Укупно приказа странице

уторак, 12. октобар 2010.

ШЕСТИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР и монотелитско учење

Иако је одлукама Петог васељенског сабора монофизитство осуђено, одељене хришћанске цркве које су заступале учење о постојању само једне, божанске природе у Исусу Христу су и даље постојале на Истоку. Наравно, њихови односи са дифизитима нису били добри, што је, између осталог, утицало на то да империја буде подељена и на верској основи. Прве покушаје за измирењем две супротстављене богословске струје у свом царству, преузео је император Ираклије, који је у првој половини VII века водио ратове са Персијанцима за ослобођење источних провинција царства – и то баш оних у којима су већину чинили монофизити. Приликом свога боравка на истоку, Ираклије се сусрео са појединим умереним вођама монофизитских цркава који су изразили спремност за успостављањем уније са дифизитима. Император који је и сам тежио за успостављањем верског јединства које је доприносило стабилности царства, прихватио је идеју о унији. Монофизити су били предложили већинској дифизитској цркви проглашавање нове верске дефиниције која би потврдила одлуке Петог васељенског сабора о постојању две природе у Христу, људске и божанске, али и само једне божанске воље односно енергије која је проистекла из потпуне потчињености људске воље и деловања у Христу – божанској вољи Бога Логоса. Цар Ираклије је овакву дефиницију изложио пред цариградским патријархом Сергијем, као и ученим епископима Киром Фазијским и Теодором Фаранским, који у поменутој дефиницији нису видели ништа неправославно, односно нешто што би се супротстављало одлукама Петог васељенског сабора. Након што је постигнута сагласност између цара Ираклија са једне и патријарха Сергија са друге стране о даљим корацима у вези успостављања уније, епископ Кир Фазијски је 630. године постављен на место александријског патријарха – са задатком да ради на остваривању постављених циљева:

''Одлучено је да се са унијом – тј. сједињењем православних и монофизита на темељу тога што ће обе стране признати монотелитско учење – започне у Египту, где је у то време на 300.000 православних долазило 5 или 6 милиона монофизита. (...) Под надзором Ираклија и Сергија, Кир је, као вешт човек, ствар повео врло умешно. У Александрији су унији пришле хиљаде монофизита: клирици, чиновници и војни заповедници града су заједно са народом, као знак свога присаједињења Цркви, примили причешће из руку патријарха Кира. За Александријом, готово читав Египат, Тиваида и Либија ''пружили су руку помирења православнима''.''

Један од највећих противника овакве уније уз усвајање монотелитског учења био је учени палестински монах Софроније. Овај је, нашавши се у Египту, разговарао са александријским патријархом и преклињао га да напусти учење које је подразумевало ''једну вољу'' и ''једно дејство'' Христово. Са своје стране, Кир је послао Софронија у Цариград тамошњем патријарху Сергију – који је овом монаху заповедио да ћути и не ремети црквено помирење. Примивши овакав савет, Софроније је у складу са монашким послушањем - ћутао. Међутим, након свога постављења за јерусалимског патријарха које се десило недуго затим, он је одлучио да поново проговори о спорној теми и успротиви се издаји дифизитског (православног) учења потврђеног на Петом васељенском сабору. Приликом свога узвођења на патријаршијски престо, Софроније је према обичају послао окружну посланицу у којој је остале цркве обавестио о свом постављењу, уједно излажући и начела вере које лично исповеда. У овом исповедању Софроније је јасно нагласио да ''у Христу има не само две природе, него и две воље и два начина делања, а да је томе противно учење јерес.'' Са друге стране, желећи да осигура подршку Рима, као центра Западне црквене хемисфере а у вези настојања за успостављањем уније, патријарх Сергије се обратио папи Хонорију тражећи од њега да се стави на страну униониста – монотелита:

