KAKO SAM PRONAŠAO ISTINU? Stylianos I. Charalambakis (1916-2009)

Stylianos I. Charalambakis (1916-2009), bivši sveštenik - jeromonah Grčke pravoslavne crkve

Apostol Pavle u Bibliji piše:  

I Korinćanima 13:11: „Kad sam bio dete, govorio sam kao dete, mislio sam kao dete, zaključivao sam kao dete. A kad sam postao čovek, prestao sam s detinjarijama.“

Čovek dolazi na ovaj svet uronjen u neznanje i bez spoznaje, nesposoban da prepoznaje sebe ili svoju okolinu. Nerazdvojivo od njegove prirode je detinje neznanje.  Kako godine prolaze, po Božijoj milosti, čovek može da pređe iz neosetljivosti u osećajnost i svesnost, iz neznanja u znanje. Takvim putem sam i ja prošao. Zaista, najpre sam počeo da učim o sebi, svojoj prošlosti i vaspitanju, i vrednostima do kojih su držali moji roditelji.

Oduvek sam posedovao jaka religiozna ubeđenja koje sam formirao pod uticajem roditelja i učitelja. To me je još u mladosti naučilo da se bojim Boga. U to vreme, odlučio sam da postanem monah, misleći da ću spasiti svoju dušu služeći Gospodu.

Iako sam u manastiru došao do saznanja da sam u stvari bio daleko od služenja Bogu i spasenja moje duše, moji duhovnici su me još uvek smatrali pogodnim za sveštenstvo. Trinaestog juna 1943. bio sam rukopoložen za sveštenika i ostao u sveštenstvu Grčke pravoslavne crkve narednih 12 godina.

Ali, kako sam mogao da budem siguran da verujem u Božje istine a ne u religiozne institucije i tradicije koje su ljudi dodavali tokom vekova? Kako sam mogao da znam da nisam bio prevaren zajedno sa mojim roditeljima i drugima u mom društvu? Postoji jedna stara grčka poslovica koja kaže: „Među ljudima najteže je upoznati sebe“. Ova izreka svedoči i ukazuje da su ljudi u potpunom neznanju i da ne poznaju ni čovečju prirodu a ni Božiju. Zbog toga, oni nisu doneli Bogu slavu koju On stvarno zaslužuje, niti dali čast čoveku koje mu pripada. Neznanje je usadilo lažne doktrine u njihova srca, vodilo ih pogrešnim putem i varalo ne samo u pogledu života nego i u pogledu pravog slavljenja Boga.

Iako nesvestan te činjenice, i ja sam se nalazio baš u takvom stanju. Ipak, zahvaljujući Bogu koji me nije ostavio da lutam u svom siromaštvom pogođenom duhu, pomoć je došla. Dok sam proučavao Njegovu božansku reč, On mi je pokazao put kako da postanem sluga Duha a ne slova.

U Ev. po Mateju piše: „Blaženi su siromašni duhom, jer je njihovo carstvo nebesko.“ Ove reči su zaista bile početak mog duhovnog putovanja. Gospod me je naučio da silom Duha Svetog moram da oslobodim sebe svih oblika sebičnosti i ponosa, i da postanem kao pravedno i nevino dete. Otkrio sam istinito obožavanje/slavljenje (Jovan 4:24) i pravi poziv u životu (Matej 28:19, Marko 16:15) iznova i iznova proučavajući Bibliju, kao rezultat svetla koju je božanski davalac svetlosti dao mom srcu.

Božja Reč je počela da radi u mom srcu i dala mi apsolutnu sigurnost da doktrine koje smo nasledili od naših predaka, sa snažnim naglaskom na ispraznu formalnost i  rituale, nije naučavao ni Gospod a ni  njegovi apostoli. Biblija nam kaže da je Bog Duh (Jovan 4:24). Slavljenje i služenje Bogu moraju da se povinuju Njegovoj prirodi. Naravno, materijalne stvari, kao što su crkveno posuđe, svešteničke odore i ostalo sprečavaju istinito obožavanje, zato što njihova materijalna priroda nikako nije slična Božijoj duhovnoj prirodi.

