Укупно приказа странице

субота, 09. октобар 2010.

ZAŠTITNIK VERNIKOVOG DOMA



KO JE ZAŠTITNIK VERNIKOVOG DOMA

U našem narodu se veruje da zaštitnik ili čuvar doma može da bude potkovica, beli luk, glogov trn, leskovo drvo, vrbova grančica i još mnogo toga. Srpska pravoslavna religija i oni koji smatraju sebe duhovnim potomcima i iskrenim sledbenicima svetog Save, veruju da su glavni zaštitnici vernikovog doma uskršnje jaje, badnjak, sveta vodica i svetac slave. Između ova četiri zaštitnika, pravoslavni vernici su najemotivnije vezani za sveca slave. Prema njihovom verovanju, svetac slave je zaštitnik doma.

Odbrana pravoslavnog verovanja u evanđeoskoj crkvi

Dekan protestantskog Teološkog fakulteta u Novom Sadu, prof. dr Dimitrije Popadić, piše odbranu pravoslavnog verovanja o zaštitniku doma. Njegovo pisanje ima karakter odbrane jer ima cilj da predoči i dokaže da je verovanje o svecu zaštitniku doma i pripremanje slavske gozbe u čast sveca u skladu sa Biblijom. Popadić kaže: „Ikona sveca slave potvrđuje i ilustruje poziv na sledbeništvo Hrista jer svečare podseća na jedan konkretan primer života posvećenog Bogu i to život svetitelja za kojega su oni emotivno vezani i čije ime nosi njihova krsna slava. Svetac slave je patron (latinski, patronus), svetitelj – zaštitnik tog doma” (str. 64). U nastavku, Popadić kaže: „Međutim, protestantizam je sklon sumnjati u ovakav biblijski – skladan patrološki karakter krsne slave” (str. 65). „Evanđeoski hrišćani greše ako a priori odbacuju mogućnost da su poštovanje svetitelja i ikone, sa svim propratnim gestovima i ritualom, prigodni, pravoslavni kulturni izražaji poštovanja sveca, čiji je glavni cilj proslavljanje Boga; i greše ako ih automatski poistovećuju sa idolopoklonstvom. Pravoslavna tradicija i savremeni bogoslovi Srpske pravoslavne crkve su objasnili parametre ove problematike na biblijski prihvatljiv način” (str. 66–67). Dimitrije Popadić tvrdi da svetac slave svojim zastupničkim molitvama obezbeđuje zaštitu i pomoć domu verujućih preko molitava koje mu se upućuju: „Zašto ne bi bilo ortodoksno da se zastupnička pomoć u molitvi zatraži i od pripadnika 'nevidljive' Crkve u smislu njenih umrlih ili mučenički ubijenih članova (posebno ukoliko su oni 'pravednici' čija molitva mnogo može učiniti (Jk. 5:16) … mučenici i drugi duhovni zaslužnici (kao što su ispovednici i askete) imaju stratešku ulogu u zastupničkim molitvama … Argumentujući snagu zastupničke molitve mučenika (svetaca), Origen produbljuje i artikuliše ovo 'verovanje da Crkva na nebu svojim molitvama pomaže Crkvi na zemlji. Verujem da su reči svetitelja koji se mole ispunjene velikom snagom. Jer, duhovni uvidi koje poseduju duše svetih ljudi, koji se mole, poput strele, znanjem, razumom i verom, ranjavaju, potčinjavaju i uništavaju duhove koji se protive Bogu i koji nas žele uloviti u ropstvo greha'” (str. 105–106). Dakle, domu, koji praznuje sećanje na svog svetitelja i traži njegovu pomoć u molitvama, svetac zaštitnik tog doma pruža zaštitu, tako što se moli za taj dom, ali i tako što je prisutan u tom domu, jer se o svetom Savi, prvom među svecima, kaže: „Sveti Sava je i posle smrti, iako dušom među anđelima gore, ostao sav među svojima na zemlji dole, tvoreći i dalje evanđelska dela: isceljujući bolesne telom i bolesne dušom”.[1]
Glavne teze odbrambenog govora u korist verovanja o zaštitniku doma, koje je izložio Popadić, glase ovako: svetac slave je zaštitnik doma. Ovo verovanje je u skladu sa Biblijom. Poštovanje sveca zaštitnika doma i njegove ikone su prigodni, pravoslavni kulturni izražaji, čiji je glavni cilj proslavljanje Boga. Pravoslavna tradicija i savremeni bogoslovi srpske pravoslavne crkve su objasnili ovo verovanje i praksu na biblijski prihvatljiv način. Stoga, evanđeoski hrišćani greše ako odbacuju mogućnost da je poštovanje sveca zaštitnika doma i ikone prigodni pravoslavni izražaj proslavljanja Boga. Protestantizam je sklon sumnjati u biblijski skladno verovanje. Na kraju, Popadić pita, zašto verovanje o svecu zaštitniku doma ne bi bilo pravoverno i istinito?

