случај специјалан, и Христос нам тај случај није ставио за пример као неко правило кога се мора сваки хришћанин држати. Добро је покајати се, али није добро чекати последњи тренутак као разбојник на крсту. Осим тога ако разбојник није примио ''бању'' воденог крштења, није примио ни од кога ни проповед еванђеља, па би по баптистичком приговору требало онда рећи да се људи ето спасавају и без еванђелске проповеди. Ако из разбојниковог случаја изведемо закључак да крштење није услов спасења, као што то чине баптисти, онда из истог случаја можемо извести закључак да ни проповед еванђеља није услов вере и спасења, јер разбојнику нико није држао еванђелске проповеди. Зато разбојников случај треба оставити по страни као пример изузетно плодоносног, заправо чудесног, деловања Божје благодати.''[22]
Дакле, по Лазару Милину разбојников случај је специјалан, јер, шта више, доказује да за спасење (тобоже по баптистичкој логици), није потребно ни проповедање о вери у Христа Спаситеља. Свето писмо наиме јасно каже:
''Вера, дакле, потиче од проповеди, а проповед бива Христовом речју.'' (Римљанима 10:17).
Међутим, да ли уистину нико није проповедао овом разбојнику? Шта је било онда то што је у њему учинило окретање ка вери у задњим часовима живота? Истина је да је овај човек живео као безаконик и безбожник све до свога хапшења од стране Римљана. Такође, у првим часовима свога распећа он се ругао Христу заједно са другим распетим злочинцем и масом народа која се налазила у близини:
''Исто тако су говорили првосвештеници заједно са књижевницима и старешинама исмевајући му се: друге је спасао, себе не може да спасе; цар је Израиљев, нека сиђе сад с крста па ћемо веровати у њега. Уздао се у Бога, нека га сад избави, ако га жели; јер рече: Божији сам Син. А исто тако га вређаху и разбојници распети с њим.''[23]
''Христос цар Израиљев – нека сиђе сад с крста, да видимо и поверујемо. Вређаху га они што су били с њим распети.''[24]
Међутим, како је време одмицало, нешто се десило у срцу овог човека. Иако је и сам био у врло незавидној позицији, у време када га је живот полагано напуштао, овај разбојник је, будући да је био Израиљац по националности, призвао у сећање све оно што је од малена слушао о јеврејском Месији – кога су најављивали многобројни старозаветни пророци. Пошто је Исусово деловање било јавно, за њега су знали становници не само читаве Јудеје, Галилеје и Самарије, већ и житељи незнабожачких области, Декаполиса, Сирије, Феникије итд[25]. Иако неверан и неколико сати пре своје смрти, разбојник је увидео истину да је управо човек распет у средини, Исус из Назарета, онај Месија и Цар кога су Израиљци вековима очекивали. Ево како нас о овом догађају извештава еванђелист Лука:
''А један од обешених злочинаца хулио је на њега говорећи: зар ниси ти Христос? Спаси самога себе и нас. А други му одговори прекоревајући га: зар се ни мало не бојиш Бога – будући да си исто тако осуђен? И, ми смо праведно осуђени, јер примамо што наша дела заслужују; овај међутим није учинио ништа неумесно. И рече: Исусе, сети ме се кад дођеш са својим царством. А он му рече: заиста, заиста, кажем ти: данас ћеш бити са мном у рају.''[26]
Оно што јасно увиђамо јесте чињеница да је разбојник поверовао да је Исус небески Цар и Месија, говорећи: ''сети ме се кад дођеш са својим царством'', и то у тренутку када су и сами апостоли били изгубили веру. Истина је, наравно, да разбојнику није нико проповедао док је висио на крсту, али је истина и то да се он очигледно сетио ранијих проповеди о будућем Месији које је чуо у јеврејским синагогама, које је некада био посећивао. Повезујући проповедана пророчанства која је чуо, са оним што је сагледао у више него благословеном животу а сада и распећу, на дрвени крст прикованог Галилејца, могао је да закључи само једно. Исус из Назарета јесте проречени Месија и Цар Израиља, Спаситељ који на себе преузима сва безакоња грешног света.[27] Апостол Јован, у вези овакве вере појединца, изричито тврди у својој посланици следеће:
''Свако, ко верује да је Исус Месија, рођен је од Бога (...) Ово написах вама који верујете у име Сина Божијег, да знате – да имате вечни живот.''[28]
Начин на који је, дакле, разбојник спасен није никакав ''специјалан случај'' већ правило које говори о томе да се човек спасава пред Богом једино кроз веру у Христа Спаситеља и рођење од Бога, без икаквих својих заслуга, добрих дела или верских обреда, о чему смо уосталом довољно детаљно говорили у претходна два поглавља. Међутим, оно што није сасвим поштено од поменутог православног аутора јесте то што је од (неупућених) читалаца сакрио своје веровање у прави разлог спасења овог распетог а некрштеног човека. Као што ћемо се уверити, по учењу Источне цркве, поменути злочинац је био спасен из разлога што је самога Господа Исуса Христа био тиме задужио – док је овај још био беба у Маријином наручју. Ево шта нам о овом ''задужењу Христовом'' говори свето предање:
