''Ово сам вам казао да се не саблазните. Искључиће вас из синагоге; чак ће доћи час да ће сваки који вас убије помислити да Богу служи. И ово ће [вам] чинити зато што нису упознали Оца – ни мене.''
Еванђеље по Јовану 16:1-3
''Церков гонима и удручајема, била греческа или латинска, може бити Христова церков; а она која гони и удручава нипошто не може бити, зашто је Христос бог мира и љубови, а не вражде и гоњенија. Дела поштена, она су нетелесни знак истинитога христјанства, а ко год вели да право верује, а неправедно и зло живи, он је сав лажа од главе до ногу, нити он има вере ни закона.''[1]
Доситеј Обрадовић
Након што је првих неколико векова безуспешно покушавао да кроз световну паганску римску власт заустави напредовање Христовог еванђеља међу неспасенима, ђаво је променио своју тактику. Одлучио је да замагли веома јасну и једноставну поруку о спасењу тако што ће, како ће се касније испоставити, веома вешто извршити инфилтрацију многих паганских веровања и филозофских идеја у новозаветно хришћанство. Ђаво је, дакле, одлучио да кроз безбожне (а ипак религиозне) људе који су тобож служили Цркви, учини оно што је Господ стриктно забранио. То је било додавање нових учења и тумачења Христове и апостолске науке – која се нису изворно подразумевала нити веровала. О многим од ових учења писао сам детаљније у овој књизи. Заједно са одступањем од првовековног веровања, званична хришћанска Црква је силом прилика одступила и од онаквог опхођења према свету и верским неистомишљеницима какво се еванђељем подразумевало. Сваки читалац Новог завета веома лако може да примети да је Христос увек (као и апостоли касније) наглашавао миротворство и ненасиље.[2] Такође, истицао је изнад свега љубав како према ближњима тако и према најцрњим непријатељима. Према овом благословеном учењу, сваки Исусов следбеник, као нановорођено дете Божије, које се одрекло само себе и узело крст на своја плећа (Мт. 16:24), морао би да буде испуњен љубављу до те мере да чак и не помисли а камоли учини некоме било какво, па макар и најмање зло. Ево неких од стихова из апостолских светих списа који говоре о оваквом Господњем учењу:
''Чули сте да је речено старима: »Не убиј«, а ко убије биће крив суду. А ја вам кажем да ће сваки који се гневи на брата свога[3] бити крив суду. Ако ко каже брату своме »рака«, биће крив синедриону. Ако ко каже »будало«, заслужиће пакао огњени.''[4]
''Него вама – који слушате – велим: љубите своје непријатеље, чините добро онима који вас мрзе, благосиљајте оне који вас куну, молите се за оне који вас вређају. (...) И како хоћете да људи чине вама, онако чините и ви њима.''[5]
''Јер сте на то позвани, зато што је и Христос страдао за вас и оставио вам пример – да пођете његовим стопама. Он греха не учини и превара се не нађе у устима његовим. Када су га вређали – он није одговарао увредом, када је страдао – није претио, него је препустио ономе који праведно суди.''[6]
Из свега прочитаног, јасно увиђамо да су за Христово име везани искључиво појмови љубави, праштања, трпљења и благосиљања других – како добрих тако и рђавих људи. Ипак, као што ћемо видети, сотонским упливом у оно што се од почетка IV века па надаље назвало званичном Црквом а данас постоји у облику Римокатоличанства и Православља, ранохришћанска мерила понашања су одбачена а почела су да се примењују она која су својствена људима који не познају Бога. Наиме, хришћански мислиоци и цареви, као да су заборавили како је било њиховим претходницима, који су пролазили кроз свирепа мучења и убиства. Историчар Вил Дјурант износи историјске чињенице о полаганој ''модификацији хришћанске етике'', и Цркви која је од проповедања љубави и праштања постала религија насиља:
''Најозбиљнији проблем Цркве, одмах после усклађивања њених идеала са њеним опстанком био је изналажење начина егзистирања са државом. Успон црквене организације раме уз раме са државним чиновницима узроковао је борбу за власт у којој је прихваћено међусобно потчињавање било предуслов за мир. На Истоку је Црква постала подређена држави; на Западу се најпре борила за самосталност, а затим за превласт. У оба случаја, савез Цркве и државе изискивао је знатну модификацију хришћанске етике. Тертулијан, Ориген и Лактанције су учили да је рат увек противзаконит; сада када ју је држава штитила, Црква се помирила са оним ратовима који су сматрани неопходним да се заштити или држава или Црква. Она сама није имала средства присиле; али, када је сила изгледала корисна, она је могла да се обрати ''световној руци'' да изврши њену вољу.''[7]
У време прогонства Цркве, један од њених малочас поменутих знаменитијих вођа, Тертулијан, истакао је једно веома значајно еванђелско правило, које нам, уз констатацију да је управо она (Црква) иницирала даља прогонства, преноси Александар Шмеман:
