Укупно приказа странице

субота, 09. октобар 2010.

DOVOLJNOST SVETOGA PISMA



Dovoljnost Svetoga pisma je vrlo važan deo nauke o Svetom pismu. „Gotovo da nije bilo razdoblja u istoriji crkve u kome učenje o Pismu nije bilo napadnuto barem u jednom svom delu.”[1] Učenje o Pismu je i danas meta mnogih „biblijskih učitelja”.

Napad na dovoljnost Pisma

Napadom na dovršenost Pisma izvršen je napad i na dovoljnost Pisma. Ako knjiga Otkrivenja nije i poslednja knjiga Svetoga pisma, ako je crkvena tradicija „dinamičan nastavak Božijeg otkrivenja” (str. 114), onda Sveto pismo nije potpuno; ono je samo jedan deo te velike celine Božijeg otkrivenja, koji bez crkvene tradicije kao svog nastavka ne sačinjava potpunost, ne predstavlja celokupno delo, pa prema tome, nije ni dovoljno pravilo za veru i praksu crkve.
Popadić kaže: „Smatram da bi se evanđeoski hrišćani, umesto što se udaljavaju od srpske kulture, i na taj način minimalizuju šansu da budu korisni činioci transformacije društva, trebali pridružiti pravoslavlju” (str. 73). Naime, bez pravoslavno-svetosavske srpske kulture koja je osnovana i izgrađena na crkvenoj tradiciji, odnosno, bez crkvene tradicije koja je izvorište srpske kulture, evanđeoski hrišćani „minimalizuju šansu da budu korisni činioci transformacije društva”. Drugim rečima, Sveto pismo bez crkvene tradicije nije dovoljno evanđeoskim hrišćanima da budu korisni činioci transformacije društva. Popadić proširuje ovu tvrdnju sledećom: „Jer, ukoliko kontekstualna teologija propusti da ozbiljno uzme u obzir istoriju tumačenja Božijeg otkrivenja (crkvenu tradiciju), odreći će se bogatog nasleđa crkve i predstaviće se kao tuđa i kratkog korena” (str. 127). Što znači, ukoliko protestantska teologija ostane pri verziji dovoljnosti Pisma, pa propusti da ozbiljno uzme u obzir crkvenu tradiciju, „odreći će se bogatog nasleđa crkve i predstaviće se kao tuđa i kratkog korena”. Pismo nije dovoljno. Hrišćanski život koji je ukorenjen samo na Pismu – ukoliko se odrekao bogatog nasleđa crkve – predstaviće se kao tuđ i kratkog korena. „Stoga, uveren sam”, kaže prof. dr Dimitrije Popadić „da istinski dijalog pravoslavnog i protestantskog sagledavanja stvarnosti može međusobno obogatiti tačnijem sagledavanju STVARNOSTI” (str. 128).
Protestantsko sagledavanje stvarnosti je samo Pismo (str. 68). Pravoslavno sagledavanje stvarnosti je Sveto pismo i „Sveto” predanje. Sagledavanje stvarnosti samo kroz Pismo ne pruža dovoljno tačno sagledavanje stvarnosti. Pravoslavno sagledavanje stvarnosti – „Sveto” predanje – obogaćuje Sveto pismo tačnijem sagledavanju stvarnosti.
Katihizis istočne pravoslavne crkve o „Svetom” predanju kaže: „To su sva ona duhovna blaga koja smo nasledili od naših svetih predaka, a koja su u savršenoj harmoniji sa Svetim pismom i koja nam pomažu da pravilno razumemo Sveto pismo” (str. 21). „Može li se odvojiti Sveto predanje od Svetog pisma? Ne, oni su neodvojivi. Jer u svetlosti Svetog predanja mi pravilno razumemo Sveto pismo.”[2]
Dakle, prema ovom pravoslavnom verovanju samo Sveto pismo nije dovoljno da bi pružilo pravilno razumevanje svoga sadržaja. Navedene tvrdnje osporavaju celokupnu dovoljnost Svetoga pisma. Iz ovih izjava proizilazi već izložena teorija: Sveto pismo bez pravoslavne tradicije nije dovoljno da budemo korisni činioci transformacije društva. A to znači da Sveto pismo nije dovoljno, kako za hrišćansku korenitu transformaciju (preobražaj), tako ni za spasenje.  
Ovo uče i pravoslavna i katolička crkva. Nas zanima samo jedno: šta uči Pismo u vezi sa ovim pitanjem?

