Оно што је неоспорно јесте да је свакоме човеку, као грешнику, потребно искрено покајање пред Богом – ради поновног успостављања присне заједнице са Њиме; заједнице коју је изгубио својим сагрешењем. Еванђеоски хришћани свим срцем заступају потребност и важност покајања у животу сваког хришћанина. Ипак, они, који своје вероисповедање темеље на Божијој Речи – Библији, се ни у вези ове теме не слажу са православном науком, према чијем учењу је покајање заправо света тајна коју по Христовом овлашћењу обављају рукоположени свештеници. Посве сам убеђен да ће моји читаоци на крају проучавања и ове теме увидети сву недоследност таквог учења у поређењу са Светим писмом, ма колико богослови Источне цркве желели да нас увере у супротно.
Ево на који начин православни образлажу своје учење о светој тајни покајања, и какво је њихово мишљење о еванђеоским протестантима по овом питању:
''Ми свештеници смо најчешћи сведоци душевних озледа које настају као последица греха код човека. (...) Кад савест предузме велико чишћење, кривац настоји да се ослободи велике тајне, јер му је она тежа него јавност. Дође време кад му је чак свеједно коме ће да је повери. Може то бити најнеповерљивије лице, али ако му нико погоднији није при руци, он ће је и њему саопштити, само зато да би му души лакнуло.
Због свега тога Црква Божја је установила Свету тајну исповести. А она је заснована на овлашћењу које је Христос дао светим апостолима. ''Као што је Отац послао мене и ја шаљем вас. Рекавши то, надахну их и рече им: примите Духа Светога. Којима опростите грехе – опраштају им се; којима задржите – задржани су'' (Јн. 20,21-22).
Овим је Христос благодаћу Светога Духа овластио свештенике да опраштају или не опраштају грехе.''[1]
''Они који су се исповедали знају да је потребно уложити знатно више психичког напора па отворено признати своје грехе пред свештеником, него само у души исповедати се непосредно Богу. И уколико је то признање теже, уколико доноси човеку више олакшања него само унутрашње кајање. Зато је Спаситељ и установио свету тајну покајања кад је својим апостолима, а преко њих и њиховим законитим наследницима рекао: ''што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год разрешите на земљи биће разрешено на небу'' (Мт. 18, 18). Ово обећање, дато апостолима, Спаситељ је испунио после васкрсења кад се јавио својим ученицима и рекао им: ''мир вам. Као што је Отац послао мене, и ја шаљем вас. Рекавши то надахну их и рече им: примите Духа Светога. Којима простите грехе – опраштају им се; којима задржите – задржани су'' (Јн. 20, 21-23). (...) Према томе протестантско и секташко одбацивање свете тајне покајања представља противљење Светом писму о којем секташи кажу да је оно једини извор вере, да верују све што пише у Светом писму.''[2]
Дакле, према веровању православних, Црква је установила св. тајну покајања на основу Христове заповести и апостолског опуномоћења да опраштају грехе људи у Божије име. Наравно, подразумева се да се грешник исповеда само пред свештеним лицем без присуства других сведока, а свештеник је дужан да у апсолутној тајности чува оно што је на исповести чуо.
Током детаљнијег проучавања ове теме у наставку поглавља, на темељу Светог писма, установићемо праву истину о томе да ли је вршење свете тајне покајања – онакве каква постоји данас у Православљу – заповеђено од Господа Исуса Христа или је, попут многих других учења, настало и било обликовано много година након смрти апостола.
Лазар Милин, доказујући библијску утемељеност овог сакрамента, у својој књизи спомиње да су старозаветни пророци као и Јован Крститељ, проповедали покајање – што су касније наставили Христос и апостоли.[3] Из тог разлога није лоше да почнемо управо од те чињенице на којој православни изводе правоваљаност вршења своје свете тајне – на позиву на покајање у старозаветном периоду.
- Позив на покајање у Старом завету
Читаво Свето писмо нам даје сведочанство о Богу као Бићу коме је веома стало до добробити целокупног човечанства, као што смо то нагласили у другом и трећем поглављу ове књиге. Након избора Авраама, Исаака и Јакова и настанка њиховог веома бројног потомства – израиљског народа, те након њиховог избављења из египатског ропства, Бог им је саопштио своје заповести. Те заповести су Јевреје требале да воде ка миру и благостању – у коме би уживали уколико би Господу били послушни. Ево неких од заповести и обећања датих овом народу:
''Још рече Господ Мојсију говорећи: Кажи свему збору синова Израиљевих, и реци им: будите свети, јер сам ја свет, Господ Бог ваш.'' (3. Мојс. 19:2);
''Зато посвећујте се, и будите свети, јер сам ја Господ Бог ваш. И чувајте уредбе моје и вршите их. Ја сам Господ који вас посвећујем.'' (3. Мојс. 20:7-8);
''Сада дакле, Израиљу, шта иште Господ Бог твој, осим да се бојиш Господа Бога својега, да ходиш по свијем путовима његовијем и да га љубиш и служиш Господу Богу својему од свега срца својега и из све душе своје. Држећи заповијести Господње и уредбе његове, које ти ја данас заповиједам, да би ти било добро?'' (5. Мојс. 10:12-13);
''Ако добро узаслушаш глас Господа Бога својега држећи и творећи све заповијести његове, које ти ја данас заповиједам, узвисиће те Господ Бог твој више свијех народа на земљи. И доћи ће на тебе сви ови благослови, и стећи ће ти се, ако узаслушаш глас Господа Бога својега.'' (5. Мојс. 28:1-2. Нагласак мој.)
