Укупно приказа странице

уторак, 12. октобар 2010.

ТРЕЋИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР и важна православна учења о Богородици

Теолошки спор који је довео до одржавања тзв. Трећег васељенског сабора, избио је на релацији међусобно супротстављених богословских школа Александрије и Антиохије и њиховог тумачења Светог писма и црквеног предања. У периоду за време и након смрти апостола, хришћанске цркве су биле посејане на различите локације у Римском царству, где су, мало по мало, почеле да потпадају под утицај нехришћанских идеологија и филозофских праваца. Различите филозофске идеје су извршиле уплив у хришћанску мисао те тако почеле да мењају изворно значење и тумачења библијских учења.
Ево шта о узроцима и пореклу спора између главних представника ове две школе, Несторија (из Антиохије) и Кирила (из Александрије), који је довео до одржавања поменутог сабора, каже Александар Шмеман у свом делу:

''Несторије и Кирило су припадали двама различитим правцима или двема ''школама'' хришћанске мисли, двама различитим начинима ''психолошког'' доживљавања самога Хришћанства, који су се формирали постепено и давно пре почетка христолошког спора. То су биле школе Антиохијска и Александријска. Разлике између њих тумачене су многим узроцима – различитим философским утицајима (Аристотеловог код ''антиохијаца'', Платоновог код ''александријаца''), супротстављањем семитског ''реализма'' јелинистичком ''идеализму'', разликама у религијским навикама и традицијама. У сваком случају, разлика се тицала управо приступа религији, првобитних интуиција при образовању свести. Са богословског аспекта, она се изражавала углавном у различитим методама тумачења Светога Писма. ''Антиохијци'' су се плашили алегорија, симбола, умножавања ''духовних значења'', свега онога што се тако богато расцветало већ код Оригена (Ориген је припадао александријској школи; прим. И. С.). Они су, пре свега, тражили буквални смисао, историјску тачност у разумевању текста, и тек онда изводили своје богословске закључке.''

Док су се, дакле, представници антиохијске школе залагали за буквални приступ тумачењу Светог писма, александријци су више нагињали ка продуховљавању и тражењу симболизма у библијским текстовима. Да бисмо прешли на проучавање верског учења које је заступао цариградски епископ Несторије, а против кога се подигао Кирило епископ александријски, и размотрили процес одржавања Трећег васељенског сабора, као и свих пропратних догађаја, морамо да се поближе упознамо са узроком који је до њега довео.
Један од главних учесника Другог васељенског сабора, епископ Диодор Тарски, као и његов ученик Теодор Мопсуетски, заступали су веровање које је подразумевало божанско порекло Исуса Христа, али ипак на другачији начин него што је то изложено на сабору одржаном у Цариграду 381. године. Наиме, насупрот учењу еп. Аполинара, чије је веровање на овом сабору било осуђено (а које је пропагирало веру у то да је Христос уместо људског духа поседовао божански Дух, тј. да није поседовао потпуну људску природу), епископи Диодор и Теодор су у првом реду истицали више Исусово човештво. Веровање ових епископа додатно је разрадио њихов ученик, најпре монах и презвитер из Антиохије по имену Несторије, који је од 428. године постављен на катедру цариградског епископа. Ево како је гласило учење Теодора Мопсуетског, кога је јавно проповедао еп. Несторије:

''Диодор Тарсијски нападајући мишљење Аполинарија, настојао је више да учврсти схватање о Христу, наглашавајући нешто више у њему Човека. Али његов ученик Теодор Мопсуетски – идући још даље, тврдио је да би сједињења природа у Христу само ограничавала Христово Божанство, при чему је, по њему, сједињење само спољашње, а не суштинско. (...) Дакле, Теодор је прихватао натприродно рођење Христа, али у њему види само човека Исуса, који се тек постепено сједињује са Логосом, кроз искушења и страдања, која трпи човек, а која он успешно савлађује ''Нека буде воља твоја'', поставши савршен тек у моменту Васкрсења.''

Дакле, учење Теодорово, као и Несторијево подразумевало је да Христос поседује, поред човечанске и божанску природу (природу Бога Логоса), али да ове две природе нису баш тако чврсто ''повезане'' једна са другом:

''...то је Несторије гледао, да стане на пут том учењу (учењу еп. Аполинара; прим. И. С.) строгим разликовањем Бога и човека у Христу, и док је доказивао потпуно божанство и потпуно човечанство у Христу, мислио је, да ће најбоље доказати тако, што је рекао: сасвим је нешто друго Бог Син, а сасвим нешто друго човек Христос... (...) Он је на тај начин из Христа направио два лица, божанско и човечанско лице, између којих је само врста непрестаног дотицаја.''

Управо из тог разлога, Несторију се чинило веома погрешним називање Марије мајке Господа Исуса Христа – Богородицом, јер људско биће (каква је Марија) није могло да роди Бога (Логоса) већ само човека Исуса. Због тога, предлагао је да се уместо термина ''Богородица'' – који је већ био ушао у богослужбену употребу – зарад јасног исповедања вере у потпуно божанство Христово (насупрот аријанцима и њима сличним који су то божанство и једносуштност са Оцем негирали), за Марију употребљава термин ''човекородица'' или у најбољем случају ''Христородица''. Но, на јавно исказивање оваквог става ког су заступали еп. Несторије и његов презвитер Анастасије, неки су реаговали препознајући у њему учење слично ономе које је заступао епископ Павле Самостатски из Антиохије (260-269 г. после Христа), чије је веровање било осуђено још у III веку. Несторије је своје противнике, који су дошли из редова свештенства и монаштва, прогнао из Цариграда, а они су своје уточиште нашли у Александрији, где је столовао веома угледни епископ Кирило. Они су пред њега изнели јеретичко вероучење које заступа Несторије, и на тај начин побудили александријског епископа на акцију – у циљу заустављања њеног ширења. Епископ Кирило је најпре, у тзв. ''Посланици монасима'' енергично иступио у одбрану термина ''Богородица'' – који је подразумевао веровање у утеловљење (оваплоћење) Бога Логоса и његово рађање у особи Исуса Христа од стране девојке Марије. Такође, у личном протесту упућеном цариградском епископу Кирило је апеловао на његово покајање и повратак правоверном исповедању:

''У Цариграду овај протест дочекан је са негодовањем. Тамо се још добро памтио тужан случај Златоустога: Епископа Цариградског кога је осудио – и то неправедно, не саслушавши га – сабор под председништвом Теофила Александријског, стрица Кириловог, а и сам Кирило је учествовао у тој осуди. То су биле године када су александријски Епископи настојали да стану на пут незаустављивом порасту црквеног утицаја Цариграда. А у престоници су се, не без разлога, многи бојали одлучног, преког и утицајног Кирила. Опет је богословски спор компликовала црквена политика.''

