Josif Trifa (Iosif Trifa), bivši sveštenik Rumunske pravoslavne crkve
Josif Trifa je rođen 1888. u selu Ćerteđe, pored Kmpeni, u Zapadnim planinama. Pohađao je gimnaziju u Bejušu a onda studirao teologiju u Sibiu. Vratio se u svoje rodno selo kao učitelj, a potom bio hirotonisan kao sveštenik. Godine 1921. mitropolit Balan ga je pozvao u Sibiu i dao mu službu duhovnika na Teološkom fakultetu. Godine 1922. mitropolija iz Sibiua je odlučila da štampa jedan časopis o religijskom vaspitanju za rumunska sela, a sveštenika Trifu je postavila za izdavača. Časopis je nosio naziv „Svetlost sela“. Bio je namenjen narodu i izlazio jednom nedeljno. Prvi broj je štampan 2. januara 1922. godine.
Evo šta je, između ostalog, napisao sveštenik Trifa u ovom prvom broju: „Na temelju novog poretka u selu – a i u zemlji – treba da stoji strah Božiji i poslušnost Njegovoj Reči. Da počnemo od početka: od vere i ljubavi Božije... jer bez ovog početka ništa dobro i trajno se ne može učiniti... Samo jedan lek može dati svetu i našoj zemlji zdravlje i spasenje: da se ljudi i narodi vrate Isusu, Njegovoj nauci i Njegovoj zapovesti ljubavi. Onda će se mir za stalno useliti među narode.“
Samo da se podsetimo da je u to vreme Ardeal bio ujedinjen sa matičnom državom samo tri godine. Rumuni iz Ardeala su polagali ogromne nade u ujedinjenje, ali mnogo od toga se pokazalo kao isprazno. Poboljšanje situacije je naročito u selima išlo veoma sporo. Iako na ekonomskom planu stvari nisu stajale dobro, na moralnom i duhovnom planu bile su još gore. Josif Trifa je našao za shodno da preko časopisa „Svetlost selima“ govori o zlu u rumunskom društvu, a naročito o zlu u selima.
Pesnik Traian Dorz, učenik sveštenika Trife i vođa ‘Vojske Gospodnje’ posle njegove smrti, opisao je istorijat ovog pokreta sa naslovom: „Istorija jedne žrtve – svedočanstva o početku i prvih 12 godina Vojske Gospodnje“. Ovo delo još uvek nije štampano, postoji samo kopija otkucana u dva primerka, iz koje crpimo informacije o Josifu Trifi i Vojsci Gospodnjoj.
Evo šta Traian Dorz piše o prvoj godini rada sveštenika Josifa Trife u „Svetlost sela“:
„Umesto sivih članaka 'komiteta' koji se skoro sasvim povukao – sa stranica časopisa su sada goreli njegovi ukori i najave protiv greha, osuđivanje lakomosti političara, pristrasnosti sudija, nepravde zakona – propadanje društva i odsustvo crkve. Dok sirotinja umire, invalidi prose, narod pati, vera se gubi, siromaštvo se širi, stranci se goje a đavo se smeje – Crkva ćuti i čeka“.
U celokupnom ratu sa zlom uopšte, naravno da glas koji je dolazio preko „Svetlosti sela“ nije bio jedini koji je vikao i informisao narod. Ali je bio jedini koji je bio duboko uveren da samo nanovorođenje duše može zaustaviti propast i doneti spasenje. Glas koji je govorio da nas samo snažan i potpun povratak Hristu može spasiti i podići. Samo vera i pronalaženje Hristove žrtve na krstu jedini su put spasenja iz smrti i osude u kojoj se nalazimo.
Dok su drugi nudili svakojaka „rešenja“ i prepisivali raznorazne „lekove“ protiv bolesti društva, sveštenik Josif je insistirao i govorio o jedinom spasonosnom leku koga je on video, a to je bio Hristos.
