Укупно приказа странице

недеља, 10. октобар 2010.

Геноцид над неправославним Србима (Богумилима) у средњевековној Србији


 
 У антисекташкој литератури која се појавила у последњих двадесетак година као ''православни одговор'' на све израженију активност протестантских верских заједница у Србији, налазе се многобројне тврдње о томе да Православна црква никада није била ничији прогонитељ. Другим речима, она никада није угрожавала слободу вероисповести људима који су веровали другачије и Библију тумачили различито од ње. На изјаве забринутости еванђеоских протестантских хришћана, који се од почетка деведесетих година прошлога века осећају посебно угроженим од стране верске већине (о чему ће бити више речи нешто касније), православни, желећи да себе прикажу у много бољем светлу од онога у коме се заиста налазе, износе између осталих и следеће тврдње:

''Антић (др Радиша Антић, један од водећих људи Адвентистичке цркве у Србији; прим. И. С.) вели да новинари, по нечијем задатку, шире мржњу на нашим просторима, и  призивају Средњи Век са ломачама (кад је то Православље имало ломаче у Средњем Веку?).''[1]

''Зна се да православна Црква никад није користила тортуру за јеретике, нити је кога згромила у ''Вартоломејској ноћи'', нити је водила верске ратове за истребљење инакомислећих. Зна се да православне државе нису никог насилно крштавале, нити су кочиле развој науке, нити су водиле крсташке ратове.''[2]

''Православље нема ватру ''свете инквизиције''.''[3]

''Православна баштина којој припада већина житеља наше земље никада нас није учила да прогонимо припаднике других вера или верских опредељења.''[4]

''Неки начини заштите од секташа не могу се прихватити нити се препоручују за нас православне; тако на пример није нам дозвољена примена инквизиције, насилно прекрштавање, верски прогони; све ове радње наша Црква никада није примењивала нити су у складу са божанским пореклом наше Цркве.''[5]

Међутим, да ли је одиста истина да Православље никада није никога прогонило те да ни данас никога не угрожава? Већ смо малочас утврдили да су одређени хришћански цареви (од којих се неки у Православљу поштују и као светитељи) као и епископи били велики прогонитељи и рушитељи свега онога са чиме се тадашња ''Црква'' није слагала! Руски аутор Л. С. Васиљев нам пружа следећи одговор на малочас постављено питање:

''У православној цркви у целини, због њене релативне слабости и малог политичког значаја, никада није било масовних гоњења типа »свете инквизиције«, мада то не значи да она није прогањала јеретике и секташе у име јачања свога утицаја на масе.''[6]

Дакле, и Православна црква је (премда мање од Римокатоличке, по мишљењу Васиљева), прогањала верске неистомишљенике. Оно што је посебно трагично у тврдњама припадника СПЦ о томе да православни никада нису никога прогањали јесте порицање историјске чињенице да је у XII веку, за време владавине великог жупана Стефана Немање, извршен прави погром над припадницима српског народа који су се ''усудили'' да не буду православни и исповедали богумилску веру. Као што ћемо убрзо видети, погром над богумилима којим се дичи данашња СПЦ називајући га само ''спасавањем византијског правоверја од опаке јереси'', није представљао рат против добро наоружане непријатељске војске, већ масакр извршен над невиним људима, женама, децом и старцима, чија се једина кривица састојала у томе што су својом, богомданом слободном вољом, одлучили да верују другачије од владајуће већине.  Ево како о опхођењу према богумилима, од стране благочестивог Стефана Немање и осталих православних владара (посебно византијских), пише историчар Василије Марковић:

''По Доментијану се такође главне заслуге Немањине за православље састоје у уништењу јереси. (...) Углед својој антибогумилској политици могао је Немања узети од тадање византијске династије Комнина. Алексије I (1081-1118) био је шампион ортодоксије. Његова кћи Ана поноси се таквим радом свога оца и тражи за њега титулу тринаестог апостола. Алексије је био веома побожан и лично је улазио у најподробније дискусије са богумилима и павлићанима, и кога не би успео да преобрати у православље, он га предаваше ватри. (...) И Немања је своје богумиле кажњавао по одредбама византијских закона. У Византији прогоњени су богумили и за владе Манојла Комнина. Особити гонилац богумила био је цар Алексије II (1080-83). Неколике деценије доцније, за цара Борила, 1210, одржан је и у Бугарској, у Трнову, један сабор противу богумила. На томе су сабору  богумили изобличени и стајаху ''јакоже риби безгласни''. Они, који не хтедоше прићи православљу, ''предани беше различним казнем и заточенију''. Пре овога, вели се, није било таквих сабора у Бугарској.
Није се Немања само за гоњење богумила угледао на византијске Комнине, већ је, изгледа, био узео и сву њихову црквену политику. Сем оштрог гоњења богумила познат је и близак однос Алексија I према свештенству.''[7]

