Као што сам обећао приликом проучавања ове теме у трећем поглављу – у коме сам на темељу Библије доказао да православно (и римокатоличко) научавање о трансупстанцијацији није утемељено на светим текстовима хришћанства, у овом делу, у поглављу о светим тајнама, желим да се заједно осврнемо уназад – у прошлост, и установимо моменат његовог дефинисања. Као што ћемо се уверити, било је потребно да протекне много векова од Христа и апостола да би се учење о трансупстанцијацији дефинисало онаквим каквим данас постоји у Источној цркви, а потпуно насупрот тврдњама њених богослова који настоје да нас увере да је оно у овом облику установљено још у првом веку.
Пре него што изнесем историјске податке о овом питању, желим да заједно сагледамо какве ставове православни заступају о еванђеоским хришћанима који су уверени у симболизам а не буквално значење Христових речи у вези хлеба и вина које је Он благословио приликом тајне вечере. Ево шта о еванђеоским верницима казује Лазар Милин:
''А секташи? Којој групи они припадају по овом питању? Јавно неће да се одрекну Христа као што то учинише они некадашњи и данашњи отпадници. Такво једно одрицање не би им било ни у плану, јер тада не би могли Цркву разарати изнутра. Да признају веру дванаесторице, то јест да је причешће права крв и право тело Христово, то не могу јер се противи њиховом рационализму. Нашли су трећи пут: причај ти, Исусе, колико год хоћеш да ћеш нам ти дати своје тело и своју крв као небеску храну и пиће, ми знамо да ти то не мислиш сасвим озбиљно. Ти си то свакако хтео да кажеш да ће хлеб и вино бити тек символ твога тела и крви, или просто успомена на твоју последњу вечеру коју си имао са ученицима. Ето, то је став многих секташа! Дакле, хришћанство без Христа!''[1]
Значи, еванђеоски хришћани, они који прихватају целокупно Свето писмо као од Бога надахнуто и не баве се цитирањем библијских текстова тако да би потврдили своје учење – изостављајући стихове који им ''не иду у прилог'' - као што то чине православни, названи су секташима који погрешно разумеју Исусове речи, а њихова вера се проглашава ''хришћанством без Христа''. Са друге стране, наравно, еванђеоским верницима је врло драго што су Господа схватили управо онако како је Он и желео да буде схваћен, насупрот онима који, попут древних многобожаца, верују да пијењем вина и једењем хлеба приликом ритуала у себе уносе крв и тело свога божанства и тако стичу бесмртност (вечни живот).[2] Ево шта о дефинисању учења о трансупстанцијацији од стране Западне и Источне цркве казује Јевсевије Поповић:
''Спор о евхаристији повео је око 831. учени франачки монах, кашње опат у Корбеји, Пасхазије Радберт, који је у свом спису ''De corpore et sanguine Domini, О телу и крви Господа'' о претварању хлеба и вина у евхаристији учио, да при томе додуше остаје вид хлеба и вина, али се под тим видом даје оно исто тело Христово, које је Марија родила, те ми у причешћу примамо само месо и крв тога тела. Од вајкада се сматрало, да се хлеб и вино у евхаристији претварају у право тело и праву крв Христову; али се у појединости претварања и у квалитет тога правога тела и праве крви Христове није залазило. Излагање Пасхазија Радберта, које залази у детаље и изгледаше одвећ чулно, изазвало је 844. сумњу других богослова, који сматраху, да не треба залазити у детаље претварања, јер је то тајна, и да евхаристичко тело Христово само по природи или по суштини треба сматрати идентичним са правим телом Христовим. С тога гледишта побијаху Пасхазијево учење, као одвећ чулно, учени опат у Фулди Рабан Мавар (Hrabanus или Rhabanus Maurus) назван primus Germaniae praeceptor, први