KAKO SAM PRONAŠAO ISTINU? Daniel Cristian Florea

Daniel Cristian Florea, bivši sveštenik Rumunske pravoslavne crkve

Rođen sam u gradu Ajudu, u opštini Alba, decembra meseca 1974. godine u porodici pravoslavnih vernika. Moja porodica je pripadala srednjem staležu.

Sećam se oca kako je sedeo u prvom redu u crkvi, da ga drugi ne bi ometali. Nas bi postavio ispred sebe. Mama je sedela na ženskoj strani i uvek nas gledala sa ljubavlju i ponosom. Moja starija braća, Marćel i Mirćea bi me posadili između sebe i sve vreme zadirkivali, a ja bih negodovao a nekad i plakao. Često smo pohađali crkvu tako da su nas poznavali sveštenici, služitelji i ljudi koji su redovno dolazili tamo, a ja sam počeo, a da se ne primeti, da učim napamet tekstove jednostavnih pesama... Kod kuće smo nastavili da pevamo ove pesme i da se molimo. Uveče bi nas otac zamolio da kleknemo i molimo molitvu „Oče naš“. Ova porodična praksa je uticala na ceo moj život.

Godina 1989. je predstavljala prekretnicu u razvoju naše zemlje ali i u životu naše porodice. U leto te godine moj brat Marćel se vrlo teško razboleo. Imao je rak kostiju i cele godine podnosio ovu tešku bolest. Porodična ravnoteža se poremetila a nismo imali nikakav duhovni ili drugi izvor snage koji bi pomogao mojim roditeljima da prođu kroz takve trenutke. Otac je potražio utehu u alkoholu, a majci je bilo jako teško dok je obilazila bolnice u Klužu. Imao sam tada 14 godina. Iste godine desila se i revolucija u kojoj je Čaušesku pao sa vlasti. U to vreme je moja duša bila puna boli jer sam gledao mog brata kako dan za danom kopni. Takođe, bilo mi je žao i onih koji su izgubili svoje najmilije u revoluciji. Često sam kod kuće satima držao moj prvi molitvenik a onda na kolenima molio Boga, Svetu Bogorodicu i svetitelje da nam pomognu. Ipak, ništa se nije dešavalo. Kako su dani prolazili primetio sam da su osmeh i dobra volja nestali. Primetio sam da sam sazreo pre vremena. U to vreme sam vrlo često odlazio u manastir u Rimetu, prisustvovao mnogim svetim liturgijama i vraćao se kući uvek sa novom nadom.

U proleće 1990. godine moj brat je umro a zajedno sa njim, da tako kažem, i čitava moja porodica. Gledao sam prema nebu, ali je nebo ostajalo nemo na moje vapaje. Tog leta sam se priključio crkvenom horu Simeon Barnuciu, gde je služio protojerej Tokanel Joan, koga je moja baka jako hvalila zbog načina propovedanja. Te iste godine sa horom smo otišli u Moldaviju. Tamo sam otkrio lepotu Pravoslavlja izraženu u manastirskim slikama, u moldavskom stilu gradnje crkava i u pesmama koje sam slušao. Bio sam ponosan što pripadam takvom narodu i crkvi koja ima mnogo vernika, mnogo kaluđera, mnogo svetih službi i sveštenika obučenih u zlatne haljine. Kad sam se vratio kući, još više sam se približio crkvi ubeđen da se u njenim pesmama i naučavanjima nalazi sakriven Bog.

Kad sam imao 16 godina kupio sam prve pravoslavne knjige, koje će mi kasnije oblikovati život. To su bile: Sveto pismo, psaltir i Egipatski paterik. U mojim svakodnevnim molitvama koristio sam Psaltir. Ove dugačke molitve su za mene predstavljale mističnu stranu života.  

U to vreme sam dočuo da u gradu postoje i neke grupe drugačijih hrišćana, koje smo podrugljivo zvali ‘obraćenici’. Ovi ljudi su omalovažavali Majku Gospodnju, sveti krst, i nas mnoge. O njima sam slušao i mnogo gore stvari, kao na primer da predstavljaju neprijatelje rumunskog naroda koji pokušavaju da uvedu novu versku nauku koja potiče iz Amerike, želeći da pokvare naše običaje, pravila i tradicije nasleđene od praotaca...