Уколико би пак Израиљци одступили од Божијих заповести и чинили зло пред Господом, на њих би наишле најразличитије казне:
''Али ако не узаслушаш гласа Господа Бога својега да држиш и твориш све заповијести његове и уредбе његове, које ти ја данас заповиједам, доћи ће на тебе све ове клетве и стигнуће те. Проклет ћеш бити у граду, и проклет ћеш бити у пољу. Проклета ће бити котарица твоја и наћве твоје. Проклет ће бити плод утробе твоје и плод земље твоје...'' (5. Мојс. 28:15-18).
Ипак, због своје велике љубави и дуготрпљења, Господ није одмах кажњавао свој народ, већ је ишчекивао његово покајање и повратак стазама божанске правде:
''Зато још говори Господ: обратите се к мени свијем срцем својим и постећи и плачући и тужећи. И раздерите срца своја а не хаљине своје, и обратите се ка Господу Богу својему, јер је милостив и жалостив, спор на гњев и обилан милосрђем и каје се ода зла.'' (Јоил 2:12-13);
''Еда ли је мени мило да погине безбожник? говори Господ, а не да се одврати од путова својих и буде жив? (...) Јер ми није мила смрт онога који мре, говори Господ Господ; обратите се дакле и будите живи.'' (Језекиљ 18:23, 32);
Стари завет нам сведочи о томе да Свевишњи није био благонаклон само свом изабраном народу већ и осталим народима – који га нису познавали. Неки од примера Божије стрпљивости над паганима су били, на пример, одлагање Господње казне над претпотопним светом за још 120 година (1. Мојс. 6:1-13), још 400 година над Аморејима (1. Мојс. 15:16), или пак над великим градом Нинивом (књ. пророка Јоне).
Ипак, иако су се на основу Божијих позива на покајање упућених кроз пророке, неки људи кајали и остајали у животу, а неки не – због чега су били кажњавани, ни на једном једином месту у овом делу Библије не можемо да пронађемо ништа што би наличило на свету тајну покајања. Иако ће православни на ову констатацију приметити да се проналажење ове свете тајне у Старом завету и не очекује – јер је то новозаветна уредба, као што ћемо се уверити у даљем проучавању – овај сакрамент не налазимо ни у Новом завету – па чак ни у најмагловитијим обрисима.
- Позив на покајање у Новом завету
У овом делу поглавља сагледаћемо и сврху позива на покајање које су Израиљцима упућивали Јован Крститељ и Господ Исус Христос, иако се њихово деловање, наравно, хронолошки смешта у старозаветни период.[4] Еванђелист Марко овако описује деловање Христовог претече:
''Почетак еванђеља о Исусу Христу, Сину Божијем. Као што је написано у пророка Исаије: »Гле, ја шаљем весника свога пред лице твоје, који ће припремити пут свој. Глас онога што виче у пустињи; припремите пут Господњи, поравнајте стазе његове.« Појави се Јован крстећи у пустињи и проповедајући покајничко крштење за опроштај греха. И излажаше к њему сва јудејска земља и сви Јерусалимљани, и он их крштаваше у реци Јордану, при чему они исповедаху своје грехе.''[5]
Сви еванђелски текстови који описују Крститељево деловање остављају истоветну поруку. Јован је на покајање звао отпали Божији народ, након чега су појединци који су увидели своју грешност и кршење Господње воље, након покајања, били крштавани – као спољашњи знак спирања и опроштења својих грехова. Ипак, поменути текстови нам не дају ни најмањи податак о томе да су се људи исповедали насамо пред Јованом већ да је признавање греха било јавно пред свима. Што се тиче Исусовог проповедања, еванђеља нам доказују да је Његова порука била истоветна као и Крститељева:
''А пошто предадоше Јована, дође Исус у Галилеју проповедајући еванђеље Божије и говорећи да се испунило време и приближило царство Божије; покајте се и верујте у еванђеље.''[6]
Под утицајем Исусових речи, многи су се покајали и постали Његови ученици. Жена грешница, која је Исусу помазала ноге скупоценим мирисима и горко плакала због својих грехова – своје покајање изразила је пред очима многих присутних:
''И гле, једна жена, која је била грешница у граду, сазна да је он у фарисејевој кући за трпезом, донесе алавастарски суд са миром, те стаде подно код његових ногу плачући, па поче сузама квасити његове ноге, и својом косом отра, и љубљаше његове ноге, и помазиваше их миром. (...) Стога ти кажем, опроштени су јој многи греси, јер је имала много љубави; коме се мало прашта, мало љуби. А њој рече: опроштени су ти греси. Они пак, који беху заједно за трпезом, почеше да говоре у себи: ко је овај што и грехе опрашта. А жени рече: вера твоја спасла те је; иди с миром.'' [7]
