УГРОЖАВАЊЕ ЉУДСКИХ ПРАВА И ДИСКРИМИНАЦИЈА ВЕРСКИХ МАЊИНА У СРБИЈИ (преглед православне антисекташке литературе)

                У делу поглавља које је пред нама, ухватићемо се у коштац са једним веома озбиљним проблемом. То је проблем грубог кршења најосновнијих људских права и слобода, као што су право на поседовање вере и верско организовање. Од почетка осамдесетих година прошлога века, а поготово у време рата у бившој СФРЈ и међународних санкција, написано је од стране православних аутора (што свештеника што лаика) више књига које на најгрубљи начин угрожавају не само основне људске слободе већ и животе многих грађана. Слично аутократском систему који је у то време био на власти у нашој земљи, а који је преко медија проглашавао опозиционе партије и њихове присталице издајницима и страним плаћеницима – и грубо се обрачунавао хапсећи и батинајући активисте невладиних организација, и званична српска црква се користи истим средствима исказујући на тај начин своју недемократичност и тоталитарни дух. Наиме, као да се Србија налази ван Европе и цивилизованог света, у којима владају принципи демократије, равноправности и толеранције различитости, поједини екстремисти из редова СПЦ се понашају као да нисмо закорачили у XXI већ у рани средњи век. Већ више од две деценије (да споменем само новије време) на сцени су дискриминација мањинских верских заједница и рушење основних начела демократије. Веома је позната чињеница да је стари назив за припаднике малих верских заједница - ''нововерци'', средином деведесетих година у народу замењен много погрднијим називом – ''секташи''. У исто време, почевши од књиге Лазара Милина ''Црква и секте'', па све до најновијих издања која се баве истом тематиком, све нетрадиционалне верске заједнице проистекле из протестантизма као и њихови чланови, третирају се као државни и друштвени непријатељи, јеретици, следбеници сатанских учења и душевни болесници. Сувишно је и говорити да су овако тешке оптужбе крајње неосноване – барем када се ради о еванђеоским хришћанским заједницама и онима њима сличним. Моја намера свакако није да тврдим да у Србији не постоје малобројне сатанистичке и окултистичке групације склоне извршавању криминалних дела – против којих треба поступати у складу са предвиђеним законским одредбама. Али, зато сам велики противник поистовећивања у јавности малих протестантских верских заједница са деструктивним култовима – што се најчешће злонамерно чини. У складу са својим многовековним непревазиђеним византијским менталитетом, којег је заступао и по њему се управљао (по питању ''толеранције'' према верским неистомишљеницима) и родоначелник српског Православља, највећи део православних великодостојника у Србији намерно, пред неупућеном јавношћу, ширећи дезинформације о верским мањинама, жели да се са њима, уз помоћ државног апарата, немилосрдно разрачуна. Оно што представља суштински проблем у српској јавности, по питању деловања протестантских верских заједница са једне и сатанистичких култова са друге стране, јесте проблем генерализације. Наиме, као што ћемо се детаљно уверити у наставку поглавља, православни богослови као и други ''стручњаци'' по питању секти, приликом изношења пред народ информација о деструктивном деловању сатанистичких култова, у исто време, под истим именом ''секте'' сврставају и протестантске (у Србији нетрадиционалне) хришћанске заједнице, чиме код неупућених слушалаца намерно стварају утисак да су све ''секте'' једнако негативне и опасне попут сатаниста. Основни разлог овом намерном мешању неправославних са сатанистима, од стране бранилаца ''једине, свете, саборне и апостолске Цркве'', јесте (као што смо у овој књизи аргументовано потврдили) њихово слепо и потпуно погрешно уверење да баш она представља праву Господњу Цркву која негује и чува непромењено првовековно Христово и апостолско учење. Сходно томе, православни цитирају Свето писмо и апостолска упозорења о доласку лажних пророка и учитеља – као да се она односе на неког другог а не на њих саме. Апостол Павле наиме каже:

                ''Али ако вам чак и ми, или анђео са неба проповеда еванђеље различито од онога које смо вам ми проповедали, нека буде проклет. Као што смо пре казали и сад опет велим: ако вам ко проповеда еванђеље које се разликује од онога што сте примили, нека буде проклет.''[1]

                Пошто је дакле, по уверењу Источне цркве и сам апостол био ''православан'' (као и сви њихови свештеници који поседују апостолско прејемство), то мора да су проклети сви они који не исповедају православну веру (па макар били и високо морални људи). У томе се и крије читава загонетка у вези проглашавања  еванђеоских протестаната секташима, јеретицима и сатанистима. Иако православни веома добро знају да баптисти, методисти, назарени, пентекосталци, слободна браћа и остали еванђеоски хришћани нису нимало негативни по друштво у коме живе (што доказује и пример трагично пострадалог председника Републике Македоније, Бориса Трајковског, који је био веома активан у оквиру Методистичке цркве (дакле био је ''секташ''?!?) – а који је како у својој држави тако и широм света био веома цењен и поштован како због своје политике тако и због племенитости, моралности и осталих квалитета своје личности) они ипак верују другачије од ''апостолске'' Православне цркве – те се стога речи о проклетству односе баш на њих.  Наравно, ако се већ верује да еванђеоски протестанти носе на себи проклетство од самога Господа због исповедања лажне (душепогубне) науке, то значи да права Христова Црква (Православна) мора да заштити верни народ и на време га упозори на велику опасност која му прети. Доказ да је православним богословима као и сектолозима (нетеолозима) познато да еванђеоски хришћани нису никакви сатанисти, већ морални људи и узорни грађани, говоре и следећа два навода из литературе која је иначе уперена против њиховог верског деловања:

''Дакле, закључимо: не мора неко бити отворено деструктиван да би био опасан. Напротив, секташи се труде да се допадну, да би стекли већи број следбеника. Није ваљда узалуд неки, рецимо, баптиста у свом завичају 3.000 км удаљеном од Београда пуне три године мукотрпно учио српски језик, да би онда починио неки скарадан чин и био забрањен. Та врста секташа не врши компромитујућа кривична дела.''[2]

''На крају, морамо нешто напоменути. Ширење гласина у булеварској штампи о новопротестантским групама и свођење истих на сатанске секте која упражњавају неморалне радње, дрогирање, опијање и слично – срамно је и ничим се не може оправдати. Таквих ствари у православној штампи и иступима православног епископата и свештенства није било нити ће бити.''[3]

Из наведених дела, писаних од стране аутора који нимало нису наклоњени ''новопротестантским сектама'', сазнајемо да уврежено мишљење већине људи у Србији о еванђеоским протестантима, које је створено необјективним (лажним) информисањем од стране ''булеварске штампе'' (тј. дневних и периодичних листова, али и радија и телевизије), није нимало тачно. Такође, чули смо и за то да ниједан свештеник СПЦ никада није ширио овакве гласине о ''новопротестантима''. Но, ако и поверујемо да православни епископи и друга свештена лица никада нису говорили о припадницима верских мањина као о алкохоличарима и блудницима, остаје чињеница да исти ти свештеници и остали који учествују у хајци (а који раде са благословом СПЦ), пишу и говоре о њима као о хијенама, уништитељима биолошког бића српског народа, као и о деструктивним и тоталитарним групацијама.[4] Пре него што пређемо на детаљнији преглед литературе православних аутора, који су срамно и ничим оправдано сврстали еванђеоске хришћане у ред са сатанистима, алкохоличарима и наркоманима, прочитајмо и неколико изјава које доказују моју тврдњу да следбеници религијског традиционализма у Србији, под утицајем своје погрешне светоотачке теологије, називају поштене и моралне људе сатанистима само из разлога њиховог другачијег веровања и ни због чега другог! Указујући на разлоге који су утицали на неопходност објављивања књиге ''Од утопије до кошмара'' у издању Светигоре 1997. године, њен приређивач Владимир Димитријевић каже између осталог и следеће:

''Књига је настала у доба великих искушења нашег народа који, што сопственом кривицом, а што по вољи моћника овога света, страда више но икад у својој историји. Поред рата, економске беде, распада личног и друштвеног морала, пораста криминала, политичких зађевица и раскола, појавило се зло горе од свих зала, зло које насрће на дух србског народа – зло лажних вера и опасних духовних заблуда.''[5]

''Човечанство је падало у јерес масовно, то показује историја многих народа, док се обраћење од јереси у Православље може запазити у малом броји појединачних случајева, и то ретко. О, како је страшан отров јерес! Отров од кога се тешко може исцелити – то је јерес. (...) Онога ко је побеђен грехом јереси и раскола, ђаво не куша другим страстима и очигледним гресима. И зашто би, уосталом ђаво кушао и борио се са оним ко је смртним грехом јереси већ убијен вечном смрћу и ко је већ доспео у стање демонско?''[6]

Дакле, ствар је јасна. Сви неправославни верници (а поготово ''нетрадиционални'' протестанти и њима слични) се налазе у ''демонском стању'' и као такви, као вукови у овчјим кожама, опаснији су и од самих следбеника сатане.[7] Пошто се већ говори о томе да су ''секте зло горе од свих зала'', а такође се заступа учење св. отаца које каже да благослов добијен од јеретика заправо представља проклетство[8], онда није ни чудо што православни великодостојници, искрену жељу припадника малих верских заједница да кроз своје хуманитарне организације помогну сиромашнима, социјално угроженима и расељеним лицима дељењем хуманитарне помоћи, називају чињењем ''лажног добра'' (јер, побогу, откуд и помисао да од ''ђаволоиманих секташа'' може да дође било какав благослов?).[9]

Но, да бисмо се детаљно упознали са тиме какве све ставове заступају и какве (дез)информације о неправославним верским заједницама шире следбеници светородних Немањића, остаје нам да прочитамо наредне текстове, који представљају прилично детаљан преглед неколико ''антисекташких'' књига, од којих су неке доживеле и неколико издања.

- Многи лажни сведоци дођоше

Према познатом српском ''стручњаку'' за питање верских секти, полицијском капетану Зорану Луковићу, који у свему заступа не интересе свих грађана државе којој служи (иако прима плату из буџета Републике у који доприносе уплаћују припадници свих националних и верских групација), већ искључиво интересе СПЦ, еванђеоске заједнице не само да се не могу називати црквама, већ им не приличи ни назив ''мале верске заједнице''! За њих је, према његовом уверењу, адекватан само термин ''секте'' и ниједан други:

''Да ли је оправдано њих (између осталих и еванђеоске протестантске цркве, прим. И. С.) подводити под «мале верске заједнице». Они су секте, а мале верске заједнице у Југославији и Србији су Јеврејска верска заједница, Словачка евангелистичка црква, Румунска православна црква, Лутерани, Руска православна црква. Иако по броју мале, оне су званичне, традиционалне, домаће верске заједнице и, што је најважније, ништа злонамерно спрам других народа и религија у нашој земљи не раде.''[10]

Луковићев колега по перу, сада нажалост покојни Александар Сенић, наводи да су све секте тоталитарне и деструктивне – без много разлике. Можда ''новопротестанти'' не врше ритуална самоубиства попут сатаниста, али зато желе да униште државу и подреде становништво програмима секти, а уз то врше и шпијунажу у корист страних обавештајних служби. Ево шта о томе сазнајемо у одвојеним текстовима од господе Луковића, Сенића и психијатра Вукадина Цветановића:

''Расположиви подаци поуздано указују на то да стратезима ''новог светског поретка'' верске секте / верски култови служе као изузетно повољно средство за остваривање њихових циљева. Наиме, без обзира на врсту и порекло, оне су под делимичном или потпуном контролом обавештајних служби једне или више држава.''[11]

''Вешто прикривен, а у основи крајњи и суштински циљ свих верских секти јесте моћ, и то, пре свега, верска и финансијска, а затим политичка, просветна, културна и, на крају, војна.''[12]

''Све верске секте, без обзира на коме се верском учењу утемељавају, имају универзални карактер и мондијалистичке претензије. Њихови међусобни односи су савезнички у односу на државу и Цркву које се доживљавају као главне препреке на путу остварења секташких претензија, усмерених ка успостављању неограничене моћи и потпуне контроле над новчаном масом, територијама и становништвом.''[13]

Уколико додамо још и то да припадници тоталитарних и деструктивних секти (свих од реда – јер су све тоталитарне и деструктивне) представљају велику опасност по своје породице, јер је припадник једне такве (неименоване) секте у Русији, по Андреју Курајеву, убио мајку и бабу, а мајчину одрезану главу послао у пакету поштом на одређену адресу[14], то значи да и све ''новопротестантске'' верске групације треба прогласити штетним по државу и народ - и као такве забранити. Управо овакво решење (дакле проглашавање штетним и забрану свих ''нетрадиционалних'' верских заједница у Србији) заступа и психијатар Вукадин Цветановић. Наводећи предлог ђакона Курајева упућен руској Думи (парламенту), о регулисању проблема о деловању секти у Русији, Цветановић каже да, уколико би се његов предлог применио на ситуацију у Србији, сви верски субјекти у нашој земљи би били подељени у четири групе:

''У првој групи би била Српска Православна Црква, као традиционални чувар верских осећања српског народа, са којом држава има однос сарадње на обострану корист и на корист српског народа. Другу групу би сачињавале традиционалне вере на европским просторима: Римо-католичка црква, јеврејска и муслиманска верска заједница, Англиканска црква и Евангелистичка Црква. Према овим верским заједницама држава има толерантан однос, а само изузетно однос сарадње када то одговара битним државним интересима. У трећу групу би биле сврстане оне псеудохришћанске секте којима држава не признаје статус верских заједница, већ третира као организације које штете државним интересима, па према томе и интересима народа (јеховини сведоци, адвентисти, пентекосталци, итд.). Четврта група би обједињавала верске секте, гуру – покрете и психо организације које су због верског тероризма и криминала законом забрањене.''[15]

Основни проблем у овом Цветановићевом предлогу решавања ''проблема'' деловања секти у Србији (по узору на предлог богослова Руске православне цркве) а што се тиче штете по државне интересе коју тобож наносе еванђеоске протестантске заједнице у Србији, јесте тај што се његова тврдња не може доказати ни једним јединим аргументом. Овај лекар своје тврдње о нарушавању државних интереса од стране ''новопротестаната'' базира на крајње сумњивим и непровереним подацима о тобожњој повезаности ''свих секти'' (по А. Сенићу) са страним обавештајним службама, као и о томе да је крајњи циљ свих њих ''неограничена финансијска, политичка и војна моћ'' (Сасвим је могуће да неки псеудохришћански или сатанистички култови имају овакве циљеве, али то свакако не важи за еванђеоске протестантске заједнице које у Србији бележе већ трећи век постојања и које су по својим активностима и веровању одавно познате државним службама). Еванђеоски верници се, даље, због своје искрене хришћанске љубави и доброте коју исказују према људима свих националности и вероисповести (јер су и њихове заједнице вишенационалне) - а по угледу на Христа и апостоле, проглашавају чиниоцима који утичу на слабљење националног идентитета (јер не заговарају екстремни национализам). Оптужују се и да представљају средство за остваривање тзв. ''новог светског поретка'', који тежи растакању нација и националних религија и слабљењу система одбране националних држава (својим одбијањем оружја и неучествовањем у ратовима). Овакве оптужбе су можда могле да буду популарне до 5. октобра 2000. године, до када се државни врх наше земље, налазећи се у опште светској изолацији, борио против цивилизованих земаља Европе и Северне Америке (тј. против тзв. новог светског поретка – а готово све књиге против секти написане су баш у том периоду). Али, веровати у овакве оптужбе сада, када нам је земља примљена у Савет Европе а налази се на путу примања и у друге значајне светске институције, те када је у Србији донет и закон о цивилном служењу војног рока (без оружја) за који се одлучују и многи православни, заиста је беспредметно.