Pravoslavni sveštenici uglavnom nisu preporučivali samostalno čitanje i proučavanje Svetog pisma. Ipak, ja sam posedovao jaku želju da počnem sa čitanjem, te sam, po savetu mog paroha, počeo da čitam psalme. Kasnije sam počeo da čitam i evanđelja, ali sa velikom bojazni, jer su nas učili da mi, obični narod, ne bi trebalo da ih čitamo zato što su to teško razumljive knjige. Mogli bismo da se izgubimo ako ih pogrešno protumačimo! Pošto sam žarko želeo da se sretnem sa Bogom, nastavio sam da čitam, ali veoma pažljivo jer sam znao da Boga ne mogu da sretnem na pogrešnom putu. U Evanđelju po Jovanu sam čitao o suretu Nikodima i Gospoda Isusa. I prirodno, pitao sam se da li sam i ja nanovorođen. Nikad nisam čuo da se o ovome propoveda. Postao sam uznemiren, postavljajući sebi mnoga pitanja.

Godine 1993. sam završio gimnaziju u Ajudu, a leto proveo pri crkvi u istom mestu. U proleće 1994. sam počeo da se spremam za fakultet da bih postao sluga Božiji. Studirao sam crkvenu istoriju, dogmatiku, Stari i Novi zavet, rumunski jezik, muziku. Posle sam prešao u Sibiu, u oazu ardeljskog Pravoslavlja. Moja majka je bila jako srećna što njeno najmlađe dete želi da postane sveštenik.

Ipak, već u prvim danima mog studiranja sam doživeo neka razočarenja, jer su mnogi  prepisivali prilikom polaganja ispita. A ja sam, sa druge strane, uspeo da položim sve sa najboljim ocenama i da dobijem počasnu stipendiju. Kada sam čuo za to, odmah sam ušao u hram da zahvalim Bogu. Za vreme studija uglavnom sam trošio novac na knjige, putovanja u manastire po celoj zemlji i učestvovanja na konferencijama. Ali, predavanja nisu zadovoljila moja očekivanja, jer sam ja na fakultet prvenstveno otišao iz razloga da rešim problem svoje duše, a to je da upoznam Boga i njegovu ljubav.

U leto između III i IV godine studija upoznao sam svoju buduću suprugu. Bila je to devojka kao iz drugog sveta, iz sveta čistote i lepote. Tokom cele četvrte godine smo bili zajedno a potom se i venčali. Godine 1998. sam završio univerzitetske studije i tog leta krenuo u selo za koje sam dobio zadatak da se duhovno staram. Selo se zvalo Đeođel u opštini Ponor. Bio sam hirotonisan kao sveštenik u manastiru Rimec, u opštini Alba. Najveći san moje majke se ispunio. Moja supruga je gledala na mene kao na muškarca koji sam zarađuje svoj hleb, i sam je svoj gospodar. Bili smo spremni da započnemo zajednički život u mojoj parohiji. Moji poznanici, rodbina i prijatelji su se radovali mom uspehu.  

Pošto sam imao želju da u svemu budem nalik na ljude u mojoj parohiji koja se nalazila u planini, počeo sam da radim puno, i kupio ovce, koze, kravu. Želeo sam na taj način da im se približim i da ih razumem, da se uključim u život sela, da upoznam teškoće svakodnevnog života.

Upoznajući meštane, shvatio sam da oni ne žive pravim hrišćanskim životom, već nekako tradicionalno, uz praktikovanje običaja koje nisu razumeli i pevanje pesama na starom rumunskom jeziku koji takodje nisu razumeli. Često sam razmišljao šta bi trebalo da se učini da bi parohijani mogli da imaju udela u hrišćanskom životu koji je u skladu sa Biblijom? U meni se vodila borba: šta da propovedam, Sveto pismo ili tradiciju? A tradicije smo imali dve: onu naših predaka koju niko više ne bi mogao da drži, i onu rumunskog sela koja je isprepletena sa paganstvom, o kojoj sam znao iz etnografskih i folklornih knjiga koje sam dobro proučio.