учитељ Немачке, од 847. архиепископ у Мајнцу (умро 856.), и франачки монах Ратрамно (Ratramnus) Корбејски (умро 868.), познат такође као учен богослов. Даље је ишао у побијању споменутог учења чувени али ексцентрични Ирац, који је тада живео у Франачкој Држави, Јован Еригена Скот (Johanes Erigena Scotus, умро после 887.), који је при том напустио и дотадашње опће црквено учење о претварању, и учио, да су тело и крв Христова у евхаристији више символично присутни, а хлеб и вино су више напомене на тело и крв Христову, символи Његовог духовног присуства у евхаристији. Но на хетеродоксије од стране Еригенине беше свет свикао, а мишљења осталих нису се одвећ разилазила, те је спор мировао од 2. половине IX. столећа до око средине XI. столећа. Али при крају овог перијода спор је наново избио. Учење Пасхазија Радберта је међутим постало опћенитим, прешло се преко ранијих сумњи у исто и сматрало се сасвим умесним. Само се каноник (домски схоластик) Беренгар (Berengar, Berengarius) Турски (Tours, Turones), кашње архиђакон анжески (Angers, читај Aнже, пређе Andegavum) 1031. дигао против тога и приближио се учењу Еригенином, учећи само о неком духовном примању тела и крви Христове у евхаристији, а не о примању оног тела, које је Марија родила. Али ово учење Беренгарово, кад се за њега сазнало, побудило је сада највеће незадовољство, и са свих страна га од 1046. побијаху и осуђиваху не само поједини богослови, него и читави синоди. Особито га је побијао од 1050. опат и учитељ у Беку (Bec, Beccum) у Нормандији, кашње кентербериски (Canterbury, Cantuaria) архиепископ Ланфранк (Lanfranc, умро 1089.) и више синода у Француској и Италији, док напослетку 1059. и 1079. није и Рим устао против Беренгара те његово учење осудио. (...) Али осуђивањем његовог учења све је више израђивано учење Пасхазијево, те се опћенито изрично почело учити, да се у евхаристији супстанција хлеба и вина претвара у супстанцију тела и крви Христове, да је дакле то претварање, претварање супстанције, трансупстанцијација (transsubstantiatio), који је назив од тада опћенито заведен на западу, а од XV. столећа адоптиран и на Истоку.''[3]
Сумирајући све оно што смо управо прочитали, можемо укратко да закључимо следеће:
- Црква је ''одвајкада'' веровала у ''претварање'' иако у његову природу није детаљније залазила (иако Јевсевије не даје никакве ни библијске а ни историјске доказе којима би потврдио да су хришћани раних векова у то веровали!);
- Тек је Пасхазије Радберт у IX веку Господње речи протумачио у смислу ''претварања'' и мењања суштине хлеба и вина у тело и крв Христову – и поред задржавања њиховог претходног облика, боје, мириса и укуса.
- Највећи број учених богослова тога доба је побијао овакво Пасхазијево тумачење као ''одвећ чулно'' сугеришући другачије веровање: оно које је подразумевало да заправо не постоји никакво ''претварање'' тј. мењање суштине, већ да евхаристијско тело Христово (хлеб и вино) треба само ''по природи или по суштини сматрати идентичним са правим телом Христовим'';
- У то време постојали су и познати теолози који су сматрали да се Христове речи треба да схвате само симболички а не буквално, предлажући веровање о хлебу и вину као симболима Христовог тела и крви;
- Спор о евхаристијском претварању хлеба и вина је након снажног одбацивања средином IX века мировао до половине XI века;
- Реакција против учења каноника Беренгара Турског који је научавао симболизам Христових речи изречених на последњој вечери, довела је до заживљавања Пасхазијевог учења о трансупстанцијацији, које, иако је два века раније било жестоко нападано, сада, зачудо, постало опште прихваћено.