Сличан случај се одиграо у кући богатог цариника Закеја, који је до дела свога иметка дошао на непоштен начин. Као доказ свога покајања, Закеј је обећао да ће свима од којих је новац изнудио – вратити четири пута више:
''А сви који су видели, почеше гунђати што је грешном човеку дошао у кућу да се одмори. Закеј пак стаде и рече Господу: види, Господе, дајем половину свога имања сиромасима, и ако сам од кога што изнудио, враћам четвероструко. А Исус му рече: данас је дошло спасење овој кући, јер је и он Авраамов син; јер је Син човечији дошао да потражи и спасе оно што је пропало.''[8]
Дакле, сви примери покајања који су описани у Новом завету а одиграли су се за време Исусовог земаљског живота били су јавни а не тајни (пред исповедником), како се спроводе у Источној цркви приликом вршења свете тајне коју проучавамо.
Лазар Милин спомиње још један случај покајања који је забележен у новозаветним списима. Записан је у књизи Дела апостолских, а односи се ''исповедање'' људи пред апостолом Павлом. Текст гласи овако:
''А многи од оних који су били поверовали долажаху и исповедајући се казиваху своја дела. Од оних пак који су се бавили врачањем приличан број донесе своје књиге на гомилу, па их спалише пред свима; прорачунаше њихову вредност и нађоше да вреде педесет хиљада сребрника. Тако је реч Господња снажно расла, и показа своју моћ.''[9]
Из управо наведеног цитата из Писма је очигледно да се они који су поверовали нису исповедали насамо пред апостолом – у шта покушава да нас увери православни апологета, већ пред мноштвом људи који су усвојили веру, међу којима је наравно био и апостол. У то нас уверава и део деветнаестог стиха, који говори да су се поменута дешавања одигравала ''пред свима''. Овакву праксу исповедања греха нам потврђује и апостол Јаков, говорећи да верници треба да ''исповедају грехе једни пред другима'' а не пред специјално, за вршење ове свете тајне, рукоположеним исповедницима (свештеницима).
''Исповедајте, дакле, један другом грехе и молите се Богу један за другога...''[10]
Да би смо на крају потврдили још једном да исповедање пред свештеницима није био део апостолске праксе као и чињеницу да је овакво вршење исповедања уведено много касније, преиспитаћемо и податке из црквене историје. Ево шта нам о овој теми саопштава Јевсевије Поповић:
''Јавно кајање је чешће уступало места приватном кајању, које је било у вези са тајним исповедањем. Тајно исповедање и кајање постајали су све опћенитијима, а јавно кајање са своја 4 степена све ређе, и напослетку је ограничено само на веома велике грехе, који изазиваху јавну саблазан. Ово се десило прво на Истоку, кашње и на Западу. У Цариграду је укидању редовног јавног кајања дао повода један велик скандал, који се десио 391. године за време патријарха Нектарија (381. - 397.). Јавним кајањем руководио је наиме посебан презвитер, који се називао (...) presbyter poenitentiarius, и такав један је једној одличној жени наложио јавно кајање. Али приликом јавног кајања она се упознала са једним ђаконом, који ју је завео. Она то покајнички исповеди презвитеру над кајањем, који то пријави патријарху, а патријарх збаци ђакона. Али се ствар прочула и настаде велика саблазан, услед чега патријарх по савету презвитера Евдемона (Eudaemon) укине институцију редовног јавног кајања и презвитера над јавним кајањем заједно са помоћним персоналом. Упутио је сваког грешника, који није ноторним грехом навукао на се јавну екскомуникацију, да тражи савета и опроста тајно код ког духовника и да се приватно каје, што је на Истоку наскоро постало опћенит обичај, и што је око средине V. столећа папа Леон (Лав) Велики (440. - 461.) почео и на Западу увађати, укидајући пре свега јавно исповедање обичних грехова и полажући тиме темељ постепеном укидању редовног јавног кајања и на Западу.''[11]
Из поменутог историјског извештаја увидели смо чињеницу да се јавно кајање за грехе – пред другим хришћанима, како је то било уобичајено у апостолско време, постепено одбацивало а уводио обичај приватног тајног исповедања пред духовником. Из тог разлога (међу осталима које ћу касније споменути) је немогуће да поверујемо тврдњи православних да је покајање и исповедање, онакво какво оно данас код њих постоји, било установљено и практиковало се још у време апостола.