''Средином 13. века пише Доментијан, како се, благодарећи Немањи, у Србији, ''капишт'' (многобожачки т.ј. богумилски храмови) ''раздрушише'' а ''цркви Христови поставише се.''[8]

 Сличне историјске податке износи и историчар Станоје Станојевић:

''Кад је Немања сазнао да се у Рашкој раширила богомилска јерес... (...) Немања је питање о положају богомилске вере у држави изнео пред државни сабор, да он ту ствар реши. Али ствар није била проста и није било лако решити је. У сабору је било доста великаша, који су и сами били прихватили нову веру, а било их је и таквих, који су је симпатисали и трпели је код својих поданика. Сви су се они, из уверења или из интереса, врло енергично опирали предлогу, да се ма шта предузме против богомила. Напослетку је, после огорчене дебате и бурних сцена, решено, да се богомили насилно искорене. Богомили су се наравно одупрли са оружјем у руци, и Немања је морао кренути на њих прави крсташки рат. У томе рату они су били побеђени и разбијени. Много је присталица нове вере том приликом побијено, много их се разбегло по околним покрајинама, али су се многи притајили и остали у држави, чувајући учење и веру, која је годила њихову духу и одговарала њиховим назорима. Ипак у Рашкој после тога богомилско питање није никада више избило на површину.''[9]

Историчар Владимир Ћоровић додаје још неколико података који нам казују какве су све бруталне методе (које су биле толико ''богоугодне'' да се вероватно и Стефан Немања, попут Алексија I Комнина који је био тринаести, удостојио да назове ''четрнаестим апостолом'')  коришћене против ових јадних људи:

''Нарочиту је пажњу обратио сузбијању богумилске јереси и јачању православља. Против јеретика је употребио врло оштре мере: њиховом учитељу одрезао је језик, а следбенике је чак и спаљивао или натеривао у бег; имања им је запленио а књиге спалио.''[10]

Чак је и свештеник Ранко Јовић, као да је заборавио шта је неколико реченица раније написао, признао да се православни владар српске државе (и касније наречени светитељ ''Свети Симеон мироточиви'') оружано обрачунавао са богумилским делом свог српског народа ради заштите званичног црквеног устројства:

''Сетимо се само историје када је Стефан Немања покренуо чак и војску да би заштитио православље а самим тим црквено и државно јединство, а то је време борбе са секташима (богумилима).''[11]

Оно што смо могли да сазнамо из управо наведених исказа наших признатих историчара као и православних свештеника, јесте да је Стефан Немања у поменутом ''крсташком рату'' занавек затро богумилско име под небом Србије и то најсуровијим методима које су одувек примењивали само најтоталитарнији друштвени системи, како они праисторијски тако и они савремени – за време царске и стаљинистичке Русије, нацистичке Немачке или Авганистана под талибанском управом. Занимљиво би било укратко прокоментарисати и извештај историчара Станојевића у коме он вели да су се ''богомили одупрли са оружјем у руци'', што би могло да нас наведе на (погрешан) закључак да је овај верски покрет поседовао и добро наоружану војску. Ову чињеницу (о богумилском оружаном отпору) злоупотребљавају данашњи православни сектолози говорећи да су из тог разлога они били потенцијално опасни за државу – због могућег војног преврата и збацивања светих православних владалаца.
Но, да ли су богумили заиста представљали опасност по државу? Ево шта о њима каже Чедомир Марјановић у својој књизи ''Историја српске цркве'':

''За државу богомилство незгодно је било што је одрицало монарха и сталеже, а нарочито својим буквалним тумачењем VI  заповести не убиј. Због чега сматрали су за грех да иду у рат.''[12]

