Dimitrije Popadić je svetom Savi i krsnoj slavi posvetio najodabranije reči. Kada opisuje ličnost svetoga Save i njegovo delo, on koristi najizvrsnije izraze i najbolja poređenja. Savinu legendu i Savino delo oslikava kao nešto što je izvrsno i originalno, najveličanstvenije, najuzvišenije i najbolje. Na kraju, ne mogavši da ga uporedi ni sa čim, i ni sa kim većim, upoređuje ga sa samim Hristom. Savino zamonašenje s Hristovim utelovljenjem, Savinu veličinu s Hristovom veličinom. Jednom rečju, „Sveti Sava je, poput Hrista” (str. 117).
Prof. dr Dimitrije Popadić se nalazi daleko ispred ekumenskih bogoslova Srpske pravoslavne crkve u pogledu ekumenskog načina razmišljanja. I najliberalniji pravoslavni bogoslov isuviše je škrt kada je reč o dodeljivanju superlativa protestantskim teolozima, i nije u stanju da među pravoslavnim vernicima na tako izuzetan način i tako izvrsnim rečima opiše, na primer, život i delo Martina Lutera ili Žana Kalvina, kao što je Dimitrije Popadić opisao svetoga Savu među evanđeoskim hrišćanima.
Popadićeve izjave o svetom Savi
„Put od Rastka do Save sličan je putu od Simona do Petra, od Savla do Pavla, od žene Samarjanke na Jakovljevom bunaru do evangelizatora Sihara, od izgubljenog sina do povratnika ocu; od čoveka bez ili protiv Boga, do Božijeg čoveka.”
„Miloš Crnjanski je tačno zaključio da je Savina legenda i Savino delo ostalo 'najveličanstvenije i najuzvišenije što nam se rađalo, kroz tamu vekova, na gorkom tlu balkana'. Međutim, Crnjanski je prevideo duhovnu dimenziju Savine ličnosti, koja je pravi uzrok Savine veličine. Prevideo je njegovo iskustvo rođenja odozgo” (str. 95).
„Samo novi, Duhom Svetim preporođeni čovek može predložiti i otpočeti uvođenje novog kvaliteta jednog naroda” (str. 96).
„Zatim je Rastko Nemanjić, kao punopravni naslednik i vladar jednog dela zemaljskog (srpskog humskog) carstva, ovu ideju, sada kao Sava, saživeo i uspostavio, i to na najbolji mogući način: svojom autentičnom čežnjom i samopregornim trudom za nebesko carstvo. Zato se ovde može govoriti o analogiji Save i Hrista. Sveti Sava je, poput Hrista, premostio dva sveta. Slično Hristu, Sava je most: u svojoj ličnosti jer je sin zemaljskog i nebeskog carstva (Hristos je i Sin Božiji i Sin Čovečiji); i u svojoj misiji jer je dragovoljno napustio ugodnost carskog života i zamonašio se (Hristos je dragovoljno ostavio slavu nebeskog carstva i ovaplotio se)” (str. 117).
O Savinom delu kontekstualizacije evanđelja
„Evanđelje, u koje se zaljubio i koje ga je preobrazilo, Sveti Sava je efikasno predstavio Srbima, tako da su oni mogli jasno da razumeju i blagoslove i izazove evanđelja. Svojstveno autentičnoj kontekstualizaciji evanđelja, Sava je prilagodio evanđelje Srbima – ali samo onoliko koliko je priroda samoga evanđelja to dozvoljavala – da bi otpočeo proces prilagođavanja srpskog naroda evanđelju. Značajno je i to da ovaj Savin rad nije imao samo kratkoročan efekat. On je evanđelje trajno utemeljio među Srbima” (str. 96).
„Sasvim je izvesno da je Sava, kao izvrstan učenik svetogorskog monaštva, propovedao evanđelje, poučavao i misionirao na način i u skladu sa običajima na koje ne samo da je lično navikao, već koje je smatrao biblijski skladnim i utemeljenim u crkvenom predanju. Ono ne umanjuje mnogostruku originalnost Savinog dela” (str. 97).
„Primivši arhiepiskopstvo, Sava je još intenzivnije nastavio da 'nasađuje neoskudno dobru veru'. 'Nasađivanje' ili 'kalemljenje' podrazumeva brižno prenošenje plemenite biljke na drugu – manje plemenitu ili divlju, ali u svakom slučaju već postojeću – biljku; što ima za cilj da se život 'stare' i sve plemenite osobine 'nove' biljke održe” (str. 98).
„Pamet svetitelja (svetkovina svetitelja) je, dakle, bio jedan od novih 'dobrih običaja' koje je Sava 'predao' (uveo u) svom narodu” (str. 113).
„Sava je materijalizovao svoju ljubav prema Bogu, hrišćanstvu i svome narodu” (str. 115).
„Sveti Sava je voleo, doživeo, poznavao i otelotvorio evanđelje, i to biblijsko evanđelje vizantijskog kulturnog izraza, koje je on – bogonosac i evanđeljenosac – srdačno namenio i preveo u srpski kulturni izraz” (str. 128).