- Употреба бројанице приликом православне молитве
Пре него што одговорим на питање шта заправо значе изјаве Господа Исуса Христа за које већинска црква у Србији тврди да представљају налог и опуномоћење за опраштање греха покајницима, желим да укратко споменемо још једну занимљивост. Ради се, наиме, о употреби бројаница које православни (и римокатолици) користе као помоћно средство за ''набрајање'' тј. понављање својих молитава. Ево шта о употреби бројаница можемо да сазнамо из Јевсевијеве ''Црквене историје'':
''Овај апарат, који је уосталом у употреби и код нехришћанских источних народа, састоји се из једне врвце, на којој је нанизано 100 или 200 куглица од дрвета, ћилибара или друге материје те која је везана у венац; куглице су на њој тако удешене, да лако пролазе кроз прсте те су згодне за набрајање, отуд код нас назив бројанице. На западу се тај апарат назива rosarium (Rozenkranz), венац од ружа, венац не од правих, него од духовних ружа (код Немаца и Betschnur, врвца за мољење).''[12]
Бројанице, које се по признању православног историчара користе и у многим другим паганским источњачким религијама, почеле су да се користе у хришћанству након што су се из манастира (од IV века па на даље) почеле да шире нове форме покајања. Монаси су се вежбали у кајању дуготрајним постовима и живљењем само о сувој храни, многобројним рецитовањем (па и неколико стотина пута) слогана ''Господи помилуј'', многим понављањем молитве ''Оче наш'' као и падањем на своја колена у акту покајања и по неколико стотина пута дневно. Ова падања на колена су на Истоку у Грчкој добила назив ''метанисање'' (акта покајања). Овакав назив је касније пренесен и на бројанице, које су требале да служе за набрајање стотина падања на колена и рецитовања молитава.[13] Доживотни покајници, монаси, ове ''врвце'' са куглицама за набрајање молитава носе стално са собом, док је то у новије време у Србији постао и модни тренд, те се бројанице у виду наруквица могу видети код многих који уопште не живе покајничким животом.
Ипак, оно на шта бих желео да посебно обратимо пажњу јесте истицање чињенице да бројанице приликом својих молитава користе и припадници нехришћанских религија и то од древних времена, што вероватно може да укаже на то да су и оне у хришћанство уведене из многобоштва. Сваком познаваоцу Библије је познато да се бројанице као молитвено помагало нигде у њој не спомињу. Нико од правих Господњих следбеника у библијска времена их никада није користио. Шта више, пошто ова помагала служе за понављање и набрајање молитава, и то једних те истих непрестано – њихова употреба се противи и новозаветном Христовом учењу о мољењу. Највероватније имајући на уму молитве које су пагани практиковали уз бројанице – уз њихово многобројно понављање, Господ Исус је своје ученике поучавао следећим речима:
''А када се молите, не говорите много као многобошци; јер мисле да ће због многих речи бити услишени. Не будите дакле као они; јер зна Отац ваш шта вам треба, пре него што га замолите.''[14]
У складу са овом Христовом поуком, када апостол Павле у 1. Солуњанима 5:17 упућује хришћане да се ''моле Богу без престанка'', он свакако не мисли да верници треба то да чине непрекидно понављајући једну те исту молитву, већ да увек поседују дух молитве те да у сваком тренутку буду спремни да моле за оно што је Богу по вољи. Молитве уз бројанице су, дакле, нешто потпуно страно новозаветном хришћанству.