''Када праведни Јосиф, Пречиста Дјева и Богомладенац иђаху у Египат, њих у једном пустом месту нападоше разбојници и хтедоше да му узму магарца, на коме они ношаху нешто мало што им беше потребно за пут, а на коме покаткад и Мати с Дететом путоваше. Међутим један од тих разбојника, угледавши необично лепо Детенце, задиви се тако необичној лепоти и рече: Кад би Бог узео на себе тело човечије, не би био лепши од овог детета! – И нареди тај разбојник осталим друговима својим, да ништа не узимају од ових путника. Испуњена благодарношћу према овако великодушном разбојнику Пресвета Дјева рече му: ''Знај, да ће те ово Дете наградити дивном наградом зато што си Га данас сачувао''. Овај разбојник беше онај сами, који доцније, при распећу Господа Христа, би обешен на крсту с десне стране, и коме Господ рече: Данас ћеш бити са мном у рају (Лк. 23, 43). И испуни се пророчанско предсказање Божје Матере, да ће га ово Дете наградити. А име том благоразумном разбојнику беше Диомаз, док ономе другоме, распетоме с леве стране Господа, беше име Гестас.''[29]
Као што видимо, разбојник по имену Диомаз је био награђен спасењем зато што је некада давно поштедео од пљачке свету породицу и то због лепоте бебе Исуса. Христос је очигледно морао да спаси разбојника, јер га је тиме обавезала ''Пресвета Мајка Божја'' још док је Он био у пеленама. Већ смо раније говорили о томе да се спасење по делима, а поготово спасење због ''ранијег Божијег задужења'' нигде не научава у Библији и да је у суштој супротности са еванђелском поруком. Ипак, ово није и једини пример спашеног који није искусио било какво крштење (водом или крвљу). Примера има још, па чак и у самом светом предању, коме, по православнима, исто тако морамо веровати као и Божијој Речи. Догађај који је описан у наредном тексту, одиграће се за време страшнога суда, а потиче из визије коју је о њему имао преподобни Григорије из IX века:
''После ових, одвоји Господ са леве стране и оне који су били духовно слепи и који нису живели по вољи Божјој. На њима није било никаквог зла, били су скоро као праведници. И погледа Господ на њих, и не разгњеви се, него се разгњеви на родитеље њихове, зато што их нису просветили светим хришћанским крштењем. И рече Господ да им се да последње место на западу, и да наследе неки мали део вечнога живота, без гледања лица Божјег. А они завикаше: Владико и Господе, благословен си Ти и благ, и милостива срца. Ти си Господар од живота и смрти, узео си нас превремено из земаљскога живота, по некаквим чудним тајнама твојим. Но за једно Те молимо, опомени нас се, Господе! И Господ им дарова мало свога дара и добитка. То су била деца хришћанских родитеља која не понеше светога крштења. А сва беху једнакога раста.''[30]
Дакле, деца која нису била крштена, и која нису живела по Божијој вољи (значи то су била велика деца а не бебе), а ''личила на праведнике'' – добила су место у рају. Додуше, то је био неки ''западни крај раја'' где се наслеђује ''мали део вечног живота'' – без гледања Божијег лица, али ипак – рај је рај. Наравно, није потребно пуно мудрости и превелико познавање Светог писма да би се закључило да се не може бити у рају а наследити ''мали део вечног живота'' (јер ако је ''мали део'' онда није вечан), нити је могуће бити у небеском блаженству а истовремено далеко од Божијег лица. Такође је немогуће да неко ко не извршава Божију вољу стигне у рај, а да притом личи на праведника јер на њему нема никаквог зла. На праву збрку оваквих опречних изјава којим нам свето предање саопштава шта ће се збити на последњем суду, Библија даје веома конкретне одговоре. Најпре, сам Господ Исус, као и апостол Јован, казују да је немогуће ући у рај ономе који не извршава Божију вољу:
''Неће ући у царство небеско сваки који ми говори: Господе, Господе, него ко чини вољу Оца мога који је на небесима.''[31]
''А свет и жеља за њим пролази; ко пак твори вољу Божију остаје довека.''[32]
''И у њега неће ући ништа нечисто, ни онај што чини нешто гнусно и лажно, него само они који су уписани у Јагњетовој књизи живота.''[33]
Такође, виђење које је имао Григорије у деветом веку после Христа знатно се разликује од Јованове откривењске визије из првог века и по питању ''гледања Божијег лица''. Писмо наиме тврди да ће сви становници раја гледати Божије лице, и да ће Његово име бити записано на њиховим челима:
''И ништа више неће бити проклето. И престо Божији и Јагњетов биће у њему (у Небеском Јерусалиму; прим. И. С.), и служитељи његови служиће му, и гледаће његово лице, и његово име биће на њиховим челима. И ноћи неће више бити и неће им бити потребна светлост светиљке, ни сунца, јер ће их Господ Бог обасјавати и цареваће у све векове.''[34]
Ово виђење је, значи, не само опречно учењу Светог писма, него се противи и православној науци која говори о немогућности достизања раја од стране оних који нису крштени водом или крвљу, што нам на крају крајева доказује да је учење Источне цркве само себи контрадикторно.
