Укупно приказа странице

субота, 09. октобар 2010.

DOPRINOS EKUMENIZMU



Namera knjige

Knjiga prof. dr Dimitrija Popadića predstavlja i doprinos ekumenizmu: „Neosporan je i konkretan doprinos ovog dela svehrišćanskom jedinstvu. Naime, autor čini svesrdan napor da premosti tradicionalnu napetost između pravoslavnog i nepravoslavnog hrišćanstva” (str. 13). Popadić kaže: „Nadam se da će ovaj moj skromni rad doprineti svehrišćanskoj toleranciji i jedinstvu” (str. 16). „Uveren sam, da istinski dijalog pravoslavnog i protestantskog sagledavanja stvarnosti može međusobno obogatiti tačnijem sagledavanju STVARNOSTI” (str. 128). „Verujem da su pravoslavna, katolička i protestantska teologija u suštini tri kategorije kontekstualne teologije jedne te iste, hrišćanske Crkve” (str. 18).

EKUMENIZAM

(a) Suština ekumenskog razmišljanja

Upoređujući večeru Gospodnju i rezanje slavskog kolača, Popadić iznosi tvrdnju u kojoj je, kako je rekao Jovan Pavle II, sadržana sama suština ekumenskog razmišljanja. Naime, Popadić kaže: „Uprkos ovoj razlici, ipak je značajna sličnost” (str. 60). Jovan Pavle II je rekao: „Papa Jovan XXIII koji je, samim Bogom nadahnut, zakazao Koncil, običavao je da govori da je ono što nas kao Hristove sledbenike razdvaja mnogo manje od onoga što nas spaja. U toj tvrdnji sadržana je sama suština ekumenskog razmišljanja. Ono što nas spaja mnogo je veće od onoga što nas razdvaja. Postoje, dakle, osnove za dijalog, za širenje prostora za jedinstvo”.[1]

(b) Ekumenski zadatak

Zadatak je da se tri crkve, Katolička, Pravoslavna i Protestantska ujedine u jednu novu, univerzalnu crkvu. Jovan Pavle II je rekao da je izvršavanje ovog ekumenskog zadatka otpočelo drugim vatikanskim koncilom, koji je završen 1965. Nazivajući širenje ekumenskog dijaloga novom jevanđelizacijom, on kaže: „Koncil je bio veliko iskustvo Crkve, ili – kako se onda govorilo – 'seminar Duha Svetoga'. Na koncilu, Duh Sveti je govorio celoj Crkvi u njenoj univerzalnosti, koja je bila potvrđena učešćem biskupa iz celoga sveta. Jedna od potvrda bilo je i učešće predstavnika Crkava i nekatoličkih zajednica, i to u velikom broju. Sama činjenica … da su oni, tokom Koncila, činili posebnu zajednicu koja zajedno sluša, zajedno moli, zajedno misli i stvara, od fundamentalne je važnosti za jevanđelizaciju, za ovu novu Jevanđelizaciju koja je otpočela upravo Drugim Vatikanskim Koncilom”.[2] „Koncil je … otvorio put ka jedinstvu.”[3] Budući da je ideja ekumenskog ujedinjenja potekla iz Vatikana, Katolička crkva je preuzela glavnu ulogu u izvršavanju ovog zadatka: „Ako uzmemo sve ovo u obzir, teško je ne priznati da je ekumenski zadatak izvršavan  baš zahvaljujući entuzijazmu Katoličke Crkve, koja ga je preuzela u punoj složenosti i iz dana u dan ga razvija velikom ozbiljnošću” (Jovan Pavle II).[4]

(c) Ekumenski timovi

 Zahvaljujući inicijativi Katoličke crkve, stvoren je Savet za unapređivanje jedinstva hrišćana. Mnogi teološki timovi zajednički rade na tome da se preduzimaju novi koraci koji treba da vode sve hrišćane ka jedinstvu. Ljudi koji čine svesrdan napor tražeći puteve i načine da doprinesu svehrišćanskoj toleranciji i jedinstvu, usko su povezani sa Vatikanom, ili teološkim komisijama koje rade na ostvarivanju ovog ekumenskog jedinstva. „Na tom putu mnogo je već postignuto. Ekumenski dijalog na različitim stupnjevima je u punom zamahu i već donosi mnoge konkretne plodove. Brojne teološke komisije zajednički rade” (Jovan Pavle II).[5]

(d) Katehizis ekumenske crkve[6]

Posle drugog vatikanskog koncila, sačinjen je Katehizis (jezgrovit udžbenik) univerzalne crkve, koji je objavljen 1992. „Bez Katehizisa univerzalne Crkve ekumensko jedinstvo bi bilo neostvarivo.” „Pojedine sredine, na bazi tog teksta učenja, mogle su da potom stvore sopstvene Katehizise, već prema lokalnim potrebama (Kontekstualizacija)” (Jovan Pavle II). [7]