Резултат дописивања које је уследило између епископа цариградског и александријског, приликом кога је размењено неколико посланица у којима ни једна страна није желела да напусти своје ставове, било је састављање 12 поглавља (анатематизама) од стране Кирила, у којима он, без помињања Несторијевог имена, подвргава анатеми (проклетству) сваког ко не прихвата веровање у буквално оваплоћење Бога Логоса и његово рођење у особи Исуса Христа – Богочовека.
Будући да се целокупна ситуација све више загревала и постајала компликованија, уз настојања еп. Несторија да на неки начин свргне александријског епископа са његовог положаја и издејствује његову осуду сазивањем општег црквеног сабора, Кирило се писмом обратио римском епископу Целестину – надајући се његовој подршци. Пошто су западњаци, на челу са римским епископом још од раније били у завади са Несторијем, због испољавања његове подршке пелагијанцима (који су изазивали верске немире на западу Европе), а после детаљног изучавања Несторијевих проповеди од стране марсељског игумана Јована Касијана, сабор одржан у Риму 430. године је осудио учење цариградског епископа. Римски сабор је такође прописао да, након примања ове одлуке, Несторије има само десет дана да размисли о својим поступцима и веровањима и јавно их порекне. Након примања одлуке римског сабора, Кирило је у Александрији окупио своје епископе који су на локалном сабору сазваном том приликом такође осудили Несторијево учење. Документи са закључцима ових сабора били су послати цариградском епископу, као и његовим пријатељима на истоку – епископима Јовану Антиохијском, Јувеналију Јерусалимском и Акакију Веријском. Епископ Несторије је на примитак ових докумената овако реаговао:

''Еп. Несторије не прихвата одлуке та два синода, те у духу Кирилових Анатематизама, доноси својих 12 Анти-анатематизама, у којима, уз подршку еп. Јована Антиохијског и еп. Теодорита Кирског (Cyrrhus у Сирији), оптужи еп. Кирила за аполинарство. Тако је овај у почетку доктринаран спор о природама у Христу, прерастао у идеолошки сукоб у целој Цркви, те цар Теодосије II Млађи (408-450) одлучује да сазове општи сабор целог епископата, посебно упућујући позиве странама у конфликту.''

Велики црквени сабор је био сазван за 7. јун 431. године у граду Ефесу, на дан када се прослављао ''дан силаска Светог Духа на апостоле''. Према мишљењу православних богослова, овај град није изабран случајно. Наиме, култ поштовања Богородице, тј. Мајке Божије је био посебно присутан у Ефесу, у коме је пре V века већ постојао храм њој посвећен, а и према црквеном предању Исусова мајка је одређени период живота у њему провела. Почетак сабора је каснио више од две недеље из разлога кашњења многих епископа. Нажалост, ово заседање није протекло у духу толеранције и међусобног уважавања, већ како се и очекивало, у крајње непријатељском и свађалачком расположењу.
Међу првима су, пре заказаног датума, на сабор који је требао да се одржи у главном ефеском храму ''свете и велике цркве зване Марија'', стигли Несторије са делом својих присталица, као и Кирило са својим епископима. Након више од две недеље чекања на епископе који су каснили, Кирило је самоиницијативно отворио саборско заседање:

''22-ог јуна 431. године уз председавање Александријског патријарха Кирила у главном храму у Ефесу отворен је сабор не мање од 160 епископа, углавном из Александрије, Јерусалима, Палестине и Илирика. Несторијеве присталице, 68 епископа, протествовале су против отварања сабора пре доласка Јована Антиохијског. Протест је подржао и императорски чиновник Кандидијан.''

Иако је био присутан у Ефесу са својим истомишљеницима, Несторије је три пута одбијао да се појави на сабору и на тај начин одговори на позиве који су му били упућени. Он једноставно није желео да се појави на сабору на коме би, са својим присталицама, био у мањини, већ је чекао пристизање својих пријатеља – сиријских епископа. Но, без обзира на Несторијев изостанак, као и противно вољи царских чиновника који су били задужени за праћење рада сабора, окупљени епископи, на челу са еп. александријским Кирилом, осудили су, свргли и анатемисали цариградског епископа, његово учење као и све његове присталице:

''Несторије је осуђен као јеретик, хулник и искључен је из црквене заједнице. Оци су осуду изрекли једногласно: ''Сви проклињемо (анатемишемо) посланице и Несторијево учење; јеретика Несторија сви проклињемо, сва васељена проклиње безбожно Несторијево учење. Оне који опште са Несторијем, сви проклињемо; сви проклињемо безбожна Несторијева учења; ко не проклиње Несторија, нека је проклет.''

''Цео град је био за Кирила. Када су касно ноћу, пошто су осудили Несторија, изашли из храма у коме су заседали, епископе је дочекала огромна маса света са упаљеним бакљама и победоносно их пратила до њихових кућа.''

Тек након доношења главне одлуке због које се Кирилов сабор и састао, а то је била расправа т.ј. осуда Несторија и његовог учења, у Ефес је приспео и караван архијереја са Истока, предвођен еп. антиохијским Јованом. Ево како историчар Јевсевије Поповић описује ситуацију насталу након пристизања Несторијевих пријатеља – источних епископа:

''Кирил пошаље једну депутацију од епископа пред приспеле колеге из Антиохије, али састанак те депутације и оних, које је имала поздравити, беше веома непријатељски. Узајамно се обасипаху укорима и растадоше се као непријатељи. Јован се не хтеде прикључити синоду, који је по његову мишљењу поступио сасвим некоректно. Он је са својим епископима одржао други синод, на коме су Кирил и Мемнон (епископ града Ефеса, прим. И. С.) због неправедног, незаконитог и насилног поступка збачени, а сви, који с њима држе, екскомуницирани.''

Након међусобних збацивања и анатемисања, оба сабора, и онај Кирилов и онај Јованов поднели су цару Теодосију извештаје, а то је учинио и Кандидијан, царски службеник. Наравно, свака од страна се трудила да у свом извештају себе прикаже у што повољнијем светлу. Иако је све до сабора цар Теодосије поклањао своје симпатије Несторију, у току самога заседања његов став се, под притиском јавности, променио. Маса света у Цариграду и Ефесу која је подржавала Кирила и називала Марију Богородицом, наступала је против Несторија који је негирао учење о истинском утеловљењу Бога Логоса и његово рођење у личности Исуса Христа. Након што је цар примио сва три извештаја, одлучио је да испоштује одлуке оба сабора. Он је потврдио одлуке о збацивању Несторија – које је донео сабор Кирилових присталица, као и одлуку о збацивању Кирила и Мемнона, и то тако што је сву тројицу бацио у затвор. Но, после дужег преговарања са присталицама оба табора, Теодосију се учинило да је добро да ослободи Кирила и Мемнона, а Несторија одагна у прогонство у Египат (где је и умро 440. године у изолацији, окружен присталицама еп. Кирила).
После свргавања еп. Несторија са цариградске катедре и повратка Кирила са својим епископима у Египат где је уживао велику популарност и подршку народа, уследио је и повратак у своје земље и епископа са истока, који су до краја сабора остали у непријатељству са египатским епископима:

''Епископи предвођени Јованом Антиохијским, по одласку из Ефеса, на путу, у Тарсу, а потом и у Антиохији, одржали су сабор на коме је донета одлука да се протествује против Несторијевог свргавања; уз то, била је потврђена и одлука о свргавању светог Кирила.''