Ima li dokaza u Bibliji da je ovo verovanje u skladu sa biblijskim učenjem

Ortodoksno: pravoverno i istinito, prigodno, biblijski skladno i biblijski prihvatljivo, jesu izrazi kojima se obeležava učenje koje je u punoj saglasnosti sa učenjem Biblije.
Popadić je istakao da su pravoslavna tradicija i savremeni bogoslovi Srpske pravoslavne crkve objasnili učenje o svecu zaštitniku doma na biblijski prihvatljiv način. Međutim, pošto je merilo vere Sveto pismo a ne pravoslavna tradicija, naše pitanje glasi: da li se može dokazati Pismom da je ovo verovanje u saglasnosti sa Pismom? Da li možete da navedete kao dokaz neki tekst iz Biblije koji uči da je svetac zaštitnik doma? Da li možete da dokažete da nas ovome uči čitava Biblija?
Pred skupštinom u Vormsu, kada je član duhovnog suda pozvao Martina Lutera da pruži jednostavan i kratak odgovor, Luter je odgovorio: „Ako ne budem savladan dokazima iz Svetoga pisma ili očiglednim razlozima – ne mogu i neću ništa da opovrgnem”.[2]
Ako ne budemo savladani dokazima iz Svetoga pisma ili očiglednim razlozima da je svetac zaštitnik doma, ne možemo i nećemo da verujemo da je ovo učenje u skladu sa Biblijom. Međutim, pošto niko od savremenih bogoslova, od najviših do najnižih, ne može da dâ dokaze, jer ih nema u Bibliji, onda se ne može poreći da je učenje o svecu zaštitniku doma, učenje bez biblijskih dokaza, učenje koje se razlikuje i odstupa od biblijskog učenja.
Dakle, da li činimo zlo ako sumnjamo u učenje koje ne nalazimo u Bibliji? Da li grešimo ako odbacujemo učenje koje odbacuje Biblija? Ako smo time – što odstupamo od učenja koje odstupa od Biblije – učinili zlo, molim vas dokažite nam Biblijom da smo učinili zlo, ako smo učinili dobro, zašto nas bijete?