Na žalost, ljudi se nisu menjali. Bio sam razočaran. Zar tako izgleda rumunski narod posle dve hiljade godina hrišćanstva? Ljudi su mi dolazili da obavim neke obrede koje su videli kao spasonosne za njihove probleme. Shvatio sam da ti obredi imaju samo kratkotrajne efekte ali da ne donose trajnija rešenja. Moja supruga je došla na ideju da se preselimo u drugu parohiju. Možda bismo tamo mogli da nadjemo ljude koji se drže svete tradicije i žive istinskim hrišćanskim životom. Mislio sam da sam za protekle dve godine službe stekao neka iskustva i da će moja dalja služba biti osnažena. Od episkopije iz Karaš-Severina dobio sam dve parohije negde u Banatu, kod Oravice. Na dan mog postavljenja bilo je tako malo ljudi da sam hteo da plačem. Pitao sam se zašto ljudi ne dolaze makar na svetu Liturgiju,  tu najvažniju službu u Pravoslavnoj crkvi?

Parohijska kuća u kojoj smo trebali da živimo je bila jako zapuštena. Odlučili smo da je renoviramo, ali smo još od samog početka naišli na protivljenje jer u crkvenoj blagajni, tobože, nije bilo para. Parohijani, članovi crkvenog odbora, su počeli da izmišljaju razloge zbog kojih renoviranje ne može da počne. Moja supruga je plakala, a ja sam, kao muškarac i glava porodice, počeo da razmišljam o raznim rešenjima. Dok sam tako razmišljao, na vrata je pokucao đakon baptističke crkve. Pozdravio me je rečima: „Gospodnji mir, brate“. Ja sam mu odgovorio da mi nismo braća. Pravoslavci sa baptistima nisu braća. „Onda prijatelj“ odgovorio je. „Može“ rekao sam, ali pod uslovom da na vaše evangelizacije ne zovete moje parohijane jer ću se, u suprotnom, naljutiti. Upitao sam ga da li poznaje nekoga ko bi mogao da mi pomogne u nevolji, i on se ponudio. Sutradan je već ispunio moju molbu, a ja nisam mogao da verujem da je to učinio tako brzo, bez prethodnog razgovora o ceni. Moji parohijani nisu ni prstom mrdnuli, a ovaj vernik, neprijatelj naše pravoslavne vere i našeg rumunskog naroda, učinio je sve što je bilo potrebno. Tako sam postao prijatelj đakona baptističke crkve. Za vreme dugih zimskih večeri odlazio sam kod mog prijatelja da razgovaramo iz Svetog pisma. Bio je jedini čovek koji se zanimao za svete stvari. Kada bi naši razgovori zapeli, uzimao bi pesmaricu i pevao na slavu Gospodu, a ja sam ga pratio. Njegova supruga bi nas uvek lepo ugostila. Počeo sam da iz njihovih života čitam kao iz žive poslanice.

Duhovno stanje u mojoj parohiji je bilo katastrofalno. Obično uveče, dok smo držali večernju službu, u crkvi smo bili moja supruga, đakon i ja. Onda sam predložio da je bolje da idemo u baptističku crkvu, u kojoj ljudi slave Gospoda. Oni bi slavili na njihov a mi na naš način, ali bi u svakom slučaju bilo bolje da budemo među ljudima koji slave Boga, nego da provodimo vreme ogovarajući. Kad me je baptistički đakon ugledao, pozvao me je da propovedam u njihovoj crkvi, jer sam teološki bio potkovaniji od njega. Ono što sam propovedao ujutru u mojoj crkvi, to bih uveče govorio kod baptista. Pazio sam da ih ne uvredim i da propovedam samo ono što stoji u Svetom pismu. U medjuvremenu, shvatio sam da smo ustvari mi, pravoslavni, bili ti koji su učenju Svetog pisma dodali tradiciju, te da smo mi zaslužni što se učenja naših dveju crkava razlikuju.

Godine 2002. u mom selu je baptistička crkva organizovala nedelju dana evangelizacije i moj prijatelj đakon me je pozvao kao prijatelja. Nisam mogao da ga odbijem, pošto se on uvek odazivao na moje pozive i nikada me nije odbio. Jedne večeri je bio pozvan mladić starosti oko 35 godina koji se predstavio kao bivši pravoslavni sveštenik, koji se pre nekoliko godina obratio Bogu i postao evanđeoski hrišćanin. Naravno, zbog svega ovoga bio sam pozvan u Karansebeš u episkopiju da objasnim svoje prisustvo na baptističkim skupovima. Zabranili su mi da se viđam sa bivšim sveštenikom a i sa đakonom baptističke crkve. Odlučio sam da ne poslušam episkopovu zabranu, jer sam smatrao da sam slobodan čovek koji može da odlučuje o svojim postupcima.