Дакле, богумили су сматрали грехом свако убијање, због свог дословног схватања шесте Божије заповести. Ову заповест схватали су управо онако каквом су је научавали Христос и апостоли.[13] Из тог разлога, Немања није морао да брине да би било који припадник богумилског покрета икада извршио ''атентат'' на њега и угрозио његову владарску позицију. Са друге стране, богумилски отпор са оружјем у руци (овде се свакако ради о хладном ловачком оружју, тј. стрелама и ножевима које је у то време у кућама поседовала свака породица; попут данашњег месарског алата) против оних који су кренули да изврше свој крвави задатак – можемо да разумемо само као очајнички покушај престрављених српских домаћина да заштите своје куће и нејач од масакра који је био на помолу. Ипак, отпор мањине није успео. У најблажем случају, неки од богумила су морали, ради сачувања голог живота, да се одрекну своје вере. Они истрајнији били су побијени или спаљивани на ломачама. Трећи су, напуштајући прадедовска огњишта, морали, без ичега свога, да беже главом без обзира. Њихова имовина је потом била подељена православнима, без обзира на десету Божију заповест која забрањује и да се пожели а камоли присвоји оно што је туђе.
Но, било би добро мало детаљније проучити каква је то кривица била приписивана (а и још увек се приписује) богумилима – а која је довела до овог невиђеног истребљења? Ево како, оправдавајући Немањин злочин над делом нашег српског народа, данашњи православни аутори описују последице које би донео претпостављени тријумф богумилства у средњевековној Србији:

''Да је ова јерес освојила Србију, она би је потпуно разрушила, и вратила је у прасловенско дивљаштво; било би то духовно, али и физичко, самоубиство читавог једног народа. Срећом, Бог је благословио да у то време на престолу Србије буде Свети Стефан Немања.''[14]

Но, да ли је то заиста тако? Према писањима историчара богумилство је било веома привлачно за многе савременике. Њихово богослужење је било прихватљивије за широке народне масе, због своје јасноће и једноставности:

''Такво учење било је примамљиво за прост народ, који је живео патријархално, у задругама и племенима. Ако томе додамо да су њихове молитве, поука и проповеди биле на народном језику, биће нам јасно зашто се тако нагло ширило. Сем тога, грчко хришћанство приликом крштења натурало је новокрштенима само грчка, календарска имена, међутим богомилство одбацивало је грчка и давало само словенска имена. (...) Што се богумилство тако нагло ширило да је Немања утврдио на сабору да га има међу властелом и свештенством, показује да је оно било примамљиво за савременике, као и да је јака била код њега национална страна. То се види по томе што су имали јаку књижевност на народном језику у којој су биле заступљене апокрифне приче. Немања је наредио да се њихове књиге спале. Као несумњиво узима се да је та књижевност на чисто народном језику помогла израђивању српско-словенске (србуљске) рецензије.''[15]

У православној антисекташкој литератури, чија садржина текстова директно крши одредбе Устава и закона наше земље (којима се гарантује равноправност припадника свих верских заједница), а у којој се оправдава овакво, напред поменуто, Немањино инквизиторство, наводе се и следећи ''смртни греси'' богумила: непоштовање часног крста, светитеља и Богородице, неверовање у транссупстанцијацију (тј. ''презирање причешћа''), презирање свештеника и неклањање пред иконама. Оно што се још приписује овој верској заједници је и непоштовање власти, веровање да је ђаво (зли бог) створио материјални свет, непоштовање брака и породице као и кастрирање мушкараца.[16] Такође веровали су, веле православни, да је сваки човек опседнут ђаволом и да треба да се моли да би га ђаво напустио.
 Дакле, богумили су окарактерисани као анархисти који су поседовали манихејско-дуалистичку веру (веру у два бога – доброг и злог). Као такви, проглашени су државним непријатељима које, ако не другачије, онда истребљењем треба довести у стање непостојања.[17] Оно што је веома важно да истакнемо на овом месту јесте чињеница да је у Немањино време сва богумилска литература спаљена, тако да информације о њиховом веровању не можемо да црпимо из оригиналних извора већ само из литературе оних који су над овом верском групацијом извршили геноцид. То нас свакако наводи на закључак да у овакве изворе не можемо имати баш превелико поверење, поготово ако знамо да сви апсолутистички (ауторитарни) системи посежу за фалсификовањем докумената својих неистомишљеника и за приписивањем непостојећих кривица. У оваквом ставу нас још више утврђује чињеница (о којој ћемо касније много опширније говорити) да у данашњој антисекташкој православној литератури постоји читаво море дезинформација (тј. лажи и клевета) које бранитељи ''једине свете и апостолске Цркве'' у двадесет првом веку шире о другачије верујућима. Па чак и поред постојања обиља литературе мањинских заједница (која, Богу хвала, није спаљена као богумилска) из које се и они као и грађанство могу истинито и ''из прве руке'' да информишу о њиховом веровању.[18]  Остаје наравно и велико питање како је могуће да је овакво наопако учење (које богумилима приписују православни) о негирању и затирању брака и породице и кастрирању мушкараца могло да буде са одушевљењем прихватано од стране властеле, свештенства и обичног народа? Много је вероватније да су ове оптужбе биле лажне[19], као и многе упућене на рачун мањинских верских заједница које данас постоје. Но, треба обратити пажњу и на још једну важну ствар. У малочас цитираним текстовима наших знаменитих историчара, помиње се да су неки од византијских царева због истребљења јеретика безмало заслужили да се назову и апостолима. Разуман човек, који је уједно и познавалац Светог писма, не може а да у проглашавању свецима и апостолима оних људи који су у своје време били злочинци, не види Исусово упозорење о томе да ће доћи време када ће неки који Бога не познају убијати људе мислећи да управо Њему служе (Јн. 16:2-3). Ипак, колико је учење Православне цркве заправо погрешно, увидећемо и из следећег примера.
У новије време веома познати српски сектолог, писац дискриминативне књиге пуне нетачних информација и злонамерних поређења, полицајац Зоран Д. Луковић, је у скраћеној верзији своје књиге (која садржи неке делове који не постоје у другим издањима) изнео овакво тумачење шесте Божије заповести ''не убиј'':