Амерички истраживач R. Woodrow наводи податке из Католичке енциклопедије да су у ископинама древног града Ниниве пронађена два кипа која представљају жене са крилима које се моле пред светим дрветом држећи у рукама бројанице. Такође, муслимани користе бројанице са 33, 66, или 99 куглица за набрајање Алахових имена. То чине и поштоваоци хиндуистичког бога Вишнуа (Кришне), понављајући мантре уз бројанице које имају 108 куглица. Поштоваоци бога Шиве користе бројанице да би набројали свих 108 имена свог бога. Марко Поло је био веома изненађен када је, у XIII веку, видео како малабарски краљ користи бројаницу од драгог камења за понављање својих молитава. На исти начин је остао запањен и католички светитељ Фрањо Ксаверски и његови пратиоци када су увидели да се молитве уз бројанице нашироко практикују међу будистима у Јапану. Осам векова пре Христа, бројанице су се користиле и међу Феничанима приликом одавања почасти богињи Астарти (тј. богињи Мајци која била позната као царица небеска). У старом Риму, жене су носиле огрлице са куглицама које су се звале ''мониле'' (подсетници) које су служиле за набрајање и памћење њихових молитава.[15] У сваком случају, дакле, јасно је да су бројанице као и многобројно понављање истоветних молитава нешто што није било познато хришћанима у апостолском добу. Из тог разлога, подразумева се, прави хришћани и данас, у модерном добу, не би требали да их користе - молећи се на начин који Господу није угодан. Но, пошто смо већ раније уочили чињеницу да се у првој Цркви нису практиковале тајне исповести пред свештеницима, као што нам Писмо и историја сведоче, остаје нам да одговоримо на следеће питање: шта значе Исусове речи упућене апостолима – а које православни тумаче као опуномоћење за опраштање греха приликом исповести?
- ''Којима опростите грехе - опраштају им се.''
У еванђељима постоје три изјаве Господа Исуса Христа које су веома сличне и које бивају навођење од стране православних по овом питању. Оне гласе овако:
''И ја ти кажем да си Петар, и на тој стени сазидаћу Цркву своју, и врата адова неће је надвладати. И даћу ти кључеве царства небескога, и што свежеш на земљи биће свезано на небу, и што разрешиш на земљи биће разрешено на небу.''[16]
''Ако ти згреши твој брат, иди и покарај га у четири ока. Ако те послуша, добио си свога брата. Ако пак не послуша, узми са собом још једнога или двојицу, да се устима двојице или тројице сведока утврди свака реч. А ако њих не послуша, кажи Цркви; па ако не послуша ни Цркву, нека ти буде као многобожац или цариник. Заиста, кажем вам, што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год разрешите на земљи, биће разрешено на небу.''[17]
''Тада им Исус опет рече: мир вам. Као што је Отац послао мене, и ја шаљем вас. Рекавши то надахну их и рече им: примите Духа Светога. Којима опростите грехе – опраштају им се; којима задржите – задржани су. А Тома, звани Близанац, један од Дванаесторице, не беше с њима када је Исус дошао.''[18]
Поред стихова који су конкретно важни за наше проучавање, као што уочавате, навео сам и нешто шири контекст у коме се они налазе – јер ће се то показати неопходним за њихово правилно разумевање.
Најпре је, дакле, Господ Христос рекао апостолу Петру нешто што је касније као Реч упутио и свим осталим ученицима. Занимљиво је, дакако, да се спомињу и ''кључеви царства небеског'' и то само у првом, Петровом случају. Пошто свакако нећемо узети у обзир народно веровање о томе да свети Петар откључава рајска врата приликом доласка у рај сваком преминулом, на темељу Светог писма лако можемо да препознамо о каквим се ''кључевима'' ради и какав је њихов значај. Наиме, као што је познато из Дела апостолских, управо апостол Петар је био тај који је Јеврејима на дан Педесетнице (педесет дана након Христовога васкрсења) проповедао и позвао их на покајање због учињених греха – од којих је највећи био издајство и пристанак на распеће Божијег Сина. Као резултат Петровог проповедања, многи Израиљци су се покајали и примили опроштење и спасење – постајући делом новоосноване Христове Цркве. Десетак година након овог догађаја, од отварања врата небеског царства богоотпалим Јеврејима, ап. Петар је био први апостол од Дванаесторице коме је Господ открио да и необрезаним незнабошцима треба дозволити улаз у друштво изабраних. За све то време, први хришћани (сви по националности Јевреји или прозелити – обрезани многобошци који су у потпуности прихватили Израиљску веру) су проповедали еванђеље само Јеврејима и прозелитима у земљи и расејању, и нису сматрали исправним проповедање онима који нису били обрезани:
''Они пак који беху расејани због гоњења, покренутог против Стефана, прођоше све до Финикије, и Кипра, и Антиохије, не објављујући реч ником другом него само Јудејима.''[19]
Уласком у кућу капетана Корнилија (Дела ап. 10. гл.), након што се и сам препирао са Богом у вези овог послања, Петру је постало јасно да су и многобошци сунаследници Христовог царства. Још пре него што је Петар и завршио своју беседу о спасењу, присутни су поверовали и на њих се спустио Свети Дух. Од тога времена, после кратког убеђивања[20], и сви остали апостоли су се прикључили Петру у настојању да и многобошце приведу вери.
Кључеви царства небескога које је, дакле, ап. Петар од Христа примио, корисно су послужили за отварање улаза у Христову Цркву како Јеврејима тако и свим осталим народима под капом небеском. Наравно, остаје да утврдимо шта представља остатак малочас наведеног Христовог говора који је записан у 16. и 18. поглављу Матејевог еванђеља.