Sledeće godine za 8. mart smo bili pozvani u baptističku crkvu u Rakaždie da proslavimo dan žena. Bili smo znatiželjni. Tamo nije bilo igre i pesme, već su se naprotiv, ljudi molili Bogu. Kvalitet molitava koje sam čuo tog dana iz usta vrlo jednostavnih ljudi, nisam čuo ni od jednog od čelnih ljudi u Pravoslavnoj crkvi. Tada smo moja supruga i ja shvatili da mi ne znamo da se molimo Bogu na jedan tako direktan i ličan način. Mi smo se molili iz molitvenika. Posle molitve okupljeni su počeli da proučavaju Sveto pismo o ulozi žene a proučavanje je vodila sestra Tatjana Gongola, apsolvent biblijskog instituta u Surduku, pored Lugoža. Postavljala je pitanja: šta, kad, gde, zašto, ko, kako? Gledala je u Božju reč i precizno nalazila odgovore na pitanja koja su bila postavljena.

Tada se i u meni rodila ideja da postavljam pitanja Božjoj reči i da u njoj tražim odgovore. Razmišljao sam o tome i odmah počeo da proučavam Bibliju. Zanimljivo je da sam ovu želju dobio baš za 8. mart, nakon slušanja izlaganja žene koja je tumačila Pismo samo njim samim. Jedan od baptističke braće je insistirao da idemo na biblijski institut u Surduku radi proučavanja Svetog pisma, rekavši mi da ću tamo, potpomognut Božijom svetlošću, i sam otkriti istinu. Iz tog razloga predložio sam supruzi da iskoristimo dve nedelje odmora i da ih provedemo na Institutu, jer ionako pet godina nismo koristili godišnji odmor. Vratili bismo se odande taman za Cvetnu nedelju, a i ja bih imao više materijala da propovedam onima koji će doći na službu za Uskrs. Posle nekoliko dana, moja se supruga složila, ali me je upozorila da ne dozvolim da me zavedu reči evandjeoskih vernika i da im se ne priključim onako kako je učinio onaj drugi pravoslavni sveštenik. Sedmog aprila, zajedno sa suprugom i dve ćerkice, stigao sam u Surduk na Institut. Bili smo iznenađeni bratskom ljubavlju kojom smo bili primljeni. Ironično sam gledao na moto knjige koju smo dobili: „Daće pravac vašem životu“. Smatrao sam da sam ja već pravilno usmeren i da mi ova knjiga neće ni u čemu pomoći. Ipak, uživao sam da ponovo studiram. Samo sa Biblijom u rukama i olovkom, proučavali smo stare zavete koje je Bog sklopio sa Nojem, Avramom, Jakovom i ostalim patrijarsima. Otkrio sam jednog ličnog Boga, Boga koji obećava da će blagosloviti one koji ga slušaju. I otkrio sam da Bog ono što obeća ono i ispunjava. Otkrio sam da je Gospod Isus takodje dat kao blagoslov. Gospod Isus je došao da preuzme grehe sveta, ponizio se i bio žrtvovan kao jagnje, da bismo mi, posredstvom Njegove krvi dobili oproštenje greha. Tamo sam otkrio da je Isus došao da ljude pomiri sa Bogom, da nas dovede u jedan lični odnos sa Njim. Počele su da mi se otvaraju oči i otkrio sam nekoliko istina:

- Božiji Sin je umro umesto mene.

- Kroz Njegovu krv imam oproštenje greha.

- Božja dobrota me podstiče na pokajanje. Pokajanje je Božja zapovest.

- Isus je prineo sebe kao žrtvu jednom zauvek. Verom u Njega kao Spasitelja dobijamo Njegovu pravednost.

- Isus je novi Adam. Za moje spasenje Isus je podneo smrt na krstu.

- Otac me prihvata kao sina ukoliko verom postanem brat Isusa Hrista.

U ove istine sam jedino mogao da verujem. U svom srcu sam prihvatio Isusa Hrista kao Gospoda i Spasitelja, i učinio zavet sa Gospodom. U pravoslavnoj „religiji“ Gospod Isus Hristos mi nikad nije bio predstavljen kao Gospod i Gospodar mog srca, niti kao onaj koji ima apsolutni autoritet u mom privatnom i službenom životu. Kod nas su postojale Njegove reči ali i reči Svetih otaca. Ove ljudske reči su imale apsolutni autoritet što se tiče vere. 