Но, пошто се међу нашим становништвом и даље читају књиге о сектама писане за време режима Слободана Милошевића (а које садрже многе превазиђене оптужбе), као да се од октобра 2000-те године ништа није променило у смислу преузимања многих одговорности од стране наше државе пред међународном заједницом, по питању развоја демократије као и људских права и слобода, потребно је да извршимо детаљан преглед православне антисекташке литературе и аргументовано потврдимо да она, због многобројних неистина о деловању еванђеоских протестантских заједница које садржи, није достојна – не само читања и поверења него ни самог држања у рукама.

Испирање мозгова – слуђивање народа

''Од добрих ћеш се добру научити: ако ли се међу зле помешаш, изгубићеш и оно што имаш ума. Ово ваља разумевати не само за опхожденије него и за читање књига. Има многоразличних бездјелица написаних и наштампаних, које је боље не читати, или ко их чита, дужан је здраво расуждавати, и добро од неваљала распознавати.''[16]

У овом делу поглавља потврдићемо да су многобројне информације које се налазе у књигама разних сектолога као и у бројним новинским чланцима ништа друго до производ недовољног познавања материје од стране њихових аутора са једне и злонамерности са друге стране. Проучићемо раније веома популарну књигу новинарке Биљане Ђурђевић – Стојковић  ''Ловци на душе'', као и књигу ''Верске секте, приручник за самоодбрану'' полицајца Зорана Луковића. Након детаљнијег прегледа ове две књиге, тј. оних њихових делова који говоре о еванђеоским хришћанима и другим заједницама насталим из протестантске реформације, рећи ћемо неколико речи и о осталој литератури која дискриминише мањинске верске заједнице, а која постоји на српском језику.

- Ловци на душе (Верске секте – Лексикон)

Новинарка Биљана Ђурђевић – Стојковић је до сада објавила четири књиге које се баве проблемом секти. То су: ''Ловци на душе'', ''Исповести жртава секти'', ''Пази секта'' и  ''Верске секте – Лексикон''. На овом месту преиспитаћемо наводе из последње наведеног дела, издатог 2002. год, неколико година након издавања првог – којим је ова ауторка постала позната српској јавности.

На полеђини ове књиге (Верске секте – Лексикон) исписан је текст који садржи читаву гомилу ласкавих признања, међу којима издвајамо следеће:

''Биљана Ђурђевић – Стојковић (1963) је новинар и публициста из Београда. Написала је књигу ''Верске секте и покрети – ЛОВЦИ НА ДУШЕ'', која је веома добро прихваћена у стручној јавности: уврштена је у каталог светски значајних издања о сектама, затим у каталог национално значајних издања, а мишљењем Министарства просвете Србије, препоручена је као литература за едукацију наставника, педагога, психолога, ученика старијих разреда и студената о сектама. ''Ловци на душе'' су, по анкети ''Европљанина'', најбоља ''хит књига'' домаћег аутора у 1998. години, а исте године је РТВ ''Пинк'' прогласила ауторку тог бестселера за ''Нај-жену''. (...) Лексикон секти је садржајно базиран на књизи ''Ловци на душе'', али је другачије концепцијски осмишљен и прилагођен потребама савремене читалачке публике, те значајно допуњен и измењен у односу на претходну књигу. Нова књига Биљане Ђурђевић – Стојковић представља драгоцену грађу за истраживаче овог феномена, па је стога посебно препоручујемо студентима Филозофског, Теолошког, Медицинског, Дефектолошког, Правног факултета, Факултета политичких наука, Војне и Полицијске академије, запосленима у органима управе и другим заинтересованим институцијама и појединцима. Сасвим смо сигурни да је Лексикон секти књига коју у својој кућној библиотеци треба да има свака породица, ради превентиве и заштите својих укућана.''[17]

Очигледно, све ове топле препоруке делом су потекле и од стране надлежних из Министарства просвете Републике Србије. Уз веома ласкаву оцену ауторкине стручности коју је исказала у својој првој књизи, као и њеним сврставањем у каталог светски значајних издања о сектама, за ову другу се вели да је садржајно базирана на књизи ''Ловци на душе'', с тиме да је значајно допуњена и измењена (што би требало да значи  да је још боља и документованија од прве). У предговору за ''Лексикон секти'', Биљана Ђурђевић Стојковић је записала слоган којим се руководила приликом састављања дела:

''Мото мојих претходних књига ''Знањем се штити, Истином побеђуј!'', у потпуности важи и за ову књигу – Лексикон секти, коју треба да има свака институција и свака породица у држави.''[18]

Јасно је, дакле, да је ауторка уверена да су информације које је пружила о неправославним верским заједницама потпуно тачне и проверене, те да ће студенти свих могућих факултета као и многе установе којима се књига препоручује, бити објективно информисане о тој ''највећој бољки нашег времена''. Неупућеним читаоцима ће се, поред оволиког броја похвала упућених на рачун књига г-ђе Ђурђевић – Стојковић, чинити сасвим излишним да сумњају у истинитост било ког навода који се у њима налази. Но, нажалост, све похвале и препоруке упућене на конто претходно поменутих дела само доказују веома обесхрабрујућу чињеницу о томе да су чак и они који се баве проучавањем верског организовања и себе сматрају стручњацима, заправо страховито неупућени, те да испољавају изузетно висок степен незнања. Уврштавање књига ове ауторке у каталоге национално и светски значајних издања, и то од стране ''стручне јавности'' је просто пренеражавајуће. Када се уз то подсетимо да је ауторка од стране РТВ ''Пинк'' 1998. године проглашена за ''Нај – жену'' (каква телевизија таква и награда), а новинске анкете показале да се књига ''Ловци на душе'' те године налазила међу најпродаванијим и најчитанијим, онда је сасвим јасно колика је размера дезинформисаности којој су, ни криви ни дужни, подлегли многи грађани наше земље.

Један од правих светски признатих стручњака, социолог религије проф. др Драгољуб Б. Ђорђевић је, због веома негативног учинка којег је за собом донело објављивање књига поменуте новинарке, чак био приморан да изда и своју књигу која се бави истом проблематиком. Ево шта је овај признати аутор написао у предговору своје књиге, а што се тиче разлога који су га натерали да је објави:

''Томе доприносе и домицилне цркве које редовно стигматизирају култове и секте, проглашавајући их сатанистичким, тоталитаристичким и деструктивним квазирелигијским појавама. Надође и време, попут нашег, када се организовано и циљано, случајно и стихијски створи јак антикултни и антисектарни покрет, ствар доведе у жижу интересовања јавног мњења и отпочне битка ''са свим и свачим''. ''Не требећи жито од кукоља'' сеје се штета свуда и свакоме. (...)  Премда сам и раније био у прилици да реагујем на екстремно поступање антикултних покрета ... сада издајем књигу Пророци ''нове истине'': култови и секте (Шта треба да знамо о новим религиозним покретима?) као одговор на заживљавање некултивисаног, незрелог и наивног антикултног покрета у нас. Покрета, који само једним својим изданком – ''писанијем'' Б. Ђурђевић – Стојковић Ловци на душе: верске секте и покрети (Београд, самостално издање 1997) – ''слуђује'' неуко и недужно грађанство, неопрезне и жељне сензација, и наноси голему штету Српској православној цркви, свима онима за које се тобож бори.''[19]

Према истом аутору, који је испред Министарства просвете одржао многобројна предавања и трибине широм наше земље[20], а насупрот уверењу многих да су ишчитавањем књига православних аутора о сектама ''попили сву памет овога света'', велики број наших људи поседује веома скромно знање о пореклу и деловању малих верских заједница у Србији – што их чини веома погодним за манипулацију од стране самозваних стручњака:

''Најзад, прокрстарио сам последњих годину-две Србију, држећи, често и испред Министарства просвете, на десетину јавних предавања и трибина пред више хиљада слушалаца: директора, професора, ђака основних и средњих школа, средњошколских и универзитетских предавача социологије, полазника различитих семинара из демократије, мултикултурализма и интеркултуралности и ''обичних'' грађана. Њима, више или мање, мањка систематско знање о новим религиозним покретима, а неки су и елементарно неписмени по питању разликовања типова верског организовања.''[21]

Поставља се питање, како је могуће да, са једне стране, некаква ''стручна јавност'' веома позитивно оцени рад г-ђе Ђурђевић – Стојковић, а да у исто време један од водећих стручњака у нашој земљи назива учинак ових дела ''слуђивањем неуког и неупућеног народа''? Неко је по овом питању очигледно ''неук и неупућен''! Шта више, у својој књизи г-дин Ђорђевић наводи и читав низ наслова које нипошто не препоручује онима који желе да буду објективно информисани о пореклу и деловању малих верских заједница у Србији – поготово оних проистеклих из протестантског покрета. Ево које су то књиге:

''Никако прочитати. Књиге се не препоручују онима који желе детаљније упознавање са веома балансираним и стручним богословским, политиколошким и социолошким увидом у феномен верског организовања. Материја је изложена једнострано и пристрасно; велики је знак питања да ли писци коректно заступају православни поглед на оно што није црква.

1.                           Џомић, В. М. (1994), Секте, сатанизам и лажни пророци, Краљево, ЕУО Епархије жичке (стр. 120).

2.                           Милин, Л. (1982), Научно оправдање религије – Црква и секте, Краљево, Епархија жичка (стр.  472).

3.                           Милин, Л. (1997), Нове вере – старе заблуде, у: Епископ Николај (Велимировић) – Лазар Милин, Православна Народна Хришћанска заједница Шабац (стр. 117-151).

4.                           Милошевић, З. (1995), Религија новог светског поретка, Шабац: самостално издање (стр. 106).

5.                           Стојковић – Ђурђевић, Б. (1997), Ловци на душе, Београд, самостално издање. (стр. 191).''[22]

Да ли је наш угледни социолог религије у праву када каже да напред побројане књиге не треба ''никако прочитати''? Што се тиче књиге Лазара Милина, ''Црква и секте''; о недоследностима тумачења Библије које је аутор у њој заступао, као и о погрешним информацијама и оптужбама на рачун протестаната које је у њој изнео, већ сам говорио раније у овој књизи те сада није потребно да  понављам. Остала дела која је Ђорђевић навео вероватно у много чему наликују на она која ћемо мало касније детаљније описати, те стога не чуди да су стигла на списак оних која се не препоручују људима који желе да остану при здравој памети.

На крају поглавља, закључак који ћемо извући недвосмислено ће потврдити да је наш угледни професор био у праву – када је поменуту литературу прогласио једностраном и пристрасном (као и очигледно дискриминативном и ''слуђивачком'').

Ево на који је начин један од еванђеоских протестантских теолога реаговао на многобројне неистине којих је крцата књига ''Ловци на душе'', чиме је потврдио тезу др Ђорђевића да поменути наслов не заслужује ни да буде прочитан, а камо ли да се поверује његовим тврдњама. Под насловом: ''Шарлатанство уз позитивно мишљење Министарства просвете'', Бранко Бјелајац је написао следеће:

''Самозвани стручњак за верске секте и покрете, новинар ''Војске'' Биљана Ђурђевић – Стојковић, која иначе у својим текстовима не прави разлику између пентекостне и баптистичке верске заједнице, која за пентекосталце сасвим нетачно тврди да се њихове цркве називају ''гидеонитске цркве'', и која је аутор две високотиражне књиге: Ловци на душе и Исповести жртава секти, претходно у деловима објављиване у часопису ''Војска'' и као фељтон у ''Вечерњим новостима'', свесно заједнички наводи деструктивне секте и домаће мале верске заједнице.

У поглављу 'Хришћански реформатори или отпадници' ауторка наводи следеће групације: богумиле (у Србији истребљене давно пре реформације), катаре (већ вековима не постоје у том облику), хусите (последњи асимиловани пре 80 година у Војводини у друге протестантске заједнице), протестанте (ауторка не прави разлику између протестантског верског покрета и локалне заједнице регистроване под тим именом у Србији), меноните (ауторка тврди да они не користе струју и не читају новине, а да је вожња аутомобила грех! – да то само чују у Менонитском централном комитету у Женеви или на неком од њихових универзитета у Канади, САД и Холандији, брука би пукла по многим стручним часописима, а о хуманитарној помоћи Југославији да и не говоримо), квекере (којих никада није било на нашим просторима), лутеране и словачке евангелике (ауторка не препознаје да је то иста црква само да су у питању верници немачке и словачке националности регистровани у две цркве), те Реч живота, хришћанског покрета који је основао Улф Екман (ауторка га назива Олф Икран). За овај покрет ауторка каже да одржава контакте да Удружењем еванђеоских свештеника и верника Србије, за које каже да га сачињава и словачка евангеличка црква (што је нетачно).

Даље, ауторка наводи организацију ''Нови живот'' из Београда, за коју каже да ''тесно сарађује са Великом армијом изасланика'' – која је заправо тактичка војна јединица која има 6.000 америчких плаћеника и стотине хиљада добровољаца у 131 земљи света! (Хришћанско удружење Нови живот познато је у свету, и оно окупља младе хришћанске вернике разних деноминација у студентским градовима и универзитетима. По њиховом програму влада Мађарске припрема ученике средњих школа у превенцији против ХИВ вируса, а њихов дугометражни филм ИСУС редовно се приказује на нашим државним и приватним ТВ станицама сваког Божића и Васкрса). (...) Даље, наводећи верске групације, ауторка у ову групу укључује неколико верских заједница које никада нису постојале на територији СРЈ, а познате су као деструктивне и опасне, као и неколико верских заједница које по својој суштини и веровању нису хришћанске, иако се можда издају за такве. Пре свега, ради се о Храму народа (секти која је извршила масовно самоубиство – 940 особа, пре 25 година), Белом братству (секта активна у Украјини и Русији која покушава да се политички активира), и Лози Давидијанаца (по Дејвиду Корешу који је одвео у смрт 85 следбеника у Америци). Нису јасни мотиви ауторке зашто је баш ове три групе посебно прикључила домаћим верским заједницама, осим да намерно идентификује домаће са страним групацијама, иако немају никакве везе. Подвалу представља и ''угуравање'' у овај списак и тзв. ''прахришћанске заједнице Универзални живот'', групе која верује пророчици Габријели и која ни у ком случају не спада у хришћанске верске заједнице. Ово намерно бркање хришћанских мањинских верских заједница и других групација корисно је само у једном смислу – да се обезвреди њихово постојање и деловање.