Као што сам споменуо у првом делу проучавања ове свете тајне, од свакога хришћанина који је примио Светога Духа, очекује се свакодневно посвећење и тежња да угоди Божијој вољи. Међутим, као што је познато из Библије, и велики Божији људи су понекада падали у напасти и сагрешили су. Управо из тог разлога је свакоме таквоме потребно искрено покајање пред Богом. Ипак, нажалост, неки од хришћана исувише далеко оду у своме сагрешењу, и њихова савест толико изгуби осетљивост, да они и надаље истрајавају у своме греху – очигледно не увиђајући да се налазе на путу који води од Господа. Оваквих примера има више у Новом завету. Смрт брачног пара Ананије и Сапфире пред апостолом Петром и великим бројем хришћана – из разлога заједнички договорене и изговорене лажи (Дела ап. 5. гл.), ''предавање сотони'' блудника из коринтске цркве (1. Кор. 5:5) као и Именеја, Александра и Филита (1. Тим. 1:20; 2. Тим. 2:17-19), само су неки од примера застрањења – са којима су се апостоли и остале старешине прве Цркве сусретали. Управо у оваквим ситуацијама, апостоли и остали су морали да буду свесни своје одговорне службе, која је подразумевала исправно духовно вођство и очување здравог духовног црквеног заједништва, а то се могло постићи само искључивањем и удаљавањем из заједнице оних људи који нису желели да се покају а ширили су раздоре и саблазни. Веома је занимљива и изјава ап. Павла записана у 1. Кор. 5:1-5, а у вези члана цркве који је згрешио блудним односом (и то тако што је ступио у интимну везу са својој маћехом):
''Чује се уопште да блуд влада међу вама, и то такав блуд каквог нема ни међу многобошцима, да неки има очеву жену. И ви сте надмени; што се радије нисте ожалостили – да се уклони из ваше средине који је то дело учинио? Ја сам, наиме, иако нисам код вас телом, али сам присутан духом, већ осудио – као да сам присутан – онога који је тако нешто учинио: када се у име Господа нашега Исуса сакупите ви и мој дух са силом Господа нашега Исуса, да се такав преда сатани на пропаст тела, да се дух спасе на дан Господњи.''
У овом случају апостол саветује да целокупна заједница осуди овакво дело и за неко време се потпуно одвоји од неуредног брата – прекинувши са њим свако општење. Речи ''да се дух спасе на дан Господњи'' јасно нам ставља до знања да овај човек неће изгубити своје спасење (које се прима једном заувек) али да ће се морати сусрести већ на земљи са одређеним последицама свога сагрешења.[21] Многи овакви и овоме слични људи – хришћани, доспеће у небеско царство, али без и једног доброг дела за које ће моћи да буду похваљени и да приме награду. За овакве вернике Павле између осталог говори и следеће:
''Јер нико не може да постави други темељ, сем онога који је постављен, а то је Исус Христос. И ако ко на овом темељу зида злато, сребро, драго камење, дрва, сено, сламу, свачије дело изаћи ће на видело; судни дан ће показати, јер ће се у огњу открити, и какво је чије дело – огањ ће показати. Ако чије дело, које је назидао, остане, тај ће примити награду, ако чије дело изгори, тај ће поднети штету, али ће сам бити спасен, само тако – као кроз огањ.''[22]
Као што смо из претходно поменутих примера могли да увидимо, апостоли су у првој Цркви имали задатак да буду Господњи сарадници, Христови помоћници и управитељи Божјих тајни (1. Кор. 3:9, 4:1-2) који раде на изградњи Христовог тела – Цркве (2. Кор. 13:10). Због тога су од Господа и добили дар поучавања хришћана који су били на много нижем нивоу схватања духовних истина од њих самих (Еф. 4:11-15). Апостоли су били ауторитет по питању истинитости преношења Христове науке – како о спасењу кроз веру – тако и по питању практичног хришћанског живота.
Према протестантском теологу R. T. France, појмови ''свезати'' и ''разрешити'' које Исус спомиње у Мт. 16:19 и 18:18, били су технички појмови у изрекама тадашњих рабина о ономе што је било или није било допуштено да се чини (''свезати'' је означавало ''забранити, а ''разрешити'' је значило ''допустити'' чињење одређених радњи).[23] Према овом аутору, ''свезивање и разрешавање'' може да се види и у примерима из Дела апостолских 10. и 11. главе, као и 15:7-11, када је апостол Петар обзнанио Божију одлуку да су и многобошци потпуно једнако вредни пред Богом ради спасења попут Израиљаца; што раније није било познато у тој мери. Оно што је посебно интересантно, познаваоци грчког језика казују да се у стиховима из Мт. 16:19 и 18:18 у оригиналу намерно употребљава, за изговор прилично неспретно тзв. ''будуће прошло'' глаголско време – па би стога, у дословном преводу, спорни делови стихова требали заправо да гласе: ''биће било је свезано на небу'' и ''биће било је разрешено на небу''.[24] То заправо треба да значи да апостоли и остале Божије слуге у периоду Новога завета нису добиле овлашћење да опраштају грехе приликом свете тајне исповести – како то уче православни, већ да људима обзнањују вечну Божију намисао, тј. да својим проповедањем и установљавањем одређених учења, црквених моралних норми и начина вођења богослужења, заправо објављују и установљују оно што је Бог још од вечности био испланирао.