BIBLIJSKO UČENJE O ZAŠTITNIKU VERNIKOVOG DOMA

Šta kaže Sveto pismo o tome ko je zaštitnik vernikovog doma? Sveto pismo kaže da je zaštitnik vernikovog doma, kao i vernikovog života, sam Bog.
Otpočećemo izlaganje ove veoma ohrabrujuće istine odeljkom iz knjige o Jovu. Na sastanku nebeskog veća, kada je Gospod upitao sotonu: „Od kuda ideš?”, sotona mu je odgovorio: „Prohodih zemlju i obilazih” (Jov 1:7). Đavo je kao lav ričući hodao unaokolo i tražio koga da proždere (1. Pet. 5:8). Sotona je išao unaokolo po svim krajevima zemlje, ali sa posebnom revnošću je krstario oko dobrog i pravednog čoveka, koji se bojao Boga i uklanjao se od zla (Jov 1:8). Dobro je ispitivao ogradu koja je bila postavljena oko Jova i njegovog doma, neumorno tražeći neko mesto gde bi mogao da se provuče i proždere svoju žrtvu. Međutim, uzalud je išao unaokolo i tražio; nije mogao da pronađe ni jednu rupu na ovoj ogradi. Ova ograda je bila previše tvrda za njegove zube, isuviše visoka da bi je preskočio. Gospod je indirektnim rečima dao do znanja sotoni da ga je video gde kao lav neprestano obilazi Jovljevo imanje. „I reče Gospod sotoni: jesi li video slugu mojega Jova?” (Jov 1:8). Sotona je priznao da ga je dobro video, ali je takođe morao da prizna ko je bio zaštitnik Jovljevog života i doma: „A sotona odgovori Gospodu i reče: … nisi li ga ti ogradio i kuću njegovu i sve što ima svuda u naokolo?” (Jov 1:9,10). Ti si ga ogradio i sve što ima. Gospod Bog je zaštitna ograda vernikovog života, vernikove kuće, i svega što ima svuda unaokolo.
Gospod je jedini zaštitnik onih koji ga se boje. U poglavljima o Nojevim događajima i potopu, otkrivamo, da je Gospod bio jedini zaštitnik pravednog Noja i njegovog doma na vodi. Kada je došlo k Noju u kovčeg po dvoje od svih životinja, „kao što beše Bog zapovedio Noju”, u Pismu piše: „Pa Gospod zatvori za njim” (Post. 7:16). Gospod koji je u knjizi Otkrivenja predstavljen kao onaj koji zatvara da niko ne može otvoriti (Otk. 3:7), zatvorio je za Nojem, zatim je njega, njegov dom i sve što je imao, ogradio i ogrnuo svuda unaokolo svojom zaštitom, a svoju nevidljivu ruku položio je na kormilo Nojevog broda. Zahvaljujući Božijoj svemogućoj zaštiti koja je okružila Nojev dom „… samo Noje osta i što s njim beše u kovčegu” (Post. 7:23).
Avram je odneo pobedu nad paganskim carevima u dolini careva bez ijednog gubitka. Rekao je caru Sodomskom: „Dižem ruku svoju ka Gospodu Bogu višnjemu, čije je nebo i zemlja” (Post. 14:22). Ali, kada je – spustivši pogled dole, i osvrnuvši se oko sebe – shvatio da njegovu porodicu okružuju neprijateljski narodi, Avram je zapljusnut talasima zebnje počeo da tone u vode straha. „Posle ovih stvari dođe Avramu reč Gospodnja u viđenju govoreći: 'Ne boj se, Avrame, ja sam ti štit …'” (Post. 15:1). Ne boj se, ja sam tvoj zaštitnik! Ni jedan neprijatelj i nijedan napad nije tako snažan da nadvlada mene.