- Учење о трансупстанцијацији, као и сам њен овакав назив, прихваћени су на Западу од XI века, а од XV и у цркви на Истоку.[4]
Било би занимљиво укратко сагледати и дешавања која су се по питању сукобљавања мишљења о трансупстанцијацији одиграла након поновног заживљавања Пасхазијевог учења, средином XI столећа. Ево како нас о овим дешавањима извештава украјински аутор Павле Рогозин:
''Сабор у Риму (1059. године), којем је председавао папа Никола II, после многих бурних протеста и расправљања, признао је фантазију монаха Радберта Пасхазија за нову догму Западне (Католичке) цркве. Истовремено је ово учење продрло и у Источну (Православну) цркву, без обзира на то што се је коначно одвојење Западне цркве од Источне догодило пет година пре спора (1054. године). Па опет је, без обзира на сву строгост црквених озакоњења, ''учење о претварању'' остало дуго времена једним од највише спорних питања Западне цркве. Да би расправљањима стао на крај, установио је папа Григорије VIII својеврсни пост за кардинале, да би се на ово спорно питање добило непосредно упутство од Бога. ''Упутства'' су тобоже добијена, али и она беху недовољна. 1160. године је питање о претварању било дато на решавање Париском богословском факултету. На највеће изненађење кардинала и папе, сабрани учени колегијум је одбацио Пасхазијево учење као лишено било какве основе у Христовој науци, а такође и као учење које противуречи здравоме разуму. Али ни ови закључци учених богослова нису довели ни до чега. Узнемирење и расправљања нису престајали. Да би стао споровима на крај и спречио опасне расцепе у цркви, Четврти Латерански сабор је победоносно објавио догму о претварању ОБАВЕЗНОМ за све хришћане. И од тога су момента започели свима познати обрачуни са онима који другачије мисле. Папа Григорије IX је установио инквизициони суд, давши га на управу доминиканском монашком реду. Упорне противнике су, као опасне јеретике, предавали светским властима да се спале на ломачама. Овој крвавој епоси посвећене су многе књиге историјских истраживања.''[5]
Када, дакле, богослови Источне цркве у данашње време покушавају да цитирањем новозаветних текстова потврде да су евхаристијски хлеб и вино буквално претворени у тело и крв Господњу, они заправо желе да одбране не апостолско веровање и праксу (као што смо утврдили у претходном поглављу) већ учење Пасхазија Радберта из деветог века после Христа. Могли би са правом да се запитамо да ли данашњи православци верују и у то да њихови ''свети оци'' пре Пасхазија, као и у време његовог живота нису били правоверни по овом питању – пошто су готово сви листом одбацивали учење какво се данас заступа у традиционалном хришћанству Истока и Запада? Са друге стране, можемо са пуним правом да поставимо питање због чега Господ, уколико је наука о ''претварању'' одиста Његова наука, приликом литургије (или мисе) не учини и стварно чудо ''пресуштаствљења'' хлеба и вина у своје тело и крв, већ они остају у истом спољашњем облику и задржавају све карактеристике хлеба и вина? Наиме, у време док је Он ходио земљом, чинио је свима очевидна, видљива чудеса, па и чуда која можемо да назовемо ''трансупстанцијацијом'' (''претварањем''). Еванђелист Јован нас у својој књизи о Христовом животу, у другом поглављу, извештава о првом чуду које је учинио Господ Исус. То је било чудо истинског и буквалног ''претварања'' воде у веома добро вино, на свадби у Кани галилејској. Такође, добро је познато и чудо умножавања хлебова и риба, и то не једанпут већ чак два пута (Мт. 14:13-21; 15:29-39; 16:9-10), када је Господ са свега неколико хлебова и риба, њиховим умножавањем, нахранио на хиљаде људи. Када су апостоли Христовом силом учинили чудо исцељења хромог од рођења (Дела ап. 3. гл), њихови верски противници су, у својој збуњености, морали да признају следеће:
''Шта да радимо овим људима? Јасно је да су учинили познато чудо за које знају сви становници Јерусалима, и не можемо да порекнемо.''[6]
Очигледно је, дакле, да би Господ могао (и заправо морао) да чињењем чуда стварног претварања хлеба и вина приликом свете литургије учини свима очевидном истинитост догме о трансупстанцијацији – уколико она одиста потиче од Њега и његових ученика. Заправо, према учењу православних, света тајна причешћа је толико значајна да од ње у потпуности зависи и вечно спасење појединца (јер се особа причешћује самим Христом[7]), те се стога чини сасвим несхватљивим због чега је Христос у овом случају ''затајио'' у чињењу чуда које му се приписује и тако допринео недоумицама, великим црквеним расколима и расправама у вези ове свете тајне.