 Узимајући у обзир обимно непознавање материје које је ауторка показала, морамо се запитати како је могуће да је овај рукопис добио ласкаве оцене Министарства просвете Републике Србије, а који је одштампан на корицама књиге, у намери да наведе купца да у књигу има пуно поверење:

''Из наведеног следи да ова књига представља погодну литературу за едукацију наставника, стручних сарадника и васпитача, као и свих других који професионално раде са младима... Отуда је препоручујемо школама.''[23]

Након уочавања свих претходно разоткривених дезинформација и злонамерности које ауторка пропагира под паролом: ''Знањем се штити, Истином побеђуј!'', начинићемо коначно и преглед ''исправљеног и допуњеног'' Лексикона верских секти.

Као што се и очекује од једног лексикона, термини у њему су поређани по абецедном реду (несхватљива је чињеница да је ова књига, која се здушно бори за српство и Православље, штампана на латиници уместо на ћирилици). Тако су, без икакве поделе, да би неупућени читаоци још више били збуњени, поређане тзв. традиционалне протестантске цркве као и ''новопротестантске'' заједно са окултистичким организацијама, вештицама, хиндуистичким гуру покретима и сатанистичким култовима. Тако, адвентисти су се нашли у друштву алуита (једне исламске секте), античких многобожаца, АMORC (древни мистични ред ружокрсташа) и асасина (убица). Баптистичка црква, сврстана је раме уз раме са белим вештицама, братством змије и братством унутрашње светлости. Црква Божија и црква гидеонита (погрешан назив за пентекосталце) су под словом ''Ц'' сврстане заједно са сатанистичким култовима Црном ружом и Црном шкорпијом. Традиционална протестантска Евангеличка црква (ауторка је погрешно назива ''Евангелистичка''), која се по Зорану Луковићу нипошто не може назвати сектом, налази се у ''Лексикону секти'' под словом ''Е'' као и ЕГЦ (гностичка католичка црква – тј. још један сатанистички култ). Даље, Христова црква, Христова црква јеванђелске браће као и Христова духовна црква налазе се заједно, у истој целини, са Храмом народа и Храмом сунца (култовима чији су припадници извршили колективна самоубиства 1978. и 1995. године). Малочас поменута Евангеличка црква, сада под називом ''Лутеранци'' (иако је исправно: Лутерани), налази се поново у друштву деструктивних култова, овога пута оних под словом ''Л'': Lucis (Luciferov) trust  и Лозе давидијанаца. Еванђеоске протестантске деноминације менонити и методисти су удружене са међународним вештицама и мистеријама братства змије. Пентекостна црква се проучава заједно са Покретом пагана и проституткама за Исуса, а традиционална протестантска Реформатска црква (ауторка погрешно каже ''Реформаторска'') и Реформни покрет адвентиста са сатанистичким и езотеријским култовима Рајска врата, Ред соларног храма и розенкројцерима (ружокрсташима). Да од лошега може бити још горе, доказује и по трећи пут помињање (као да јој се ова црква нешто посебно  замерила) Евангеличке цркве (сада под називом: Словачка евангелистичка црква). Она је овога пута стављена у исти кош са Сатанском црквом, Сатанском црквом Енглеске и Стазом гностичке светлости (такође окултном организацијом).

Поред оваквог злонамерног сврставања протестантских цркава раме уз раме са сатанистичким култовима, ради збуњивања јавности која ће, на крају крајева, закључити да је свима заједно ту и место, Биљана Ђурђевић – Стојковић је приликом описивања порекла учења и деловања хришћанских заједница изнела и већи број неистина – због сопственог, веома површног, познавања материје. Не само да највећи број уистину деструктивних култова, које је ауторка мање или више тачно описала, не постоји у организованом облику у нашој земљи, те је било непотребно њихово спомињање заједно са легално делујућим верским заједницама, него се наводи и очигледно нетачан податак МУП-а да секте у Србији (све заједно) броје ништа мање него 460.000 припадника!!! Познато је да се на попису становништва одржаном 2002. године само око 20.000 људи изјаснило да припада нетрадиционалним хришћанским верским заједницама, и још око 1000 оних који припадају покретима који воде порекло са Далеког истока. Тај број је реалан за свакога ко зна да адвентиста у Србији има око 8.000, баптиста око 3.000, пентекосталаца око 4.000, Јеховиних сведока око 4.000 и свих осталих још неколико хиљада припадника. Реч је наравно само о крштеним (одраслим) члановима ових верских заједница. Уколико овом броју додамо и њихову децу која похађају веронауку, као и пријатеље (тј. ''симпатизере'') цркава који долазе повремено на богослужења, овај број може бити увећан за евентуално још 10.000 људи. Тако, постаје јасно да МУП Србије уопште не поседује истините податке о броју припадника мањинских верских заједница у нашој земљи, те да се његови подаци ни најмање не слажу са извештајима са пописа становништва.

Када је реч о конкретним тврдњама везаним за поједине верске заједнице (а које су или нетачне или контрадикторне), можемо да издвојимо следеће. Поред нетачне информације да адвентисти у Србији броје 80.000 чланова (адвентисти би на ову тврдњу вероватно цитирали познату народну изреку: ''Из твојих уста - у Божије уши!''), за њихове мушке чланове се најпре каже да одбијају ношење оружја у војсци, да би се након само неколико реченица изјавило да они ипак служе војску и носе оружје. Што се тиче баптиста, осим нетачног податка да је ову ''секту'' основао извесни Томас Минцер у XVI веку, за њих се каже да су за време 2. светског рата у Хрватској сарађивали са усташама а да су се у Македонији испољили као бугарофили[24] (у преводу: били су и остали непријатељи српског народа попут свих осталих секташа). За баптисте се такође нетачно наводи да служе војску али одбијају оружје (лично познајем баптистичке вернике који су, не само са оружјем служили војску, већ су у оквиру јединица ВЈ за време бомбардовања 1999. године били на Косову и Метохији и заједно са осталом нашом војском оружано се сукобљавали са терористичким формацијама ОВК). На крају, ауторка закључује да баптисти нипошто не могу бити црква јер немају светодуховску везу са Исусом Христом, те стога новокрштени нити примају Светог Духа – нити Њега уопште има у баптистичким богомољама (дословно иста формулација у вези баптиста се налази и у књизи Зорана Д. Луковића ''Верске секте – приручник за самоодбрану'' на стр. 61.). Када пише о Евангелистичкој (тј. Евангеличкој) цркви, ауторка каже да је за време Другог светског рата њен бискуп, Немац др Филип Поп од ове цркве направио експозитуру гестапоа, а да је његов син Едгар био сатник у домобранској Павелићевој војсци. Сам Филип Поп је, према г-ђи Ђурђевић Стојковић, заслужено кажњен после завршетка рата (стрељан од стране партизана као фашиста, тј. сарадник окупатора). Сви ови подаци су заправо требали да докажу да су и евангелици, попут баптиста, у прошлости били српски непријатељи, иако је, поређења ради, ауторка заборавила да спомене да су за време Другог светског рата, и православни (пре рата крштени и ''са Христом сједињени'') Срби имали више оружаних формација које су међусобно ратовале и чији су се припадници међусобно убијали (партизани, четници Драже Михаиловића и Косте Пећанца, Љотићевци, Недићевци).

У делу своје књиге у којем говори о Јеховиним сведоцима, а у вези њиховог одбијања служења војног рока и узимања оружја, ауторка је изнела неколико веома занимљивих навода који заслужују да се прочитају у целости:

''Јеховини сведоци намерно изостављају и друге делове  ''Свете књиге'' где се у најстаријем и најаутентичнијем делу Новог завета, књизи Јовановој, и сам Исус Христос појављује са мачем у руци, као и читава плејада државника, војсковођа и ратника, који су због свог учешћа у ратовима за слободу свог народа и вере постали – свеци! Нови завет, па и Библија у целини, јако су далеко од пацифизма било какве врсте. Немачки научник Силвије Гасел иде и корак даље, па на основу Друге књиге мојсијеве, поглавља ХХХ, стиха 23-38, тврди да је у Библији написан рецепт за експлозив, тзв. горући грм, који египатска ратна кола разбија у парампарчад, руши зидине Јерихона и чак распуцава земљу која гута дружину Корах. Уз то се позива на сведочанство у Библији да је Мојсије Књигу закона исписану на плочицама примио уз ''пуцњаву и грмљавину'', износећи тезу да је тај пророк на двору египатског фараона Рамзеса, уз помоћ свога таста Јеthroa, изводио експерименте са експлозивом, од чијих се последица лечио четрдесет дана.''[25]

Овај текст доказује велико непознавање Библије од стране ауторке дела које проучавамо. Најпре, тзв. ''књига Јованова'', тј. Откривење Јованово уопште није најстарији део Новог завета него најмлађи. Друго, око његове аутентичности (која је, додуше, неоспорна) било је највише расправа међу црквеним ауторитетима од II – IV века, те је ова књига најкасније у раном хришћанству прихваћена као канонска. Наравно, нигде се у Откривењу Јовановом не налази ни опис Исуса Христа са мачем у руци, већ се на два места Он описује као онај из чијих уста излази двосекли мач (што уопште није исто са оним у шта непознаваоце Светог писма убеђује поменута ауторка)[26].  Вредна запажања јесте и тврдња да је ''Исус са мачем у руци'' представљао пример многима који су убијали људе у политичким сукобима и верским ратовима – а који су због тога проглашени свецима (као да се свецем постаје ратовањем и убијањем верских неистомишљеника)!?! Такође, поменута новинарка, аутор књиге Верске секте – Лексикон (Ловци на душе), тешко може да представља ауторитет чије мишљење о томе да Библија (а поготово Нови завет) нипошто не проповеда пацифизам (миротворство) већ верске ратове, може бити озбиљно схваћено. Још су занимљивији закључци изведени из истраживања извесног научника, по коме је Мојсије у своје време правио и користио експлозив, али очигледно нестручно, јер је у неким експериментима задобио тешке ране (вероватно је реч о саморањавању) од којих је морао да се лечи четрдесет дана (Било би добро чути шта би православни богослови рекли на овакво тумачење детаља из Мојсијевог живота, које је изнела ''бранилац'' Православља, г-ђа Ђурђевић – Стојковић). Сасвим су погрешне и тврдње овог стручњака за секте да менонити не читају новине и не користе струју, те да наглашено одбијају школовање. Насупрот тврдњама да је 9 од 10 менонита неписмено (очигледно је ауторка побркала лончиће и заменила меноните са неком другом верском заједницом) ова деноминација поседује многобројне школе и универзитете у свету. Такође је нетачно да припадници ове верске заједнице одбијају вожњу аутомобилом и авионом, као и да не носе каишеве на панталонама јер то сматрају грехом.

А у делу књиге који носи наслов: ''Протестанти'', каже се између осталог и следеће:

''Ипак, на основу доступних података, може се рећи да у нашој земљи делује пет протестантских цркава: Евангелистичка (лутеранска), Реформаторска (калвинистичка), Методистичка, Баптистичка и Христова црква. (...) Врло често иза тих верских организација стоје стране обавештајне службе, као део оперативног система истинских ''владара из сенке''.[27]

 Дакле, сада ове побројане верске заједнице нису ''секте'' (и то сврстане раме уз раме са деструктивним култовима) већ представљају протестантске цркве?!?

Наравно, број протестантских цркава које делују у Србији је много већи од пет. А након читања података о томе колико их је, збуњени и разгневљени читалац (који је сазнао да све ове верске организације, чији се чланови мотају около и врбују нове присталице, раде под покровитељством страних обавештајних служби) на послетку открива и следећи податак (који ваљда открива колико су ти ''владари из сенке'' заправо моћни):

''Када је о Протестантској цркви на територији СРЈ реч, она је и званично регистрована у Јакову, крај Београда, мада практично не постоји јер је једини преостали члан те заједнице једна осамдесетогодишња старица.''[28]

Значи, да сумирамо информације које смо добили из ове ''светски важне књиге'' и то на онај начин како ће их схватити читалац који се по први пут сусреће са овом тематиком: Протестантских цркава у Србији има пет, све оне су регистроване у Јакову крај Београда и све скупа имају само једног јединог ''преосталог'' члана (који ради за обавештајне службе свих земаља света) – једну осамдесетогодишњу старицу (која је у међувремену можда и умрла). Веома добро изведен закључак, зар не? Оно што је индикативно у свему малочас поменутом јесте да је ауторка поново, и по овом питању, нешто помешала, јер деноминација под именом ''Протестантска црква'' у Србији не постоји, већ се назив ''протестантске цркве'' користи за све деноминације различитих назива које своје порекло воде из реформације настале у XVI веку у средњој и западној Европи.

Оно што је посве очигледно јесте да књига Ловци на душе, као и њено измењено и допуњено издање у виду Лексикона секти обилује нетачним информацијама, злонамерним поређењима и веома погрешним тумачењима Библије као и учења различитих верских заједница.

Оно најбоље што једна особа може да уради када јој једна од ове две књиге (као и остале од истог писца) допадне шака јесте да зажмури, не обрати пажњу на ласкаве препоруке које је ауторка добила од стручњака – незналица и поступи у складу са саветом којег је дао проф. др Драгољуб Б. Ђорђевић, који је ову књигу (књиге) ставио на листу оних које не бисмо требали да прочитамо – уколико желимо да останемо при здравој памети.