Postavio sam sebi pitanje: „Čiji sam ja zapravo služitelj?“ Odgovorio sam: Božiji. Pa, ako sam Božiji služitelj čije reči treba da poslušam? Ako je On moj Gospod i gospodar, onda treba da slušam Božije reči. Ovo otkrivenje je obesmislilo celokupnu pravoslavnu logiku u kojoj sam se rodio, i koju sam učio na fakultetu.

Moja supruga je bila začuđena. Objasnio sam joj da je spasenje lično i da tek kad poveruje i zavoli Gospoda svim srcem da i ona može da učini zavet sa Gospodom. Ona me je podsetila na neizvesnost koja nas čeka: da više neću biti sveštenik, da će nas izbaciti iz parohije, iz kuće… i šta ćemo onda da radimo? Kakva je naša budućnost i budućnost naše dece?

Sledećeg jutra sam se probudio vrlo uznemiren. U meni se vodio rat na dva koloseka: materijalnom i duhovnom. Kako ću rešiti materijalne probleme? Duhovno više nisam mogao da služim na poziciji koja nije po Božjoj volji, učeći ljude pogrešnim naukama ili hraneći ih uzaludnim nadama. Praznik Uskrs je bio na pomolu i trebalo je da ispovedam ljude, a znao sam da takva praksa nije po Božijoj volji. To iz razloga što su ljudi sagrešili pred Bogom, pa prema tome sa Njim treba i da se pomire, ako žele da im bude oprošteno i da budu spašeni. Smatrao sam da ako ljudi mojim posredstvom traže oproštenje greha znači da je Isus uzalud umro, jer će ljudi meni zahvaljivati za oproštenje greha a ne Bogu. Dalje, ljudi su takođe pogrešno verovali da zahvaljujući mojim molitvama mrtvi odlaze u Božije carstvo. Posle Uskrsa sam trebao da krstim jedno malo dete, ali ni to nisam mogao da uradim jer dete od šest nedelja ne može da upozna Gospoda Isusa i ne može da ga primi kao ličnog Spasitelja i Gospoda. Pošto smo trebali da idemo u Lugož u crkvu, molio sam Gospoda da mi govori kroz reči propovednika. Molio sam da mi pokaže kako da rešim moje probleme jer sam znao da Bog u svojoj mudrosti već ima rešenje za njih. U svakoj reči slušane propovedi otkrio sam kako mi Bog daje odgovor na moj duševni nemir. Shvatio sam da mi Gospod govori na veoma direktan način, zahvalio sam mu i od toga trenutka niko i ništa nije moglo da me odvrati od odluke koju sam doneo. Posle podne smo posetili jednu drugu crkvu u selu, i tamo je Gospod progovorio mojoj supruzi. Ustala je i rekla da ona nadalje hoće da bude ne samo slušač Božje reči nego i njen izvršilac.

Sa bratom propovednikom crkve smo razgovarali o tome da ne želimo da napustimo mesto evangelizacije dokle ne učinimo zavet sa Gospodom Isusom i to krštenjem uronjenjem u vodu. Rekli smo mu da smo na Biblijskom institutu shvatili pravo značenje krštenja i da se vernik treba da krsti kao odrastao čovek. U sredu, 16. aprila organizovano je naše krštenje u jednoj baptističkoj crkvi u obližnjem selu. Shvatio  sam da je i pravoslavni sveštenik grešnik i da je na nebu velika radost i za jednog sveštenika koji se vraća Gospodu.

U četvrtak smo se vratili u našu parohiju, ali su naši parohijani već čuli za naše krštenje. Moj kum mi je to potvrdio i rekao je da će nas izbaciti iz crkve. U radnji, prodavačica me je gledala ljutito i prebacila mi kako sam mogao da se odreknem svete Bogorodice, svetitelja, krsta, ikona, svih naših običaja...

