На Другом васељенском сабору којег је у Цариграду сазвао цар Теодосије, није решен само спор када је у питању веровање Арија и његових присталица. Наиме, током више деценија које су протекле од никејског сабора, за време којих се, као што смо видели, одвијала велика борба између присталица и противника Аријевог учења, настала су још нека особена теолошка мишљења. И она су одударала од исправног веровања у Свету Тројицу које су заступали Атанасије Велики и њему слични, по овом питању, правоверни епископи. Међу овим учењима најистакнутија су два, чији су зачетници били епископи Аполинар из Лаодикије сиријске (који је био припадник струје антиаријеваца) и Македоније Цариградски (који је био присталица Аријевог учења, или боље речено – полуаријевац). Учења епископа Аполинара и Македонија су на Другом васељенском сабору била осуђена као погрешна – и то са правом. На овом месту желим да направимо кратак преглед догађаја који су довели до сазивања овог сабора, да се упознамо са Аполинаровим и Македонијевим учењем, као и са самим током саборског заседања.
Као што сам напоменуо малочас, еп. Аполинар (Аполинарије) је био припадник струје антиаријеваца, који је по сваку цену желео да докаже истинитост догме о потпуном божанству Исуса Христа. У свом настојању да побије Аријево кривоверје које је негирало Христову божанску природу, еп. Аполинар је своје учење довео до супротне крајности, тј. до одрицања потпуности Христове људске (човечанске) природе. Овај епископ је сматрао да је Исус из Назарета, својим зачећем и рођењем од стране девице Марије од ње примио људско тело и људску душу (тј. човечју менталну природу – психу) али није примио људски дух. Уместо тог духа, сматрао је Аполинар, у Христово биће населио се божански Логос, тако да је Исусово ''човештво'' било непотпуно, тј. различито од човештва других земаљских људи. Ево како Аполинарово веровање описују неки од православних аутора:
''Епископ лаодикијски Аполинарије потекао је из редова православне партије. (...) Аполинарије (је) сматрао да Христос, примивши кроз оваплоћење људску душу и тело, није примио и специфични део људског бића – људски дух, јер овај неопходно претпоставља слободу воље, а са њом и склоност ка греху. Људски дух је, по Аполинаријевом мишљењу, у Христу замењен Божанским Логосом који господари над злим склоностима примитивне душе.''
Ово учење еп. Аполинара (који је умро 390. год.) осудио је и помесни црквени сабор одржан у Александрији 362. године. Након што се овај епископ одвојио од званичне Цркве и започео окупљање својих присталица, осуђен је и од стране епископа окупљених на сабору у Риму 375. године. Коначна осуда и проглашење погрешним овога веровања дошла је на Другом васељенском сабору 381. године у Цариграду.
Са друге стране, у добу за које смо раније утврдили да је протицало у духу надмоћи аријеваца над заступницима никејског исповедања, на цариградску катедру је постављен еп. Македоније. Из његовог ума проистекло је учење које је прихватио мањи број епископа полуаријеваца, а који се тицао положаја Светог Духа у односу на Оца и Сина. Наиме, на Првом сабору у Никеји о особи Светог Духа се није расправљало, нити је пак догматски одређен положај Духа у односу на божанство Оца и Сина у оквиру догме о Светој Тројици. Тако, учење које је заступао еп. Македоније све до свога свргавања 360. године (након чега је убрзо и умро), а које је касније ватрено ширио његов ђакон, касније епископ никомидијски Маратоније, гласило је да је Свети Дух мањи и од Оца и од Сина, те да заправо представља створење Бога Сина:
''Временом се по питању Лица Духа Светог из средине полуаријанаца издвојила посебна партија Македонијеваца, названих по Константинопољском епископу Македонију (355-359): ова партија, поштујући Духа Светог као Треће Лице Пресвете Тројице само по части, разликовала Га је по суштини од Прва Два Лица, сматрајући Духа Светог за створење, а не за Бога.''
Против оваквог учења следбеника еп. Македонија (које су називали и македонијевцима - ''пнеуматомахима'' – тј. онима који се боре против Духа Светога) борили су се нама од раније познати заступници никејског вероисповедања. Ево шта о њима, као и самом сазивању Другог васељенског сабора казује историчар Јевсевије Поповић у своме делу:
''Атанасије Велики беше први, који је од 358. устао и против пневматомаха, и њему се придружише Василије Велики (умро 379.), оба Григорија, наиме Григорије Назијанзин и Григорије Ниски и други, који су бранили како потпуно божанство Сина, тако и потпуно божанство Духа Светог, Његов исход од Оца и Његову једносушност (једнобитност) са Оцем и Сином. Али будући да је странка македонијеваца чак и међу епископима, који пређоше у православље, била велика те будући да је било много таквих македонијеваца, који додуше признаваху потпуно божанство Сина, али који не хтедоше признати божанство Светог Духа и Његову једносушност са Оцем и Сином, то је Теодосије Велики наскоро после свога ступања на престо сазвао у Цариград нов васељенски сабор или управо генерални концил свога, т.ј. Источноримског Царства. На његов позив дошло је у Цариград 381. године 150 православних епископа и 36 македонијевских епископа.''