DA LI JE SVETO PISMO DOVOLJNO?

Da li Sveto pismo sačinjava celinu koja je dovoljna da obuhvati i ispuni sve čovekove potrebe?

Da li je Sveto pismo dovoljno za spasenje

Apostol Pavle, dajući uputstva Timoteju iznosi reči koje pružaju odgovor na naše pitanje. On kaže: „I što iz malena znaš Sveta pisma, koja te mogu umudriti na spasenje verom u Hrista Isusa” (2. Tim. 3:15).
Timotej je od malena poznavao Sveta pisma. I Sveta pisma su ga učinila mudrim za spasenje. Iz Svetih pisama je saznao o Isusu Hristu i njegovoj milosti, i kako da dobije život večni. Mimo knjige Svetoga pisma Timoteju nije bilo moguće da pronađe Hrista. Timotej je bio spasen verom u Hrista Isusa.
Sveta pisma mogu umudriti na spasenje verom u Hrista Isusa, kaže Pavle. Apostol ne kaže: „I što iz malena znaš Sveta pisma i 'Svetu' tradiciju, koja te mogu umudriti na spasenje”. On ne stavlja ni jedan drugi autoritet pored Svetoga pisma kao neophodan za spasenje. Zašto? Zato što je Sveto pismo dovoljno za spasenje. To je „reč koja može spasti duše vaše” (Jk. 1:21).

Da li je Sveto pismo dovoljno za posvećenje

Da li nam Sveto pismo daruje sve što je potrebno za duhovno preobražavanje?
Apostol Pavle i na ovo pitanje daje veoma jasan odgovor: „Sve je Pismo od Boga dano, i korisno za učenje, za karanje, za popravljanje, za poučavanje u pravdi, da bude savršen čovek Božiji, za svako dobro delo pripravljen” (2. Tim. 3:16,17).
Kada Pavle kaže sve Pismo, on pre svega misli na ceo Stari zavet, ali i na neke delove Novoga zaveta koji su tada već bili napisani, kao i na one koji će tek biti napisani, koji će i zatvoriti kanon Svetoga pisma. Ako je Stari zavet ovoliko koristan, koliko je tek cela Biblija?! Ako je Stari zavet Božijem čoveku dovoljan za posvećenje, koliko je tek celo Pismo?! Pismo je i više nego dovoljno za posvećenje. „Jedan odeljak iz Svetoga pisma ima više autoriteta nego sve knjige sveta” (Luter).[3] Sama Biblija je toliko korisna („sve je Pismo od Boga dano i korisno…”) da njen Autor pored nje ne uključuje ni jedan drugi autoritet. Pismo je korisno jer je od Boga dano, a  pošto je od Boga dano i donosi nam samoga Boga i Hrista, Pismo je onoliko korisno koliko je koristan i sam Bog i Hristos. Kada Apostol kaže: „I korisno” on naglašava bezgraničnu praktičnu vrednost Svetoga pisma za hrišćane; u Pismu su nam darovane sve božanske sile njegove koje su nam potrebne za život i pobožnost. U Pismu nam je darovano sve oružje Božije da bismo mogli odoleti đavolskom lukavstvu.
Apostol Pavle ističe da je Pismo korisno za četiri ključne stvari: „Korisno za učenje, za karanje, za popravljanje, za odgajanje u pravednosti…”. Pismo je korisno „da nas pouči, ispravi, upozori, blagoslovi” (Luter).[4] Jednom rečju, Pismo je korisno za posvećivanje i preobražavanje celokupnog hrišćaninovog života. Ono je toliko korisno da Božijeg čoveka može da usavrši i pripravi za svako dobro delo. Pismo je, dakle, dovoljno korisno. Pismo je potpuno dovoljno pravilo za veru i praksu. Pismo je potpuno dovoljno da nas izgradi „do savršenog čoveka, do pune mere Hristovog rasta” (Ef. 4:13).
Sveto pismo je kao zemlja izobilja „… u kojoj ima dosta potoka i izvora i jezera, što izviru po dolinama i po brdima”, kao zemlja „… izobilna pšenicom i vinovom lozom i smokvama i narovima”, zemlja izobilna „… maslinom od koje biva ulje, i medom”. Zemlja, „… u kojoj ćeš se obilato najesti hleba, gde ti neće ništa nedostajati; ješćeš i bićeš sit, pa blagosiljaj Gospoda Boga svojega za dobru zemlju koju ti je dao” (5. Moj. 8:7–10).
Blagosiljaj Gospoda Boga svojega za Sveto pismo koje ti je dao. U Pismu ima izobilja, u Pismu ima svega dosta, u Pismu ti neće ništa nedostajati, ješćeš i bićeš sit.
Budući da Pismo pruža prebogato i savršeno tačno sagledavanje stvarnosti koje Božijeg čoveka može učiniti savršenim, to jest, vrsnim i zrelim, potpuno pripremljenim za svako dobro delo, Pismu nisu potrebni nastavci ili dopunjavanja, u formi bilo čije tradicije, radi tačnijeg sagledavanja stvarnosti. Sveto pismo je potpuno dovoljno za posvećenje. Ne samo da je Sveto pismo dovoljno za korenito preobražavanje hrišćaninovog života, ono je dovoljno da hrišćanin bude potpuno koristan činioc transformacije čitavog društva.