Rana apostolska crkva nikada nije koristila religijske ceremonije i rituale onako kako ih koriste sveštenici Grčke pravoslavne crkve. Uopšte nisu koristili materijalne predmete (poput ikona, kandila, sveća, tamjana…) da bi izrazili ili preneli na druge svoje bogopoštovanje.  Umesto toga, vernici „bili su istrajni u apostolskoj nauci i zajednici, u lomljenju hleba i u molitvama.“ (Dela 2:24).

Nakon što mi je Gospod otkrio ove istine, prestao sam da verujem u Grčku pravoslavnu tradiciju i usmena predanja. Naravno, kada me je moj episkop žigosao kao „jeretika“, počeo sam da se suočavam sa teškim progonstvima. Ipak, našao sam veliku utehu u Božjoj reči jer me On nije ostavio da trpim iskušenja više nego što mogu (1. Kor. 10:13). Uvek sam sa odvažnošću ponavljao ohrabrujuće reči apostola Pavla: „Sve mogu u onome koji me snaži.“ (Fil. 4:13).

Shvatio sam da moram da prođem kroz vatru kako bih učvrstio moj karakter i dokazao svoju lojalnost Bogu. Bio sam siguran da jedno jagnje, pod budnim Božijim okom, neće biti pojedeno od vukova.

Ozbiljne stvari su počele da okupiraju moj um. Ne samo da ritualni način  slavljenja Boga nije bio u skladu sa Božjom rečju, nego ni sveštenstvo kao takvo nije trebalo više da postoji. Žrtva našeg Gospoda je ukinula potrebu za starozavetnim sveštenstvom. Žrtve koje su prinosili sveštenici Starog zaveta nagoveštavale su jedinstvenu Hristovu žrtvu. Pošto je Gospod sam učinio tu žrtvu, moramo da prihvatimo da je sveštenstvo bilo preneto na Njega. Ovu istinu Biblija naglašava u Jevrejima poslanici 7:23-25 i 9:12. Hristova smrt na krstu je bila dovoljna, prema tome potreba za sveštenicima je otklonjena. Oni ne treba više da postoje jer se žrtve više ne prinose. Božja reč je jasna u pogledu ovog učenja.

Poslanica Jevrejima 10:12-14: „Ovaj je, međutim, prineo samo jednu žrtvu za grehe i zanavek seo s desne strane Bogu, i dalje čeka dok njegovi neprijatelji ne budu postavljeni kao podnožje njegovih nogu. Jedno prinošenje je, naime, zauvek dovelo do savršentsva one koji se osvećuju.“

Prema Bibliji, nema više potrebe za sveštenicima. Otkad je Hristos bio razapet na krstu postoji „carsko sveštenstvo“ (1. Petrova 2:9) koje sačinjavaju svi oni koji veruju u Iskupitelja Isusa koji „nas učini carstvom, sveštenicima Bogu i Ocu svome“ (Otkrivenje 1:6)

Dalje, ljudi sveštenici ne mogu da oproste grehe, jedino Hristos može. On je bio žrtvovan kako bi opraštao grešnicima. Matej 9:6: „Sin čovečiji ima vlast na zemlji da oprašta grehe“. Spasenje se daje verom u iskupiteljsko delo koje je Hristos učinio na krstu. Efescima 2:8-9: „Jer ste posredstvom vere blagodaću spaseni, i to nije od vas, Božiji je dar; ne od dela, da se niko ne pohvali.“

Stoga, sveštenici nisu čuvari niti delioci božanske milosti. Pravoslavna dogmatika  nije u pravu kada tvrdi da sveštenici imaju autoritet da svezuju i razrešuju grehe (Matej 18:18). Pravoslavna crkva pogrešno tumači ovaj stih kada pripisuje ova ovlašćenja sveštenicima. Novi zavet nigde ne spominje da su apostoli ikad koristili ovaj autoritet. Oni nisu nikad pozvali ljude da dođu i priznaju svoje grehe njima. Autoritet vezivanja i razrešenja koji je Gospod dao apostolima odnosio se na disciplinu u hrišćanskoj zajednici.