Popadićeve izjave o krsnoj slavi
Za Dimitrija Popadića krsna slava je „riznica” biblijskih simbola i teoloških poruka; bogoslovija u malom, proslavljanje Boga i izraz borbe protiv paganizma; Božanski institut, koji je Bog u svoje vreme preko svog čoveka uveo u evanđelje. Pri kraju svog izvanredno pozitivnog govora o krsnoj slavi, on kaže da moramo odati priznanje svetkovini krsne slave, jer je ona vekovni čuvar srpskog naroda.
„Iznenadio sam se i zabrinuo kada sam uvideo da je većina vernika moje evanđeoske crkve zazirala od svetkovine slave” (str. 15).
„Događaj krsne slave, onakav kakav je pravoslavnom tradicijom oblikovan i protumačen, predstavlja riznicu biblijskih simbola i teoloških poruka, do te mere da se može nazvati evanđelje krsne slave, ili bogoslovija u malom” (str. 57).
„Slava je proslavljanje Boga. 'Jede se i pije u slavu Božiju, a ne zbog fiziološke gladi' (Kalezić). Slava je porodično okupljanje i proslavljanje Boga” (str. 61).
„Krsna slava ima i svoju etičku dimenziju. Ona nas poziva na nesebičan i bogougodan način života. U ovom smislu krsna slava je svedočanstvo o spasenju od greha” (str. 63).
„Krsna slava je i molitva. Prvenstveno je ona molitva u kojoj se proslavlja Bog, kojom se Bogu zahvaljuje za sveca – zaštitnika i za hrišćanski život predaka i u kojoj se Bog moli za zdravlje i napredak svečara. Međutim, krsna slava je i izraz duhovne borbe protiv negativnih sila i zlih duhova. Ovo je očito u činu vodoosvećenja i u funkciji tamjana” (str. 67).
„Krsna slava je izraz otpora sinkretizmu (izraz otpora prvenstveno paganizmu starih Slovena)” (str. 70).
Monah Teodor je napisao izrazito patriotističku knjigu, pod naslovom: Sedam srpskih zapovesti (str. 75). „Monah Teodor veruje da su mu sadržaj poruke ove knjige u snu otkrili Sv. Sava, Sv. Lazar, i vladika Njegoš.”[1] „Nije iznenađujuće da je jedna (šesta po redu) od sedam zapovesti srpskom narodu, kako ih je već Monah Teodor izrazio, upravo: 'slavu ne ostavljaj!'” (str. 75,76).
„Dimitrije Bogdanović, u svom izvanrednom prikazu geneze krsne slave Krsna slava kao svetosavski kult … ispravno zaključuje: 'Slava je, dakle, jedan vid misionarske delatnosti svetosavske crkve, jedan oblik njene borbe protiv paganizma, za poptunu evangelizaciju srednjovekovne Srbije'” (str. 111).
„Suvereni Gospodar istorije nije slučajno odabrao vreme uvođenja instituta krsne slave. Ovo vreme je bilo Božiji kairos.
Verujem – kada se govori o značaju istorijskog mesta svetog Save i krsne slave, da je Bog u svome Proviđenju označio svog čoveka za svoj zadatak u svom vremenu” (str. 118).
„Kairos krsne slave se toliko nameće da ga je neizbežno prepoznati. U svetlu ovoga, moramo odati priznanje svetkovini krsne slave, koja je srpskom narodu uporno nudila utočište tople porodične atmosfere, protkane hrišćanskom verom večnog života i nadom bolje sutrašnjice” (str. 119).
„Bilo bi pogrešno preuveličavati ulogu krsne slave u očuvanju hrišćanskog identiteta Srba, ali ta uloga se ne sme niti zanemariti. Ako je krsna slava simbol i otelovljenje toga identiteta, a verujem da jeste, onda se nameće zaključak da je ona vekovni čuvar hrišćanske vere srpskog naroda” (str. 119,120).
Poziv crkvi da se vrati svome izvorištu
Posle navedenih izjava sasvim je jasno da autor čini svesrdan napor da ukaže evanđeoskoj crkvi u Srbiji da treba da se vrati svojim korenima. Takođe, u uvodnom delu njegove knjige nalazimo i objašnjenje o svrsi njegovog celokupnog dela: „Ujedno, delo predstavlja i svojevrstan poziv crkvi … da se vrati svome izvorištu: prvenstveno svetopisamskom, ali i svetosavskom” (str. 13).
„Autorovo promišljanje”, zaista, „predstavlja odmereno oranje prve brazde kontekstualne teologije u nas”, jer niko pre njega nije tako lepo govorio o svetom Savi i krsnoj slavi među evanđeoskim hrišćanima, i niko nije bio toliko otvoren i slobodan da pozove crkvu da se vrati svome svetosavskom izvorištu.
[1] Citat preuzet sa zabeleške na dnu stranice iz knjige Dimitrija Popadića Svetosavski primer kontekstualizacije evanđelja
Нема коментара:
Постави коментар