''Не убиј, шесту Божју заповест, знају углавном сви. Међутим, многи, који би требало да знају (и зато нам је потребна веронаука), не знају да се овде, преводећи дословце са хебрејског језика, у ствари заповеда да се не почини злочин убиством. Дакле овде се не мисли на убиства када се живот узима по дужности, рецимо приликом извршења смртне казне над преступником нити у рату када се непријатељ ради одбране државе лишава живота. Тако аутентичним тумачењем, добијамо одговоре на сталне дилеме: Како се понашати у војсци? Како се понашати у рату? Како се понашати у полицији? Тако исказујемо изворни верско-доктринарни став да вера не подразумева дефетизам. Тиме јасно предочавамо штетност извитоперених верских учења и њихових следбеника по државу поводом функционисања њених органа војске и полиције.
Свети Филарет Московски каже: «Љуби непријатеље своје (личне), гнушај се непријатеља Божјих, а непријатеље отачаства сатри.» А Господ Исус Христос упозорава: «Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите; јер треба све то да се збуде. Али још није крај. Јер ће устати народ на народ и царство на царство и биће глади и помора и земљотреса по свету» (Мат. 24, 6-7). Дакле ратови су, нажалост, ипак појава коју и сам Господ предсказује, а на коју треба бити приправан и витешки ради одбране народа знати, бити обучен прихватити борбу.''[20]

Дакле, према тумачењима руског светитеља и српског полицајца, Божија заповест ''не убиј'' не само да не забрањује убијање, већ шта више налаже да се ''сатру непријатељи отачаства''. То би требало да значи да је Стефан Немања истребио богумиле не кршећи – већ исправно тумачећи и извршавајући Божију заповест која забрањује убијање. Богумили, који су ову заповест схватали и извршавали дословно – не желећи да било коме угрозе и намерно прекину богомдан живот, очигледно нису били у праву у свом тумачењу. Право значење ове заповести које заговарају светитељи и сам Луковић јесте (ако је и од полицајца – много је!) слободно истребљивање кривовераца и јеретика, како у средњем тако и у свим наредним вековима. Од које духовне силе потиче овакво наопако тумачење Божијих заповести излишно је и нагађати.
Са друге стране, сувишно је коментарисати и тумачење Исусовог пророчанства о доласку времена многобројних ратова из ев. по Матеју 24:6-8. Према Луковићу, Исус у свом говору упућује своје ученике да се припреме и узму учешће у крвавим ратним обрачунима, док је заправо истина да је Господ својим следбеницима налагао да беже пред прогонитељима - без икаквог учешћа у ратовима, као и да се моле ''да буду кадри да избегну све ово што ће се збити'' (Мт. 24:16, 20; Лк. 21:36).
На крају овог дела поглавља у коме смо говорили о трагичној судбини Срба богумила под влашћу светородних и богоносних Немањића, споменућу још једну изјаву данашњих радикалних православаца, која представља врхунац ироније и ''шлаг на торти'' свега до сада реченог. Изјава се односи на оправдавање физичког и духовног геноцида над делом српског народа у дванаестом веку и може много чему да поучи и упозори на могућу будућу судбину припадника неправославних верских заједница у Србији:

''Многи ''хуманистички интелектуалци'', Немању оптужују због ''суровости'' у обрачуну с богумилима, а нарочито због одсецања језика јересијарху. Они сматрају да је све могло да се постигне мирним путем, без крвопролића; Православну Цркву оптужују за ''инквизиторски дух'', чак сумњају у светост Немањину. (...) Као што исправно примећује Будимир Алексић, ''Немања их није прогонио због њихове вере као такве, већ због њихове намјере да ту вјеру наметну једном крштеном народу.[21] Другим ријечима, Немања није ишао у Бугарску да одвраћа богумиле од њихове вјере (у том случају би стајала примједба да се он ''недемократски'' односио према њима), већ су они дошли из Бугарске с намјером да један народ одврате од његове вјере.''[22]