Биле су потребне читаве две године честих контаката између александријског и антиохијског епископа ради превазилажења великог раскола. Као посредник између две сукобљене стране нашао се еп. емески Павле (из Палестине) који је са успехом завршио своју мисију, тако да се на крају главнина сиријских епископа прикључила осуди Несторија. Ипак, иако се већи део сиријских епископа придружио у Несторијевој осуди, не мали број њих је остао да брани становишта и веровања бившег цариградског епископа. Ови епископи су, након масовног свргавања које су доживели од стране власти, бивајући под прогонством својих неистомишљеника, морали да беже даље на исток – у Персију. Мало по мало, ови несторијанци су извршили потпуни утицај на цркву у Персији, тако да је она у целости постала несторијанска. Ова и оваква персијска црква извршила је даљи продор на исток – у Индију, тако да су на тло ове земље хришћанство најпре донели несторијанци. Ове хришћанске цркве су се дуже време одржале на поменутим просторима као напредне, а њихови остаци постоје и данас под истим древним именима.
На Трећем васељенском сабору донето је укупно девет канона.

- Трећи васељенски сабор и православно учење о Богородици

Као што смо могли да уочимо током прегледа догађаја који су се одиграли на сабору у Ефесу, једна од кључних тема је била, поред дефинисања учења о богочовечанској природи Исуса Христа, и учење по којем је Марија званично почела да се назива Мајком Божијом, односно Богородицом. У нашем ранијем проучавању теме о Богородици, у оквиру поглавља ''Блажена Марија или царица небеска'', аргументовано смо потврдили да се овакви термини не употребљавају од стране Христа и апостола у Новом завету. Но ипак, иако рани хришћани очигледно нису Марију називали Богородицом (а управо такав однос према њој им се приписује православним светим предањем), током малопређашњег проучавања смо приметили да је почетком V века овај израз ипак био прилично раширен у ондашњим црквеним круговима. Доказ за то да термин теотокос (Мајка Божија или Богородица; она која је родила Бога) није измишљен и уведен у црквену праксу тек на сабору у Ефесу, већ да је постојао и раније – доказује се и тиме што је Несторије протествовао против њега, као и то да га је Кирило ватрено заступао (и то све пре одржавања ефеског сабора). Но, поставља се питање, који је био разлог који је довео до увођења овог небиблијског термина у речник ондашњих цркава?
Као што смо се уверили у ранијим проучавањима, у току послеапостолске епохе су настајали многи верски покрети предвођени неким епископима или презвитерима, који су одрицали божанство Исуса Христа, као и чињеницу да се Он, као потпуни и савршени Бог у телу родио од стране девице Марије. Очигледан пример погрешних веровања по овом питању затекли смо нпр. код Арија (чије је веровање подразумевало одрицање једносуштности Оца и Сина). Управо због чврсте одлучности неких од црквених вођа ондашњег времена (еп. александријског Атанасија, на пример), који су заступали веру да је Христос у исто време био и потпуни Бог и потпуни човек, те да је као такав и зачет силом Светог Духа и рођен од девице, у први план је избила потреба да се ово веровање снажније утврди. Термин ''Богородица'' тј. ''Мајка Божија'' – који би се увео у црквену употребу, а који би се односио на Марију Исусову мајку, чинило се, био је веома подесан за решење различитих спорова насталих по питању погрешних учења о природи Господа Исуса Христа. Јер, уколико би термин ''Богородица'' постао општеприхваћен, онда би било јасно да нико више не би могао да заступа веровање да Исус није Бог. Овај назив је, дакле, јасно дефинисао веру ''правоверне Цркве'' у потпуно и стварно богочовештво Исуса Христа, тј. у његово рођење као Савршеног Бога у телу.
Према православном аутору, протојереју Радомиру Поповићу, св. Атанасије Велики са почетка IV столећа био је један од првих црквених ауторитета који је употребио израз ''Мајка Божија'', а на њега се, по истом питању, у својој ''Посланици монасима'' позвао и његов (не директни) наследник на катедри, еп. Кирило поводом сукоба са Несторијем . Разлог коришћења овог термина од стране еп. Атанасија је веома јасан. На његову употребу га је натерало Аријево порицање Христовог божанства, као што је касније натерало и Кирила који се супротставио учењу тадашњег цариградског епископа. Ипак, према православном аутору Шмеману, употреба речи ''Богородица'' у то време није имала за циљ прослављање и узвисивање Марије (онакво какво данас постоји у Православној и Римокатоличкој цркви) већ одбрану веровања у богочовештво Христово:

''Међутим, изразом ''Богородица'' још пре икаквих богословских прецизирања, Црква је изражавала своју веру у апсолутно јединство Бога и човека у Христу (тако да се све што се говорило о човеку говорило и о Богу и обратно), своју веру у апсолутни смисао јеванђелске тврдње. - ''И Слово поста плот''.

Међутим, како је управо у то време (од IV века надаље), као што смо могли да прочитамо у текстовима Ernsta Benza , дошло до значајнијег утицаја култа богиње Мајке (царице небеске) којег су у Цркву унеле масе необраћених а покрштених пагана, и његовог стапања са ''култом Богородице'', тако је, мало по мало, о Марији – мајци Господа Исуса Христа почело да се верује оно што Црква у ранијим вековима није познавала. И, као што смо управо увидели, иако је мотив увођења назива ''Мајка Божија'' (Богородица) у хришћанску терминологију био (донекле) исправан и оправда(ва)н одбраном учења о богочовештву Христовом, веровање о Марији које је проистицало из оваквог њеног називања није било ни мало у складу са Библијом. Било би значајно да нагласимо да је и у I веку нове ере, још за време апостола, било много оних који су јавно порицали Христово божанство као и његово рођење од девице, али писци новозаветних књига нису посегли за употребом назива као што је ''Мајка Божија'' – не би ли, тобож, одбранили божанство Христово. Наравно, било им је познато да Бог нема и не може имати мајку. У Новом завету Марија се, као што смо се раније уверили, назива само по имену, уз додатак да се ради о ''Исусовој мајци'', тј. о ''Марији, мајци Јакова и Јосије'' - познатих учитеља прве Цркве.
Да бисмо се још боље упознали са посве небиблијском (боље речено – противбиблијском) науком о Марији коју заступа Православна (и Римокатоличка) црква, а која се развила током векова у складу са употребом назива Богородица (Мајка Божија), навешћемо још неке текстове из православне литературе. Након тог навођења, на њих ћемо дати и библијски одговор.

- Важна православна веровања о Исусовој мајци Марији

Једини текст којег православни богослови имају на располагању да би потврдили да и сама Библија назива Марију Богородицом, налази се у ев. по Луки. Он описује сусрет две труднице, Јелисавете – мајке Јована Крститеља и Марије – Исусове мајке:

''У оне дане Марија уста и похита у горски крај у један Јудин град, па уђе у Захаријину кућу и поздрави Јелисавету. Када Јелисавета чу Маријин поздрав, заигра дете у њеној утроби, и напуни се Духа Светога Јелисавета, те повика из гласа и рече: благословена си међу женама и благословен је плод утробе твоје. И откуд ми то да мајка мога Господа дође к мени? Јер гле, кад глас твога поздрава дође до мојих ушију, заигра дете од радости у мојој утроби. И блажена је она која је поверовала да ће се испунити што јој је Господ рекао.''