Sredstva božanske zaštite

(a) Prvo sredstvo božanske zaštite

Pored toga što je sam svemogući Bog zaštitnik onih koji veruju u njega, zaštitnik od sotone, vremenskih nepogoda, zlih ljudi, bolesti (Ps. 91:6) i svega što predstavlja pretnju po Božiji narod, Bog se postarao i za sredstvo zaštite od suda. U senci večne i nepokolebljive zaštite od Božijeg suda, vernici uživaju i svaku drugu zaštitu. Ako se Bog postarao da nam pribavi zaštitu koja ima najveću cenu, kako dakle da nam s tom zaštitom ne daruje i svaku drugu zaštitu?
U knjizi Izlaska nalazimo jedan od prvih prikaza primene ovog božanskog sredstva koje je Bog dao kao sigurnu zaštitu od suda svome narodu.
Gospod je prorekao Avramu: „Znaj zacelo da će potomci tvoji biti stranci u zemlji tuđoj. Pa će joj služiti, i ona će ih mučiti četiri stotine godina. Ali ću suditi i narodu kome će služiti …” (Post. 15:13-14). Posle četiri stotine godina ropstva, došlo je vreme da Izrailj izađe iz Misira, ali i vreme suda. Gospod je rekao Mojsiju: „Jer ću proći po zemlji Misirskoj tu noć, i pobiću sve prvence u zemlji Misirskoj od čoveka do živinčeta, i sudiću svim bogovima Misirskim, ja Gospod” (Izl. 12:12). Kada se bude začuo bat njegovih koraka na ulicama Misira i kada Gospod bude zategao svoj luk i zapeo smrtnu strelu, da li će ičiji štit moći da odbije odapetu strelu Božijega suda? Šta će biti sa Avramovim potomstvom u Misiru; kuda će pobeći od gneva koji ide, i da li će pronaći način da se zaštiti od suda koji će proći po egipatskoj zemlji?! Možda je i Mojsije rekao kao Avram: zar „… da bude pravedniku (onome koji je poverovao) kao i nepravedniku; nemoj; eda li sudija cele zemlje neće suditi pravo?” (Post. 18:25).
Pošto nema nikoga ko bi izbavio iz Božije ruke (5. Moj. 32:39), ni među ljudima ni među anđelima, sama Božija ruka je ponudila svome narodu i svakome ko veruje, jedino sredstvo zaštite od Božijega suda: „I reče Gospod … kažite svemu zboru Izrailjevu i recite: … svaki neka uzme jagnje ili jare … po jedno na dom. A jagnje … da vam bude zdravo. I čuvajte ga do četrnaestoga dana ovoga meseca, a tada sav koliki zbor Izrailjev neka ga zakolje u veče. I neka uzmu krvi od njega i pokrope oba dovratka i gornji prag na kućama u kojima će ga jesti. A krv ona biće vam znak na kućama, u kojima ćete biti; i kad vidim krv, proći ću vas, te neće biti među vama pomora, kad stanem ubijati po zemlji Misirskoj” (Izl. 12:1, 3, 5–7, 13).
Šta će zaštititi domove sinova Izrailjevih od pomora kad Gospod stane ubijati po zemlji Misirskoj? Gospod kaže: „Kad vidim krv, proći ću vas, te neće biti među vama pomora …” (Izl. 12:13). „Jer će zaći Gospod da bije Misir, pa kad vidi krv na gornjem pragu i na oba dovratka, proći će Gospod mimo ona vrata …” (Izl. 12:23).
Krv žrtvenog jagnjeta je sačuvala domove sinova Izrailjevih, sud je prošao pored njihovih kuća. Krv jagnjeta je bila žrtva za prolazak suda: „Ovo je žrtva za prolazak Gospodnji, kad prođe kuće sinova Izrailjevih u Misiru ubijajući Misirce, a domove naše sačuva ” (Izl. 12:27).
Ova žrtva – zbog koje je Božiji sud prošao mimo kuća sinova Izrailjevih – jeste senka bolje i savršene žrtve, o kojoj je Jovan krstitelj rekao: „Gle, jagnje Božije koje uze na se grehe sveta” (Jv. 1:29). Apostol Pavle kaže da je naše pashalno jagnje Hristos: „Jer i pasha naša zakla se za nas, Hristos” (1. Kor. 5:7). Pasha je jevrejska reč koja znači „prolazak”. Hristos je Božije pashalno jagnje koje se – pošto je uzelo na sebe grehe sveta – zaklalo i prolilo krv. Krv Božijeg pashalnog jagnjeta je žrtva za „prolazak” Gospodnji, žrtva za spasenje od suda. Oni koje hoće da pobegnu od gneva koji ide neka uzmu krvi od njega i pokrope oba dovratka i gornji prag na kućama u kojima će ga jesti. Neka umoče isopom vere u skupocenu krv, i pokrope svoja srca: i proći će Gospod mimo ona vrata. „Kad vidim krv, proći ću vas, te neće biti među vama pomora …” Krv ova biće vam znak na kućama, obeležje da je uklonjen svaki vaš greh, a time i svaki razlog zbog kojeg bi Bog podigao optužnicu protiv vas. Hristos je naša pasha, onaj zbog koga je sud prošao mimo nas, onaj zbog koga za nas nema nikakve osude (Rim. 8:1), onaj zbog čije krvi su i Izrailjci bili pošteđeni u Egiptu.
Jagnje i njegova krv pružaju zaštitu ne samo od Božijeg suda, nego i od stare zmije, koja se zove đavo i sotona: „I oni ga pobediše krvlju jagnjetovom i rečju svedočanstva svojega …” (Otk. 12:11).