Дакле, овај злочиначки подухват великог жупана и покољ деце, жена и стараца назива се ''демократским чином'' јер се овај владар није дрзнуо да богумиле убија и на територији Бугарске, већ је то чинио ''само'' по српским градовима и селима. (Очигледно је веома демократско и понашање данашње СПЦ у нашој земљи према мањинским верским заједницама, јер их она не угрожава у иностранству (где и она сама представља мањину) већ само у Србији.)
Сматрам да смо довољно јасно одговорили на питање да ли је Православље (између осталог и српско) имало своју инквизицију. Не само да смо закључили да је одговор позитиван, већ смо сазнали и то да је Стефан Немања са својим сином Растком (Св. Савом) био инквизитор још у XII столећу, пола века пре званичног почетка Римокатоличке инквизиције – која је отпочела средином XIII столећа.[23]
Када смо већ овако јасно утврдили претходне историјске чињенице, остаје нам да се позабавимо много озбиљнијим проблемом. Тај проблем се односи на савремену дискриминацију (боље речено: сатанизацију легалних, и свуда у свету, па и код нас, признатих верских заједница) и угрожавање елементарних људских и грађанских слобода у Србији, од стране СПЦ која још увек делује заступајући идеје мрачног средњег века.


[1] Библија без Бога, Хришћанство без Цркве; Православље и секте II, Светигора, Цетиње 1997. год. стр. 167-168. Нагласак мој.
[2]  Наведено дело, стр. 171-172. Нагласак мој.
[3]  Од утопије до кошмара, Православље и секте I, Светигора, Цетиње 1997. год. стр. 11.
[4]  Зоран Д. Луковић, Секте, приручник за самоодбрану, Драганић, Београд 2003. год. стр. 8.  Текст из ауторовог предговора. Нагласак мој.
[5]  Ранко Јовић, Секте и лажни пророци, Неготин 1994. Нагласак мој.
[6]  Л. С. Васиљев, Историја религија истока, Ново дело, Београд – Просвета, 1987. год. стр. 82. Нагласак мој.
[7] Василије Марковић, Православно монаштво и манастири у средњевековној  Србији; Лио, Горњи Милановац, 2002. год. стр. 55-57. Нагласак мој.
[8]   Наведено дело, стр. 58.
[9] Станоје Станојевић, Историја српскога народа, (Београд: Просвета), Алтера 1989. год. стр. 101. Нагласак мој.
[10]  Владимир Ћоровић, Историја Срба, Публик - Практикум, Земун 2004. год. стр. 135. Нагласак мој.
[11]  Ранко Јовић, Секте и лажни пророци, стр. 57. Нагласак мој.
[12] Чедомир Марјановић, Историја српске цркве, Београд 2001. год. стр. 53. Нагласак мој.
[13]  Види поново: Мт. 5:21-22;  1. Јованова 3:10-12.
[14]  Од утопије до кошмара, стр. 101.
[15]  Чедомир Марјановић, Историја српске цркве, стр. 53. Нагласак мој.
[16]  Види у: Од утопије до кошмара, стр. 98-100.
[17]  Разлози који су довели до убијања многих протестаната у средњем веку у Европи од стране римокатолика били су истоветни онима који су узроковали и истребљење богумила пре тога. То су биле лажи и клевете, измишљене кривице и тобожње опасности које су претиле римокатоличким државама у случају преовладавања ''новог учења''. Ево шта је у свом писму упућеном француском краљу Франсоу Првом 1535. године, у одбрану протестантског веровања, написао један од вођа реформације Жан Калвин: ''Свакако, ако ко – да би изазвао мржњу према овом учењу, које се трудим да пред тобом оправдам – буде доказивао да су га већ заједнички и сагласно осудили сви сталежи, да му се судило и да је више пута осуђено, тај ништа друго неће рећи до да је делом било сурово оборено силом и завером противника, а делом злобно угушено њиховим лажима, преварама, клеветама и издајама. Силом и насиљем су изречене сурове осуде против њега пре но што се и бранило. Преваром и издајом је жигосано као бунтовничко и злокобно. Да нико не би мислио како се без права жалимо на те ствари ти нам и сам можеш бити сведок, Врли Краљу, колико га лажних клевета свакодневно пред тобом ружи. Наводно оно и нема другог циља до да све владавине и уредбе обори, да наруши мир, укине законе, властелинске и друге поседе растури: једном речи да све ствари извргне у неред. Међутим, ти си тек мањи део чуо. У народу се против њега износе ужасне оптужбе те би га, да су истините, сви осудили заједно са њеним ауторима на хиљаду ломача и хиљаду вешала. Ко би се сад чудио зашто је толико омражено од свих, кад се верује тако неправедним клеветама? Ето зашто су и сталежи једногласни у томе да нас треба проклети, и нас и наше учење.'' Жан Калвин, Наук хришћанске вере; Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад 1996. год. стр. 26. Нагласак мој.