-  Верске секте – приручник за самоодбрану

Оно што је потпуно сигурно у вези књиге ''Верске секте – приручник за самоодбрану'', аутора полицијског капетана Зорана Луковића, јесте да би и она била стављена на списак дела која уважени професор Ђорђевић никако не препоручује за читање – како због многих дезинформација које садржи тако и због потпуне пристрасности аутора. Разлог што се Луковићева књига није нашла на поменутом списку јесте тај што је штампана након објављивања дела нашег угледног стручњака, који је покушао да јавност у Србији упозна са опасностима које произилазе из утицаја дискриминативних ''бездјелица'' (Доситејев израз) на свест и понашање народних маса. Пре него што погледамо у чему се састоји ауторова субјективност и обратимо пажњу на многе неистине које књига садржи, вреди посебно ставити нагласак на предговор њеном трећем издању, којег је сачинио протонамесник Вајо Јовић, старешина православне мисионарске школе при храму св. Александра Невског у Београду, која слови и као суиздавач овог дела. Наиме, као што ћемо се уверити, и сам предговор одише нетолерантношћу и сатанизацијом свега што не припада православном хришћанству, те је стога сасвим логично за очекивати да такав дух преовладава и у текстовима писаним Луковићевим пером. Ево како је Вајо Јовић окарактерисао деловање верских заједница које Луковић помиње у својој књизи:

''Осећамо тугу зато што се у православној земљи Србији, коју је утемељио св. Сава са оцем својим, св. Симеоном, почело сејати семе зловерја које смућује људе и у заборав ставља и растаче вековима стицану богату материјалну и духовну баштину српскога народа. Радосна нас осећања обузимају, пак, због тога што у нашем народу, Богу хвала, и у државочуварним органима постоје људи, озбиљни борци, који се супротстављају неистини, криминалу, деструкцији и тоталитаризму који доносе секташко семе зловерја. Радује нас, такође, што ће се овом врло траженом књигом сачувати по нека невина људска душа, што ће се њоме умањити могућност секташког врбовања и манипулације коју спроводе вукови у јагњећој кожи. Секташка паукова мрежа у лову на људске душе широко је разапета и у њу се саплићу заблуделе овчице. Аутора књиге ''Верске секте – приручник за самоодбрану'', брата Зорана Луковића, видимо као храброг крстоносног витеза вере, истине, правде и љубави, који зналачки, аргументовано кида црну паукову мрежу и из ње извлачи преварене, или их, барем, спречава да у њу уђу. (...) Како се сачувати од  зловерја? (...) Кад жртве изгубе везу са својим историјским духовним кодом онда постају лак плен служитеља сатане. На овим просторима шири се баш оваква духовна атмосфера и зато су се неизбежно сјатили лешинари људских душа. (...) Жртве секти су наши сународници и суграђани, заврбовани и изманипулисани људи, они су жртве, и према њима се не сме имати непријатељски и осветнички став. То болесно ткиво нашега тела, те болеснике, морамо волети и помоћи им да се излече. (...) Књига ''Верске секте – приручник за самоодбрану'', заједно са седам књига г. Владимира Димитријевића, исто на тему секти, чини јединствени здрави отпор и одговор Српске православне цркве на духовне пошасти садашњега времена.''

Дакле, припадници између осталих и еванђеоских протестантских заједница, које су законски регистроване у нашој земљи и делују на овим просторима деценијама па и вековима, називају се болесницима, лешинарима људских душа који као служитељи сатане (огрнути у јагњећу кожу) спроводе демонску стратегију у убијању својих и туђих душа! Са друге стране, ''брат'' Луковић се назива храбрим, крстоносним витезом вере, истине, правде и љубави, који се зналачки и аргументовано бори против секташког семена зловерја. На крају предговора свештеник Јовић каже да ова Луковићева књига представља одговор Српске православне цркве на појаву и деловање секти. То свакако значи да г-дин Луковић своју књигу није писао као независни и објективни стручњак који, по опису своје службе у МУП-у Србије, служи свим грађанима наше земље па и онима који припадају мањинским верским заједницама – које он погрдно назива сектама, већ једино и искључиво као верник СПЦ. Један од многобројних доказа да је Луковић пишући свој рад био пристрасан налазимо и у следећим изјавама, у којима аутор заступа православне ставове као своје. Наиме, када пише у множини (као у речима: испадамо, верујемо, ми их, не можемо) аутор сасвим сигурно не мисли на своје колеге полицајце (који и нису компетентни да просуђују спорна верска питања – што важи и за самог Луковића) већ на вернике већинске цркве у Србији и њено свештенство:

''Да се разумемо: светитељима, као и Богородици, обраћамо се за молитвено посредовање пред Богом, а не као боговима (те, тобоже, испадамо многобошци, што нам пребацују секташи, сасвим погрешно и злонамерно.''[29]

''Према томе, секте су јеретичке верске заједнице а не цркве.''[30]

''Такође, секте су верске заједнице које немају васељенску (свеопшту) веру и апостолско прејемство. Дакле, њихови самозвани и саморукоположени ''свештеници'' немају апостолску везу са оснивачем Цркве, Господом нашим Исусом Христом. Зато иако многе себе називају црквама, иако (неке) имају и милионе ''верника'', иако располажу великим бројем објеката и материјалним богатствима, иако учествују у многим хуманитарним акцијама (што ће Господ, верујемо, позитивно оценити на Страшноме суду), ми их, ценећи по црквеним догматско – доктринарним начелима, никако не можемо сматрати црквама.''[31]

У трећем поглављу књиге, под насловом ''Деловање верских секти'', у целини под називом ''спољни, општи или јавни начин представљања и утицај верских секти на грађанство'', наилазимо на неколико (зло)намерних подметања. На странама 26 и 27, налази се приказан садржај и божићна честитка из часописа ''Хришћански преглед'' у издању Пентекостне цркве из Београда. Одмах испод божићне честитке, налази се приказ интернет странице (сајта) једне од сатанистичких организација, уз подножни коментар: ''Сатанисте последњих месеци увелико проналазимо на интернету.'' Писац дела чији преглед вршимо је свакако морао да зна да је врло непримерено на овај начин изједначавати деловање еванђеоских протестаната и сатаниста, стављајући њихове рекламне материјале једне до других – без икакве ограде. На страницама 28 и 29 не наилазимо на нимало бољу ситуацију. Најпре, у горњем делу 28. стр. налази се део стрипа којег је аутор потпуно погрешно приписао Јеховиним сведоцима (а који са њима нема ама баш никакве везе; што само доказује колики је Луковић одиста ''познавалац'' учења и публикација различитих верских заједница), а који говори о Божијем спасењу, да би у подножју као и на следећој страници приказао окултистичке и сатанистичке интернет презентације. Ипак, далеко већа подметачина (можда и највећа и најдрскија) у књизи овог аутора који слови за ''крстоносног витеза истине'', почињена је приликом његовог незналачког коментарисања суштине веровања свих протестантских цркава а која се своди на принцип спасења кроз веру. Ево шта Луковић, не бивајући ни свестан колико је његово незнање огромно, казује о овој теми:

''Која су то основна начела протестантизма као крајњи основ за појаву секти:

1.        Материјални принцип реформације: човек се пред Богом оправдава вером, а не добрим делима, као по правилу: ''греши јако, веруј јаче, па ћеш се спасити''.[32]

Оно што би сваки познавалац протестантске теологије могао да изјави на ову ауторову констатацију јесте потврда истинитости народне пословице која каже да су неки људи ''паметнији кад ћуте''. И уистину. Не само да изјава о протестантском схватању библијског учења о оправдању и спасењу кроз веру, које подразумева грешење до миле воље, нипошто не одговара истини, већ се аутор показао и као лош преписивач. Наиме, замисао да учење цркава реформације заступа идеју ''греши јако, веруј јаче, па ћеш се спасити'', Луковић је преузео из Милиновог дела ''Црква и секте''. Међутим, Милин није ни у сну рекао овако нешто о протестантима, иако се са њиховим учењем није слагао. Ево како гласи навод из Милинове књиге:

''Наиме, Лутер је тврдио, а то су прихватили и остали протестанти, да се човек оправдава пред Богом само вером у Христа и у искупљење које је Христос својим страдањем донео човечанству. (...) Тако је испало да Св. писмо директно тврди оно што је Лутер прогласио материјалним принципом реформације: ''човек се спасава само вером''. Такву тврдњу злуради Лутерови критичари су пропратили заједљивим саветом: ''греши јако, веруј јаче па ћеш се спасти''.[33]

Дакле, протестанти нипошто не подразумевају да човек може да греши колико год хоће – па да ипак вером буде спашен, већ су то говорили они који Лутерово тумачење Библије нису исправно схватали. Апостол Павле проповеда у Новом завету оно што еванђеоски протестанти свим срцем прихватају као истину:

''Јер грех неће више имати власти над вама; нисте, наиме, више под законом него под благодаћу. Шта онда? Да грешимо зато што нисмо под законом него под благодаћу? Далеко од тога. (...) Сада пак, пошто сте ослобођени греха и пошто сте стављени у службу Богу, имате свој плод на освећење, а живот вечни као крај.''[34]

Да је у ком случају г-дин Луковић прочитао само кратка ''начела веровања'' неке од протестантских верских заједница, знао би да оно што ће као истину презентовати широкој јавности нипошто није тачно, те би избегао подсмех људи који много боље познају материју коју је он, као службеник МУП-а, покушао да објасни. За детаљније упознавање са библијским учењем о спасењу кроз веру које заступају еванђеоски хришћани, аутору ''Приручника за самоодбрану'' препоручујем читање другог и трећег поглавља ове књиге. Једино што је Луковић доказао изношењем малочас поменуте тврдње јесте истинитост признања др Радована Биговића, професора православне богословије, којег је у једном свом делу цитирао Владета Јеротић. То признање овако гласи:

''Ако изузмемо ретке појединце, ми недопустиво мало познајемо савремену римокатоличку, протестантску и англиканску теологију, али то нас не спречава да изричемо категоричке судове и тврдње које често противрече чињеницама.''[35]

Многим паметним људима би навођење ''само'' ових почетних мањкавости, које затичемо у Луковићевој књизи, било довољно да и у њен даљи садржај потпуно изгубе поверење. Међутим, ради оних других који ће и поред ових доказа имати поверење у истинитост Луковићевих даљих казивања, наставићемо са прегледом ''Приручника за самоодбрану''.

Да је аутор ове књиге лично слабо упознат са учењем баптиста доказује чињеница да је податке о њиховом веровању једноставно преписао из Милинове књиге, заједно са нетачном тврдњом о томе да ''баптисти не верују у прародитељски грех'' (коју иначе преписују, без икаквог даљег истраживања, и сви остали аутори у Србији који су последњих година писали о веровању ''секти''). Да је којим случајем прочитао само једну књигу коју је издала баптистичка црква или поразговарао само за кратко са било којим баптистом сазнао би да ова верска заједница исповеда веру у постојање наследног прародитељског греха. Луковић спомиње такође (као и Биљана Ђурђевић – Стојковић) да баптисти прихватају само цивилно служење војног рока (ова измишљотина је била популарна у време објављивања првог издања књиге, као што сам и раније нагласио). Говорећи о верском објекту баптистичке цркве у Пећи (тј. у селу Љевоша надомак Пећи, у близини Пећке патријаршије) у коме се налазила приватна библиотека локалног проповедника Сима Ралевића од више хиљада књига, као и магацин са више стотина хиљада примерака литературе поменутог проповедника, намењених верницима и пријатељима баптистичких цркава у Србији (тада СРЈ), а који је до темеља спаљен и уништен након повлачења војске и полиције са Косова и Метохије након престанка НАТО – бомбардовања, Луковић каже следеће:

''Углавном се незна да (секте; прим. И. С.) на црквеним имањима (земљиште око Пећке Патријаршије, нпр.), граде своје верске објекте.''[36]

Треба поставити питање г-дину Луковићу одакле му уопште идеја да је земљиште на коме је овај објекат саграђен заправо имање Српске православне цркве? Оно што је заправо истина јесте да је ово земљиште некада давно уистину било црквено (власништво патријаршије), али да је још у претпрошлом веку (ХIX век) прешло у законско приватно власништво породице Ралевић, и то тако што је поменутој породици предато као поклон. Стога, пошто је објекат баптистичке цркве ту био саграђен свега пре мање од две деценије, логично је да сада то земљиште ни по којем основу не припада СПЦ, те да је и ова назови ''информација'' заправо још једна у низу подметачина. Но, оно што пажљиви читалац Луковићеве књиге може још да запази јесте и следеће. Док је у њеном трећем издању из 2000. године на страни 61. аутор признао да је ''велелепна, модерно архитектонски решена, баптистичка богомоља'' заправо ''пуста[37] јер Ралевићева породица није поштеђена у време агресије те је напустила Космет'', у њеном четвртом издању (за које се вели да је исправљено и допуњено), овај додатак је у потпуности избрисан. Тако, у последњем (четвртом) издању нема ни помена да је овај објекат ''пуст'' већ текст гласи онако како је гласио у прва два издања која су изашла пре бомбардовања од стране НАТО пакта. Дакле, из њега произилази да поменута ''велелепна'' грађевина баптистичке цркве у Љевоши и даље постоји (те да вероватно баптисти у њој и даље одржавају богослужења), насупрот многим уништеним црквама и манастирима СПЦ, а поготово након насиља на Космету од 17. и 18. марта 2004. године (када је уништен додатни број објеката који су припадали Србима). Поново постављамо питање: због чега је било потребно да у четвртом издању Луковићеве књиге буде избрисан и онај једини (макар и недовољно јасни) спомен уништења и једне баптистичке богомоље на Косову и Метохији? Због чега, и то још у ''исправљеном и допуњеном'' издању? Зар се баш нико није нашао да г-дину Луковићу укаже на многобројне срамотне грешке које у његовој књизи постоје – да би оне биле исправљене, већ се ''исправљањем и допуњавањем'' сматра сакривање истине од српског народа - а која гласи да су и припадници мањинских верских заједница страдали у току ратова у последњој деценији ХХ века попут осталих грађана наше земље, те да и они у свему деле судбину целокупног српског народа? Но, свакако да објављивање пуне истине, која би мале верске заједнице приказала у лепом светлу, нипошто не одговара витезовима Православне цркве, који се боре да међу народом одрже негативну слику о ''сектама'' коју пропагирају више од две деценије.

На који још начин Луковић врши дискриминацију оптужујући еванђеоске протестантске заједнице за најразличитија злодела а без икаквих доказа, навешћу без много мојих коментара у наредним редовима. Најпре, писац је побројао заједно еванђеоске заједнице са најразличитијим култовима и религијским покретима, наравно све под називом ''секте'':

''Адвентисти (суботари), баптисти, Божја деца, Западно – православна црква, Јеховини сведоци, креационисти, мормони, назарени, новоапостолска црква, пентекосталци, Реч живота, Слободна црква, Универзални живот, Христова црква, Христова црква јеванђељске браће, Христова црква малокрштења, Црква Божја...''[38]

Потом сазнајемо због чега су све ове ''секте'' деструктивне:

''Животне потребе чланова своде се на интересе секте и слепу послушност вођи.

Цртани  филмови и стрипови су врсте комуникације намењене млађој популацији. Некад и то може бити погубно јер деца, поготово, живе у илузијама.