Након што се, дакле, у Цариграду окупио релативно мали број епископа (од укупног броја који је постојао у тадашњем хришћанском свету) , саборско заседање је отпочело под председавањем антиохијског архиепископа Мелетија.
Први предмет расправе је био попуњавање катедре цариградског епископа, са чијег је трона цар Теодосије 380. године протерао аријевца Демофила. Већи део епископа, до тог тренутка присутних на сабору, сложио се да на трону епископа престоног града остане дотадашњи епископ малог градића Сасима у Кападокији, Григорије Назијанзин, којег је на њега, после протеривања еп. Демофила, поставио цар Теодосије. Но ипак, Григорије Назијанзин није био једини ''претендент'' за трајно заузимање катедре цариградског епископа. Постојао је још један, његов назови-пријатељ, филозоф Максим Киник (Циник), који је био пореклом из Египта. Овог човека су за епископа намењеног цариградској епархији хиротонисали (рукоположили) египатски епископи на челу са еп. Петром из Александрије. Као основ за рукополагање Максима Киника за епископа цариградског, послужила је чињеница да је Григорије Назијанзин на место цариградског епископа дошао на ''неканонски'' начин – пошто је већ имао своју епископију. Наиме, према 15. правилу које је донесено на Првом сабору у Никеји, постоји одредба која гласи да епископ не сме да прелази са једне катедре на другу. Ево како гласи ово правило (канон) никејског сабора:
''Због многих смутњи и раздора који се догађају, нашло се за корисно да се искорени обичај који постоји по неким местима, а који је противан апостолском правилу, тј. да ни један епископ, нити свештеник, нити ђакон не може прелазити из једног града у други. А ако након ове одредбе светог и Великог сабора неко ипак поступи противно овоме, такав прелазак нека буде неважан и нека се дотични клирик врати цркви у којој је рукоположен за епископа, свештеника или ђакона.''
Међутим, очигледно се оглушујући о ово правило и упозорење које су донели ''свети оци'' нешто више од пола века раније, присутни епископи су ипак одлучили да бивши епископ градића Сасима постане епископ цариградски. Убрзо након доношења овакве одлуке председавајући на сабору еп. Мелетије антиохијски умире а на његово место бива постављен новоустоличени епископ ''Новога Рима'' Григорије. Но, изгледа да судбина није била наклоњена овом епископу – барем не што се тиче његовог остајања на овом владичанском престолу. Наиме, један од проблема који је еп. Григорије хтео да реши на овом сабору јесте питање упражњеног места антиохијске катедре, настале након смрти еп. Мелетија. У Антиохији је, заправо, већ раније постојао Мелетијев ''супрот-епископ'' по имену Павлин, који је у односу на Мелетија деловао као својеврсна опозиција. Григорије се залагао да се након Мелетијеве смрти на антиохијску катедру не поставља нови епископ, већ да се за законитог епископа призна већ постојећи Павлин. Међутим, већина епископа на сабору на то није пристала, већ је за законитог епископа у Антиохији поставила дотадашњег презвитера Флавијана. У исто време, пристигли су и неки епископи из Египта и из Македоније, који си били присталице странке Максима Киника, и критиковали Григорија Назијанзина да је неправедно поступио неканонски преузимајући цариградски катедру.
''Непримање његових предлога у погледу антиохијског раскола и та пребацивања тако растужише осетљивог и мирољубивог Григорија, да је одмах захвалио, узео дирљив опрост од синода и Цариграда и вратио се у своју постојбину, где је остатак свога живота провео у студијама и самоћи.''
Након повлачења еп. Григорија, катедра цариградског епископа је поново била упражњена. Оци сабора су пред цара Теодосија изнели више имена оних личности које су сматрали за подобне да врше епископску функцију и способне да наставе са председавањем саборским заседањима. Поред осталих, на листи предложених ''кандидата'' налазио се и стари сенатор Нектарије, који, што је веома битно да нагласимо, још увек није био ни крштен. Цар Теодосије се одлучио баш за овог кандидата. Ево како избор и устоличење новог епископа описује један православни извор:
''У јуну 381. године, после опроштајне речи оцима сабора, светитељ Григорије је отпутовао у свој Назијанз. Оци сабора су на његово место изабрали сенатора Нектарија, који је још био само оглашен, те је стога одмах крштен и током неколико наредних дана рукоположен у све свештене чинове, заједно са епископским, тако да је чак и епископске одежде носио преко беле хаљине новокрштенога.''