[18] Оно што је веома трагично, овим дезинформацијама које се пласирају у поменутој литератури о верским мањинама у Србији готово безрезервно верује већи део неупућеног становништва наше земље. Уколико дезинформисање јавности о савременим верским заједницама у Србији двадесет првог века и те како успева, и поред обиља њихове литературе, колико ли је тек онда могуће обманути јавност по питању учења оних који су одавно затрти, и то у тој мери да ни једно једино слово, писано њиховом руком, до данас није сачувано.
[19] И социолог религије Милан Вукомановић се слаже са оваквим ставом када, између осталог, каже следеће: ''Можемо, дакако, претпоставити да су оптужбе против ових људи биле често засниване на гласинама, на стереотипним и популарним представама о њиховим учењима и активностима.'' Види у: М. Вукомановић, Свето и мноштво, стр. 78. Нагласак мој.
[20]  Зоран Д. Луковић; Секте, приручник за самоодбрану; Београд 2003. стр. 86-87. Нагласак мој.
[21]  Да ли је српски народ у Немањино време заиста био истински православан (тако да му није била потребна нека друга страна ''вера'') у својој ''Историји српскога народа'' нам објашњава Станоје Станојевић: ''Услед снажног и укрштеног утицаја истока и запада у земљама и покрајинама, у којима је српски народ становао, било је верско питање у српском народу, још од његовог доласка у нову отаџбину, готово увек врло актуелно, јер се о српске земље и превласт у њима стално борила римска и цариградска црква, а хришћанство је у ово доба још увек, можда баш стога или бар и због тога, код Срба било врло слабо утврђено. Хришћанство је истина било у српским државама већ од дуже времена државна вера, али је у српском народу још увек било доста присталица старе вере, која је својом старином и обредима везивала и привлачила све консервативније елементе. (...) На тако неодређен, несређен и несигуран терен међу Србима у религиозним стварима, дошла је нова секта, богомилска, која је већ пре тога била ухватила корена у Бугарској, па одатле у ово доба у јачој мери почела продирати и у српске земље, наишав ту на врло погодно земљиште.'' (На странама 99-100). Из овог историјског описа јасно увиђамо да Срби за време Стефана Немање нису ни изблиза били у целини православни (доста је било и Срба римокатолика; и сам Немања је најпре био крштен по западном латинском обреду), те да је било и доста Срба који су још увек били пагани. То би значило да су богумили имали и те како широко поље рада и на преобраћању Срба – многобожаца, те да није тачна тврдња данашњих православних који нас уверавају да су богумили имали за циљ наметање своје вере ''једном крштеном (православном) народу''.
[22]  Од утопије до кошмара, стр. 102. Нагласак мој. На овом месту хтео бих да споменем још један важан историјски детаљ, који нас обавештава о једном од главних разлога популарности богумилства међу Србима у средњем веку. Наиме, као што ћемо се из следећег навода уверити, ондашње православно свештенство, према речима чувеног презвитера Козме, није одавало утисак претеране духовности, већ супротно томе – прилично раскалашног, распусног и недуховног живота. Говорећи о оправданости критике коју су богумили упућивали на рачун тадашњих православних верских пастира, наводећи самога Козму, Ћоровић пише: ''Да је та социјална критика имала своје оправданости види се из речи које говори сам Козма: свештеници странствују по туђим земљама, па и у рођеној; не брину се о пастви него само о себи и својима; учествују у метежима, или пијанче ''будући слуге утроби, а не богу'', или се заносе похотом; или се баве трговачким пословима; кад оду у манастире не могу да поднесу аскезу и дисциплину, па се враћају старом животу ''као пси на своје бљувотине''. Учење богумила имало је великог успеха, нарочито међу Словенима.'' Историја Срба, стр. 99. Нагласак мој.
[23] О датуму отпочињања инквизиције на Западу, као и о методама које су коришћене против јеретика (а које су потпуно истоветне онима коришћеним на Истоку) у књизи ''2000. година хришћанства'', читамо следеће: ''Инквизиција (inquisitio = ислеђивање; sanctum officium) је установа у Римокатоличкој цркви, чији је задатак да ислеђује, суди и кажњава јеретике. Почетак рада инквизиције везује се за личност папе Григорија IX (1227-1241). (...) Упорни јеретици су осуђивани на смрт и то спаљивањем на ломачи. (...) Јеретицима је одузимана сва имовина, и то у корист државе, или Цркве, или пак саме инквизиције.''  ИА ''Вукан'с'', Београд 2000. год. стр. 74-75.