''Треба отворено рећи да управо Црква тражи од државе обрачун са паганством, одриче сам принцип трпељивости. Заборавивши на речи Тертулијанове, упућене прогонитељима Хришћанства: ''И опште право, и природни закон траже да свако поштује бога у кога верује, не приличи религији да врши насиље над другом религијом.''[8]
На овај начин, заступајући идеје првовековног хришћанства, овај црквени учитељ је потврдио чињеницу да се еванђеље може ширити само милосрдним проповедањем љубави и истине, без употребе било каквих метода присиле на потенцијалне обраћенике. Међутим, насупрот овоме ставу, а у складу са народном пословицом: »дај човеку власт па ћеш видети какав је«, и сам ''равноапостолни'' цар Константин а поготово његови ''хришћански'' наследници, под утицајем Цркве, отпочели су прогон поклоника многобожачких религија. Према паганима су поступали на исти начин као и незнабожачки цареви према хришћанима недуго пре тога, заборављајући очито на Христове и апостолске речи које су наглашавале да се на зло не узвраћа злим. Ево како о овом периоду времена, у коме су чињени злочини такозваних хришћана над нехришћанима, пише малочас цитирани руски православни теолог:
''Са доласком на престо цара Теодосија Великог /379-395/, завршава се први циклус у развоју нових односа између Цркве и државе. Едикт из 380. године проглашава Хришћанство за обавезну веру, претвара је коначно у ''државну религију''. Слобода коју је прокламовао Милански едикт била је укинута. Ми, међутим, знамо да је она била осуђена на такав крај од самог почетка. Њу је искључивала природа античке државе, основна њена карактеристика – теократска свест – не само да није уништена, но је, напротив била појачана обраћењем Константиновим. Фактички, прогањање паганства почело је још за време његове владавине. Још више се појачало за време његових синова. (...) Хришћански писац Фирмик Матерно у делу О заблудама паганских религија, које је написао за Константинове синове, сада их сам позива на насиље: ''Помогните овим несрећницима, боље је спасти их мимо њихове воље, него им дозволити да страдају''... Свест хришћанска, у којој је кроз искуство мучеништва засјао јеванђељски идеал верске слободе, биће задуго заслепљена визијом хришћанске теократије, која сада не само помоћу благодати, но и помоћу закона води ка Христу. И проћи ће много времена пре но што буде схваћен незнабожачки карактер ове теократије. Од Теодосија Великог Црква више није само савез оних који су поверовали, но и савез оних који су обавезни да верују. Државна санкција даће Цркви невиђену моћ...''[9]
Из овог текста јасно можемо да увидимо како је Црква за врло кратко време од престанка прогонства над њом самом успела да се удаљи од новозаветних идеала који су прокламовали слободу човека што се тиче избора сопствене религиозности, и постане моћна организација која присилно покрштава нехришћане ради њиховог ''спасења''. Момир Јовић додаје и следеће податке:
''Толеранција је само нужна степеница за општу превласт а карактеристична нетолерантност остаје према свему нехришћанском. (...) Још једна последица из IV до VI века у развоју хришћанства јесте укидање последњих античких институција: Платонове скоро деветовековне Академије; масовна разарања и спаљивања античких споменика и списа, руковођени фанатизмом великих црквених великодостојника.''[10]
Вил Дјурант такође пише о испољавању мржње ''светих'' источних патријараха према верским неистомишљеницима:
''Хришћанство је сада (400) готово потпуно победило на Истоку. У Египту су домаћи хришћани (Копти) већ представљали већину становништва и одржавали на стотине цркава и манастира. Деведесет египатских бискупа признавали су власт патријарха у Александрији, чија је моћ била велика скоро као некада власт фараона или Птоломеја. Неки од тих патријараха били су црквени политичари сасвим злоћудне врсте, као Теофил (у преводу: ''Богољуб''; прим. И. С.) који је до темеља спалио пагански храм и библиотеку Сераписа (389).''[11]
О уништењу овог паганског храма и библиотеке од стране хришћанских ''богоугодника'' предвођених митрополитом Теофилом, наш познати астроном Милутин Миланковић је, држећи у рукама делове старих пергамената који се чувају у манастиру Метохиону у Цариграду (Истамбулу), у њихово име описао страхоте уништења кроз које су, пре много векова, они прошли:
''У четвртом веку, када је хришћанство захватало све више Александрију, изгубио се скоро сваки интерес за дела грчке науке да би се, напослетку, обрнуо у право непријатељство, које је године 392. дало себи толиког маха да је, као вихор, уништило сва дела грчке уметности и науке, нагомилана у Александрији, па и наш дом.