''Између осталог он каже папи: хиљаде и хиљаде монофисита су пришли православљу, цар Ираклије има много успеха у преговорима са монофиситима; против учења о једној енергији у Христу устао је само Софроније. Даље се изричито каже: ''Сагласно учењу свих Васељенских Сабора, једини Господ наш Исус Христос чини сва своја дејства; зато не треба расуђивати ни о једној ни о две енергије, и треба се задовољити признањем једне воље у Христу. Израз који се среће код неких Отаца, производи код неупућених стравичан утисак... а израз ''два дејства'', многе саблажњава, јер се он не среће ни код једног од Отаца, и води к закључку о две, једна другој супротне воље... што је безбожно''. Папа пак Хонорије у одговору на ово Сергијево писмо каже, ''да једну вољу Господа Исуса Христа исповедамо''. (...) Оне пак који уче о две енергије, Хонорије зове несторијанцима.''

Након смрти патријараха Софронија Јерусалимског и Хонорија Римског (637. године), цар Ираклије под утицајем још увек живог патријарха Сергија (умро 638. године) издаје ''изложење вере'' познато као ''Екстесис'', у коме објављује своје монотелитско веровање о једној вољи у Христу и изричито забрањује сваку даљу расправу о спорном питању. Сергијев наследник, патријарх Пир је потврдио правоверност Ираклијевог ''Изложења вере'' а такође и Кир Александријски. Са друге стране, Хоноријев наследник папа Јован IV Равењанин је са сабором западних епископа 641. године осудио ''Изложење'' као и Хоноријево пристајање уз источне патријархе – монотелите. Још пре доношења Ираклијевог ''Екстесиса'', а нарочито након тога, као велики противник монотелитства наступао је и један од цариградских монаха по имену Максим. А пошто је Ираклијев унук и наследник на престолу Констанс II (641-668) укинуо ''изложење вере'' и заменио га другим верским декретом названим ''Типос'', Максим (прозван касније Исповедником) је, уз римског папу Мартина I, наступао као противник и овога документа. Овај образац вере је подразумевао велике казне и на овом и на оном свету за све оне који би одбили да га се придржавају:

''Нека од сада нико не дозволи себи да ступа у расправу о једној вољи и једном дејству. Ко ову сада изречену заповест преступи, тај подлеже, пре свега Страшном суду свемогућег Бога, али такође неће избећи казну прописану за прекршиоце царских закона. Ако ли преступник буде епископ или клирици, биће сви такви разрешени од своје службе; ако су монаси, биће одлучени од Цркве и изгнани из манастира; ако је пак чиновник (службеник) или официр, биће лишен свог достојанства; ако је частан човек, биће кажњен одузимањем имања; а ако је нижег порекла, биће кажњен телесно и послан у вечно прогонство...''.

Пошто се Максим Исповедник и папа Мартин нису слагали са Типосом који је утврђивао монотелитство, већ су на локалном сабору у Риму 649. године, са око стотину других епископа осудили верска становишта источних патријараха, и сами су потпали под удар строгих закона које је овај декрет подразумевао. Наиме, неколико година касније (653. г.) у Рим је од стране императора Констанса послат нови егзарх Теодор Калиопа, који је ухапсио болесног папу и његовог саборца у вери, те их бродом спровео до Цариграда. Након њиховог пристизања, папа је подвргнут омаловажавању и затворен у градску тамницу у којој је провео три месеца под веома тешким условима. После саслушања пред судијама, на које је због телесне слабости однесен на носилима, враћен је поново у затвор, с тим што је у повратку морао да иде пешице, окован ланцима и уз пратњу војника са исуканим мачевима. Са друге стране, патријарх цариградски Пир је, иако и сам на самрти, уживао гледајући патње римског патријарха. Пошто је добио извештај да је за болесног папу припремљена смртна казна, замолио је императора да му поштеди живот – не би ли његова патња што дуже трајала. На крају, као мученик за веру, папа Мартин је умро у прогонству на Криму 655. године.
Што се тиче Максима Исповедника, и он је у Цариграду доживео сличну судбину. Наиме, током његовог боравка у тамници, монотелитски режим је од њега у више наврата захтевао да прихвати учење о једној вољи у Богочовеку Христу. Шта више, понуђено му је и прихватање компромисне дефиниције, која је гласила:

''Исповедамо у Христу две воље и два дејства услед разликовања природа, и једну вољу и једно дејство услед њиховог сједињења.''