Sveto pismo je dovoljno da bismo razumeli njegov sadržaj

Sveto pismo je sam svoj tumač. Ono je potpuno dovoljno da bi pravilno protumačilo samo sebe. Nije mu potrebna pomoć ni jednog drugog tumača da bi otkrilo značenje svojih reči. Nije mu potrebna svetlost ni jednog drugog izvora da bi jasno rasvetlilo smisao svojih istina. Njegova iskonska svetlost je savršeno dovoljna da bismo videli i pravilno razumeli svetlost značenja njegove svete nauke. David kaže: „Tvojom svetlošću vidimo svetlost” (Ps. 36:9). On ne kaže: „Tvojom svetlošću naziremo svetlost”, ili „tvojom svetlošću delimično vidimo svetlost”. On kaže „vidimo”, „tvojom svetlošću vidimo svetlost”. Tvojom rečju vidimo tvoju reč. Tvojom istinom razumemo tvoju istinu. Ona nas uvodi u pravilno razumevanje sebe same. Ona nam pruža sopstvene ključeve koji otvaraju vrata spoznanja njenih „soba”.
Takođe, u Pismu stoji živi Tumač, koga apostol Jovan naziva „Pomazanje od Svetoga”, koji se nikada ne razdvaja od Pisma. On stoji u Pismu, kao i u onima koji su rođeni posredstvom Pisma. On ih upućuje u jednu istinu Pisma preko druge istine Pisma. On vadi med iz jedne istine Pisma kašikom druge istine Pisma. On otključava škrinju s blagom jedne doktrine zlatnim ključem druge doktrine. On ne koristi ništa drugo sem istina Pisma da bi svetima protumačio istine Pisma, jer je svetlost Svetoga pisma potpuno dovoljna da bi njome osvetlio ono što je otkriveno u njemu.
Apostoli i proroci (sveti pisci, predstavnici i tumači) Novoga zaveta, bili su nadahnuti i rukovođeni ovim Piscem i Tumačem; reči Novoga zaveta tumačili su isključivo starozavetnim i novozavetnim istinama, ne koristeći i ne citirajući pri tome ni jedan drugi autoritet kao neophodan za razumevanje Pisma. Zašto? Zato što je Sveto pismo bilo apsolutno dovoljno da samo sobom jasno prikaže i protumači samo sebe.
Takvo je ostalo do današnjeg dana, takvo će ostati i zauvek. Dobri hrišćanski pisci i tumači koji su otključali tajne mnogih istina Svetoga pisma, nisu to učinili ključevima koje su našli u ljudskom predanju ili grčkoj filozofiji, nego ključevima koje su našli u samom Svetom pismu, koje im je dao izvorni pisac i tumač Sveti Duh.