Једна девојчица је, имитирајући Бетмена, скочила кроз прозор и сломила ногу. Дечак који се саживео са истим ликом завршио је на лустеру, а један други, његов вршњак, опонашајући Робокапа довео себе до принудног климања главом.''[39]

Након што смо на овај начин открили да и измишљени јунаци стрипова и филмова[40] могу да заврбују у неку секту, сазнајемо да се на свим секташким окупљањима користи дрога, у циљу лакше манипулације чланством:

''Иако дроге више нису заштитни знак (осим код сатаниста) секти, не заборавимо да су манипулација, опсена и импресарио главно оружје секташа у процесу врбовања кандидата. Зато не искључимо злоупотребу наркотика, не можда као правило понашања него као увек могуће и проверено од раније, резервно (средство) оружје у процесу врбовања (манипулације) нових кандидата или задржавању старих на окупу.[41]

''Један од најдеструктивнијих елемената секти јесте погубно деловање на здравље чланства. По најновијој међународној номенклатури, и само присуство у секти јесте болест и то нови облик болести зависности. По правилу, наркотици су саставни део свих ритуала.''[42]

Према Луковићу, секте максимално искоришћавају своје чланство не пружајући им ни минимално пристојне услове живота, а уз то изузетно негативно утичу на породицу. Дакле, све секте су организације изразито криминогеног карактера:

''Секте су одавно изгубиле свој искључиво верски атрибут и постале дружине најразличитијих и стално нових и нових видова манипулација комерцијалних, психотерапијских, псеудонаучних, пророчких... (...) Све до сада речено сведочи о новом појмовном и суштинском значењу речи секта. Наиме, секте последњих деценија, јесу појавни облик менталних манипулација и нови облик болести зависности. (...) Последице деловања секти су, барем према искуству са терена, такве да се могу сматрати обликом злостављања. (...) Неки припадници секти не само да нису били на проповеданом просветљеном путу врлине и спасења, него су починили и најтежа кривична дела, као што су убиства, разбојништва, силовања... Истичемо да то нису чинили само сатанисти већ и припадници свих других секташких организација. Проституција је чак у неким сектама у «опису делатности» мисије. (...) Случајеви нестанка лица, карактеристични су за све секте.''[43]

На страни 112, у скраћеном издању своје књиге чије сам  одломке управо навео, овај ''врсни познавалац'' секташких обредних ритуала и богослужења која се обављају у еванђеоским протестантским заједницама, наводи и следећу тврдњу на коју треба такође веома добро обратити пажњу:

''Ритуали примања у заједницу – иницијације различити су од секте до секте, али неки елементи су им заједнички: пригушено светло, посебна атмосфера, мноштво окултистичких симбола, реликвије секте (групе), посебно место за иницијанта, који се, најчешће применом медитације, хипнозе или другим обредом, доводи у стање сужене свести, а затим се изговарањем магичних речи, уз одређене ритуалне радње вође, врши иницијација''.[44]

Иако овај текст стоји у целини под поднасловом ''Окултно – магијски ритуали'', а уз њега и многе друге напомене везане искључиво за сатанистичке и култове у саставу покрета New age, било би поштено да је писац посебно нагласио да се ови ритуали нипошто не одигравају у верским заједницама проистеклим из протестантске реформације, већ само у спиритистичким култовима. Насупрот томе, под великим насловом ''Ранохришћанске секте'', побројани су заједно евионити, гностици, монтанисти, аријанци, несторијанци, монофизити, иконоборци, богумили, катари, староверци, реформација и лутерани. Потом су, под поднасловом ''Основна начела протестантизма која су условила појаву секти'', уследили баптисти, назарени, адвентисти, јеховини сведоци, мормони, пентекосталци, креационисти, црква Божија, Божија деца – фамилија љубави... па све до Универзалног живота. Настављајући даље намерно створену збрку појмова, писац је залазио у све већу духовну таму различитих окултистичких праваца, описујући синкретистичке појмове и дисциплине, екстрасенс правце као и пророчке феномене, технике и вештине (и то све под главним насловом ''Ранохришћанске секте''). Тек након описивања ''окултно – магијских ритуала'', у оквиру којих је наведен и малочас цитирани текст, уследио је нови главни наслов ''Синкретистичке секте''. Тек у оквиру ових синкретистичких секти, аутор је споменуо и одређене тоталитарне култове као што су Ред источног храма (Ordo Templi Orientis), Бела гностичка црква, Мунова унификациона црква и Ом Шинрикјо (култ Шока Асахаре у Јапану који је законом забрањен после напада нервним гасом сарином у Токијском метроу средином '90-тих година прошлог века). Након описивања ових секти уследио је још један главни наслов ''Далекоисточне и псеудохиндуистичке технике и феномени'', а после њега и четврти по реду ''Сатанистичке секте'' (у коме су описане стварне сатанске организације као што су Сатанина црква, Слободни спиритисти, Међународно удружење вештица, Храм народа, Ред соларног храма, итд.).

У складу са оваквом организацијом појмова сврстаних под поменута четири главна наслова (постоји и пети под називом ''Комерцијални култови''), логично је за очекивати да ће највећи број читалаца Луковићеве књиге помислити да је начин примања у чланство неке од еванђеоско – протестантских заједница управо онакав каквог га је овај полицијски капетан и представио (уз пригушено светло, окултистичке симболе и хипнозу којом се нови члан доводи у стање сужене свести). То наравно из разлога што се овакав ритуал примања у чланство (у свим сектама – како из текста произилази) налази наведен, као што сам већ нагласио, у целини у којој се описују верске заједнице проистекле из реформације, а не под другим главним насловима у којима се описују сатанистичке и остале окултне организације. Да су којим случајем аутор и његови сарадници – издавачи, били добронамерни и искрени у жељи да истинито информишу јавност, сигурно не би дозволили да им се поткраде овако крупан ''пропуст''. Уколико пак г-дин Луковић стварно верује у заблуду у коју је, сасвим сигурно, оваквим писањем довео многе своје читаоце који никада нису били присутни у некој ''новопротестантској'' богомољи за време свечаности крштења, онда то само доказује да он познаје тему о којој пише таман колико и неки прости чобанин са Старе планине. Насупрот овоме, крштења у еванђеоским црквама (као начини за примање нових људи у чланство заједнице) су најсвечанији догађаји који се уприличују током године. Њима присуствује, у добро осветљеним просторијама или на отвореном простору (на реци, језеру или мору), велики број чланова цркве као и гостију из других деноминација. Такође, њима присуствује и родбина новокрштених која, понекада, припада традиционалним конфесијама или се уопште не изјашњава као религиозна. У сваком случају, приписивање сатанистичких ритуала еванђеоским протестантским заједницама и њиховом свечаном чину крштења је, или продукт крајње неупућености аутора, или пак отворене и дрске злонамерности.

И за крај, желео бих да сагледамо у неколико реченица ''висок степен теолошког образовања'' г-дина Луковића, којег је, као препоруку за читање књиге ''Приручник за самоодбрану'', посебно истакао један од њених рецензената, епископ Порфирије Перић.[45]

Када  аутор ''Приручника'' говори о начину на који секташи тумаче Свето писмо, он им између осталог замера и следеће:

''Све то, фасцинације саговорника ради, и веродостојности учења, повезује се са истргнутим цитатима из Светог писма, а с циљем да се врбовани уплаши, дестабилизује, а онда повери своје проблеме, дилеме, а на крају и душу секти.''[46]

Дакле, секташи се користе истргнутим цитатима из Библије, којима наравно дају погрешно значење, а све у циљу врбовања нових душа у своју јеретичку организацију. Ипак, свако ко имало познаје светописамске текстове, а у исто време је прочитао и Луковићеву књигу, вероватно није могао да се начуди и у исто време добро не насмеје стиховима из Писма које је наш аутор - критичар у својој књизи навео. Наиме, на стр. 67. своје књиге ''Верске секте – приручник за самоодбрану'' (треће издање), у тексту стрипа којег је Луковић (као што сам и раније рекао) потпуно погрешно приписао Јеховиним сведоцима, стоји следећа изјава:

''Исус никада није звао људе у цркву или религију! Он једноставно зове: ''Ходите к мени!''

Луковићев коментар на ову изјаву, написан испод стрипа, гласи:

''Чиста неистина. Пред своје распеће Христос је апостолу Петру рекао: ''На леђима твојим саградићу цркву своју''.

Оваквим коментаром наш инспектор полиције не само што је изразио незнање да се овакав Исусов позив заиста налази у еванђељу[47], већ и напамет наводи Господње речи упућене апостолу Петру. Ове од Луковића погрешно наведене речи записане су у ев. по Матеју 16:18 и гласе овако:

''И ја ти кажем да си Петар, и на тој стени сазидаћу Цркву своју, и врата адова неће је надвладати.''

Оно што је сигурно јесте да се ни један православни богослов не би сложио са Луковићевом самоувереном изјавом (која је, зачудо, остала непромењена и до четвртог издања књиге) да је Христова Црква саграђена на ''леђима апостола Петра''. Овакво веровање (да је Петар стена на којој је Исус саградио Цркву), као што је познато, заступају римокатолици а не православни, па би стога било занимљиво сазнати ко ли је то Луковићу дошапнуо овакву верзију поменутог стиха, каква не постоји нигде, па ни у римокатоличким преводима Светог писма?

Упоредићемо још неколико стихова из ''Библије'' (онакве какве нам их је Луковић у својој књизи представио) са стварним библијским текстовима:

''Свети апостол Јован Богослов упозорава: «Који год преступа и не стоји у науци Христовој, онај нема Бога; а који стоји у науци Христовој, онај има Оца и Сина. Ако ко долази к вама и ове науке (јеретичке и секташке) доноси, не примајте га у кућу и не питајте се са њим.»[48]

''Који год преступа и не стоји у науци Христовој онај нема Бога; а који стоји у науци Христовој онај има и Оца и Сина. Ако ко долази к вама и ове науке не доноси, не примајте га у кућу, и не питајте се с њим.''[49]

Као што уочавамо, аутор је готово неприметно променио библијски текст и приписао му потпуно супротно значење. Уколико бисмо у обзир узели прави библијски текст и убацили Луковићев додатак (кога је написао у загради), онда би испало да ап. Јован упућује хришћане да у своје куће не примају оне који им не доносе јеретичку науку. Дакле, хришћани би у своје куће требали да примају само јеретике и секташе?!? Иако Луковић овако нешто сасвим сигурно није хтео да каже, он би требао да зна (пошто се већ латио писања) да се под ''знаке навода'' не би нипошто смели да цитирају текстови по свом сопственом нахођењу или по сећању, већ дословно, од речи до речи (уз обавезну напомену одакле је цитат узет)! Уосталом, избацујући реч ''не'' из свога цитата, Луковић је упропастио и читав контекст ове, ионако кратке, посланице.

Ево још једног ''допуњеног'' новозаветног стиха:

''Апостол Павле каже: «Сви који хоће побожно да живе у Христу биће гоњени, не само од људи већ и од демона.»''[50]

''А и сви који желе да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени. А зли људи и варалице напредоваће на горе – варајући и варајући се.''[51]

Било би свакако добро да сазнамо који је то превод Библије користио г-дин Луковић када се у њему налазе и делови реченица (у овом случају: не само од људи већ и од демона) који у званичним преводима не постоје?

Но, очигледно је да се овде ради о верзији Библије коју само Луковић поседује и нико више, судећи по филозофској мисли коју је аутор приписао ап. Павлу, а која се уопште не налази у Новом завету. Чик нека неко пронађе овај стих у новозаветним посланицама апостола Павла:

''Свети апостол Павле беседи: «Као што је гордост изазов смерности, гнев трпељивости, туга је изазов хришћанске ведрине, тој са љубављу врхунској хришћанској врлини која и јесте вера у васкрсење и вечни живот.»''[52]

Толико о високој теолошкој стручности инспектора Луковића и његовом, за разлику од погрешне секташке праксе, доследном и коректном навођењу и тумачењу библијских текстова!

После свега што смо прочитали у управо приказаном делу; после уочавања свих дезинформација и нетачности које ова књига садржи, како је уопште могуће сложити се са мишљењима остала два рецензента? Наиме, у својој рецензији проф. др Братислав Петровић је о Луковићу и његовом делу (као да књигу није ни отворио а камоли прочитао) рекао следеће:

''Аутор није ни ''про-култно'' ни ''анти-култно'' орјентисан, већ у својој књизи говори ''о сектама'' препуштајући читаоцу да доноси закључке. Веома обиман и аутентичан материјал је поткрепљен и примерима из сопствене професионалне праксе, јер аутор има примарни циљ да информише и тиме заштити читаоца.

Наравно да се слобода мисли, веровања, верских убеђења, вероисповести и верских обреда поштује. Слобода појединца досеже до границе до које својом слободом веровања и деловања не угрожава слободу другог. Живимо у мултинационалној, мултиконфесионалној и мултикултурној заједници о чему аутор такође води рачуна. (...) Књига о верским сектама Зорана Луковића значајан је допринос реалистичном сагледавању феномена секти данас када се против наше земље води и неокортикални рат.[53]

Баш насупрот тврдњи др Петровића (у чију медицинску стручност ни најмање не сумњам, али сам зато врло скептичан према његовом познавању верског организовања и учења малих верских заједница у Србији), да књига Зорана Луковића представља реалистично сагледавање феномена секти, као и то да аутор није ни ''про-култно'' ни ''анти-култно'' орјентисан, из свих наведених текстова смо могли да се уверимо да је истина потпуно другачија. Зоран Луковић је у свом делу показао да је изразито ''анти-култно'' орјентисан. Он у потпуности заступа интересе СПЦ дајући крајње упрошћену и нереалну слику о многим верским заједницама које легално и по закону делују у Србији већ деценијама па и вековима. Уверили смо се, нажалост, да аутору није баш превише стало до слободе мисли, веровања и верских убеђења грађана наше земље који припадају мањинским верским групама – а коју је својим писанијем максимално угрозио.  

Са друге стране, начелник УКП, правник МУП-а Србије, Миленко Ерчић је у својој рецензији истакао:

''Реч је о компетентном аутору који се, како кроз службу, тако и приватно петнаест година бави овом појавом.

Квалитет рада огледа се у мноштву информација које аутор нуди о генези, појавним облицима и механизмима деловања верских секти и покрета на територији СР Југославије.''[54]

Сматрам да смо о Луковићевој компетентности и квалитету његовог рада довољно рекли да даљи коментар уопште није потребан.

- Православље и секте I (издање Светигоре)

У издању Светигоре, издавачке установе митрополије црногорско-приморске, изашло је до сада седам књига на тему ''Православље и секте''. Прве две књиге обрађују, између осталог, и делатност и учења еванђеоских протестантских верских заједница. Осталих пет се баве делатношћу религија новог доба (New age), источњачких верских покрета итд. Из тог разлога, у обзир за ово разматрање и преглед антисекташке православне литературе узећемо само прве две књиге из поменутог серијала – које у негативном контексту описују регистроване неправославне хришћанске заједнице које легално делују и чији су припадници, према важећем Уставу и законима, у потпуности равноправни са свим осталим грађанима наше земље.