Међутим, пошто је св. Максим одбацио и овакво одређење, у исто време остајући истрајан у својој опозицији монотелитизму, ради спречавања његовог даљег проповедања и писања догматских текстова одсечени су му језик и десна рука. Умро је у прогонству на Кавказу 662. године.

Трвења и борбе између припадника две сукобљене верске струје трајала је све до Шестог васељенског сабора који је био сазван од стране Констансовог наследника, цара Константина Погоната. Овај сабор, који је отпочео у новембру 680. г. и трајао до септембра 681. окупио је између 153 и 174 епископа и њихових заменика . Били су присутни припадници обе супротстављене богословске партије, с тиме што су монотелити били у знатној мањини. Представљао их је, поред осталих, антиохијски патријарх Макарије који није желео да промени своје исповедање ни након што је монотелитизам осуђен и проглашен кривоверјем. На место антиохијског патријарха је, после Макаријевог свргавања које се одиграло у току сабора, постављен Теофан – који је потом наставио учешће на заседањима. Епископи окупљени на овом Сабору званично су осудили монотелитско веровање, али уз извесне мањкавости које примећују и православни аутори:

''Сабор је анатемисао вође јереси четири цариградска Патријарха – Сергија, Павла, Пира и Тимотеја, Кира Александријског и папу Хонорија (...) али је прећутао главне кривце цареве Ираклија и Консту! Није ни једном речју поменуо ни два Мученика за Истину, светога папу Мартина и преподобног Максима Исповедника, јер су они формално били ''кривични'' или ''политички'' преступници! Тек касније су оба имена била укључена у списак исповедника и учитеља Цркве. И ово ћутање бацило је извесну сенку на последњу победу Православља у христолошком спору. Истина је и даље побеђивала, али су људи, авај, почињали да се навикавају на ''двојно књиговодство'' византијске теократије.''

Са друге стране, важно је истаћи да завршетком Шестог васељенског сабора није постигнута и коначна победа над монотелитством. Тврдокорни монотелити су се одржали на Ливану и над собом поставили сопственог ''антиохијског патријарха'', изабравши за свој центар манастир светог Марона – због чега су названи и маронитима. Одржали су се све до друге половине XII века, када су ступили у унију са Римом под утицајем крсташа. Међутим, још значајнијим догађајем чини се краткотрајни поновни повратак монотелитства као званичне религије у Византији почетком VIII столећа. Ево шта о овом догађају казује Јевсевије Поповић у својој Црквеној историји:

''У Византијском царству почело се монотелитство још једанпут кретати за време цара Филипика Вардана (Philippicus Bardanes, 711. - 713.). Овај се трудио да силом опет уведе монотелитство, и на жалост задобије за то и многе епископе, те 712. анулира закључке шестог васељенског сабора и монотелитство, прогласи за успостављено православно учење. Али његово владање беше одвећ кратко, а да је могао трајне штете нанети, и после његова пада и смрти вратише се покајнички у православље сви, који му се прикључише или из страха од њега примише монотелитство, што је, разуме се, ипак оставило на тадањим источним епископима љагу слабости и безкарактерности.''

Са радом и закључцима Шестог васељенског сабора (680. -681. г) тесно је везана и делатност Пето-шестог сабора (тзв. Трулски сабор ) одржаног 691. или 692. године за време владавине Јустинијана II. Сабор је заседао са укупно 213 окупљених епископа под председавањем цариградског патријарха Павла. Источна црква у потпуности поштује одредбе Трулског сабора и вреднује их попут одлука Васељенских сабора. Са друге стране, Западна црква не поштује каноне овог сабора јер се међу њима налазе и неки који су усмерени против њихових обичаја и веровања – као што су забрана поста у суботу, противљење безбрачности свештеника итд.

Нема коментара:

Постави коментар