Do trećeg veka posle Hrista hrišćanska crkva je smatrala sve vernike sveštenicima, bez izuzetka. Svaki vernik pripada jednom i jedinom prvosvešteniku, Isusu Hristu. Ovo je potvrđeno u pisanjima crkvenih otaca, npr. Tertulijana, Justina, Ireneja iz drugog veka i Origena iz trećeg veka. Takođe i drugi dokumenti kao što su (Didache of the Apostles = Apostolske pouke), Klementova poslanica i Polikarpova poslanica odnose se samo na dva crkvena položaja/funkcije, naime, na episkopa ili starešinu, i đakona. Jedino Poslanica Ignacija Antiohijskog (II vek) govori o sveštenicima i velikim sveštenicima. Balanos, profesor teologije, pisao je u svojoj Patrologiji (str. 48, 51, 52) da su ove poslanice bile falsifikovane u IV i V veku posle Hrista. Ipak, Božja reč je jasna po ovom pitanju, a šta kažu poslanice apostolskih naslednika nije toliko važno.

Sada kada sam imao više biblijskog razumevanja, morao sam da odbijem  unapređenje koje su mi moji pretpostavljeni ponudili. Sa mojom novopronađenom verom, osećao sam da me Gospod poziva da napustim sveštenstvo koje je bila velika prepreka u mom duhovnom napredovanju. Tražio sam oproštenje, kroz Hristovu krv, od mog Boga i Oca za sve grehe koje sam počinio u svom životu, uključujući i one učinjene u neznanju. Odmah sam podigao svoj glas, zahvaljujući Bogu za Njegovo dragoceno obećanje da se više neće sećati moje nepravednosti, grešnosti i slabosti.

Jevrejima 8:12: „Jer ću biti milostiv prema njihovim nepravdama i neću se više sećati njihovih grehova.“

Napustio sam Grčku pravoslavnu crkvu u kojoj sam služio čitavih 12 godina i postao deo Evanđeoske crkve. Ali, ne da bih postao neprijatelj prethodnoj crkvi nego još veći prijatelj. Kao protestant bio sam oslobođen tiranije episkopa koji su me prisiljavali da vidim samo onoliko koliko su oni mogli da vide. Iz tog razloga mogao sam, kao grčki građanin koji poštuje zakon, da podignem glas i pozovem svoje ranije kolege sveštenike na pokajanje – „Pokajte se i verujte u evanđelje“.

Postao sam sluga Božiji i to ne „ ...služitelj slova, nego Duha; jer slovo ubija, a Duh oživljava“ (2. Korinćanima 3:6). Moj život je bio oslobođen mrtvih formalnosti. Držao sam se reči koje je Gospod rekao Samarjanki: „Bog je Duh, i koji mu se mole treba da se mole u duhu i istini.“ (Ev. po Jovanu 4:24).

Oni koji kritikuju Charalambakisa lažno tvrde da je on bio samo đakon i da je bio lišen svešteničkog čina zato što se oženio. (Pravoslavna crkva dopušta da muškarci koji su već u braku postanu đakoni i sveštenici. Ipak, ako je samac (monah) rukopoložen za đakona ili sveštenika, onda je njemu zabranjeno da stupi u brak). Činjenica je da je Charalambakis dostigao rang arhimandrita i bio poznat po imenu Serafim (On, kao evandjeoski hrišćanin, nikada nije spominjao ovu raniju monašku poziciju u Pravoslavnoj crkvi iz razloga svoje poniznosti).

On nije bio lišen svešteničkog dostojanstva od svojih pretpostavljenih, odnosno nije ekskomuniciran kao sveštenik. Baš naprotiv. Iz razloga svoga poverovanja u Hrista Spasitelja na osnovu biblijskog otkrivenja, 14. februara 1955. godine dobrovoljno je napustio sveštenstvo atinske crkve Svete Trojice u Ampelopiki. Nakon što je postao običan građanin, posredstvom zajedničkog prijatelja upoznao je finu damu Stellu 28. aprila 1955. god. Tri meseca kasnije, 28. avgusta 1955. god. oženio ju je u evandjeoskoj Božjoj crkvi u Atini. Ceremoniju je izvršio tadašnji pastor crkve, Nikolas Zazanis. Charalmbakisov brak je trajao do njegove smrti 2009. godine.

Svedočanstvo bivšeg jeromonaha – arhimandrita Grčke pravoslavne crkve, kao i ostale mnogobrojne materijale, možete da pročitate na grčkom jeziku na sajtu: http://www.sporeas.com/