Дакле, као што видимо, на овом месту Јелисавета назива Марију Господњом мајком. По логици православних, то је довољан доказ да буде названа Мајком Божијом (Богородицом). Одговарајући на постављено питање: ''Где то Свето писмо назива Деву (Марију) Богородицом?'', Јустин Поповић наводи неколико новозаветних примера, и то: називање Исуса Христа Господом од стране анђела након његовог рођења у Витлејему (Лк. 2:11); говор ап. Петра из Дела ап. 10:36 у коме он каже за Христа да је он ''Господ свима''; као и малочас наведени поздрав Марији од стране Јелисавете. Након помињања ова три примера (из којих једино што можемо да уочимо јесте да Христос бива називан Господом), ава Јустин завршава речима:

''Ко би толико безуман био, да не жели да са Еванђелистима назива свету Деву Богородицом?''

Питање је, дакле, веома јасно! Међутим, и поред сазнања о Исусовом преузвишеном Господству, и простог називања Марије мајком Господа Христа (где је нагласак свакако на Господу а не на његовој мајци), ми поново, ни у једном од ових текстова не можемо да прочитамо изразе ''Богородица'' или ''Мајка Божија''. Уколико би православни хтели да библијски потврде правилност употребе напред наведених термина – морали би да нам покажу где се то они наводе у Библији? Због чега и сама Јелисавета није узвикнула пред Маријом: ''и откуд ми то да Мајка Божија дође к мени?'', већ се изразила ипак другачије? Непогрешиви Господ је сасвим сигурно, надахнувши Духом Светим Јелисавету приликом поздрава упућеног Марији (Лк. 1:41), намерно избегао употребу речи ''теотокос'' (Мајка Божија), знајући да ће се из ње, у будућности, изнедрити разна погрешна веровања. Уосталом, и сами апостоли, хронолошки око 50 и више година после овог Јелисаветиног поздрава, приликом описивања догађаја из живота Исуса и његових најближих сродника, избегавају да Марију назову ''мајком Господњом'', већ је у еванђељима називају просто ''мајком Исусовом''. Дакле, и поред чињенице коју су свим срцем заступали, а која гласи да је Марија родила Бога у телу! Но, уколико ипак попустимо пред наваљивањем православних да Јелисаветино помињање ''мајке Господа мојега'' даје оправдање да Марију називамо Мајком Божијом, онда би, ваљда, по истој тој логици било слободно да нпр. Јакова, кога ап. Павле у посл. Галатима 1:19 назива ''братом Господњим'' – назовемо ''братом Божијим'', или пак да њега заједно са Јудом, Симоном и Јосифом (Јосијом), које Павле у 1. Кор. 9:5 назива ''браћом Господњом'' – назовемо ''браћом Божијом''!?! Но, апостоли се ни на једном месту нису усудили да напишу овакве називе, иако би, следећи малочас помињану логику, имали на то право. Да је термин ''Богородица'' тј. ''Мајка Божија'' много више филозофски него теолошки, те да је хришћанству непотребан и сувишан, на крају крајева доказује и чињеница да га нису употребљавали ни апостоли а ни њихови наследници у наредним столећима. Уосталом, и само инсистирање православних на употреби овог термина може у почетку да нас збуни (све док не сазнамо за остала њихова веровања о Богородици – која ћемо мало касније детаљније споменути), а поготово из разлога што они ипак имају правилну представу о томе каква је била права природа утеловљења и рођења Спаситеља од стране девице Марије. Послушајмо дакле шта, овога пута сасвим исправно и у складу са Библијом, о природи утеловљења Бога Логоса казује ава Јустин:

''Света Дева јесте и назива се Богородицом не у том смислу да је Господа Христа родила по Божанству његовом, или дала биће и постојање његовом Божанству, јер је његово Божанство вечно и беспочетно, него у том смислу, да Га је родила по човечанству, јер рођени од ње, у самом зачећу и рођењу од ње био је, као што и увек јесте, истинити Бог. (...) Јер ми говоримо да је она родила Бога, не сматрајући притом да је Божанство Логоса добило од ње почетак своме бићу (...), него држећи да је сам Бог Логос, који је пре векова ван сваког времена рођен од Оца, и беспочетно и вечно постоји са Оцем и Духом, у последње дане ради нашег спасења обитавао у њеној утроби, и неизменљиво се оваплотио од ње и родио.''

Управо из овог текста увиђамо због чега су апостоли избегавали да, иако верујући у божанско порекло Исуса Христа (оваплоћење Бога Логоса), назову Марију ''Мајком Божијом''. Марија је, дакле, Исусу Христу подарила само људску природу (коју је и сама поседовала) без имало могућности да роди или да било шта придода његовој божанској природи. Према малочас цитираном казивању Јустина Поповића, сагласно са учењем Светог писма, Бог Логос је у вечности рођен од Бога Оца (и у том смислу није имао ''божанску мајку''), а у времену оваплоћен и рођен по људској природи од земаљске мајке (без да је имао земаљског оца). На тај начин схватамо да Исус Христос у погледу свога божанског рођења није имао мајку, нити је по човечанском рођењу имао оца – па сагласно томе, иако је родила Бога у телу, Марија га је родила само по људској природи – а не по божанској. Стога, исправно закључујући и слажући се са терминологијом која се користи у Светом писму, сматрамо да је потпуно исправно Марију називати само оним изразима како су то чинили и њени хришћански савременици – говорећи о њој као о ''мајци нашег Господа Исуса Христа'' (Лк. 1:43), или пак, једноставно, као о ''мајци Исусовој'' (Јн. 2:3; Дела ап. 1:14), избегавајући називе који су уведени у каснијим вековима!

- Благодатна – Маријино небеско име?

Поред прилично веште манипулације библијским текстовима који се односе на Господство Христово, а поготово оног из Лк. 1:39-44 који се односи на оправдавање употребе термина ''теотокос'' (Мајка Божија) у оквиру Источне цркве, поједини православни богослови врше и извесна прилагођавања еванђелских текстова приликом превођења са грчког језика, да би тако сачињени преводи одговарали њиховом учењу о Богородици. Такав је случај и са преводом Новог завета којег је сачинила комисија Светог архијерејског синода СПЦ, који садржи одређене нејасне термине, а који се, у исто време, не налазе као такви (и са таквим значењем) у оригиналном грчком тексту. Један о таквих термина јесте и реч ''благодатна'' – особина за коју се тврди да ју је Марија поседовала, иако на први поглед није баш најјасније шта она означава. Ево како гласи тврдња коју износи Јустин Поповић по овом питању, а потом и како гласи текст Новог завета из малочас поменутог званичног превода СПЦ:

''Нема сумње, Пресвета Богородица је оно што и Њен Божански Син, јер нам је Благодат родила, и сама ''Благодатна'' постала. (...) Небеско име Пресвете Богородице јесте ''Благодатна''. Њега је од Трисветог Божанства донео свети Архистратиг Небеских Сила Гаврил. То је њено Еванђелско име.''