Исти је случај и са текстом који се налази записан у ев. по Јовану 20:22-23 којег сам раније цитирао, а сада ради подсећања наводим поново:
''Рекавши то надахну их и рече им: примите Духа Светога. Којима опростите грехе – опраштају им се; којима задржите – задржани су.''
Када проучимо читав контекст у коме се налазе наведени стихови, можемо да уочимо да се Христос на дан свога васкрсења, када су ове речи и изговорене, јавио делу својих ученика који се налазио сакривен у затвореној просторији због страха од прогонства. Поред десеторице апостола (Христов издајник Јуда Искариотски је већ био мртав због извршеног самоубиства а ни апостол Тома није био присутан), овде су се налазили још неки ученици који нису били апостоли, а највероватније је било и жена, јер читамо о Марији Магдалини која је нешто раније посетила ученике баш на поменутом скровитом месту.[25] Пошто смо раније установили да Исусова казивања из ев. по Матеју немају значење какво им приписује традиционално хришћанство Истока, те да их апостоли нису схватили као налоге према којима би они имали овлашћење да праштају грехе (што нам јасно доказује и њихова ранохришћанска пракса у којој ни једанпут нису посегли за његовим коришћењем) остаје нам да сагледамо новозаветне примере који нам стављају до знања на који су то начин апостоли уистину ''праштали грехе'' онима који су сагрешили.
Један од директних примера који се односе на опраштање ономе који је сагрешио, и у овом случају тиме нанео штету целокупној црквеној заједници, налази се у посланицама упућеним цркви у Коринту. Као што сам раније споменуо, међу тамошњим верницима постојао је и један који је живео у греху сексуалног неморала. Апостол Павле је саветовао вернике да таквога опомену и удаље се од њега што се тиче заједничарења, да би се посрамио и покајао. Након годину дана, приликом писања друге посланице, апостол је могао да констатује да се ситуација по питању морала дотичног грешника променила знатно на боље. Бивши грешник се ожалостио због свога греха и укора којег је примио, те се искрено покајао. Зато је Павле могао да напише следеће:
''Ако је пак неко изазвао жалост, није мене ожалостио, него донекле, да не претерам, све вас. Томе је доста овај укор од већине, тако да, напротив, треба радије да му опростите и да га утешите, да превелика жалост дотичног не сатре. Зато вас молим да покажете љубав према њему. Ради тога сам вам баш и писао, да познам вашу врсноћу, да ли сте у свему послушни. А коме ви нешто опраштате, томе опраштам и ја. Јер и ја што сам опростио, ако сам што опростио, опростио сам пред Христом вас ради, да нас сатана не превари; јер знамо шта он мисли.''[26]
Као што видимо и из овог примера, апостол није инсистирао на посебној исповести онога који је сагрешио, нити пак на своме ''овлашћењу од Господа'' да он сам опрашта грехе приликом вршења свете тајне покајања. Једноставно, Павле је изјавио, бивајући прилично просторно удаљен, да и он опрашта ономе коме је читава заједница опростила. Ова апостолска пракса се у потпуности слаже са Христовим учењем о међусобном праштању. Господ Христос је наиме рекао:
''Пазите на себе, Ако згреши твој брат, покарај га и опрости му ако се покаје. И ако ти седам пута згреши на дан па се седам пута врати к теби и каже: кајем се, опрости му.''[27]
Еванђелисти Матеј и Марко записали су и следеће:
''Тада приђе Петар и рече му: Господе, колико пута ће сагрешити брат мој према мени, и ја да му опростим? До седам пута? Рече му Исус: не кажем ти до седам пута, него до седамдесет пута седам.''[28]
''И кад стојите молећи се, праштајте ако шта имате против кога, да и Отац ваш који је на небесима опрости вама ваше грешке. [Ако ви не опраштате, ни Отац ваш који је на небесима неће опростити грешака ваших.]''[29]
Апостол Павле потврђује Исусову науку говорећи да живот сваког хришћанина мора да буде испуњен праштањем:
''Будите међу собом честити, милосрдни, праштајући један другом – као што је и Бог вама у Христу опростио.''[30]
''Обуците се, дакле, као изабраници Божији свети и мили, у срце милосрдно, у честитост, смерност, кротост, стрпљивост, сносећи један другога и праштајући један другоме, ако ко има тужбу на кога; као што је Господ и вама опростио, тако опраштајте и ви.''[31]
Другим речима, Нови завет (као и Стари) испуњен је примерима божанског праштања, као и поучавања људи – верника да и у овоме буду налик на свог небеског Оца.