9 коментара:

  1. Pozdravili vas Indijanci,vijetnamci, iračani i svi ostali koji su osetili blagodati protestantske demokratije. Sva vaša izlaganja i nesumljivo uložen veliki trud ipak vas na vašu žalost lišavaju stvarne istine, i osećaja da ste tu istinu dotakli, jer vi kao dobar iluzionista izbegavate da pomenete ključne stvari koje su bitne za razumevanje same suštine. Kada neko rešava " mađarsku kocku" pa reši četri strane i to pokazije kao uspeh. i kao što rekoh na početku zar će protestanti koji su činili genocide u 20. veku da napadaju nekoga za zločine u 11. Vi propuštate da budete mirotvorac i pišete sa mržnjom prema jednoj hrišćanskoj veri, vi se borite protiv Hrista a da toga niste ni svesni, ljubav a ne logika je u osnovi Hristove nauke. Ja iz vašeg pisanja vidim da ste nadmeni oholi sujetni na svoje poznavanje biblije, a iz vašeg pisanja izvire mržnja, da li je to delo na koje nas vas pozvao Isus, da širite mržnju prema pravoslavlju? Dali vas je Gospod pozvao da veličate i zalažete se za bogumilstvo? Znima me u kom svojsvu se vi ovde pretstavljate: kao evangelizator je se pozivate na evanđelje, kao istoričar jer se pozivate na istoriju,bilističar je poznajete bibliju bolje od bilo koga, vrhovni sudija koji osuđuje celu jednu crkvu za genocid? iskreno kada sve saberem ličite mi na Papu samo je on tako "pametan" i blizak sa Bogom" i "poznaje istinu" i mrzi pravoslavlje.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Nije bilo nikakvih bogumila, vec su to bili Srbi dvovjerci (krstjani), koji su vjerovali u Hrista po istocnom Simvolu vjere i u svom hriscanstvu cuvali mnoge obicaje iz stare prehriscanske vjere, sto znaci da nisu postovali kanone romejske ortodoksne crkve, niti su priznavali vlast carigradskog patrijarha, niti vjeru rimokatolika i vlast rimskog pape.

      Избриши
  2. Bogumili nikada pod tim nazivom nisu ni postojali u Srbiji a ni u Bosni (samo u Bugarskoj). U vreme Nemanjino su se zvali Poluverci ili Kristijani a pogredno Babuni (na primer Dusanov zakonik). U Rusiji- Dvoverci.
    Kristijani su bili, uglavnom, obican narod - zivalj koji je svoju staru pagansku religiju upraznjavao zajedno sa Hriscanstvom i zbog toga zestoko proganjan sto je u nekom malo-pojavnom ali vaznom obliku ostalo do danasnjih dana.
    Vladika Nikolaj Velimirovic uskladjuje te preostale narodne obicaje jos uvek zive i prisutne u narodu sa pravoslavljem i proglasava SVETOSAVLJE kao specificnu pravoslavnu veru u Srba.
    Cak je u crkveni kalendar ubacen, mislim 1878 g. pored ostalog Vidovdan (u pomen Kosovske bitke) a to je u stvari dan Svetoga Vida (stari kalendar uvek 15 juna).
    Koliko god da je Nemanja bio surov prema delu svoga naroda u suprotnom ne bi imali nacionalnu drzavu koja je u to vreme bila zivotno potrebna pa verovatno danas ne bi ni postojali. Primer za to je Bosna ciji zitelji nikada nisu formirali Bosansku naciju, niti ce.

    ОдговориИзбриши
  3. Није било богумила у Србији. То је подвала. Немања није побио и прогнао никакве богумиле. Он је прогнао католике, који су у Србији представљали оазе. Један бискуп је имао цркву и на Копаонику.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ma da: Nemanja je genocidu izlozio katolike 1186. (1187?) godine, a vec 1189 prima katolika Barbarosu i nudi mu saradnju u krstaskom pohodu, dok desetak godina kasnije Stefan Prvovjencani prima od pape krunu. Licina, koristi logiku kad razmisljas.