Оно што је заправо истина, коју на крају крајева морамо да установимо, јесте то да се приликом православних и римокатоличких обреда и призивања Светог Духа не врши апсолутно никакво ''пресуштаствљење'', а из простог разлога што ово веровање нема ама баш никаквог темеља у Господњем учењу записаном у Светом писму. Очигледно је, дакле, да се ова догма као и многе друге данашње православне које смо проучили или ћемо тек проучити, развијала током векова након смрти апостола, да би се на крају, тек у XV столећу дошло до пунине онога што се назива ''претварањем'' евхаристијског хлеба и вина у тело и крв Христову.
Сву апсурдност веровања у претварање хлеба и вина у тело и крв Христову за време православних богослужења добро је уочио и чувени руски књижевник Лав Николајевич Толстој. У свом познатом делу ''Васкрсење'' изнео је став о овом православном учењу, уклопивши га у контекст дешавања радњи у поменутом роману:
''Отпоче богослужење. Богослужење се састојало у томе што је свештеник, обукавши особито чудну и врло неудобну брокатну одежду, исецао и ређао комадиће хлеба на тањирић, а затим их стављао у путир са вином и при том изговарао различита имена и молитве. (...) Суштина богослужења састојала се у томе што се претпостављало да ће се комадићи, које је свештеник исекао и ставио у вино уз извесне манипулације и молитве, претворити у тело и крв божју. Ове су се манипулације састојале у томе што је свештеник равномерно, иако му је при том сметала брокатна врећа коју је навукао на себе, подизао обе руке увис и тако их држао, затим се спуштао на колена и љубио сто и оно што је било на њему. Најважнији пак чин био је онај кад је свештеник, пошто је обема рукама узео салвету, равномерно и лако махао њоме над тањирићем и златним путиром. Претпостављало се да се баш у том тренутку хлеб и вино претварају у тело и крв, и зато је то место богослужења било пуно неке особите помпе. (...) И ником од присутних, почев од свештеника и управника, па завршавајући с Масловом, није падало на памет да је онај исти Исус, чије је име шиштећи безброј пута понављао свештеник величајући га свакојаким чудесним речима, забранио управо све оно што се овде чинило; забранио не само бесмислену благоглагољивост и богохулно врачање свештеника-учитеља над хлебом и вином, већ да је категорично забранио да се једни људи називају учитељима других људи (...) Ником од присутних није падало на памет да је све што се овде чинило било највеће богохуљење и исмевање оног истог Христа у чије се име све то чинило. (...) Ником није падало на памет да они свештеници који замишљају да у виду хлеба и вина једу тело и пију крв Христову, стварно једу тело и пију крв његову, али не у облику комадића хлеба и вина, већ тиме што не само саблажњавају оне ''мале'' с којима је Христос изједначавао себе, већ их лишавају највећег блаженства и подвргавају их најтежим мукама, кријући од људи оно откровење блаженства које им је он донео.''[8]
Завршавајући овај део поглавља управо наведеним цитатом из Толстојевог романа, закључујемо да су, на основу учења Библије и података из црквене историје, еванђеоски – протестантски хришћани много ближи Истини од самопрокламоване ''свете и апостолске цркве''.
Проучавања осталих светих тајни ће нас још више утврдити у овом становишту.
[1] Милин, Црква и секте, стр. 327-328. Нагласак мој.
[2] Веселин Чајкановић истиче следеће у вези овог предмета:
''У старој вери, божанство се идентификује са својим елементом; и, према томе, када Грк о Дионисовом празнику узме у себе вина, он верује да је у себе примио самога Адониса. А сједињење са Богом, то је највиши циљ у свакој религији. Отуда је пијење вина у извесним случајевима, о извесним празницима, имало значај такозване сакраменталне жртве, то јест, сједињења са божанством.'' Чајкановић, књига друга, стр. 388. Такође, и R. Woodrow, наводећи историчара Вила Дјуранта, тврди да је веровање у ''трансупстанцијацију'' један од најстаријих обреда примитивне религије. У научном делу Hasting's Encyclopedia of Religion and Etnics многе странице су посвећене идеји о ''једењу Бога''. На тим страницама дат је опширан увид у трансупстанцијацијске обреде међу многим народима, племенима и религијама. Такви су обреди били познати и у паганском Риму, као и у митраистичкој религији. У старом Египту постојао је ритуал при коме је свештеник благосиљао хлеб за који се сматрало да се претвара у тело бога Озириса. После ''претварања'' верници су тај хлеб јели, а потом испијали и чашу вина. Након што су католички мисионари по први пут стигли у Мексико, били су очевици обдржавања религиозног обреда који их је јако потсећао на њихово причешће. Лик који је био направљен од замешеног брашна је након свештениковог благослова био раздељиван међу људима који су сматрали да у себе уносе тело свог бога. Види у: Babilonska misterijska religija, str. 130.