''И ушавши к њој анђео рече: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама! А она видјевши га, уплаши се од ријечи његове и мишљаше: какав би ово био поздрав? И рече јој анђео: Не бој се, Марија, јер си нашла благодат у Бога.''

Као што можемо да уочимо, део поздрава упућеног девици Марији био је и ''радуј се благодатна''. На овај начин, употребљавајући исти израз, што се тиче превода Новог завета на српски језик, овај стих је превео још само Вук Караџић (који није познавао грчки језик нити је са њега преводио). Сви остали преводиоци (међу њима и неки уважени православни богослови) превели су овај поздрав много јасније и више у складу са грчким изворником. У даљем тексту ће нам постати много јасније због чега је прецизно превођење овог поздрава тако важно. Наведимо најпре досадашње српске преводе Новог завета, што се тиче стиха из ев. по Луки 1: 28.

''И ушавши к њој анђео рече: радуј се благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама.'' (Вук Караџић);

''И уђе к њој и рече: Здраво, ти која си стекла милост Божју, Господ (је) с тобом!'' (др Димитрије Стефановић);

''И ушавши к њој анђео рече: радуј се ти што си стекла милост, Господ је с тобом [благословена си међу женама].'' (др Емилијан Чарнић);

''Када је дошао, анђео јој рече: - Радуј се, ти која си нашла милост! Господ је с тобом!'' (др Александар Бирвиш);

''Дошавши к њој, рекао је: ''Радуј се ти којој је исказана милост! Господ је с тобом!'' (мр Мирослав Живковић);

Као што можемо да уочимо, већина преводилаца овај стих преводи тако да се у њему подразумева да је Марија ''стекла милост'' од Бога, тј. да се Бог баш на њу смиловао што се тиче будућег рођења Спаситеља. Морамо да се сложимо са тиме да је бити земаљска мајка вечног Сина Божијег веома благословено стање. Мајка Спаситеља је могла да буде само једна од свих милијарди жена које су до сада живеле на земљи. Међутим, библијски текст јасно указује на то да Марија ничим није заслужила да роди Христа (дакле, то није био плод њених добрих дела, односно њених заслуга) – већ резултат Божије милости и Његове суверене одлуке. То доказују и речи анђела који је два пута поновио да је Марија ''нашла милост у Бога'', тј. да се Бог на њу смиловао. Свето писмо, наиме, каже да ''ако је по милости, онда није по делима, јер милост већ не би била милост.'' Ипак, и поред јасноће библијског текста, православни (и римокатолици) су својим ''светим предањем'' овом тексту придодали сасвим другачије значење и у еванђеље учитали оно што тамо никако не пише. Погледајмо наиме шта све стоји у ''Догматици православне цркве'', а што се тиче њеног веровања у особу ''Мајке Божије'', тј. Исусове мајке Марије. Текстове које ћу сада навести највећим делом нисмо помињали нити разматрали у поглављу ''Блажена Марија или царица небеска?'':

''Црква се не може ни замислити ни постојати без Свесвете Мајке Спаса Христа. Пресвета Богородица је Црква и Црква је Пресвета Богородица. Када се рекне ''Богородица'', тиме се обухвата сва идеја Цркве, јер се именом Богородица у личности Приснодјеве Марије изражава сва божанска тајна личности Исуса Христа. Да, да, да: без Пресвете Богородице нема Богочовека = нема Спаситеља = нема Цркве = нема спасења = нема обогочовечења = нема отројичења. И сав се свет претвара у најбесмисленији ужас, а човек – у најстраховитији пакао, пакао, пакао. Пресвета Богородица је Мајка Бога, Мајка Богочовека, и тиме Мајка Цркве, јер је Мајка тела Богочовекова. А тело Богочовеково је Црква. По бесмртној благовести Св. Кирила Александријског: Пресветом Богородицом су ''утврђене цркве по целој васељени''. И уз то још долази и ова истина: Богородицом се остварује спасење, јер је Она: ''радионица нашег спасења (...).''

''Господ Христос и његова чудесна Богомајка су за молитвено осећање Православне Цркве два нераздвојна бића. Спасоносни искупитељски подвиг Господа нашег Исуса Христа нераздвојан је у православном осећању и сазнању новозаветне вере од пресвете, пречисте, преблагословене, славне Владичице наше Богородице и Приснодеве Марије. (...) Она је Спаситеља родила, и тиме сама спасење света постала. (...) Она је постала мост којим се прелази из смрти у живот. (...) Она је не само пакао умртвила него и двери раја отворила. (...) Но не само то, него је она и рај постала, у коме је дрво живота – Господ Исус. (...) Ко кроз њу уђе спашће се. (...) Она је непоколебиви стуб Цркве. (...) Она је једино Безгрешног родила, зато је и безгрешна постала. (...) Родивши свемилостивог Бога и Господа Христа, Пресвета Богомајка је и сама постала свемилостива. (...) Она све може, јер је родила силног у моћи Христа. (...) Поставши Мајком милостивог Господа, она је и сама постала ''извор милости'', ''бездан милосрђа''. Њена милостивост је неизмерна. (...) Родивши Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, света Богородица је и сама постала ''спасенiе рода христiанскаго''. (...) Она је за православне: једина помоћ, једина нада, једина похвала. (...) Преблагословена Богородица је: небо на земљи. (...) Узимајући ''време'' за вршење свете Литургије, свештеник се обраћа Пресветој Богородици као ''спасењу рода хришћанскога''. (...) У најважнијем моменту свете Литургије, по освећењу светих Дарова, ми се најпре молимо њој, и величамо је што нам је родила Бога. (...)
Пошто Пресвета и Свемилостива Богомајка обухвата сав живот православног хришћанина, то јој се ми, после причешћа, обраћамо дивном захвалном молитвом: Пресвета Владичице Богородице, видело помрачине душе моје, надо, заштито, прибежиште, утехо, радовање моје, благодарим ти што си ме недостојног удостојила да будем причасник пречистога Тела и пречасне Крви Сина твога. Но ти, која си родила истинито Видело, просветли духовне очи срца мога; ти, која си родила извор бесмрћа, оживи ме умртвљеног гресима; ти, која си нежно-милостива Мајка милостивог Бога, помилуј ме и дај ми умилење и скрушеност у срцу, и смиреност у мислима мојим, и повратак из ропства помисли мојих, и удостоји ме да до последњег даха свог неосуђено примам светињу пречистих Тајни, на исцељење душе и тела; и подај ми сузе покајања и исповести, да бих те певао и славио у све дане живота свог, јер си благословена и прослављена вавек. Амин. (...)
Она је мајка Бога, и отуда мајка свега божанског, свега светог, свега небеског, свега најбољег. Од свега доброг, она је најбоља; од свега светог, она је најсветија; од свега чистог, она је најчистија; од свега дивног, она је најдивнија. Она је најпунији образац свега најбољега. Јер кад је кроз њу Бог ушао у свет, у човека, како да кроз њу не уђе у човека све што је Божје, све што је небеско, све што је бесмртно, све што је вечито, све што је блажено?''