Posle godinu dana pisanja za časopis, Josif je shvatio da govori u prazno. Shvatio je da niko ne reaguje na njegov poziv. Ovaj Božiji čovek je dostigao tačku krize u noći završetka jedne godine i početka nove. Iz ove krize se rodila inicijativa poziva ljudi na delovanje protiv greha. Iz ovog poziva je nastalo pokret ‘Vojske Gospodnje’. Uvidevši greh i pad naroda, Josif Trifa se pitao: „Šta sam ja učinio da ovi nesrećni pijanci i psovači sa grozotom shvate svoju izgubljenost i greh? Šta sam učinio da Hristos bude približen njima i oni približeni Hristu? To je jedini način za spasenje pojedinačne ljudske duše ili celog naroda.“
Veoma potresen počeo je da piše reči inspirisane Svetim Duhom, poziv celom rumunskom narodu i svim hrišćanima da donesu veliku odluku:
„Dođite da kao hrišćani uđemo u novu godinu, da se odlučno i zajednički borimo protiv psovki, pijanstva…“.
Nastavivši da piše istim žarom, odštampao je Proglas koji su trebali da potpišu oni koji su se odlučili za takav način života. U uskršnjem broju 1923. godine Trifa je objavio listu imena prvih „vojnika“, odnosno onih koji su mu pisali da su prihvatili Proglas koji nalaže borbu protiv psovki, pijanstva i drugih grehova. Savetovao je da nije dovoljno samo reći nekim gresima „ne“, nego i da treba napredovati prema daru i svetlosti našeg Spasitelja Isusa Hrista iz Novog Zaveta.
Tako je nastao pokret „Vojska Gospodnja“. Usledili su kongresi, skupovi u selima, formirale su se posebne grupe „vojnika“ koje su se skupljale da zajedno proučavaju Bibliju i ohrabre se.
Sveštenik Josif Trifa kao duhovni vođa ovog pokreta, uvideo je potrebu da definiše osnovne principe pokreta. Traian Dorz je konstatovao da su tri osnovna principa bila: prihvatanje Isusa Hrista kao ličnog Spasitelja, nanovorođenje i Biblija kao jedini temelj hrišćanske vere.
Josif je razumeo od samog početka da tajna i moć pobede stoji i da će uvek stajati u Hristu, u živoj žrtvi raspetog Hrista. Govorio je: „Svo delo našeg spasenja, od samog početka, kažem vam, stoji i stajaće samo u žrtvi raspetog Isusa.“
Čudo otkrivenja Hrista proizvodi u našoj duši drugo čudo: tajno i božansko delo nanovorođenja. Tajna pokajanja je delo Duha Svetog, to je ono božansko delo koju čini, i treba da čini u životu svakog čoveka, Sveti Duh i Sveta Reč. Radi se o onom tajnom delovanju i promeni koju Božija Reč proizvodi u životu onoga koji veruje, zajedno sa Božijim Duhom. Naše isceljenje i spasenje, kao ličnosti ali i kao naroda, ne može nikad da dođe ni iz čega drugog osim iz poznavanja i življenja u skladu sa Svetim pismom.
Josif Trifa je stalno insistirao na tome da centar ljudske pažnje treba da je usmeren ka Isusu Hristu.
„Temelj našeg spasenja je raspeti Isus. Sva Pisma nam o tome govore (ev. po Jovanu 3:16, Dela ap. 4:12...). Tražiti spasenje izvan ovog izvora znači izgubiti i vreme i spasenje... Tražiti spasenje bez Isusa Hrista znači pokušati mešenje hleba bez brašna... To je opšta slabost današnjih hrišćana: da izostave Hrista iz jednačine njihovog spasenja... Đavo je vrlo lukav. On ostavlja hrišćanima sva pravila, sve običaje, sve forme. On se bori samo za jednu stvar: da im ukrade brašno iz hleba, da im ukrade med iz saća, da ukrade Isusa Hrista iz njihovog spasenja.
Kaže se da đavo nigde ne spava mirnije nego tamo gde se sa revnošću drže sva pravila, običaji, ali nedostaje raspeti i živi Hristos... Mi ćemo stalno objavljivati samo raspetog Isusa, bez obzira na protivljenja koja se pojavljuju… Jer znamo i verujemo da je samo u Njegovom Imenu i u snazi Njegovog krsta istinito spasenje i život...“
Pokret ‘Vojska Gospodnja’ se širio izuzetno brzo i postao je pokret narodnih masa. Godine 1934. podignuto je više optužbi na račun ovog pokreta. Između ostalih, jedan sveštenik je pisao: „Vojska Gospodnja je na početku bila dobra dok se bavila propagandom protiv pijanstva. Ali odkad propoveda 'neznalicama' o nanovorođenju, postala je opasna i ne treba je više podržavati.“ (Citat iz ‘Istorije Vojske Gospodnje’ Traiana Dorza, str. 334).