(b) Drugo sredstvo božanske zaštite

Drugo sredstvo božanske zaštite je drugo po redu izlaganja, ali ne i drugo u odnosu na prvo sredstsvo, jer ide ruku pod ruku sa njim, i predstavlja neraskidivu celinu.
Drugo sredstvo koje je Bog dao da štiti živote i domove verujućih jeste Božija reč: „I oni ga pobediše krvlju jagnjetovom i rečju svedočanstva svojega …” (Otk. 12:11). Oni koji drže zapovesti Božije, zaštitili su se od sotone, i pobedili su ga rečju svedočanstva svojega, to jest, Božijom rečju.
Kada nas sotona kuša da učinimo grehe kojima možemo da nanesemo sramotu Božijem imenu, da upropastimo naš ugled i naše domove, najsigurniju zaštitu, snagu i odbranu od ovog ričućeg lava pruža nam reč Božija. Apostol Jovan je napisao mladićima: „Pisah vam, mladići, jer ste jaki, i reč Božija u vama stoji, i nadvladaste nečastivoga” (1. Jv. 2:14). Mladići su bili jaki u zli dan, i nadvladali su nečastivoga, zato što je u njima stajala reč Božija. Sveto pismo ih je obuklo u sve oružje Božije, i u silu Božije snage, tako da su mogli ne samo da se održe protiv lukavstva đavolskoga nego i da ga nateraju na bekstvo (Jk. 4:7). Božija istina je zaštitnik vernikovog doma. Psalmista je napisao: „Istina je njegova štit i ograda” (Ps. 91:4).
Dakle, Jagnje, njegova krv i njegova reč jesu zaštitnici domova verujućih, a ne „sveci” i „osvećeni elementi” pravoslavne ili katoličke religije.