Коментаришући римокатоличко учење о безгрешном зачећу ''Пресвете Богородице'' које Православна црква сматра погрешним, и дајући на њега ''правоверни'' одговор, ава Јустин додаје да и православни верују у Маријину безгрешност, само на другачији начин:

''Верна богооткривеној истини о свеопштој наследности првородног греха апостолска Црква Православна осуђује и одбацује римокатоличко учење о непорочном зачећу свете Деве Марије, и исповеда да се она зачела и родила природним путем од светога Јоакима и свете Ане, што значи да је њено зачеће подложно првородном греху. (...) Истина, Православна Црква још из дубоке старине назива у својим богослужбеним књигама свету Богородицу: пресветом, пречистом, преблагословеном, преславном, пренепорочном, и у суперлативу јој приписује све што је најбоље, најчистије, најсветије, најдобродетељније. Али све то Православна Црква не односи на отсуство првородног греха у светој Деви, него на отсуство личних грехова у њој, од којих је она била слободна после силаска Светога Духа на њу и зачећа Господа Исуса. Због силаска Светог Духа на свету Деву и због зачећа Спаситељевог, и од зачећа, она је постала слободна од личних грехова. Зато што је родила једино Безгрешног, она је и сама постала у једном смислу безгрешна, то јест без личних грехова, а није била безгрешна у том смислу да је сама била рођена без првородног греха.''

''После Господа Христа – Свеблаговести, прва Благовест, прва свеблаговест? Пресвета Богородица! Јер Она у потпуности остварила Еванђеље Христово: и зато једина безгрешна у роду људскоме после Једино Безгрешног. Иако рођена са првородним грехом, Она је била слободна од сваког личног греха својим врлинским животом и слободном вољом. А то постала својом надхерувимском чистотом, светошћу, безгрешношћу. Зато Она после Бога – најбожанственије, најчистије, најсветије, најмилостивије, најсавршеније биће. (...) Пресвета Богородица – једино свесавршено људско биће после Богочовека Господа Христа.''

О своме веровању у телесно васкрсење Марије, Исусове мајке, које (као што смо већ проучили раније у посебном поглављу) ни једном једином речју није описано у Светом писму, православно предање нас обавештава на следећи начин:

''Светопредањска богочовечанска истина Цркве о Пресветој Богородици укратко је ово: као Адамов потомак, рођена са првородним грехом, Она је била подложна закону смрти, али је као безгрешна и Пресвета Богомајка васкрснута Њеним Божанским васкрслим Сином и узнесена у слави изнад Херувима и Серафима и посађена на престо изнад Светих Небеских Сила. (...) Свештено Успеније Пресвете Богородице не називамо смрћу већ пресељењем ка Господу. Умрло тело Пресвете Богомајке предаје се гробу, а после три дана се узноси на небо. Свети Дамаскин благовести: Пресвето тело Богоматере полаже се у преславни гроб; и из њега после три дана васкрсава и узноси се на небо. Мати Божија је узвишенија од Анђеоских Сила, Она је ''радионица спасења нашег''. Господ Христос је Богородицом извршио Богочовечански домострој спасења. Стога: ништа милије од Мајке Божије.''

И, за сам крај навођења текстова који нам описују небиблијска веровања о Исусовој мајци, завршавамо цитатима који нам уверљиво стављају до знања да је Марија кључни чинилац у спасењу православних, тиме што она, као Свемоћна, моли и посредује за њих:

''Због свега тога свеистинита је богонадахнута благовест светог Оца нашег Григорија Паламе: ''Нико не долази к Богу сем преко Пресвете Богородице и од Ње рођеног Посредника, и ни један од дарова Божјих не даје се ни анђелима ни људима сем преко Ње. (...) Боговођена мисао Светог Златоуста, величајући Пресвету Богородицу, благовести: (...) Она је Мати спасења, јер је родила Спаситеља. (...) Богомисаони песник, Свети Јефрем Сирин, у молитвеној распеваности своје христочежњиве душе, казује нам дивне истине, вечне истине о Пресветој Богомајци: (...) Ти све можеш као Мати Божија, и ништа немогуће нема за Тебе, само ако ти узажелиш... Потстакни мисао моју на покајање и руководи ме на путу спасења. (...) Моћна Мајко Свемогућег и живог Бога, пружи руку помоћи мени лишеном помоћи, и подигни душу моју, рекавши јој: ''Ја сам твоје спасење''. (...) О, свемилостива и свечудна Царице умне светлости (...) бездно милости која растура облак гњева Божјег; (...) истинска чуварко свих хришћана, и сигурно спасење целога света! (...) нарочито пак Цркву Сина Твог чувај и брани у све дане. О милостива и свемилостива Царице неба и земље, Богородице Приснодјево, помилуј све православне хришћане. (...) Ти си наша нада, и заштитница свих који Ти прибегавају и ишту Твоју свету помоћ; Ти си усрдна молитвеница пред Сином Твојим и Богом нашим; твоја материнска молитва може много да утиче на Њега.

Васкрсла Марија на небесима, по веровању Источне цркве има заиста велику моћ и достојанство. Она сама је:

''Трон Цара који седи на херувимима; небеска врата, кроз која ми узлазимо на небо; (...) неодољиво посредништво (..) после Тројице општа свих Владатељка; после Утешитеља општа свих утешитељка; после Посредника општа свих Посредница за сав свет; колесница мисленог Сунца – истините светлости која обасјава свакога човека који долази на свет; носитељка Онога који речју Својом носи све; (...) бдење и молитвено посредовање за свет пред лицем Божјим. (...) Пошто се Господ Христос први родио у Светоме Духу од Пресвете Богородице, а од Њега сви Свети, то Мати Божија јесте Мати свих Светих, Госпођа, Царица и Владарка, а сви Свети су слуге, слуге Матере Божије.''