(e) Ekumena: celi svet kulture i civilizacije

Međutim, Drugim vatikanskim koncilom širom su otvorena vrata i ostalim nehrišćanskim religijama da uđu u univerzalnu crkvu: „Nijedan jedini put u koncilskim dokumentima ne može se pronaći reč Anatema Sit (budi ekskomuniciran). Bio je to ekumenski stil, karakterističan po velikoj otvorenosti dijaloga koji je Papa Pavle VI označio kao 'dijalog spasenja'. Takav dijalog ne sme da bude ograničen samo na hrišćanstvo, već da se otvori i prema drugim nehrišćanskim religijama, da okupi celi svet kulture i civilizacije, uključujući i svet onih koji ne veruju. Istina, uistinu, ne prihvata nikakve granice. Upravo je to bio stil Drugog Vatikanskog Koncila, duh u kojem se on odvijao” (Jovan Pavle II).[8]

(f) Petrova služba

Najsvesrdniji napor na ekumenskom polju čini poglavar Katoličke crkve. „U službi Petrovoj je, dakle, i služba jedinstva, koja se naročito tumači na ekumenskom polju. Zadatak Petrov jeste da stalno traži načine koji služe održavanju jedinstva. On, dakle, ne treba da stvara prepreke već da traži puteve” (Jovan Pavle II).[9] „Niko se, međutim, ne zanosi da će putovanje prema jedinstvu biti kratko ili da će na njemu manjkati prepreka.”[10] Čine se veliki napori, kako od strane Katoličke i Pravoslavne crkve, tako i od strane protestantskih crkava, da se savladaju prepreke i dođe do pobede ekumenskog jedinstva. Popadić je dao svoj doprinos ostvarenju ovog zadatka: „Nadam se da će ovaj moj skromni rad doprineti svehrišćanskoj toleranciji i jedinstvu” (str. 16). „Eklisiološke granice dele hrišćanstvo. Hristocentrično razumevanje crkve je preduslov istinskog međuhrišćanskog, ekumenskog dijaloga” (str. 135).
Bivši poglavar Katoličke crkve, kao glavni nosilac ovog projekta, rekao je: „Dok sam ulazio u probleme univerzalne Crkve, kada sam izabran za Papu, nosio sam u sebi slično uverenje: da ako, čak i u toj univerzalnoj dimenziji, pobeda dođe, nju će doneti Marija. Hristos će pobediti posredstvom nje, jer ona želi da pobeda Crkve u savremenom svetu i u onom budućem budu sjedinjene u njoj” (Jovan Pavle II).[11]

 (g) Novi savremeni kontekst (objašnjenje i sažetak prethodnih tačaka)