Sveto pismo je dovoljno i nedokučivo

„Kada bi nekim zlosrećnim udesom u jednom magnovenju nestale sve knjige ovoga sveta; i kada bi ostalo samo Sveto pismo, ostalo bi previše.”[5]
Dubune njegovih istina su neispitljive i neistražive. Koliko god da ih umovi svetih ispitaju i istraže, i dalje ostaju neispitljive i neistražive. Božiji čovek koji je dosegao velike visine Božijih istina i zaronio u velike dubine Božije mudrosti posle svega kaže: „O dubino bogatstva i premudrosti i razuma Božijega! Kako su neispitljivi njegovi sudovi i neistraživi njegovi putevi!” (Rim. 11:33). Drugi Božiji čovek koji je takođe dokučio vrhove Božijih istina ispunio se divljenjem kada je otkrio da su vrhovi na koje se popeo u podnožju novih nepreglednih vrhova. Tada je rekao: „Čudno je za mene znanje tvoje, visoko, ne mogu da ga dokučim … kako su mi nedokučive pomisli tvoje, Bože! Kako im je velik broj!” (Ps. 139:6, 17).
Istine Pisma su „bezdani duboki” (Ps. 36:6), „tajne nedokučive” (Jov 11:7), „duže od zemlje, šire od mora” (Jov 11:9).
Oni koji hodaju neistraživim putevima Svetoga pisma u potrazi za blagom njegovih istina, kada završe svoje traganje na zemlji, nastaviće da istražuju Pismo i na nebu. Jer su istine Pisma, istine nebeske: To su visine nebeske u koje anđeli žele da zavire (Jov 11:8; 1. Pet. 1:12).
Psalmista je napisao: „Do veka je, Gospode, reč tvoja utvrđena na nebesima” (Ps. 119:89). Drugi prevod kaže: „U večnosti, Gospode stoji tvoja reč čvrsto u nebesima”.
Reč Božija je utvrđena na nebesima zanavek. Sveto pismo čvrsto stoji u večnosti, kao neprolazno savršenstvo svemogućega. Iako će nam u Očevom domu biti otkrivene i stvari koje nisu zapisane u Pismu, Sveto pismo ostaje i na nebesima večni izvor neiskazanog bogatstva; jer je njegova srž Hristos i „neiskazano bogatstvo Hristovo” (Ef. 3:8). Sveto pismo ostaje i na nebesima neiscrpni rudnik sakrivenog blaga za kojim će i u večnosti tragati proslavljeni sinovi Božiji, jer je njegov centar Hristos u kome je „sve blago premudrosti i razuma sakriveno” (Kol. 2:3).
Hristos je srž i istina Svetoga pisma, koji Pismo i čini neograničeno dovoljnim i nedokučivim da se nikada neće istrošiti, kako na zemlji tako i u večnosti.
Stoga smatram da bi pravoslavni i katolički vernici, umesto što se udaljavaju od Svetoga pisma, i na taj način minimalizuju šansu da budu korisni činioci transformacije društva, trebalo da se vrate Svetome pismu, kao knjizi od najveće vrednosti i da jedino nju drže za bogonadahnutu reč.
„O kad bi narod moj slušao mene”, o kad bi se narod moj vratio Svetome pismu, i hodao „putevima mojim! Brzo bih pokorio neprijatelje njihove, i na protivnike njihove digao bih ruku svoju, koji mrze na Gospoda, bili bi im pokorni, i dobri dani njihovi bili bi doveka, najboljom bi pšenicom hranio njih, i medom bih iz kamena nasitio ih” (Ps. 81:13–16).


[1] Stephen Etches: Sustavna teologija, Krapina, 2004, str. 25.
[2] Ep. Nikolaj D. Velimirović: Vera svetih, Katihizis istočne Pravoslavne crkve, Beograd, str. 24.
[3] Norman L. Geisler: Nepogrešivost Biblije, Peć, Novi Sad, 1992, str. 431.
[4] Na istom mestu, str. 429.
[5] L. N. Tolstoj

Нема коментара:

Постави коментар