Сваком добром а притом и непристрасном проучаваоцу Светог писма све ове напред побројане особине Марије, мајке Исусове, морају да звуче потпуно страно, из разлога што Богом надахнути апостоли о њима нису никада ни једну једину реч ни изговорили нити написали. Просто је невероватно да су апостоли могли да затаје од својих слушалаца и верника Христових овако огромно духовно богатство које је било неопходно за њихово спасење. Који ли је био разлог што ни еванђелисти (Матеј, Марко, Лука и Јован), као и други писци Новог завета (а међу њима велики проповедници попут ап. Петра и Павла) никада у својој усменој или писаној речи нису, макар успут, споменули да је Марија – тиме што је родила Спаситеља - постала ''Мајка Спасења''; да је она ''свемилостива и извор милости'', да је ''сама Црква и Мајка Цркве''? Да ли је онда Господ Христос изговорио неистину када је рекао да је он тај који представља ''врата'' кроз која човек улази у вечни живот (Јн. 10:9), уколико та ''врата'' заправо представља његова земаљска мајка? Исто тако, како је ап. Петар могао да се усуди да пред окупљеним мноштвом каже да сав Израиљ треба да зна да ''нема спасења ни у једном другом, нити има другог имена под небом, даног људима, у ком треба да нађемо спасење'' (Дела ап. 4:12; мисли се наравно на Господа Христа), када нам ''богомисаони'' песник свети Јефрем Сирин казује вечне истине о Пресветој Богомајци, а које подразумевају да је Она ''његово спасење''? И како може да буде ''свеистинита богонадахнута благовест'' Григорија Паламе да ''нико не долази к Богу сем преко Пресвете Богородице...'', када је сам Спаситељ рекао да ''нико не долази к Оцу до само кроз Њега'' (Јн 14:6)? И, да ли је Марија одиста после нашег Посредника Господа Исуса Христа ''општа свих Посредница за сав свет'', када апостол Павле јасно каже:

''Јер Бог је један и један је посредник између Бога и људи, човек Исус Христос.'' (1. Тим. 2:5; Нагласак мој);

Како је могуће веровати да је Марија, иако рођена са прародитељским грехом и била погрешива до тренутка Христовог зачећа, од момента отпочињања њене трудноће постала безгрешна и непогрешива, када нам Свето писмо на више места сведочи другачије? Уколико је постала непогрешива, због чега је неколико пута испољила неразумевање и ограниченост свог духовног расуђивања, и тиме заслужила укор свог божанског и уистину непогрешивог Сина? Да ли је уопште могуће и помислити да би Господ Христос, уколико је он заиста утемељивач раније прочитаног православног веровања о ''Пресветој Богородици'', говорећи о ''Царици неба и земље'' могао да изјави да постоје многи који су од ње ''ипак више блажени''? (Лк. 11:28). Да ли је православнима уопште познато да би, управо у складу са речима Господа Христа, свака жена у познијим годинама, која искрено верује и живи богоугодним животом, имала право да се упореди и назове Христовом мајком? Уколико некоме од мојих читалаца ова изјава звучи као неко светогрђе, послушајмо шта је о овоме рекао сам Господ:

''Док је он још говорио народу, гле, мајка и браћа његова стајаху напољу желећи да говоре с њим. И неко му рече: гле твоја мајка и твоја браћа стоје напољу и желе да говоре с тобом. А он одговори и рече ономе што му каза: ко је моја мајка и ко су моја браћа? И пружи своју руку на своје ученике па рече: ево моје мајке и моје браће; јер ко год чини вољу Оца мога који је на небесима, тај је брат мој и сестра и мајка.''

Као што видимо, Господ је у овом исказу поменуо све своје земаљске крвне сроднике, међу којима и своју мајку (за коју смо већ раније доказали да се ни у чему није истицала међу Његовим ученицима у првом веку). Запазимо, Исус није рекао: ''...тај је брат мој и сестра и отац и мајка'', из разлога што земаљског оца није имао , а са његовим небеским Оцем ни једно створење (нити пак било који богоугодни верник) нипошто не може нити сме да се упореди! Међутим, насупрот томе, очито је да не само поједини посебно посвећени верници и велики испосници, већ и многи други прости земаљски верници могу (по речима Христовим) да се упореде са Његовом мајком!!!

Следећи претходне примере, на сличан начин бисмо могли да оспоримо и прогласимо библијски неоправданим и додељивање свих осталих божанских особина које православни приписују Исусовој мајци – а које се ни у најблажој форми Светим писмом ни мало не подразумевају. Ипак, због оваквог свог веровања о Марији, које је у потпуности проистекло из умова каснијих црквених отаца (имена неких од њих смо имали прилике да прочитамо у наведеним цитатима), они најрадије стих из Лк. 1:28 преводе са ''Радуј се благодатна'' (који, према православном учењу, више истиче благодатност саме Марије – као да благодат од ње проистиче), уместо исправније и прецизније: ''Радуј се ти која си стекла милост'' (који недвосмислено указује на Маријину недостојност примања благонаклоности Божије која јој је била указана).

- Какво је библијско значење израза: ''Благословена си ти међу женама''?

Још један од стихова из Библије којим православни желе да утврде своје веровање о изразитој посебности и узвишености Исусове мајке Марије над свим другим женама (али и над целокупном Божијом творевином), јесте део Јелисаветиног поздравног говора, са чијим смо се деловима већ раније сусрели. Наиме, она је у моменту пристизања Марије к њој у госте била у шестом месецу трудноће. Носила је будућег пророка и претечу Господњег, Јована Крститеља. Иако је за све време трудноће своје жене свештеник Захарија био нем (Лк. 1:20, 64), сигурно је да је писањем на таблици (као у Лк. 1:63) детаљно саопштио Јелисавети анђеоску поруку о рођењу њиховог будућег мушког детета и његовој унапред одређеној улози у вези прореченог доласка израиљског Месије. Јелисавета, која је већ била зашла у године, засигурно је сматрала великим благословом то што ће постати мајка Месијиног претече (пророка који ће најавити Његов долазак). Међутим, без икакве сумње, сматрала је, и то са правом, да је њено блаженство посве занемарљиво када се упореди са благословом којег је удостојена она која ће носити у својој утроби, а потом и родити самог божанског Логоса. Као жена којој се приближавало време да постане мајка, у тренутку пристизања своје младе рођаке Марије, Јелисавета је, испуњена Светим Духом изговорила веома снажне и садржајне речи – за које у том тренутку није могла ни да замисли да ће их милиони људи, током многих наредних векова, тако погрешно разумети. Иако смо већ раније навели читав овај текст, прочитајмо га поново још једанпут:

''У оне дана Марија уста и похита у горски крај у један Јудин град, па уђе у Захаријину кућу и поздрави Јелисавету. Када Јелисавета чу Маријин поздрав, заигра дете у њеној утроби, и напуни се Духа Светога Јелисавета, те повика из гласа и рече: благословена си међу женама и благословен је плод утробе твоје. И откуд ми то да мајка мога Господа дође к мени? Јер гле, кад глас твога поздрава дође до мојих ушију, заигра дете од радости у мојој утроби. И блажена је она која је поверовала да ће се испунити што јој је Господ рекао.''