Ostali starozavetni dokazi

Dalje, pogledajmo i ostale starozavetne tekstove koji potpuno jasno svedoče o tome ko je zaštitnik vernika i njihovih domova.
Onaj koji je pružio zaštitu Izrailjcima u Misiru, zaštitio je Izrailjce i kod crvenog mora kada su Egipćani pošli u poteru za njima. „I Faraon zapreže kola svoja i uze narod svoj sa sobom. Uze šest stotina kola izabranih i sva kola egipatska; u svim kolima bijahu ratnici … i on pođe u poteru za sinovima Izrailjevim, kad sinovi Izrailjevi otidoše pod rukom visokom. Faraon se približavaše. Sinovi Izrailjevi podigoše oči, i gle, Egipćani iđahu za njima. I sinovi se Izrailjevi mnogo uplašiše i povikaše ka Gospodu” (Izl. 14:6–8, 10). Izgledalo je da se približava kraj Božijem narodu. Međutim, Izrailjci su bili pod rukom visokom. Sam Gospod – koji je rekao Avramu: „Ne boj se, Avrame, ja sam ti štit …” – došao je da bude zaštitnik i Avramovom potomstvu. Videvši ovo, Mojsije kaže narodu: „Ne bojte se, ostanite na mestu i gledajte izbavljenje koje će vam danas Gospod doneti; Gospod će se boriti za vas, a vi mirujte” (Izl. 14:13,14). I Gospod je doneo zaštitu i izbavljenje svome narodu: „Anđeo Gospodnji, koji iđaše pred vojskom Izrailjevom otide im iza leđa; i stub od oblaka koji iđaše ispred njih podiže se i stade im iza leđa. On se postavi između vojske egipatske i vojske izrailjske. Taj oblak beše mračan na jednu stranu a na drugu stranu osvetljavaše noć. I te noći dve vojske ne pristupiše jedna drugoj” (Izl. 14:19,20). „I pruži Mojsije ruku svoju na more, a Gospod razdeli more vetrom istočnim, koji jako duvaše celu noć, i osuši more, i voda se rastavi. Sinovi Izrailjevi uđoše usred mora suvim, i voda im stajaše kao zid s desne i s leve strane” (Izl. 14:21,22). „A Egipćani se dadoše u poteru za njima; i svi konji Faraonovi, kola i konjanici njegovi uđoše za njima usred mora” (Izl. 14:23). „Gospod reče Mojsiju: pruži ruku na more, i vratiće se voda na Egipćane, na kola njihova i na konjanike njihove. Mojsije pruži ruku svoju na more … vratiše se vode i pokriše kola i konjanike i svu vojsku Faraonovu …  ali sinovi Izrailjevi iđahu posred mora suvim, a vode im stajahu kao zidovi s desne i s leve strane. Tog dana izbavi Gospod Izrailja iz ruku egipatskih. ” „I vide Izrailj silu veliku, koju pokaza Gospod na Egipćanima … tada zapeva Mojsije i sinovi Izrailjevi ovu pesmu Gospodu … Sila je moja i pesma moja Gospod, koji me izbavi, on je Bog moj, i slaviću ga, Bog oca moga, i uzvišivaću ga. Gospod je velik ratnik, ime mu je Gospod. Ko je kao ti među silnima, Gospode? Ko je kao ti slavan u svetosti, strašan u hvali, i da čini čudesa?” (Izl. 14:26–31; 15. 1–3, 11). Izrailj se osvedočio o silnoj moći koju je pokazao Gospod. Sam Gospod slave bio je silni zaštitnik i moćni izbavitelj svoga naroda.
Bog je bio zaštitnik svome narodu i kada je pošao kroz pustinju: „I razastre im oblak kao zaštitu i oganj, da svetli noću” (Ps. 105:39).
Bog je zaštitnik koji pruža, ne privremenu, nego večnu zaštitu. Božiji narode! „Niko nije kao Bog, koji ide po nebu tebi u pomoć, i u veličanstvu svome na oblacima. Zaklon je Bog večni i pod mišicom večnom … blago tebi … ko je kao ti, narod kojega je sačuvao Gospod, štit pomoći tvoje, i mač slave tvoje? Neprijatelji će se tvoji poniziti, a ti ćeš gaziti visine njihove” (5. Moj. 33:26,27, 29).
Kada je Bog, kao večni zaštitnik, zaštitio i izbavio Davida iz ruku svih njegovih neprijatelja, David je izgovorio Gospodu reči ove pesme: „Gospod je grad moj, tvrđava moja, spasitelj moj! Bog je stena moja koja me zaklanja, štit moj i sila izbavljenja moga, visoko utočište moje i zaklon moj” (2. Sam. 22:2,3).
Bog je svetac koji nas zaklanja, i zaštitnik pun nežnosti: „Perjem svojim oseniće te, i pod krilima njegovim zaklonićeš se” (Ps. 91:4). „Gospod je čuvar tvoj, Gospod je senka tvoja, on ti je s desne strane. Gospod će te sačuvati od svakoga zla, sačuvaće dušu tvoju Gospod. Gospod će čuvati ulazak tvoj i izlazak tvoj, od sad i do veka” (Ps. 121:5, 7, 8).
Prorok Isaija kaže Bogu: „Zato te slave narodi jaki, boje te se gradovi silnih plemena. Jer si bio branik malenome, branik siromahu u nevolji njegovoj, krov od oluje, zaklon od žege …” (Is. 25:3,4). Zato te slave i hvale Gospode Bože svedržitelju, jer si ti zaštitnik malenome, onome koji se pouzdao u tebe.