У предговору прве књиге, која носи наслов ''Од утопије до кошмара'' а издата је 1997. године, дакле у време санкција а уочи сукоба наше полиције и војске са албанским екстремистима на Косову и Метохији, приређивач овог серијала, г-дин Владимир Димитријевић, написао је о ''сектама'' следеће:

''Пред читаоцем је књига која је настајала под притиском доба у коме живимо. (...) Књига је настала у доба великих искушења нашег народа који, што сопственом кривицом, а што по вољи моћника овога света, страда више но икад у својој историји. Поред рата, економске беде, распада личног и друштвеног морала, пораста криминала, политичких зађевица и раскола, појавило се зло горе од свих зала, зло које насрће на дух србског народа – зло лажних вера и опасних духовних заблуда. (...) Посреди је прави духовни, и не само духовни, терор над нама, и налазимо се, без претеривања, пред опасношћу духовног геноцида ако се не супротставимо као слободан крштен народ.''[55]

Дакле, ''зловерје'' које проповедају секте јесте много веће зло од бомбардовања, ратова, криминала и неморала сваке врсте. Пошто је по среди прави духовни геноцид над крштеним православним (читај: пред Богом правоверним) српским народом, исти тај народ мора, по Димитријевићу, да се томе супротстави (највероватније у складу са учењем св. Филарета Московског кога сам цитирао из Луковићеве књиге раније у овом поглављу, а која гласи да ''непријатеље отачаства треба сатрти''). Ево шта неки од светих отаца, чије учење следи г-дин Димитријевић, говоре по питању односа православних према неправославнима, сматрајући притом да према таквима не треба указивати никакву љубав, самилост нити за њих упућивати молитве Богу. Према овим светитељима, ''јеретици'' уопште и нису прави људи већ више наликују домаћим животињама и зверима:

''Преподобни Агатон Египатски у Отачнику каже: ''Јерес је отуђење од Бога, јеретик се одлучује од живог и истинитог Бога и присаједињује се ђаволу и анђелима његовим, онај ко је одлучен од Христа више нема Бога кога би могао умолити за своје грехе''. А на питање: ''Зашто је о јеретицима написано: ''Замрзех Господе, оне који тебе мрзе'' (Пс. 138, 21) и на другом месту: ''замрзи свакога човека...'' (Лев. 19, 17)?'' Св. Јефрем Сирин одговара: ''Јеретике, као хулнике и непријатеље Божје, Писмо назива не људима, него псима, вуковима, свињама и антихристима, по речи господњој: ''не дајите светиње псима'' (Мт 7, 6) И Јован каже: ''Сада су се појавили многи антихристи'' (Јн. 2, 18). И њих не треба волети нити хранити ни молити се нити јести заједно са њима...''[56]

У даљем тесту предговора за књигу ''Од утопије до кошмара'' приређивач овако описује припаднике малих верских заједница:

''Ко су чланови секти? Они су наш, православни бол. (...) Они су, такође, болесни и духовно рањени људи, у највећем броју случајева жртве нечије манипулације. (...)  То су болесни, и психички и физички, рањени и јадни људи, који су кренули за Светлошћу, а обрели се у тами... А тек њихове породице!''[57]

Као и др Вукадин Цветановић и В. Димитријевић заступа идеју да све верске заједнице у Србији треба законски сврстати у четири групе. Ево како би се по њему овај ''проблем'' требао да реши:

''У једном нормалном правном поретку, све верске заједнице и конфесије би се могле поделити на четири групе. У прву групу би ушле секте за које је поуздано утврђено да су терористичке и опасне по грађане (на пример, ''АУМ Шинрикјо'', која је почетком 1995. извршила тровање путника у токијском метроу). У другој групи би биле секте за које се зна да су потенцијално опасне, и које су већ много пута извођене пред судове у свету (''Мунова унификациона црква'' која остварује отворене политичке циљеве; уз то, поседује и фабрике оружја). У трећој би биле традиционалне конфесије које су присутне на нашем тлу углавном као конфесије појединих народа (римокатолицизам, лутеранство, ислам, итд.) У четвртој групи, првој по значају, била би Православна Црква, државотворна Црква србског народа, којој би држава требало да помаже.''[58]

Оно што није јасно јесте у коју би групу г-дин Димитријевић сврстао еванђеоске протестантске заједнице, јер оне нису ни ''традиционалне'' а нису ни терористичке попут АУМ Шинрикјо! Њихове верске вође (тј. проповедници и старешине), такође, нису ''много пута извођене пред судове'' нити поседују фабрике оружја. Једино што еванђеоске цркве у свету поседују су, поред богослужбених објеката, многобројни дечији вртићи, школе и универзитети, старачки домови, здравствени центри (болнице) као и хуманитарне организације преко којих је, између осталог, и у Србију за време санкција стизала а и даље наставља да стиже хуманитарна помоћ (у облику хране, лекова, гардеробе итд.) и то у количинама од више хиљада тона. Ова помоћ је била дељена а дели се и даље свим угроженим лицима, међу којима је убедљиво највећи број српских изгнаника из република бивше СФРЈ као и са Косова и Метохије (а од којих никада није захтевано да се одрекну своје православне вере да би поменуту помоћ добили)[59]. Ипак, очигледно је да би еванђеоске заједнице по уверењу В. Димитријевића требале да потпадну, као и по мишљењу др Цветановића, у групу ''потенцијално опасних'' (дакле заједно са Муновом унификационом црквом која производи оружје), иако се у прилог доказа о наводној опасности, коју са собом доноси деловање ових верских заједница, не може навести ни један једини истинити пример.

Прво поглавље, вероватно и најекстремније у читавој књизи носи назив ''Многи лажни пророци изишли су у свет'' (стр. 31-37), а писац је једна припадница лепшег и нежнијег пола, г-ђа Ксенија Кончаревић. На почетку свога текста, поменута госпођа казује да Србија наших дана наликује на земљу гадаринску[60] у којој су се зацарили ''легиони нечастивих сила и војске духова злобе и лажи''. Наравно, ауторка текста мисли на деловање неправославних верских заједница (секти) које су ''отпале од Христа Спаса и похулиле на Свету, Саборну и Апостолску Цркву Православну''. Сви верници и пријатељи (симпатизери) ових верских заједница називају се ''ројевима хипнотисаних и немоћних мушица, бесловесним, некрштеним и обесхристовљеним душама, које због тога што пребивају у тами – бивају привучене лажном бледом светлошћу наопаког секташког учења''. Према овој ауторки, Свето писмо и свето предање (целокупно учење светих отаца) су подједнако Светим Духом надахнути извори хришћанске вере а Православна црква је једина која чува свепобедну Христову истину. Са друге стране, ауторка признаје међусобну равноправност свих неправославних верских учења (дакле и учења ''секти'', али и римокатолика, муслимана, Јевреја, традиционалних протестаната; тј. свих оних који данас одржавају редовну верску наставу у државним школама) и то следећим исказом:

''А равноправност неправославних учења је извесна – свима је њима место ''у тами најкрајњој, тамо где је плач и шкргут зуба'' (Мт. 8:12).'' (стр. 33).

Ауторка овог текста који, као што увиђамо, одише верском нетрпељивошћу, даје и савет читаоцима и поучава их на који начин могу да се увере да ли је њихов саговорник православан или није:

''Још једноставнији начин да установите са ким имате посла је молба саговорнику да се прекрсти или да целива православну икону. Свако ко одбије да то учини испољиће своју антиправославну настројеност, и то не треба да вас чуди: од часнога крста и светих икона, хранитеља душа и тела православних, ужасавају се нечастиви и беже војске демонске.'' (стр. 35).

Као што смо несумњиво утврдили у поглављима ''Поштовање светих икона'' и ''Васељенски сабори'', иконе нипошто нису постојале у првовековном хришћанству. Шта више, готово сви црквени ауторитети из првих векова били су енергично против сачињавања и поштовања икона, које су тек касније, под многобожачким утицајем почеле да се изображавају. Стога, по речима г-ђе Кончаревић, и апостоли, и сви рани хришћани били су антиправославно настројени, а уз то и равни нечастивим демонским војскама које беже од поклоњења светим иконама. Ауторка даље изражава своје чуђење питајући се одакле потиче ''толика благодат у кокаколичној хедонистичкој цивилизацији'' (ауторка мисли на Сједињене Америчке Државе), где се полуписменим фармерима и психијатријским болесницима јављају ''небеска виђења'', желећи да на тај начин дискредитује све еванђеоске верске заједнице које су у Америци данас бројне – упоређујући их са Мормонима, Јеховиним сведоцима и осталим нееванђеоским организацијама (које се и међу еванђелистима сматрају псеудохришћанским култовима). Упоређења ради, г-ђа Кончаревић је заборавила да наведе чињеницу да у оквиру Православља постоје чак и верски празници установљени на основу ''небеских виђења'' психијатријских болесника (такав је на пример празник ''Покрова пресвете Богородице'' установљен на основу виђења св. Андрије Јуродивог у Х столећу, а обележава се од XII века и то 1. октобра по јулијанском календару. Ко су заправо били ''јуродиви'' говорили смо у поглављу ''Житија светих''). Оно што је још занимљиво у овом поглављу јесте и ауторкин савет да српски народ не треба превише да обраћа пажњу на то ако православни свештеници и епископи живе порочно и нехришћански, јер је, ето, и то донекле нормално – и они су људи да многим слабостима. (на стр. 36). На крају, читаоци добијају савет да пред секташким проповедницима отворено исповеде своју православну веру снажно им се супротстављајући и износећи против-аргументе који потичу из изворног Христовог, апостолског и светоотачког учења.

Све оно што смо до сада прочитали, а што се налази између осталог и у поглављу г-ђе Кончаревић, само доказује колико велико може бити, са једне стране, непознавање Светог писма и црквене историје, а са друге непристојност, безобзирност и нетолерантност оних људи који себе називају ''браниоцима праве вере''.

-  Православље и секте II (издање Светигоре)

И друга књига у серијалу о сектама, под насловом: ''Библија без Бога, Хришћанство без Цркве; Православље и секте, новопротестантизам данас и овде'', у истом духу следи претходну. У уводној речи, у предговору који носи назив ''Од библиопоклонства до књиге Мормон'' приређивач Владимир Димитријевић казује да се пред читаоцем налази књига која обрађује учење и деловање ''новопротестантских секти''. Ево како је приређивач објаснио овај појам:

''Појам ''новопротестантске секте'' увели смо да бисмо истакли разлику између традиционалног протестантизма (мада је, од Лутера наовамо, сав протестантизам у антипредањском, па чак и антицрквеном заносу човековом расудном моћи и вером којој нису потребна дела) и оних секти које су настале у САД у XIX или XX столећу, а које се ипак од традиционалног протестантизма разликују у неколико битних тачака.'' (стр. 5).

Приређивач даље каже да је теологија новопротестаната веома примитивна (у исти кош су стављени нпр. баптисти са мормонима), да су неке од ових секти крајње антикултурно и антидруштвено настројене, те да је руски теолог Андреј Курајев сасвим у праву када каже да продор оваквих секти на територију православних земаља представља суштинску трагедију. Ова трагедија се састоји између осталог и у следећем:

''Јер, адвентисти, јеховисти, пентекосталци, баптисти и њима слични свету нису дали ниједног значајнијег научног или уметничког ствараоца, нити су било чиме обогатили културу оног тла на коме дејствују.'' (стр. 6).

У овом случају (као и у многим другим) г-дин Димитријевић очигледно није био најбоље обавештен. Да се којим случајем распитао код свога ''саборца'' Биљане Ђурђевић – Стојковић, она би га вероватно обавестила да су, ипак, нпр. баптистима припадали неки од познатих светских писаца као и научника. Ево шта о овоме казује поменута ауторка у свом ''Лексикону секти'':

''У баптистичким редовима налазили су се писци: Џон Милтон (писац светски познатих дела: ''Изгубљени рај'' и ''Рај поново нађен''; прим. И. С.), Бичер Х. Строув, Данијел Дефо (писац романа који се налази у лектири за основну школу: ''Робинсон Крусо''; прим. И. С.), и светски познат метафизичар др Б. Т. Спенсер.''[61]

Овим информацијама до којих је дошла г-ђа Ђурђевић - Стојковић можемо још да додамо да је баптистима припадао и добитник Нобелове награде за мир (1964. год.) Мартин Лутер Кинг, који је због своје борбе за људска права убијен приликом атентата 4. априла 1968. године. Након смрти овог баптистичког проповедника многе државе и градови у Сједињеним Америчким Државама су његов рођендан, 15. јануар, прогласиле својим празником. Такође, баптистима је припадао и писац из XVII столећа, чије се дело ''Пут хришћанина'' (The Pilgrim's progress) проучава на појединим факултетима у оквиру енглеске и светске књижевности. Он се звао Џон Бањан (John Bunyan). Овим именима можемо да додамо и Јана Амоса Коменског, који је такође припадао еванђеоском крилу, а признају му се велике заслуге у оквирима светске књижевности. Све напред наведено доказује да су и еванђеоски ''новопротестанти'' задужили свет значајним идејама и делима, а да не помињемо чињеницу да многи научници свих дисциплина припадају овим црквама, као и председници и министри у многим државама света (нама географски најближи јесте пример трагично пострадалог македонског председника Бориса Трајковског који је био веома активан у Методистичкој цркви).

Књига ''Библија без Бога – Хришћанство без Цркве'' обрађује учење и деловање следећих верских заједница: баптистичке, адвентистичке, пентекостне, мормонске и Јеховиних сведока.

Што се тиче ''блиставе дијалошке апологије протојереја Кирила Зајца упућене баптистима'' (како је то приређивач с поносом истакао), она заправо представља препричане догађаје који су се одиграли 1927. године у једном руском возу, као и испред неке омање сеоске Православне цркве. Главни баптистички гласноговорник је у овој ''апологији'' представљен као особа ниске интелигенције и слабог познавања Светог писма, која стално ''врти у круг'' неколико својих омиљених фраза, као што су: ''ми смо спасени'', ''ми смо свети'', ''Христос је наш брат'', ''православци су идолопоклоници'' и слично. Насупрот овом баптистичком вернику који је очигледно био обични једноставни сељанин (а у овој књизи приказан као представник целокупне баптистичке деноминације – што би требало да значи да баптисти немају боље теологе него само овакве – који незналачки и ''неоправдано'' оптужују православне за кривоверје), налази се бистроумни православни свештеник који поседује одговоре на сва постављена питања, и на фасцинантан начин, пред групом православних верника, у потпуности побија све тврдње баптистичког ''проповедника''. Ево како гласе неки од аргумената који потврђују исправност православног учења насупрот секташкој баптистичкој веронауци:

''Дозволите ми да вам поставим неколико јасних, нимало магловитих, питања и одговорите на њих јасно, без свог магловитог красноречја. Видим да сте секташ, вероватно проповедник. Која је секта у питању – то није битно. Па ипак, јасно је једно – да нисте у Цркви Христовој. Реците ми – да ли се код вас сачувало оно огромно духовно богатство које су Цркви предали Свети Апостоли? Или можда о томе нисте ни мислили, нити сте за такво богатство чули? (Ћутање.)

- Имате ли свештенике? Не? А они постоје у Цркви од апостолских времена. Свештенство су нам предали Апостоли. О њему се јасно говори у том истом Светом Писму, које у овом тренутку држите у рукама.

Да ли су се код вас сачувале Свете Тајне? – Крштење, миропомазање, покајање, причешће, брак, јелеосвећење? Оне постоје од апостолског доба, а о њима се говори у новозаветним светим књигама!

Да ли, у складу са Еванђељем, поштујете Мајку Божју?

Имате ли молитвено општење са Небеском Црквом, са Светим Апостолима, чија су Писма сад у вашим рукама, са светитељима, мученицима и свим праведницима?

Имате ли молитвено општење са Ангелима?

Да ли се молите Ангелу – чувару?

А све је то, видите, постојало у Апостолској Цркви. И све то постоји у Православној Цркви.