[3] Општа црквена историја, том први, стр. 799-800. Нагласак мој.
[4] Лазар Милин нас извештава у чему се састоји незнатна разлика у учењу о ''претварању'' у Источној и Западној цркви, саопштавајући нам следеће:
''По учењу древне Апостолске цркве, које се очувало и код православних и код римокатолика, хлеб и вино које се освећује на св. литургији (миси), претвара се у право тело и праву крв Христову. Додуше, постоји извесна разлика између православног и римокатоличког веровања у претварање хлеба и вина у тело и крв Христову, али те разлике су више литургијске него догматске. Наиме, римокатолици верују да се хлеб и вино претварају у тело и крв Христову у оном моменту мисе кад свештеник цитира Христове речи: ''узмите једите ово је тело моје''. Православни, међутим, верују да се пресуштаствљење или претварање хлеба и вина у тело и крв дешава кад свештенослужитељ, пошто је изговорио Христове речи ''примите једите...'', упућује (према тексту литургије св. Василија Великог и св. Јована Златоуста) молитву Богу Оцу да пошаље Светог Духа да изврши пресуштаствљење''. Црква и секте, стр. 319.
[5] Павле Рогозин, Откуда се све то појавило? Текст (додатак) из свеске ''Библијско крштење'' аутора Сима Ралевића. Издаје Х.Б.Ц. ''Дом Молитве'' Пећ, без назначене године издавања. Нагласак мој.
[6] Дела апостолска 4:16. Нагласак мој.
[7] Било би интересантно нешто рећи и о начину причешћивања у оквиру Источне цркве. За разлику од римокатолицизма у коме паства добија причест само под једним видом (само евхаристијски хлеб – округлу бесквасну хостију) док само свештеници узимају оба вида (и хлеб и вино), у Православљу су елементи ''Христовог тела'' заједно помешани у једној посуди која се назива ''путир'' (тј. чаша). Занимљив је и податак који казује да хлебу и вину у путиру обавезно мора бити додата и обична вода, као симбол ''воде'' која је текла из Исусове ране на грудима, коју је начинио копљем римски војник након Његове смрти (32. правило VI васељенског сабора; у вези са Јн. 19:34). Након свог обавезног исповедања, православни верник приступа са побожношћу и прима у своја уста ''тело и крв Господњу'' коју му је свештеник понудио посебном кашичицом. Историја Цркве сведочи да и ова кашичица представља ''новитет'' у односу на апостолску праксу и почела је да се употребљава тек од IV и V столећа. Јевсевије Поповић каже да ју је у богослужење увео Јован Златоусти (умро 407. год.), али у то време само за децу, док су одрасли примали евхаристијски хлеб на свој длан и потом га јели, док су вино пили директно из чаше (слично као у доба апостола и прве Цркве). Овај новитет је, очигледно, касније уведен да важи и за одрасле вернике (види у: Општа црквена историја, том први, стр. 675). Међутим, да ова кашичица не би верницима изгледала исувише обично, свети оци су јој придодали и одређено духовно значење. Она је упоређена са кљештима у којима је серафим држао жеравицу узету са жртвеника и очистио уста пророка Исаије, чиме је његов грех опроштен и његово безакоње уклоњено (Исаија 6:6-7). (Овај податак преузет из дела Павла Рогозина: Откуда се све то појавило? стр. 26. из свеске ''Библијско крштење'' аутора Сима Ралевића).
Нема коментара:
Постави коментар