Anđeli čuvari

Kada je Car nad carevima i Gospodar nad gospodarima sišao da sedne na svoj presto u hramu srca svoga naroda i bude njegov večni zaštitnik, došao je sa svojom silnom vojskom, vojskom anđela. Oko Božijeg prestola uvek ima i Božijih anđela. Apostol Jovan kaže: „I videh, i čuh glas anđela mnogih oko prestola …” (Otk. 5:11). Prema tome, oko prestola vernikovog srca obitavaju Božiji anđeli. Ovi anđeli vrše službu čuvara i zaštitnika onih koji se boje Boga. Anđeli Gospodnji su napravili stanove pored stanova svetih, oni stanuju oko njih da bi ih štitili i izbavljali: „Anđeli Gospodnji stanom stoje oko onih koji se njega boje, i izbavljaju ih” (Ps. 34:7). Ne samo da je Gospod tvoj visoki zaklon, tvoje utočište i tvoj čuvar, nego i „… anđelima svojim zapoveda za tebe da te čuvaju po svim putevima tvojim. Na ruke će te uzeti da gde ne zapneš za kamen nogom svojom” (Ps. 91:11,12). Anđeli Gospodnji – zajedno sa Gospodom nad vojskama, kome je David rekao: „Kad hodam i kad se odmaram, ti si oko mene ” (Ps. 139:3) – okružuju, ograđuju i čuvaju Božije ljude, i kada su na putu, a i kada su kod kuće. Ovu slavnu i utešnu istinu pokazuje u pravoj svetlosti jedan starozavetni događaj. Car Sirije je poslao vojsku u Dotan da uhvati Jelisija, Božijeg čoveka. „I posla onamo konje i kola s velikom vojskom; i oni došavši noću opkoliše grad. A u jutru sluga čoveka Božijega ustavši izađe, a to vojska oko grada i konji i kola. I reče mu sluga: jaoh, gospodaru, šta ćemo sad? A on mu reče: ne boj se, jer je više naših nego njihovih. I pomoli se Jelisije govoreći: Gospode, otvori mu oči da vidi. I Gospod otvori oči momku, te vide, a to gora puna konja i kola ognjenih oko Jelisija. A kad pođoše Sirci k njemu, pomoli se Jelisije Gospodu i reče: oslepi ovaj narod. I oslepi ih po reči Jelisijevoj” (2. Car. 6:14–18). Vojska koju je doveo Gospod da stane oko Jelisija bila je daleko brojnija i neizmerno moćnija od vojske koja je došla protiv Jelisija. Božiji čovek je bio sačuvan a neprijatelj vrlo posramljen.
U Svetom pismu ne nalazimo ni jedan dokaz koji potvrđuje učenje da su sveci zaštitnici hrišćana i njihovih domova. Sveto pismo uči da je svemogući Bog kao najuzvišeniji zaštitnik svetih došao da isključivo sa vojskom svojih anđela pruži nepokolebljivu zaštitu onima koji su spaseni. Nikome osim svojih anđela Gospod nije dodelio ovu službu. Pisac Poslanice Jevrejima govoreći o anđelima: „Nisu li to sve službeni duhovi poslani da služe onima koji će naslediti spasenje?” (Jev. 1:14).
Vojska ovih službenih duhova koju je Gospod poslao da čuva spasene ne izvršava ovaj zadatak umesto njega, nego uvek na čelu sa svojim Generalom služi spasenima i štiti spasene. Anđelima je zapoveđeno da čuvaju one koji se boje Boga, ne zato što večni i svemogući zaštitnik nije u stanju da to čini bez njih, nego zato što je njegova neizmerna mudrost i suverena volja odredila da tako bude.
Ako Pismo otkriva da je premudri Bog odredio da mimo njega samo anđeli budu zaštitnici svetih između svih duhova koji su na nebesima, onda je učenje koje kaže da su i sveci zaštitnici svetih dodatak Svetome pismu, zbog kojeg će se strovaliti zla napisana u knjizi Otkrivenja na one koji su bili učesnici kako u stvaranju ovoga dodatka tako i u njegovom širenju.