Иако Јелисаветина изјава заиста може, за оне који недовољно познају Свето писмо, да изгледа као неко посебно узвисивање Марије (на начин како то сматрају и верују православни и римокатолици), она је означавала само признање посебности Божијег милосрдног дара – којег је могла да искуси само једна од милиона жена. Носити у својој утроби будућег Спаситеља света – заиста је био велики благослов. Марија је са правом била названа оном која је ''благословена међу женама''. Многе жене кроз историју су постајале мајке великих Божијих слугу и пророка (како у старозаветном тако и у новозаветном периоду), али је само једна једина могла да постане мајка Божијег Сина. Но ипак, израз ''благословена међу женама'' није био тако неуобичајен у библијска времена у оквиру израиљског народа. Овакву ''титулу'' која је изражавала сву посебност службе или учињеног дела понеле су, без сумње, и друге жене. Међу њима налазимо и једну која је живела у тзв. ''време судија'' (око 1300 год. пре Христа), а која је својим врсним и за жену посве неуобичајеним делом заслужила овакву врсту похвале. Наведимо најпре библијски текст који описује овај догађај, а потом и речи песме коју је, у славопој Господу, изговорила тадашњи судија и вођ јеврејског народа, пророчица Девора:

''Тада рече Девора Вараку: устани, јер ово је дан, у који ти даде Господ Сисару у руке. Не иде ли Господ пред тобом? И Варак сиђе с горе Тавора, и десет тисућа људи са њим. И Господ смете Сисару и сва кола његова и сву војску оштрим мачем пред Вараком; и Сисара сиђе с кола својих и побјеже пјешице. А Варак потјера кола и војску до Аросета незнабожачкога; и паде сва војска Сисарина од оштрога мача, не оста ниједан. А Сисара утјече пјешице до шатора Јаиље жене Евера Кенејина; јер бијаше мир међу Јавином царем Асорским и домом Евера Кенејина. И изиде Јаиља насусрет Сисари, и рече му: склони се, господару, склони се код мене; не бој се. И он се склони код ње у шатор, и она га покри покривачем. А он јој рече: дај ми мало воде да се напијем, јер сам жедан. А она отвори мијех млијека и напоји га, па га покри. А он јој рече: стој на вратима од шатора, и ако ко дође и запита те и рече: има ли ко ту? реци: нема. Тада Јаиља жена Еверова узе колац од шатора, и узе маљ у руку, и приступи к њему полако, и сатјера му колац кроз слијепе очи, те приђе у земљу, кад спаваше тврдо уморан, и умрије. И гле, Варак тјераше Сисару, и Јаиља му изиде насусрет и рече му: ходи да ти покажем човјека којега тражиш. И уђе к њој, и гле, Сисара лежаше мртав, и колац му у слијепим очима. Тако покори Бог у онај дан Јавина цара Хананскога пред синовима Израиљевијем. (...) И у тај дан пјева Девора и Варак син Авинејемов говорећи: Благосиљајте Господа што учини освету у Израиљу (...) Да је благословена мимо жена Јаиља жена Евера Кенејина; мимо жене у шаторима да је благословена. Заиска воде, млијека му даде, у господској здјели донесе му повлаку. Лијевом руком маши се за колац а десном за маљ ковачки, и удари Сисару, размрска му главу; прободе и проби му слијепе очи. Међу ноге њезине сави се, паде, лежа; међу ноге њезине сави се, паде; гдје се сави, ондје паде мртав.''

Са друге стране, ''блаженом међу женама'' била је, у своје време, називана и једна од Јаковљевих жена, по имену Лија. Након што је њена слушкиња Зелфа родила Јакову једног од синова, Лија је радосно изјавила:

''И рече Лија: благо мени, јер ће ме блаженом звати жене. Зато му надједе име Асир.''

Као што видимо, израз ''благословена међу женама'' је био уобичајен израз којим је описивано усхићење због неког значајног дела у коме би учествовала нека од израиљских жена. Стога, поздравна реч упућена Марији од стране Јелисавете не представља њено узвисивање врх небеса (како то православни желе да прикажу) јер би то онда морао да буде случај и са Јаиљом – која се прославила убиством незнабожачког цара Сисаре - израиљског непријатеља, као и са Лијом, којој је слушкиња родила још једног сина. Уосталом, и сам Господ Христос је овај израз ''благословена међу женама'' умногоме ''приземљио'' указујући у свом мудром одговору на то ко заиста ужива благослов пред небеским Богом. Наиме, у ев. по Луки 11:27-28 описан је Христов сусрет са једном од израиљских жена онога доба. Ова је, сва усхићена, након што је саслушала низ Господњих надахнутих говора, изразила управо ту мисао: ''Благословена је међу женама Марија мајка Исусова'', само што ју је исказала нешто другачијим речима:

''А кад је он то говорио, једна жена из народа подиже глас и рече му: блажена је утроба која те је носила и блажене су дојке које си сисао.'' (Лк. 11:27. Нагласак мој.)

Но ипак, иако је могао да се сложи да је Његовој земаљској мајци указан велики Божији благослов тиме што Га је родила, Он је на усхићену опаску ове жене одговорио веома прецизно и директно:

''На то он рече: ипак су више блажени они који слушају Божију реч и држе је.'' (Лк. 11:28. Нагласак мој.)

Иако се овакав одговор, који се односи на Маријин положај у оквиру Божијег народа (новозаветне Цркве) никако не подудара са учењем Православне цркве, он потиче од самога небеског Господа – и као такав – мора безусловно да се прихвати. Исус недвосмислено указује на то да веће блаженство од Његове мајке (која му је подарила људску природу) пред Богом уживају они који Га поштују и извршавају Његову вољу; те би православни данашњег времена добро урадили када би послушали ове Христове речи.
Но, постоји још једна занимљивост у погледу Јелисаветине изјаве упућене поводом Маријине посете, а чије значење управо проучавамо. Наиме, у неким преводима (као нпр. у преводу Вука Караџића и Св. арх. синода СПЦ), овај део реченице (''благословена међу женама'') бива изговорен и од стране анђела Гаврила приликом његове прве посете Марији и најаве Исусовог рођења (у Лк. 1:28). Ипак, у неким другим српским преводима не постоји овај део ''анђеоског поздравног говора'', као на пример код Димитрија Стефановића, док Емилијан Чарнић овај део стиха ставља у средње заграде – уз посебну назнаку (у предговору) да је реч о тексту који не постоји у најпоузданијим и најстаријим до сада пронађеним рукописима (преписима) Новога завета. Веома је занимљиво истаћи да ни неки од званичних римокатоличких превода (на хрватском језику) не поседују овај део стиха – као ни протестантски преводи. Овај део стиха не постоји ни у веома прецизним енглеским преводима New International Version и New American Standard.
Из свега до сада изнетог, постаје нам јасно да првобитни текст Новог завета писан Лукиним пером није садржавао овај део анђеоског обраћања Марији – већ да он представља само део Јелисаветиног поздравног говора. Но, намерно остављање ових, новозаветном тексту касније придодатих речи, од стране људи који су сачинили званични превод СПЦ, још уз додатак израза ''благодатна'' уместо ''ти која си стекла милост'' очигледно представља покушај насилног учитавања у свети текст што више од православног веровања – ради каснијег доказивања да, ето, и Библија тврди како Марију, Исусову мајку, треба представљати управо онако како то чини традиционална црква Истока.

Пошто смо на овај начин проучили већи део доктрина Православне цркве везаних за Марију Исусову мајку, и још једном доказали незаснованост на Светом писму, као и уочили њихово очито супротстављање ранохришћанском учењу (а све у вези увођења термина ''теотокос'' (Мајка Божија – Богородица) у званичну црквену употребу на Трећем васељенском сабору) прелазимо на преглед догађаја који су се одиграли на следећем веома важном сабору цркве – који је због бруталности и безобзирности коју су испољили њени учесници са правом назван – Разбојнички сабор.

Нема коментара:

Постави коментар