      Избриши
  4. Patareni, katari, babuni... bile su sekte iz prvih stoleca Nove ere. A onda su pravoslavni, u Nemanjino doba, tako zvali katolike. Jos su im dodali i pogrdno ime - bogumili. Istovreno, sva ova imena su katolici upucivali pravoslavnim vernicima. I nista vise.

    ОдговориИзбриши
  5. Bogomili, Patareni, Pavlijanci, Manihejci, Babuni su imena za razlicite sekte koje se javljaju odmah posle "smrti" Isusa Hrista. Imena su data kasnije od strane "pisaca" tog vremena ili u kasnijem periodu, onih koji su te pojave izucavali. Ako pogledamo samo imena, dosta nam govore i o izvoru imena i "pokreta" koji je imao svoje mesto i u svom vremenu. U III veku , nakon "nastajanja" Hriscanstva kao "drzavne vere" /posle dosta napisa od strene "oceva crkve"/ , mozemo sa sa pravom zapitati, i o "sektama" koje prate uporedo i Hriscanstvo. Ako bi isli tako daleko, tada bi se moglo izvesti i da je Islam "dobio" zamah u razvoju i hirenju Hriscanstva po Bliskom i Srednjem istoku.
    Naposletku, mozemo ustvrditi da je svakih 100 godina bilo na Istoku ili Zapadu, Hriscanstvo i u ime hriscanstva dolazilo u sukob sa manjim ili vecim grupama koji su bili protivnici Hriscanstva. Ikonoklasti i Ikonoborci, Nestorijanci i Manihejci, Muhemedanci, Bogumili, ili Patereni, Krstasi, stogodisnji rat, protestanti, anglikanci, "inkvizicija"templari i rozenkrojceri, pa i u danasnje vremeadventisti, subotari, mormoni, jezuiti, kalvinisti, Jovanovci, hugenoti, pokret jana Husa, dvoverci u Rusiji, ...
    Iz perspektive 21 veka, u period III veka nase ere, treba gledati kroz Istoriju, a u prostoru i vremenu. Budemo li se ogranicili na prostor Evrope, Bliskog istoka tada se moze podvesti/ u periodu od osvajanja Rimskog cartsva prosotre oko danasnjeg Izraela i Libana, Sirije i Turske, da je "genocid" svuda i na svakom koraku. Rimska vojska, Arabljani, Turci Seldjuci i Osmanlije, Vizantija, Franacka drzava, Nemacko cartstvo, Italijanski gradovi /Gelfi i Gibelini/, Francuska crkva i Hugenoti, Tomas Mor i kralj Henrih VIII, nemacka vojvodstva i Luter Martin, katolici i evangelisti, tridesetogodisnji rat, Maltezani...
    Gde vodi "izucavanje" radi dnevne politike. "Naseljavanje" naroda u Evropu , kao sto su Goti, Vizigoti i ostrogoti, Avari, Langobardi, Sloveni, Ugri, Turci, Arabljani...sa sigurnoscu mozemo tvrditi da se trazili svoj prostor, ali ne nasilnim putem vec oruzjem, i ne boreci se uvek protiv vojnske , vec uglavno protiv obicnih i nenaoruzanih stanovnika . Pljacke, ubijanja, silovanja ne poticu iz ratova u Srednje veku, ili novijeg doba. Stvari su se samo usavrsavale ili se nailazile na vecu ili manju osudu u samo vreme desavanja. zar mozemo verovati filmovima iz Holivuda, da se rat u Vijetnamu odvija samo kao "Rrambo" ili predator. To je jedna ogromna armija koja vodi "pravedan" rat ideologije , ali po svaku cenu.
    Best from Serbia!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Citat: ''Средином 13. века пише Доментијан, како се, благодарећи Немањи, у Србији, 'капишт'' (многобожачки т.ј. богумилски храмови) 'раздрушише' а 'цркви Христови поставише се.''

      VIDITE LI IZ GORNJEG CITATA: TKZ. "BOGUMILI" SU IMALI HRAMOVE, ALI IH JE NEMANJA RAZRUSIO. SMIJEM DA SE KLADIM DA JE MILESEVSKI BELI ANDJEO IZ PREDNEMANJICKOG PERIODA OD TKZ. "BOGUMILA", JER JE OTKRIVEN ISPOD NOVIJEG SLOJA MALTERA SA FRESKAMA I ZATO NECE DA SKIDAJU SAV GORNJI MALTER, JER SE BOJE DA SE GDJE NE POKAZE KO JE I KAD PODIGAO TAJ MANASTIR.

      Избриши
    2. Krucijalno pitanje sveznalice jeste da li je Svetac Simeon pokokao Srbe ili nije.

      Избриши