Novozavetni dokaz o zaštitniku hrišćaninovog doma

Sam Hristos je zaštitnik svoje crkve. Nije potrebno nabrajati i mnogobrojne novozavetne tekstove koji dokazuju ovo biblijsko učenje, iz razloga što se oni poput pritoka ulivaju u jednu veliku reku koja nosi u sebi i njihov sadržaj i prikazuje samu srž ovog učenja. Ova velika reka je odeljak iz petog poglavlja Efescima poslanice. Apostol Pavle kaže: „Jer je muž glava ženi kao što je i Hristos glava crkvi, i on je spasitelj tela. Muževi! ljubite svoje žene kao što i Hristos ljubi crkvu, i sebe predade za nju … tako su dužni muževi ljubiti svoje žene kao svoja tela; jer koji ljubi svoju ženu, sebe samoga ljubi. Jer niko ne omrznu kad na svoje telo, nego ga hrani i greje, kao i Gospod crkvu. Tajna je ovo velika; a ja govorim za Hrista i za crkvu” (Ef. 5:23, 25, 28,29, 32).
Prvo, Hristos je spasitelj crkve. Pre svega, reč spasitelj govori o tome da je Hristos iz ljubavi prema crkvi predao sebe za nju, i spasao je krvlju svojom. Hristos, koji je na krstu preklonio glavu za crkvu, po vaskrsenju iz mrtvih je postao glava crkve.
Drugo, Hristos je kao glava crkve i spasitelj njenog tela: „I on je spasitelj tela”. A ovde reč spasitelj predstavlja Hrista kao branitelja, čuvara i zaštitnika crkve, „… koju je stekao krvlju svojom” (Dela 20:28). Kao što je Hristos iz ljubavi prema crkvi predao sebe da bi je spasao, tako je posle iz ljubavi prema crkvi predao sebe da bi je štitio. Hristos je spasitelj i zaštitnik koji hrani i greje svoju crkvu.
Apostol Pavle pravi poređenje sa telom da bi objasnio kakav odnos treba da ima muž prema svojoj ženi: „Tako su dužni muževi ljubiti svoje žene kao svoja tela; jer koji ljubi svoju ženu, samoga sebe ljubi. Jer niko nikada nije omrznuo svoje telo, nego ga hrani i greje ”. „Svako se prema svome telu odnosi kao spasitelj, u smislu čuvara i zaštitnika, pazi na njega i čuva ga”,[3] „… nego ga hrani i greje ”. Uzimajući ovu sliku kao uzor koji dolazi od jednog mnogo uzvišenijeg odnosa, apostol Pavle objašnjava da je upravo Hristos takav spasitelj, branitelj, čuvar i zaštitnik svoje crkve: „Nego ga hrani i greje, kao i Hristos crkvu” (Ef. 5:29). Hristos je prilepio crkvu uz sebe neraskidivim svezama svoje savršene ljubavi (Ef. 5:31,32), obezbeđuje joj sve što joj je potrebno i čuva je u senci svoje svemoguće zaštite.

Apostol Juda na kraju svoje poslanice ukazuje samo na jednog zaštitnika koji može da nas sačuva. Gospod Bog je jedini svetac i zaštitnik hrišćana i njihovih domova. Juda izjavljuje da zahvalnost i slavljenje za zaštitu koja nam je podarena, dugujemo isključivo ovom zaštitniku. U himni slavljenja, koja je izgovorena u čast zaštite nad svetima, izostavljena su sva stvorenja na nebesima, pa čak i anđeli čuvari, koji su jedini nosioci ove dužnosti pored Boga; jer ako anđeli i jesu čuvari svetih, oni su samo štit u ruci najuzvešenijeg zaštitnika kojim on zaklanja i brani svoj narod. „A onome …” koji je sam večni zaklon, i koji pruža sigurno utočište pod svojom večnom mišicom, „a onome koji može da vas sačuva od spoticanja i da vas postavi neporočne u klicanju pred svoju slavu, jedinome Bogu spasitelju našem posredstvom Isusa Hrista Gospoda našega, slava, veličanstvo, sila i vlast pre svakog vremena i sad i u sve vekove. Amin” (Juda 24,25).


[1] Justin Popović: Žitija svetih za januar, (Beograd, 1972), str. 425.
[2] Citat iz istorijskog govora održanog 18. aprila 1521.
[3] D. M. Lojd-Džons: Život u Duhu, Alfa i Omega, Beograd, 2003, str. 113.

1 коментар:

  1. Dimitrije Popadić se prihvatio nezahvalnog posla da pomiri pravoslavce i protestante u Srbiji. Čovek se rukovodi onim da treba širiti pomirenje i bratstvo među hrišćanima. On na taj način pokušava da Biblijsko učenje širi svojim životom. Međutim umesto da postigne nešto lepo on je postigao samo to da ga pljuju i jedni i drugi. Prosto bljuju vatru ti takvi "milosrdni" hrišćani i tako pokazuju da u njima nema ni Lj od Ljubavi. Ma koliko se trudili da glume ispravnost oni su samo praporac koji šuplje zveči.
    Popadić je za njih primer hrišćana.....ali oni ne mogu to videti jer im je brvno u oku.

    ОдговориИзбриши