Имате ли молитвено општење са умрлим очевима, мајкама, дедовима и са свима у вери уснулима? Да ли се молите за покојнике? Или сте на њих заборавили, па се смрт показала јачом од љубави Христове? – А у Апостолској Цркви молили су се за покојнике!

Иконе не поштујете. А да ли поштујете животворни Крст Господњи? Да ли себе осењујете светим Крстом? Да ли Крст носите на грудима својим, који је, по речи Апостола – ''Његова поруга'' (Јев. 13, 13). – Све је то постојало у Апостолској Цркви.

 Моја питања су јасна. Одговорите на њих. Ћутите? Да, шта бисте могли рећи, кад ништа ни немате. А то је, заиста, огромно богатство. (...) Шта нам можете дати? Какву духовну ризницу? – Баш ништа. Ви сте потпуни убожјаци, у духовним сте траљама.'' (стр. 45-47).

Као што видимо, пред неупућеним народом (какав је углавном данас и народ српски) овај руски свештеник је изнео читав низ историјских нетачности. Баш насупрот његовим тврдњама, у овој књизи сам показао да ама баш ништа од онога што је овај свештеник споменуо није постојало у раном апостолском хришћанству! Православни, као што смо и до сада уочили, веома воле да пред непросвећеним народом износе тврдње из тзв. светог предања уз прилагођавање светописамских текстова и њихово вађење из контекста (што наравно људи који не познају ова два извора вере уопште не препознају и због тога ''аминују'' све што чују из уста верских великодостојника ''своје вере''). Након што је на овај и сличне начине дремљивим путницима у возу ''доказао'' православну ''истину'' наспрам секташких обмана, протојереј Зајц нас је подсетио на један догађај који се одиграо 15 година раније (1912.) у Витебској губернији. Наиме, у једно село стигло је неколико баптиста – ''пропагатора нове вере''. Локални свештеник се забринуо због верског отпаднућа своје пастве која је почела да посећује баптистичке молитвене скупове, те је позвао проту Кирила Зајца да народ поврати Православљу. Протојереј се једнога преподнева обратио народу окупљеном у црквеном дворишту, заступајући вековно небиблијско веровање о спасењу које се добија кроз добра дела (не схватајући уопште библијску доктрину о оправдању кроз веру и духовном рођењу; види 2. и 3. поглавље моје књиге), убеђујући га уз то да су баптисти лажни пророци, вукови у овчијим кожама, који припремају пут доласку антихриста – војујући против једине свете, саборне и апостолске цркве – Православне. И тако у недоглед.

Из малопређашњих казивања и навода из поменуте књиге, заиста нисмо могли да уочимо у чему се састоји та вајна ''блиставост дијалошке апологије'' проте Кирила Зајца. Насупрот томе, његов говор је препун оптужби изречених на рачун баптиста (спомиње се и то да су баптисти злочинци (јер не крштавају бебе и тако им не дозвољавају да буду спасене пред Богом), да поседују гордост – грех сатански, да су богохулници, безумници и слично; на стр. 64, 65, 75, 77), које су изнесене без готово икакве теолошке и историјске аргументације. Шта више, према Светом писму и историјским чињеницама, истина је готово у потпуности на страни баптистичке теологије.

Са друге стране, занимљиво би било да се примети да за доказивање исправности православне богословске мисли и веровања – насупрот еванђеоско протестантској, није узет неки озбиљни дијалог (или теолошка расправа) вођена између нпр. двојице доктора теологије припадника ове две различите теолошке струје. Очигледно је, на основу свих наших досадашњих истраживања које сам представио у претходним поглављима, да би исход овакве расправе био неповољан за представника традиционалне цркве Истока. Због тога није ни чудно што се таква врста апологије не може наћи на страницама православне антисекташке литературе, већ само она која приказује (питање је да ли објективно?) дијалог између ученог православног јереја и обичног сеоског баптистичког верника (пре Другог светског рата у Русији) – не тако упознатог са чињеницама из црквене историје. Уколико православни сектолози и борци за ''правоверје'' нису имали неки бољи пример исказивања аргументоване теолошке надмоћи над баптистима, овај који су изнели пред неупућеног српског читаоца за познаваоце и није тако убедљив да би се њиме могли да похвале.

Шта још можемо да уочимо у овој књизи, која на тако ''блистав'' начин демистификује секташе и даје православни одговор на њихове небиблијске умотворине?

Па, ево овако. Најпре се може прочитати неколико текстова о адвентистима. Потом, у поглављу које обрађује нека учења пентекостне цркве (на стр. 117) помињу се и подаци до којих је у свом истраживању дошао еванђеоски аутор Курт Кох, а описао их у књизи ''Ђавоља азбука'' (на српском језику у издању Дома Молитве – баптистичке цркве из Пећи, после рата 1999. год. премештене у Аранђеловац). Наравно, иако се послужио књигом коју су издали баптисти, аутору текста о пентекосталцима није ни напамет пало да то саопшти читаоцима, већ је писца овог дела једноставно назвао ''немачким истраживачем''.[62] Ситуација је слична и у поглављу о историјату и учењу Јеховиних сведока. Аутори ових поглавља такође користе податке из баптистичких извора, са том разликом што сада баптистичке пасторе са уважавањем називају ''велечасним'' а њихове издавачке и филмске куће ''угледним кућама традиционалних протестаната'':

''Јуна 1912. године велечасни Џ. Џ. Рос, баптистички пастор из Хамилтона у Онтарију издао је памфлет ''Неке чињенице о самозваном пастору Чарлс Тејз Раселу''. У њему је писао о Раселовој личности и његовој ''теологији'', за коју је рекао да је ''анти-разумна, анти-научна, анти-библијска, анти-хришћанска и да је јадно изопачење Еванђеља Божијег Љубљеног Сина''. (стр. 134 -135).

''Тајни живот Јеховиних сведока често је филмован у Америци. Угледна кућа традиционалних протестаната, ''Jeremiah films'', направила је производ који се, због озбиљности и фактографичности, може сматрати узором антисекташког документарца.'' (стр. 139-140).

Посредством ових текстова написаних руком православаца, могли смо да се упознамо са тиме да се и еванђеоски хришћани у свету, тамо где су у већини (издавачке и филмске куће ''традиционалних протестаната'' у САД не припадају Лутеранима или Реформатама – који су у Србији признати као традиционални, већ баптистима, методистима и сличним еванђеоско – протестантским заједницама), али и тамо где су у мањини, боре против ширења учења псеудохришћанских верских покрета. Међутим, они то не раде хајком и приписивањем лажних кривица различито верујућима изазивајући тиме револт народа, већ потпуно аргументовано, циљајући пре свега на погрешност њихове интерпретације библијских текстова.[63]

Недоследност православних сектолога, који се приликом писања погрдних текстова о еванђеоских хришћанима служе управо њиховом литературом (да би опањкали неке друге), уз видно лицемерје, уочљива је, дакле, и овом приликом.

У поглављу ''Новопротестантско деловање у нас'', аутор текста је истакао да поред традиционалних протестантских конфесија, у које је убројао ''лутеране, калвинисте, методисте, итд.'' (поставља се питање које то још протестантске конфесије потпадају под одредницу ''итд'', када су све остале у овој књизи сврстане под појам ''нетрадиционалних секти''?), постоје и новопротестантске секте које прозелитирају и насрћу на првенствено ''србски'' народ. У ову групу секташких јуришника спадају адвентисти, баптисти, пентекосталци и Јеховини сведоци. За све њих, тј. њихов религијски ''фанатизам'' се вели да нимало није безазлен, те да он може да резултује и самоубиствима фанатизованих чланова (иако се сасвим добро зна да ове верске заједнице нипошто нити одобравају нити заговарају самоубиства. Очигледно су Јеховини сведоци намерно побројани заједно са осталим верским заједницама, јер је познато да се дешава да неки од њихових припадника, због одбијања трансфузије крви, понекад подлегну болести). На крају поглавља, казује се и то да секташи у нашој земљи покушавају да изазову револт против СПЦ (иако је заправо супротно), а ево на који начин:

''Да би међу грађанима СРЈ, нарочито онима који нису упућени у догађаје на нашем терену, изазвали револт против Србске Православне Цркве и њеног настојања да своје вернике обавести о погубности деловања секти на нашем духовном и народном простору, новопротестантски секташи пишу текстове о својој наводној ''гоњености'', мада их држава, очито, не само не спречава, него им својом пасивношћу чак и погодује, а Православна Црква нити има жеље, нити начина, нити праксу да секташе гони онако како се њима хистерично привиђа.'' (стр. 167).

На питање да ли СПЦ заиста нема намеру нити жељу да врши ''гоњење'' (тј. угрожава људска права и верске слободе) мањинских верских заједница, јер тврди да се то њима само ''хистерично привиђа'',[64] већ смо делимично одговорили у досадашњем излагању - у коме смо сагледали речник којим се служе православни свештеници и сектолози и упознали се са брдом дезинформација које се о њима намерно шире. Дознали смо такође да многи православни ''првоборци'' имају мишљење да ''сектама'' треба забранити рад или их бар јавно прогласити (иако без икаквих ваљаних доказа) штетним по државу и народ.

-  Остала литература

Пре него што направимо преглед само неких од читавог мора новинских чланака који су презентовани широкој јавности у последњих десетак година, а по питању извештавања о раду малих верских заједница и деловању антикултних православних организација, желим да кажем неколико речи о још две књиге из истог корпуса антисекташке литературе код нас. Прва од њих је књига мр Ранка Мандића под насловом ''Канибал у српској кући - сатанистичке секте и њихово деловање у српском народу''. Иако ова књига искључиво обрађује деловање сатаниста, масона и сличних тајних организација, у њеном уводу се ипак, тенденциозно, на један прикривен начин, помињу и све остале, па и легално делујуће и свуда у свету признате хришћанске верске заједнице:

''На територији СР Југославије, у посткомунистичком периоду, захваљујући идеолошки омекшаном и тако унапред припремљеном терену, уочљива је права експанзија секти, разних покрета и тајних организација. (...) Србија је, изгледа, постала права Мека за деловање секти. Према незваничним подацима само у Београду делује око 200 верских организација од којих је свега 40 званично регистровано. (...) Секте нису дужне да обавесте надлежне институције о учењу које проповедају. Да јесу, вероватно, многе од њих не би ни биле основане. (...) Те групе, друштва и удружења су ''темпиране бомбе'' за наш народ и државу. Оне их угрожавају на свим пољима: културном, верском, духовном, економском, здравственом, националном, одбрамбеном и биолошком. (...) Ниједна од постојећих секти није настала на нашем тлу нити има наш културни хабитус. Све су установљене у другим срединама и у другим културама. (...) Кад се све сабере, може се без устезања рећи да су секте у служби специјалног рата, који неке од великих сила воде на овим просторима. (...) Доктрине свих њих су дубоко анационалне, богоборачке, антихришћанске, антиправославне и атеистичке. (...) Стратешки циљеви су им стварање универзалне религије, светске државе и светске владе. Да би оствариле те циљеве секте раде на психичком, духовном и физичком растакању појединаца и породице, разарању хришћанства, Православне цркве, националних држава и њихових институција: образовног и финансијског система, привреде, војске, полиције итд. Све ово говори да им циљеви не само корелирају и кореспондирају него да су идентични са циљевима Новог светског поретка, односно масонерије. (...) Знатна финансијска средства којима располажу секте, говоре да су повезане са центрима финансијске и политичке моћи у свету.''[65]

Иако, дакле, ове у свету већ вековима постојеће и у Србији регистроване верске заједнице (које чине онај малочас поменути број од 200 делујућих тј. 40-так регистрованих верских организација) немају ништа заједничко са сатанистима, њихово (иако безимено) помињање у књизи која обрађује деловање тајних и окултних друштава наводи неупућеног читаоца на мисао да све оне заједно природно припадају истој групацији покрета који су крајње негативни по друштво.

Сматрам да оваква категоризација и упрошћавање ради збуњивања и обмањивања читалаца поменуте књиге нимало не служи на част (нити је у служби истине) писцу њеног увода, ма ко он био.

Последња књига о којој желим да нешто изнесем јесте дело Велибора Џомића: ''Секте, сатанизам и лажни пророци'' (издато 1994. год. од стране ЕУО епархије жичке).

Уместо свог коментара, на овом месту ћу цитирати текст протестантског теолога Горана Максимовића којег је написао у својој књизи ''Христа разапињу зар не?'', а са чијим се констатацијама у потпуности слажем:

''Споменућу још Велибора Џомића, православног публицисту који у листу ''Православље'', у чланку под насловом ''У служби Богу и свом народу'', са сетом констатује да ''државни органи не хају за јеретичко дивљање по Србији'' и ''духовно страдање нашег народа''. У истом чланку писац слободан рад ''секти'' оцењује као велику националну опасност. Посебну забринутост међу неправославним верницима изазвала је Џомићева књига ''Секте, сатанизам и лажни пророци''. Тешко се могу отети утиску да последица читања ове књиге може бити физичко насиље и разрачунавање са неправославним верским заједницама и то не без одговорности Џомића. Наиме, осим трачарија о дужностима појединих верника у ''другим'' црквама у Крагујевцу, њихових породичних проблема, порекла родитеља и томе слично, те након сатанизације неправославних заједница и осуде за завереништво, злонамерности и остала зла, аутор наводи адресе, места одржавања састанка па чак и боравишне адресе појединаца. Такве произвољне оцене, тенденциозна етикетирања и дељења људи на непријатеље и патриоте, своје и туђе, понекад могу да послуже за остварење конкретних циљева и потпуно се уклапају у тоталитарну филозофију са максимом – циљ оправдава средство. За присталице овакве филозофије најбитније је да је жељени циљ узвишен. Средство је у таквој ситуацији ирелевантна ствар. (...) Мислим да се оваквим третирањем неистомишљеника напуштају основни принципи демократије као важне цивилизацијске тековине и прихвата тоталитаризам.''[66]

---

[1]  Посланица Галатима 1:8-9.  Нагласак мој.

[2]  Зоран Д. Луковић, Верске секте, приручник за самоодбрану, Београд 2000. год. треће издање, стр. 302. (Текст Александра Сенића, под насловом: ''Неокортички рат и верске секте као његово оруђе''). Нагласак мој.

[3] Библија без Бога, Хришћанство без Цркве; Православље и секте II, Светигора, Цетиње 1997. год. стр. 181. Нагласак мој.

[4]  Упоређивање еванђеоских хришћана (тзв. ''секташа'') са хијенама, називање истих плаћеницима Запада као и верским агитаторима може се пронаћи у  ''Божићној посланици'' Патријарха Павла и архијереја СПЦ из јануара 1995. године. Епископ нишки г-дин Иринеј је такође средином деведесетих година позивао васцели српски народ да устане против секташа који желе да биолошки униште Србе (''Народне новине'', 14. 06. 1994.). Види у: Горан Максимовић, Христа разапињу зар не?, Ниш 1995. год. стр. 46, 79. Александар Сенић, пак, вели да су по својем унутрашњем устројству све верске секте тоталитарне, а по последицама свога деловања деструктивне, (при томе, наравно, под називом ''секте'' подразумева и све нетрадиционалне еванђеоско-протестантске верске заједнице). Види у: Зоран Д. Луковић, Верске секте, приручник за самоодбрану, Београд 2000. стр. 300.