Са друге стране, свето предање и православна наука нас извештавају и о могућностима да људи, када близу њих нема рукоположених свештеника који поседују светодуховску силу апостолског прејемства, а налазе се на самрти, могу да буду крштавани и од стране обичних верника (лаика):
''Крштење само вршио је погружењем у воду три пута, у име Оца и Сина и Св. Духа, епископ, презвитер или изузетно и субсидијарно и ђакон а у случају нужде, да не би нико од оних, који хоће да се у самртној опасности крсте, остао некрштен, могли су крстити и лајици.''[35]
Они други, који не би имали ту ''срећу'' да их крсти неко од верника – мирјана, а слутили су да им се ближи смрт, крштавали су сами себе у реци, излазили из куће по кишовитом времену – да би им се то урачунало уместо крштења или пак имали привилегију да их крсте сами анђели небески. Послушајмо неке извештаје из православног предања:
''Св. Дросида. Кћи цара Трајана. Би ухваћена са других пет жена где ноћу сакупља тела пострадалих мученика за Христа, и због тога од цара љуто накарана. Оних пет жена беху тешко мучене и најзад бачене у растопљен бакар, где душе своје предадоше Господу своме. А Дросида оста под строгом стражом царском. Но она избеже из двора и сама себе крсти у једној реци. После осам дана предаде душу своју Богу.'' (Охридски Пролог владике Николаја, 22. март);
''Св. муч. Луп. Овај свети муж беше слуга и св. Димитрија, војводе солунског. (...) Како Луп још не беше крштен, мада беше хришћанин, то се он мољаше Богу, да Бог некако устроји његово крштење пре смрти. Утом се изненадно проли вода из облака на светог мученика, и тако он прими крштење свише. После великих мука би посечен и пресели се у Царство небеско.'' (23. август);
''Св. муч. Филимон (...) Но када Филимон ступи пред идоле, наједанпут засија светлост хришћанске вере у срцу његовом и он се прекрсти. Потом изађе и поче викати: ''Хришћанин сам! Слуга Христа Бога живога!'' Чувши ово судија, насмеја се, мислећи да се Филимон подсмева хришћанима. Потом Филимон би мучен грозним мукама. Дажд с неба паде на њега и крсти га.'' (14. децембар);
''Св. муч. Конон Исавријски. Поучен би у вери Христовој и крштен у име Пресвете и Животворне Тројице од самога Архангела Михаила. И до саме смрти његове невидљиво га је пратио овај Архистратиг Божји.'' (5. март).[36]
Више је него непотребно на овом месту истицати да у првовековној хришћанској пракси уопште није било случајева да су верници крштавали сами себе, били крштени пљуском за време какве временске непогоде или руком анђела – који, према Господњем налогу датом апостолима[37], нису ни послати да то чине. Са друге стране, као да православнима није довољно то што заговарају небиблијско учење о крштењу, као и његово неправилно спровођење облевањем или прскањем водом, они допуштају да крштење буде обављено (у недостатку воде) и нечим што уопште не личи на материјални елемент у коме су обављана крштења у апостолском првовековном хришћанству. Ево шта читамо о могућим начинима крштавања у посебним хитним случајевима, када постоји опасност да неко умре без крштења (и отпутује у вечност без могућности спасења):
''Мало људи зна да у потреби, ако човек умире и постоји опасност од насилне или природне смрти, сваки мирјанин може да крсти. Он може то да обави са мало воде, или чак у недостатку воде са мало песка (!). Потребно је три пута облити (покропити или посути) главу са речима: ''Крштава се слуга Божји (ИМЕ) у име Оца, амин (облива) и Сина, амин (облива) и СВЕТОГА Духа, амин (облива)''.[38]
Овакви примери, које налазимо у оквиру Источне цркве, само доказују докле се све може стићи следећи наопака и небиблијска учења о ономе о чему су Христос и апостоли изузетно јасно говорили и писали.