Shvatio sam da će pritisak biti vrlo velik i zato sam se molio Gospodu da moja reakcija bude prikladna. U petak u dva sata poslepodne došao je ujak moje supruge, koji je takođe bio sveštenik i savetnik u episkopiji u Karansebešu kao i protojerej iz Oravice, moj direktni šef. Posle dugog razgovora, koji je protekao u miru, što je bio odgovor na moju molitvu, zatražili su moju svešteničku odoru, ključeve od crkve kao i crkvena dokumenta. U parohijsku kuću su došli drugi sveštenici i zatražili da je napustim. Molio sam ih za period od deset dana, ali su oni insistirali da to uradim odmah, istog trenutka! Rekli su mi da izdajnik Pravoslavlja nema prava da spava u stanu koji pripada Pravoslavnoj crkvi! Naš komšija je u tom trenutku intervenisao i rekao da će nas on primiti u svoju kuću da ne budemo izbačeni usred noći na ulicu! Još im je rekao i to da su gori od komunista. To ih je pogodilo, pa su nam, posle kraćeg dogovora, dozvolili da se za tri dana iselimo. Gospod je te noći bio na delu. Te noći su naša braća počela da dolaze u parohijsku kuću. Prvi je došao propovednik baptističke crkve iz sela i ponudio nam svoju pomoć. Onda nas je đakon iste crkve pozvao da se preselimo u njegovu kuću. Potom je došao i jedan policajac. Bio sam na tren uznemiren misleći da on dolazi po službenoj dužnosti. Ustvari, policajac je bio vernik koji je takodje došao da pomogne. Kada su svi otišli, pogledao sam na svoju suprugu, a potom smo zajedno zaplakali od radosti. Kakvog velikog Boga mi imamo!

Sutradan kada se vest pročula i dosta sveta okupilo, svima sam govorio: Dobri ljudi, ja ne želim da idem, hoću da ostanem sa vama, ali ono što nam je svima potrebno jeste promena života. Ko želi da se pokaje, može to da učini i u našoj (pravoslavnoj) crkvi ali ne kroz ispovedanje meni, nego pred Bogom, pred kim smo svi sagrešili. On je dobar i pravedan i želi da nas očisti od svakog greha. A onda ako neko želi da sklopi zavet sa Gospodom treba da ga primi verom kao Gospoda i Spasitelja. Ja ću od sada, dragi prijatelji, propovedati samo iz Svetog pisma.

Među meštanima je nastala podela na one koji su želeli da ostanem, i na one koji su bili protiv. Ukratko posle toga došla su braća iz Oravice i počela da utovaraju nameštaj i ostale stvari iz dotadašnjeg našeg stana. Zatim je došao i moj (bivši) episkop. Izbacio je svu braću iz stana i veoma lukavo mi ponudio da ostanem. Ja sam prihvatio, a on je odgovorio da je to moguće jedino pod uslovom ako se odreknem zaveta koji sam sklopio krštenjem u baptističkoj crkvi. Zahvalio sam se i rekao mu da ja to ne bih učinio ni za šta na svetu zato što ne želim da budem neveran Bogu. Nakon toga sam optužen i da sam opsednut demonom, a moja supruga je na sve to predložila da zajedno zapevamo našu pesmu: „Odlučio sam da sledim Hrista“. Te subote pred Cvetnu nedelju, napustili smo parohiju. Od tada više nisam oblačio svešteničku odoru a nisam ni odlazio na liturgiju. Nisam baš odmah mogao da poverujem da više nisam sveštenik, ali sam shvatio da mi je Gospod dao drugu službu, bolju, službu pomirenja ljudi sa Bogom. Braća iz baptističke crkve su mi govorila da ne mogu da veruju sopstvenim očima u to da se jedan pravoslavni sveštenik obratio Bogu. Ja sam im rekao da se mole da Bog dovede do pokajanja i druge sveštenike, te da se što više ljudi iz našeg naroda obrati Bogu.

Od tada putujem širom zemlje, utvrđujem evanđeoske crkve i pozivam pravoslavne vernike da sklope večni savez sa Gospodom Isusom, verujući u Njega isključivo i samo na osnovu biblijskog otkrivenja, odbacujući sva kasnije uvedena učenja.

Svedočanstva bivših sveštenika Rumunske pravoslavne crkve preuzeta su (u skraćenom obliku) iz časopisa ‘Scriptura sau Traditie’ na rumunskom jeziku, brojevi 1, 6, 7, 8; godina izdavanja 2009. O pomenutim ličnostima postoje podaci i na internetu, na sajtu Wikipedia kao i na drugim internet portalima.