[5]  Наведено дело, стр. 5. Текст из предговора приређивача. Нагласак мој.

[6]  Исто, стр. 65. Нагласак мој.

[7]  Оваквих квалификација о ''секташима'', за које се тврди да су вукови у овчјим кожама, те да су као такви опаснији и од правих сатаниста, можемо пронаћи на много места у литератури и новинским чланцима које су писали православни аутори протеклих 15-так година. Између осталих извора видети о томе и у књизи: Христа разапињу зар не? аутора Горана Максимовића, на стр. 56, 90-91.

[8]  Види у: Од утопије до кошмара, стр. 32.

[9] Видети о овоме текст Горана Максимовића, под насловом ''Право на хуманост'', у књизи: ''Христа разапињу зар не?'' на стр. 62-68.

[10]  Секте, приручник за самоодбрану, Драганић, Београд 2003. стр. 99. Нагласак мој.

[11]  Текст Александра Сенића ''Неокортички рат и верске секте као његово оруђе'', у књизи Зорана Луковића: Верске секте, приручник за самоодбрану, треће издање, стр. 300. Нагласак мој.

[12]  Зоран Луковић, Секте, приручник за самоодбрану, 2003. стр. 9. Нагласак мој.

[13]  Текст др Вукадина Цветановића у књизи: Од утопије до кошмара, стр. 238. Нагласак мој.

[14] Види у: Од утопије до кошмара, стр. 216. Текст ђакона Андреја Курајева: ''Секте као друштвени проблем''.

[15]  Наведено дело, стр. 239. Нагласак мој.

[16]  Доситеј Обрадовић, Сабрана дела, том први, стр. 620. Нагласак мој.

[17]  Биљана Ђурђевић – Стојковић, Верске секте – Лексикон, Народна књига Алфа, Београд, 2002. год. текст на полеђини књиге. Нагласак мој.

[18]  Наведено дело, стр. 7. Нагласак мој.

[19]  Драгољуб Б. Ђорђевић, Пророци нове истине, секте и култови, Ниш 1998. год. стр. 7. Нагласак мој.

[20]  Колико је велика неупућеност надлежних у Министарству просвете по  овом питању доказује и управо поменута чињеница. Наиме, Министарство под чијим покровитељством предавања држи г-дин Д. Б. Ђорђевић је, о књизи г-ђе Ђурђевић – Стојковић ''Ловци на душе'' коју овај социолог религије сматра средством за слуђивање народа, донело веома позитивну оцену препоручујући је сваком грађанину у Србији.

[21]  На истом месту.

[22]  Исто, стр. 13-14. Нагласак мој.

[23] Удар на верске слободе, текст Бранка Бјелајца, стр. 106-110. Алфа и омега; Београд 2001. год. Нагласак мој.

[24]  Г-ђа Ђурђевић – Стојковић за ове тврдње у својој књизи није навела нити један аргумент или историјски пример који би поближе описао природу сарадње припадника ове верске заједнице са војним формацијама које су наведене.

[25]  Верске секте – Лексикон, стр. 123. Нагласак мој.

[26] Опис Исуса Христа из чијих уста симболично излази двосекли мач (Отк. 1:16; 19:15), у светлу самих Исусових речи из Јн. 12:47-48 и апостолских из Јевр. 4:12-13 може да означава његову спремност да праведно просуди и казни све људске безбожности које су чинили за време свога овоземаљског живота. Такође, оштар мач у устима означава Његову силну моћ да се, једном у будућности (Отк. 19:15), снажно супротстави и победи антихристову (сотонину) војску окупљену на Армагедону, а након тога успостави своје месијанско царство на земљи. Са друге стране, за време Његовог ходања нашом планетом, као и пре а и после њега, није било човека који се више залагао за мир међу људима и уклањао сваког насиља. Апостол Петар за њега каже: ''Он греха не учини и превара се не нађе у устима његовим. Када су га вређали – он није одговарао увредом, када је страдао – није претио, него је препустио ономе који праведно суди.'' (1. Петр. 2:22-23).

[27]  На стр. 164-165.

[28]  На истом месту.

[29]  Зоран Луковић, наведено дело, стр. 17. Нагласак мој.

[30]  На истом месту.

[31]  Исто, стр. 18. Нагласак мој.

[32]  Исто, стр. 59. Нагласак мој.

[33]  Милин, Црква и секте, стр. 52. Нагласак мој.

[34]  Посланица Римљанима 6:14-15, 22. Нагласак мој.

[35]  Владета Јеротић, Вера и нација, стр. 17. Нагласак мој.

[36]  Секте, приручник за самоодбрану, Београд 2003. стр. 97.

[37]  Реч ''пуста'' није уопште прикладан израз за описивање стања у коме се овај објекат нашао након престанка рата у лето 1999. године. Баптистичка богомоља је спаљена и уништена до темеља. На тај начин је породици Ралевић (која је 1999. год. међу последњима напустила Пећ) као и читавој баптистичкој цркви у Србији начињена ненадокнадива материјална штета. Израз ''пуста'' може много пре да означава, у овом случају, објекат који се налази у очуваном стању али са назнаком да у њега више нико не залази. Очигледно је да је наш ''крстоносни витез истине'' хтео да сакрије од српског народа чињеницу да током и након рата на Косову и Метохији нису страдале само православне цркве и манастири, већ и протестантске богомоље.

[38]  Наведено дело, стр. 19.

[39]  Исто, стр. 24.

[40]  Да ни остали дечији јунаци из цртаних филмова нису безазлени, већ да и они могу да заврбују децу у секте, казује нам и следећи новински текст. Под насловом ''Ни Штрумфови нису наивни'' записано је између осталог и следеће: ''Можда звучи наивно (али са Института за ментално здравље ВМА упозоравају да није реч о шали или преувеличавању) да чак ни мали, плави, слатки и домишљати Штрумфови нису безопасни. Како? Тако што кад се нађу у опасности они брже-боље нацртају обрнуту петокраку звезду, а то је, знају упућени, сатанин знак. Знаком ''велике звери'' спасавају се и Нинџа корњаче пишући чим су у фрци три шестице, а мало ко не зна да је и то ђавољи симбол...'' Недељна Борба, 17. 5. 1998. год.

[41]  Исто, стр. 27. Нагласак мој.

[42]  Исто, стр. 46. Нагласак мој. Не заборавимо, Луковић ''сектама'' назива све верске заједнице које се у Србији сврставају међу ''нетрадиционалне'', па макар неке од њих у свету бројале и на десетине па и стотине милиона чланова. Дакле, милиони баптиста, адвентиста, пентекосталаца и свих осталих су, према овом полицајцу, болесници и то не обични, већ они који треба да се лече од болести зависности (како од самог ''греха'' припадања овим ''сектама'' тако и од наркотика које користе у својим ритуалима).

[43]  Наведено дело, стр. 31, 34-35, 37, 75. Нагласак мој. Овакво уопштавање свих секти какво стално чини аутор ''Приручника за самоодбрану'' (иако би му много боље пристајао назив ''Приручник за самообману'') нипошто му не служи на  част. Ишчитавањем оваквог текста неупућени припадник српског народа ће извести закључак на који је Луковић (зло)намерно и желео да га наведе, а то је да се и у оквирима еванђеоских протестантских заједница, а у складу са њиховим учењем, одигравају убиства, силовања, проституција, киднаповања и слично, као и у сатанистичким и њима сличним деструктивним култовима.

[44]  Нагласак мој.

[45] Ево шта еп. Порфирије између осталог каже у својој рецензији: ''Посебну пажњу ова књига завређује својим изненађујуће високим теолошким нивоом, с обзиром да аутору теологија није струка...'' Текст на задњој корици књиге, треће издање. Нагласак мој.

[46]  Секте, приручник за самоодбрану, Београд 2003. стр. 42. Нагласак мој.

[47]  А он гласи: ''Дођите к мени сви који сте уморни и оптерећени, и ја ћу вас одморити.'' Ев. по Матеју 11:28. Нагласак мој.

[48]  Секте, приручник за самоодбрану, Београд 2003. стр. 86.

[49]  2. посл. Јованова 9-10. Нагласак мој. Превод Вука Караџића.

[50]  Наведено дело, стр. 92. Нагласак мој.

[51]  2. посл. Тимотеју 3:12-13

[52]  Наведено дело, стр. 92.

[53]  Извод из рецензије prof. dr sci. med. Братислава Петровића. Види на задњој корици Луковићеве књиге (треће издање, из 2000-те године). Нагласак мој.

[54]  На истом месту. Нагласак мој.

[55]  Од утопије до кошмара, стр. 5. предговор. Нагласак мој.

[56]  Јудин пољубац, апостасија ''Српске православне цркве''; Световазнесењски манастир Есфигмен – Света Гора, Београд 2004. стр. 288-289.  Нагласак курзивом потиче од аутора текста. Нагласак bold-italic (подебљани курзив) jе мој. Све граматичке неправилности потичу из цитираног дела и са моје стране нису исправљане. (Уместо Пс. 138, 21; треба да стоји Псалам 139:21).

                Непотпуно цитирани и из контекста извађени стихови из псалма 139:21 и Левитске тј. 3. Мојсијеве књиге 19:17, уопште не указују на мржњу коју треба испољавати према другачије верујућим људима! Насупрот томе, наведени стих из псалма 139:21 указује на испољавање Давидове мржње (Давид је био грешан и погрешив човек) према Божијим непријатељима и душманима који су тражили да га убију. Но уколико прочитамо у целости текст из 3. Мојс. 19:17, заједно са ст. 18. (писан неколико столећа пре Давидовог рођења), уочићемо какво понашање треба да буде украс сваког истинитог Божијег слуге: ''Немој мрзити на брата својега у срцу својем; слободно искарај ближњега својега, и немој трпјети гријеха на њему. Не буди осветљив, и не носи срдње на синове народа својега; него љуби ближњега својега као себе самога; ја сам Господ.'' (Нагласак мој). Са друге стране, Господ Христос употребљава народски језик када љуте Божије противнике назива ''псима'' (у Мт. 7:6) указујући апостолима на опасности са којима ће се сусретати, као безазлени голубови и нејаке Божије овчице, приликом проповедања еванђеља неверујућима (Види још и у: Мт. 10:16). После свега реченог, било би добро потражити одговор на питање како је могуће из Светог писма извући закључак до кога су дошли (и до кога стално изнова долазе) православни ''ревнитељи'', када оно, као Божије ''љубавно писмо'' упућено људском роду проповеда праштање и љубав према свима?

[57]  Наведено дело, стр. 8. Нагласак мој.

[58]  Исто, стр. 21.

[59]  Православни сектолози (а уједно и свештеници) злоупотребљавају чињеницу да је понекада заједно са хуманитарном помоћи дељен и одређени штампани материјал, говорећи да се ради о класичном ''врбовању'', трговини људском несрећом, као и приморавању људи да ''продају веру за вечеру'' (види више о томе у књизи Горана Максимовића: Христа разапињу зар не? Ниш 1995. год. стр 62-68). Насупрот томе, овај штампани материјал се готово увек састојао само од Светог писма – Новог завета (и то званичних признатих српских превода: Вука Караџића, Емилијана Чарнића, Димитрија Стефановића). Понекад су примаоци хуманитарне помоћи у прилици да добију и додатне материјале са објашњењима главних учења верске заједнице која ум помоћ указује, а све у циљу разбијања предрасуда код људи у невољи, који ће због усађеног нереалног страха од ''секти'', чак одбити понуђену помоћ иако им је живот у опасности. Упознавање невољника са штампаним материјалом заједнице у којем су објашњена њена основна начела вере и деловања, има дакле за циљ да упозна људе са чињеницом да и еванђеоске протестантске цркве, попут осталих цркава и државних установа, воде бригу о угроженима те да њихово учење ни у ком случају не садржи некакве ''сатанске елементе'' - како им се преко медија злонамерно приписује. Хуманитарна помоћ никада никоме није била ускраћена, иако је највећи број њених прималаца остао у вероисповести у којој је и до тада био (тј. био и остао православан). То представља још један доказ да њено дељење никада није ни имало за основни циљ ''преверавање'' православних у секташе, већ се права побуда за њено пружање налази у искреној хришћанској љубави еванђеоских протестаната из земље и света према свим људима који су у невољи и потреби.

[60]  Види у: Ев. по Луки 8:26-39. Земља гадаринска се још назива и земљом гергесинском.

[61]  Верске секте – Лексикон, стр. 42.

[62]  Поменута књига ''Ђавоља азбука'' представља својеврстан ''лексикон'' окултних појава поређаних по азбучном реду. Конкретно, подаци које је аутор текста из православне књиге применио на Пентекостну цркву у Србији, односе се на испољавање разних екстатичних манифестација у екстремним харизматским покретима (култовима), и могу се само у занемарљивом проценту применити на домаћу Пентекостну цркву у нашој земљи.

[63]  У нашој земљи постоји неколико књига о сектама, култовима и окултизму које су преведене са страних језика, а чији су писци баптисти и други еванђеоски писци. Такве су на пример књиге: ''Како разумети секте?'' и ''Окултне појаве'' од аутора Џоша Мекдауела и Дона Стјуарта; ''Под утицајем сотоне'' од Модерзона Ернеста, као и поменута ''Ђавоља азбука'' Курта Коха.

[64] А коме се заиста хистерично привиђа гоњење, и то слично ономе из првих векова хришћанства, показаће нам следећи новински текст. Наиме, поводом свог хапшења у јануару 2004. године од стране македонске полиције, митрополит велешко - повардарски Јован (СПЦ) је изјавио следеће: ''Наравно, сада је потпуно јасно да су тврђења власти Македоније и расколничког Синода у Скопљу да оваквим терором, који је једнак прогонима хришћана из првих векова хришћанства, штите самосталност нације и државе потпуна и недвосмислена лаж, јер смо изложени бруталном терору и потпуном гажењу људских права.''  Лист ''Центар'', уторак 13. 1. 2004. стр. 7. Нагласак мој. Но, као што је познато из историје, прогонства у првим вековима постојања Цркве била су праћена масовним погубљењима верника као и њиховим спаљивањем на ломачама. Само ''хистерично привиђење'' коме је подлегао митрополит Јован могло је да, од полицијског привођења и саслушавања код судских органа (приликом којих никоме од оптужених није пала ни длака са главе), у његовом уму створи утисак страдања и прогонстава каква су доживљавали хришћани за време владавине паганског Рима.

[65]  Ранко Мандић, Канибал у српској кући, Београд 1995. стр. 5-9. Нагласак мој.

[66] Г. Максимовић, Христа разапињу зар не?, Ниш 1995. год. стр. 59-60. Нагласак мој.