Sveštenik koji je izneo ovu optužbu je vrlo dobro poznavao pravoslavnu teologiju. On je znao da se po pravoslavnoj dogmi nanovorođenje dešava kod krštenja. A pošto se mala deca krštavaju, znači, svaki pravoslavac koji je bio kršten kao malo dete, smatra se da je nanovorođen.
„Propovedati nanovorođenje koje se dešava onda kada shvatiš značenje žrtve Gospoda Isusa i kada ga primaš kao Spasitelja znači negirati sposobnost krštenja da proizvodi nanovorođenje! Propovedati u Pravoslavnoj crkvi nanovorođenje kao čin koji nastaje tek kasnije, kada se čovek verom vrati Bogu, to je ustvari nešto što protivreči jednoj vrlo važnoj pravoslavnoj dogmi. Ali sveštenik Trifa, koji je proučavao šta Sveto pismo govori o nanovorođenju i koji je želeo da bude veran Pismu, nije imao drugog izlaza. Propovedao je nauku koja je bila u protivrečnosti sa dogmom crkve kojoj je pripadao.
Glavna optužba koja je podnesena protiv sveštenika Josifa Trife je bila ta da je odbio da jerarhija Pravoslavne crkve preuzme vodstvo nad Vojskom Gospodnjom. Tokom nekoliko godina se pokušavalo da ovaj pokret potpadne pod vlast zvaničnih crkvenih organa. Ipak, Josif je shvatio da su oni, koji su hteli da se dokopaju Vojske, imali nameru da je preobraze, i to iz pokreta duhovne obnove u neku vrstu kulturnog društva.
Da bi izbegao ovakvu katastrofu, Josif Trifa je dao ostavku na svešteničku funkciju, sa namerom da ostane vođa Vojske Gospodnje i izdavač časopisa „Svetlost sela“. Medjutim, mitropolit iz Sibiua ga je obavestio da će mu se, od trenutka kada bude prestao da bude sveštenik, oduzeti vođstvo nad Vojskom kao i nad izdavaštvom lista.
„Jeres“ sveštenika Trife je glasila ovako: „Sveštenik Josif Trifa propovedao je o žrtvi Gospoda Isusa Hrista, pozivajući ljude da prihvate Isusa kao ličnog Spasitelja. Propovedajući direktan susret između grešne osobe i Isusa Hrista, kao i spasenje prilikom ovog susreta, negirao je jednu od najcentralnijih dogmi Pravoslavne crkve.’
Mitropolit Nikolae Balan je negirao bilo kakvu mogućnost veze grešnog pokajnika sa Spasiteljem na bilo kakav način osim uz posredništvo Crkve!
Prethodna svedočanstva su nam prikazala iskustva sveštenika: Dumitrua Kornileskua, Tudora Popeskua i Josifa Trife. Ponovićemo glavne tačke njihovih aktivnosti:
Najpre, prevod Biblije na moderan rumunski jezik, bez ikakvog skretanja od originalnog teksta, smatrao se za „protestantsku“ akciju.
Zatim, kad su ovi ljudi propovedali lično spasenje kroz Gospoda Isusa Hrista, protivrečili su dogmi da je Crkva ta koja udeljuje spasenje.
Kada se Tudor Popesku vratio biblijskoj nauci koja glasi da je Isus jedini posrednik između čoveka i Boga, bio je optužen da poništava dogmu o svetiteljima koji posreduju između čoveka i Boga.
Kada je Josif Trifa propovedao o nanovorođenju kao posledici prihvatanja Isusa Hrista iskrenom verom, bio je optužen da poništava dogmu nanovorođenja kroz krštenje male dece.
Dumitru Kornilesku i Tudor Popesku su se priključili evandjeosko-protestantskim crkvenim zajednicama. Isto tako su učinili i mnogi iz Vojske Gospodnje. Ovo je rešenje kojem pribegava sve više pravoslavnih Rumuna koji se priključuju baptistima, pentekostalcima i ostalim evandjeoskim grupacijama. Pomenute crkvene zajednice danas broje više od pola miliona članova. Sve više Rumuna se priključuje ovim crkvama.
Takav je slučaj i sa sledećom osobom. Sledi deo autobiografije Daniela Cristiana Floree, bivšeg vernika i sveštenika Rumunske pravoslavne crkve.
Нема коментара:
Постави коментар