Najviše zajedničkih tačaka i osnova za jedinstvo, Katolička i Pravoslavna crkva nalaze u svome tradicionalnom nasleđu. Pošto doktrina o dovršenosti i dovoljnosti Pisma isključuje tradiciju ovih religija kao autoritet jednak autoritetu Pisma, Katehizis univerzalne crkve je za uzvrat doveo u pitanje doktrinu o dovršenosti i dovoljnosti Pisma, da bi tradiciju Katoličke i Pravoslavne crkve proglasio nastavkom Svetoga pisma i održao je na ovom visokom položaju (koji joj ne pripada), jer je crkvena tradicija temeljac ekumenskog ujedinjenja. Dakle, da bi ekumensko ujedinjenje bilo zakonito, na izgled osnovano na reči Božijoj, ekumenske teološke komisije su – strategijom kvasca, poput tihe vode koja breg roni  – i u evanđeoskim zajednicama počele širiti ideju o tradiciji kao nastavku Pisma i postavljati je na božanski nivo. Dok s druge strane, istom strategijom, Sveto pismo spuštaju na ljudski nivo, tvrdeći da je evanđelje po svojoj prirodi podložno kontekstualizaciji: kalemljenju i nasađivanju, onako kako savremeni kontekst nalaže. A savremeni kontekst, prema Popadićevoj knjizi i ekumenskim izjavama koje je izložio u njoj, zahteva sledeće: kao što je sveti Sava preinačio evanđelje u skladu sa ondašnjom kulturom Srba, isto tako i mi – pošto današnja kultura ide ekumenskim putem i vodi sveopštem ujedinjenu – treba da preinačimo doktrinu evanđelja u skladu sa savremenim ekumenskim kontekstom. Delo prof. dr Dimitrija Popadića „predstavlja poziv crkvi da se samokritički kontekstualizira u novom, savremenom kontekstu” (str. 13).
Predstavnici katoličke i pravoslavne religije, Svetski savez crkava, Savet za unapređivanje jedinstva hrišćana, i mnogobrojne ekumenske komisije, kao i predstavnici drugih, nehrišćanskih religija, diveći se obilju zajedničkih elemenata koje susreću u svojim tradicijama (Jovan Pavle II), zajednički rade na postavljanju zajedničke temeljne ploče, i izgradnji univerzalne ekumenske crkve, toliko prostrane da može da primi pripadnike svih religija: „Govorite o mnogim religijama. Ja bih umesto toga pokušao da pokažem da te religije imaju zajedničku osnovu i zajednički koren. Potrebno je da ljudski rod dođe do jedinstva kroz mnoštvo, da nauči da se okupi u jednoj i jedinstvenoj Crkvi. Brojne naznake daju slobodu da se misli da će to vreme biti uspešno osvojeno” (Jovan Pavle II). „I najzad, kada se ljudski rod okupi u jednoj i jedinstvenoj crkvi – ostvarivši sveopšte poštovanje i autentični ekumenizam, a time i osnovu za jedno novo doba u istoriji čovečanstva – može da počne da gradi jedan novi svet, novu Evropu i novu civilizaciju” (Jovan Pavle II).
„Ko ima uho da čuje neka čuje” (Otk. 2:11).
Ovi reformatori, želeći da pomognu šačici evanđeoskih crkava, koji se i dalje drže samo starog autoriteta, propisuju im dijagnozu najopasnije sektaške kratkovidosti, i kao lek im nude poziv da se vrate svome izvorištu i kontekstualiziraju u novi savremeni kontekst, ukoliko žele da budu korisni činioci transformacije društva.
Prema njihovim rečima, na našoj evanđeoskoj njivi ima još mnogo kukolja i korova koji guši seme ekumenske teologije. Da bi setva bila uspešna, neophodno je oranje. A knjiga prof. dr Dimitrija Popadića, kako je rečeno u uvodu, predstavlja plug kojim se odmereno ore prva brazda kontekstualne teologije na našoj njivi (str. 13). Sejači već gaze po uzoranoj brazdi i seju svoje seme.
Šta mislite, ko vuče njegov plug? Ekumenski bogoslovi?! Ne, nipošto! Zaprepašćujuće je! To čine evanđeoski hrišćani!
Međutim, vlasnik pluga je zaboravio da se u zemlji evanđeoske njive nalazi veliki Kamen, i da će se njegov plug onoga časa satrti kada bude udario u Njega. Vlasnik ovog pluga, kao i vlasnici istovrsnih plugova, i oni koji vuku ovaj plug, uspeće da izoru samo one njive koje ne počivaju na ovoj Steni, „na temelju apostola i proroka, gde je kamen od ugla sam Isus Hristos” (Ef. 2:20).

Članovi istinskog hrišćanskog jedinstva

Osnova za ujedinjenje Katoličke, Pravoslavne i Protestantske crkve, a kamoli još i nehrišćanskih religija, u jednu univerzalnu crkvu, ne postoji u Svetom pismu. Pravoslavna i Katolička crkva, idući prema ostvarenju ovog ujedinjenja nose sa sobom i svoje tradicionalno nasleđe, koje je u nepremostivom raskoraku sa naukom Svetoga pisma.
„Biblijsku ekumenu”, odnosno, istinsko hrišćansko jedinstvo u praksi, mogu da imaju jedino nanovo rođeni hrišćani sa nanovo rođenim hrišćanima, čija se vera zasniva isključivo na Svetom pismu (Ef. 4:3-5).
Izvan ovog temelja nije moguće ostvariti istinsko i iskreno hrišćansko jedinstvo.


[1] Jovan Pavle II: Preći prag nade, Beograd, 1994, (Lektor: Aleksandar Birviš), str. 161
[2] Jovan Pavle II: Preći prag nade, Beograd, 1994, str. 173.
[3] Na istom mestu, str. 164.
[4] Na istom mestu, str. 165.
[5] Na istom mestu, str. 164.
[6] Na istom mestu: „Neophodan je bio i katehizis, kako bi celo bogatstvo Crkvenog učiteljstva, posle Vatikana II, moglo da dobije novu sintezu i, u izvesnom smislu, novi pravac. Katehizis, objavljen 1992, postao je bestseler na književnom tržištu celoga sveta”, str. 176–177.
[7] Na istom mestu, str. 176.
[8] Jovan Pavle II: Preći prag nade, Beograd, 1994, str. 174–175.
[9] Na istom mestu, str. 169.
[10] Na istom mestu, str. 164.
[11] Na istom mestu, str. 229.

Нема коментара:

Постави коментар