И тако, ма колико се трудили да у апостолским списима нађемо и најмањи пример да је ико икада макар и наговестио потребу за исповедање греха пред свештеницима ради њиховог ''отпуштања'', такве примере не можемо да нађемо. Све то, наравно, потврђује чињеницу да је практиковање свете тајне покајања и исповедање пред свештеницима какво данас постоји у Православљу, као што смо утврдили и из историјских извора, уведено тек касније у црквену праксу – а да у почетку, за време апостола није ни постојало нити се о њему говорило.
Утврдивши библијску истину и по овом питању, можемо да пређемо на наредну свету тајну, која је умногоме повезана са управо размотреном.
[1] Веронаука у кући, стр. 35-36.
[2] Милин, Црква и секте, стр. 329-330.
[3] Види у: Наведено дело, стр. 330.
[4] Према библијској хронологији, период Старог завета (тј. ''Старог савеза'' којег је Бог склопио са Авраамом и његовим потомством посредством Мојсија) трајао је све до успостављања ''Новог савеза'' (завета) између Бога и верујућег народа на земљи свих националности, посредством жртве Исуса Христа. Дакле, период ''Старог завета'' је завршен у тренутку смрти Исуса Христа на голготском крсту и Његовим васкрсењем из мртвих.
[5] Ев. по Марку 1:1-6. Нагласак мој.
[6] Ев. по Марку 1:14-15. Нагласак мој.
[7] Ев. по Луки 7:37-38, 47-50. Нагласак мој.
[8] Ев. по Луки 19:7-10. Нагласак мој.
[9] Дела апостолска 19:18-20. Нагласак мој.
[10] Посл. Јаковљева 5:16. Нагласак мој.
[11] Општа црквена историја, том први, стр. 686-687. Нагласак мој.
[12] Општа црквена историја, том први, стр. 686. Нагласак мој.
[13] Види на истом месту.
[14] Ев. по Матеју 6:7-8. Нагласак мој.
[15] Види у: Babilonska misterijska religija, str. 26.
[16] Ев. по Матеју 16:18-19.
[17] Ев. по Матеју 18:15-18.
[18] Ев. по Јовану 20:21-24.
[19] Дела апостолска 11:19. Нагласак мој.
[20] Види: Дела апостолска 11:1-18.
[21] Последица сагрешења израиљског цара Давида, у вези прељубе са женом Урије Хетејина, јесте била смрт тим чином зачетог детета након његовог рођења, која се десила и поред покајања, усрдног мољења и пошћења овог Божијег слуге. Види у: 2. Самуилова 11. и 12. гл.
[22] 1. Кор. 3:11-15.
[23] Врсни познавалац новозаветног грчког текста, баптистички теолог проф. др Александар Бирвиш је у свом ''Четвороеванђељу'' овако превео поменуте стихове: ''Даћу ти кључеве Небеског царства: што осудиш на земљи, то ће бити осуђено на небесима; а што одобриш на земљи, то ће бити одобрено на небесима.'' и: ''Заиста вам кажем, ако што осудите на земљи, то ће бити осуђено на небу; а што одобрите на земљи, то ће бити одобрено и на небу.'' Александар Бирвиш, Четири еванђеља, Живот и рад Исуса Христа, Библијско друштво Београд, 1987. год.
[24] R. T. France, тумачење ев. по Матеју, Добра Вест, Нови Сад, 1987. год. стр. 261-262, 281.
[25] Еванђелист Лука казује да су истог дана, увече, на поменутом месту била окупљена Једанаесторица апостола заједно са својим друговима, што нам јасно ставља до знања да Исусове речи нису биле упућене само апостолима (а касније, рукополагањем и апостолским прејемством и њиховим наследницима епископима - како то православни тумаче) у смислу светодуховског овлашћења којим имају право да опраштају грехе, већ да су изречене мноштву окупљених међу којима је било и оних који никада нису постали црквене старешине, и међу којима је било и женског верујућег света. Види у: Лк. 24:33.
[26] 2. Коринћанима 2:5-11. Нагласак мој.
[27] Ев. по Луки 17:3-4. Нагласак мој.
[28] Ев. по Матеју 18:21-22.
[29] Ев. по Марку 11:25-26.
[30] Ефесцима 4:32.
[31] Колошанима 3:12-13. Нагласак мој.
Нема коментара:
Постави коментар