Оно што бисмо могли да поставимо као коментар на овакав избор и постављање новог епископа у службу јесте да је оно учињено супротно учењу Светог писма, али и принципима и правилима установљеним на ранијим црквеним саборима, укључујући и сабор у Никеји. Наиме, Светим писмом, такозваним апостолским правилима (која су настала у послеапостолској епохи) као и канонима Првог васељенског сабора изричито је забрањено да се на места надгледника и старешине (епископа) над црквеним животом и радом поставља тек обраћена и крштена особа. Ево како гласи библијски текст који говори о овој теми, као и поменути касније усвојени канони:
''Епископ, дакле, треба да је непорочан, једне жене муж, трезвен, разборит, пристојан, гостољубив, кадар поучити, не пијаница, не убојица него благ, не наклоњен свађи, не среброљубац (...) не новообраћени, да се не надује и падне под ђаволску осуду.''
''Неумесно је да онај ко је тек изашао из незнабожачког живота и примио крштење, или се из неваљалог живота обратио у веру, да се такав одмах постави за епископа. Јер, није примерено да онај који још ни сам није испитан постаје учитељ других, осим у случају да се то догоди по Божијој благодати.''
''Пошто се много тога, или по нужди или настојањем људи, догодило против црквеног правила, тако да неки људи који су тек прешли у веру из незнабожачког живота, и тек су неко кратко време упознати са основама хришћанске вере, те су такви људи готово тек што су изашли из крстионице постављани на место епископа или свештеника, постало је неопходно да се (правилом) одреди да се такве ствари више не чине јер, за обучавање (напредовање) у вери потребно је време, а такође и након крштења потребно је уверити се у то да ли су поменути људи достојни за те чинове свештенства. Апостолско казивање по овом питању веома је јасно: ''Не новокрштен, да се не би погордио и упао у осуду ђавољу'' (1. Тим. 3, 6).''
Но ипак, без обзира што су ''свети оци'' овако ''неканонски'' хиротонисали и поставили новог цариградског епископа, он је отпочео са председавањем даљег тока заседања Другог васељенског сабора.
На овом сабору било је присутно укупно 186 епископа углавном са Истока, и то 36 заступника Македонијевог учења о ''створености'' особе Светог Духа и 150 епископа који су овом учењу стајали насупрот. Пошто су уочили да представљају знатну мањину на сабору, заступници учења које је зачео Македоније напустили су заседање. Преостали епископи су, пак, осудили македонијевство:
''Пошто је оних 36 македонијевских епископа напустило синод, преостали 150 православних епископа осудише македонијевство, аполинарство, полуаријевство, аријевство т.ј. омиизам и евномијевство, и допунише никејски символ до садашњег свршетка и формулираше га јасније и у неким дотадањим његовим деловима или боље потврдише никејски символ, кога је дотадања црквена пракса против македонијевства и других хетеродоксија тако развила. Тако је постао Никео-цариградски символ, који је до данас свугде очувао свој икуменски углед.''
Никео-цариградски символ вере гласи овако:
''Верујем у једнога Бога, Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.
И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало.
Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек.
И распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и погребен;
И васкрсао у трећи дан, по Писму;
И вазнео се на небеса и седи са десне стране Оца;
И опет ће доћи са славом, да суди живима и мртвима, Његовом царству неће бити краја.
И у Духа Светога, Господа, Животворног, Који од Оца исходи, са Оцем и Сином заједно се поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке.
У једну, свету, саборну и апостолску Цркву.
Исповедам једно крштење за опроштење грехова.
Чекам васкрсење мртвих.
И живот будућег века. Амин.''
Овај символ прихватиле су и цркве на Западу, иако њихови представници нису учествовали на сабору у Цариграду. Но, поред прихватања символа, западни синоди су се у почетку супротставили решењима која су донели учесници Сабора – а у вези збацивања Максима Киника и проблема антиохијског црквеног раскола. До прихватања ових решења од стране западних епископа дошло је тек касније.
У сваком случају, на овом сабору је донето укупно четири канона, иако се у литератури о Васељенским саборима често може наћи информација о њих седам.
Сумирајући целокупност догађаја одиграних пре и у току овог великог и посве значајног црквеног заседања, можемо да закључимо да су, и поред одређених одступања од учења Светог писма и ранијег Првог васељенског сабора, црквени оци правилно поступили осуђујући учења еп. Аполинара и Македонија. Но, ипак, све оно што смо могли да приметимо – а што је видљиво и из самих дешавања, доказује да су, наравно, црквени ауторитети из прошлости били само погрешиви људи који су чинили најразличитије пропусте и грешке, како против библијске науке, тако и против своје сабраће (епископа) са којима су делили иста или слична верска начела.
Ова погрешивост епископа из давне прошлости биће још очитија у наредном периоду, када ће доћи до значајнијих измена у веровању ''Цркве'' у односу на Свето писмо, као и још оштријих сукоба између припадника међусобно супротстављених теолошких струја.
У наредном делу овог поглавља, упознаћемо се са дешавањима која су претходила и која су се одиграла током Трећег васељенског сабора.
Нема коментара:
Постави коментар