У погрешно тумачење и схватање Библије од стране православних, а у вези онога што називају ''светом тајном миропомазања'', уверићемо се у наредној целини овога поглавља.
[1] Веронаука у кући, верско добротворно старатељство, четврто издање, Београд 1991. год. стр. 25. Нагласак мој.
[2] Лазар Милин, Црква и секте, стр. 299.
[3] Више о овоме у поглављу под насловом: Православно монаштво.
[5] Наведено дело, стр. 33. Нагласак мој.
[6] Јевсевије Поповић износи мишљење да су одређење радње које су спроводили хришћани у првим вековима – за време прогонстава, назване ''тајнама'' из разлога што се о њима није говорило јавно пред незнабошцима – који и онако не би исправно схватили њихово право значење. Из разлога што су хришћанска крштења, узимања вечере Господње и остале радње обављане на тајним хришћанским састанцима (у шумама, пећинама, катакомбама и сличним местима), из њиховог страха од прогонстава, могуће је да су и радње које су обављали, управо због тога, назване ''светим тајнама''. Види код: Ј. Поповић, Општа црквена историја, том први, стр. 437.
[7] Књига о Јову 15:7-8. Нагласак мој.
[8] Ев. по Марку 4:10-11. Нагласак мој.
[9] Римљанима 11:25-26. Нагласак мој.
[10] Римљанима 16:25-26. Нагласак мој.
[11] Колошанима 2:2-3. Нагласак мој.
[12] 1. Коринћанима 15:51. Нагласак мој.
[13] Ефесцима 3:4-5. Нагласак мој.
[14] Ефесцима 5:31-32. Нагласак мој.
[15] Откривење Јованово 17:4-6. Нагласак мој.
[16] Више о овој теми у поглављу: Црква која прогања.
[17] Милин, Црква и секте, стр. 300.
[18] Види у: Веронаука у кући, стр. 32.
[19] Милин, Црква и секте, стр. 300-301. Нагласак мој. У наставку овог текста Милин објашњава да Православље ипак сматра ''важећим'' и римокатоличко крштење обављено облевањем или шкропљењем (здравих особа као и клиника), уколико је извршено ''у име Оца и Сина и Светога Духа'', тако да не крштава поново католике који су се преобратили у православну веру. Међутим, очигледно је да нам овај аутор казује да се у Источној цркви не би смео да спроводи овакав вид крштавања верника, већ само трократним уроњењем у воду – што се, опет, супроти са свим оним што се по питању крштења православних свакодневно дешава у њиховим верским објектима. Према великим православним каноничарима и теолозима из ранијих векова, Теодору Валсамону и Матији Властару, сваки онај ко није крштен троструким погружењем у воду треба да буде крштен поново, што значи да његово раније крштење и није било крштење у правом смислу. (Види у: Јудин пољубац, Светогорска православна мисија, Световазнесењски манастир Есфигмен, Београд 2004. стр. 279.).
[20] У шта верују православни хришћани, Светило, стр. 7.
[21] На истом месту, стр. 33.
[22] Милин, наведено дело, стр. 306. Нагласак мој.
[23] Ев. по Матеју 27:41-44. Нагласак мој.
[24] Ев. по Марку 15:32. Нагласак мој.
[25] Види нпр. у: Ев. по Матеју 4:23-25; 15:21-28. Дела ап. 26:26.
[26] Ев. по Луки 23:39-43. Нагласак мој.
[27] Пророчанство пророка Исаије, садржано у 53. поглављу његове књиге.
[28] 1. посл. Јованова 5:1, 13. Нагласак мој.
[29] Јустин Поповић, Житија светих за 26. децембар, стр. 747-748. Нагласак мој.
[30] После смрти, Манастир Милешева, 1991. год. стр. 24. Нагласак мој.
[31] Ев. по Матеју 7:21. Нагласак мој.
[32] 1. посл. Јованова 2:17. Нагласак мој.
[33] Откривење Јованово 21:27.
[34] Откривење Јованово 22:3-5. Нагласак мој.
[35] Јевсевије Поповић, Општа црквена историја, том први, стр. 432. Нагласак мој.
[36] Нагласци на цитатима из Охридског пролога означени курзивом су моји.
[37] Види у: Ев. по Матеју 28:19-20.
[38] Свети кнез Лазар, бр. 4 [24], Призрен 1998. год. стр. 135. Нагласак мој.
Нема коментара:
Постави коментар