То је био страшан дан. Већ рано изјутра чусмо да се по Александрији купе руље да разоре и униште све трагове јелинске културе. И заиста, после подне насрну таква једна простачка руља на наш храм, продре у све његове просторије, уништи и опљачка све што јој до руку дође. За невероватно кратко време цео храм је био потпуно опустошен, улице око њега претрпане разбацаним трубама папироса и свескама пергамента. Међу тим поцепаним плодовима грчког песништва и мудрости лежали су, разбијени, последњи остаци класичних дела грчке скулптуре. За њих се фукара није више бринула, али се још препирала о златну одежду Сераписове статуе и о златне и сребрне поклоне побожних приложника храма. Свађа препуњена простачким псовкама, претвори се, на послетку, у дивљачку тучу, проли се и крв.
Одједном наста тајац. ''Митрополит, митрополит!'' шапутало се од ува до ува. На попришту фукарског беса указа се митрополит александријски Теофило; сви, од реда, падоше на колена.
Архипастир александријски, окружен својом пратњом, посматраше благонаклоним погледом дело своје пастве. ''Децо,'' рече он, ''учинили сте богоугодно једно дело што сте разорили овај пагански храм, последње уточиште јеретичке вере и учења. Довршили сте онај посао који су некад почели наши свети оци, први христјани и апостоли. Та зар не пише у деветнаестој глави дјела апостолских: 'А многи сабраше књиге и спалише их пред свима; тако здраво растијаше и надвлађиваше ријеч Господња.' Благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога и оца и заједница светога Духа са свима вама. Амин''.[12]
Поред овог ''благословеног'' спаљивања александријске библиотеке и Сераписовог храма, Миланковић је описао и смрт учене Хипатије, кћерке познатог филозофа и математичара Теона, коју су ''хришћани'' напали на улици и каменовали до смрти одвукавши је у цркву. Доситеј Обрадовић је овим речима прокоментарисао поменута злочиначка дела која су чинили људи предвођени злоћудним александријским патријарсима:
''У то време (како иста церковна историја сведочи) највећи мудраци царства греческога долазили би ове жене науку слушати, која јоште је славнија била за своје целомудрије и непорочност житија (телом прекрасна будући) нежели за науку.
На ову исту жену свети Ђирил весма мржаше: прво, зато што она није била христјанка него Јелинка, како јој је и отац и сав род био; а фторо, што у толикој чести и слави, као некакова богиња, бијаше. Петар, анагност светога Ћирила, ревњив и ужежен у вери к богу и к светом Ћирилу, сабере многе себи подобне православне; оду у једну ноћ пак шчепају Ипатију, довуку је к цркви, свуку је голу нагу, пак је почну са шкољкама парати, и с ње живе месо на парчета кидати, док је тако уморе, пак онда с њом на ватру.
Ко не признаје овака дела за безбожна, погана и проклета? Ово, браћо моја, у церковној историји овако од слова до слова стоји. Сада сравнимо оваквих светаца дела са пресветом евангелском науком, пак ћемо ласно видити како стоје. (...) Они који целомудрено и живо Ипатијино тело на парчета кидају, - шта су друго него, под лажним именем христјана, пустињика и светаца, бесни пси, љути убице и демони?''[13]
Да се оваквих ''богоугодних'' дела мора да постиди сваки иоле здравомислећи савремени хришћанин, који познаје Свето писмо и учење Христа Спаситеља, доказује нам и текст познатог српског психијатра и писца Владете Јеротића:
''Човек би најрадије прећутао историјске податке о свирепим прогонима многобожаца од стране хришћанског цара Теодосија (346-395), као и таквих безазлених обичаја међу њима, као што су украшавање куће цвећем, да не говоримо о астрологији и другим прорицањима у разним пророчиштима, када фанатичан дух не би и данас владао светом као и пре толико векова. Варварско убијање противника од стране Теодосијевог претходника, хришћанског цара Валенса, што подсећа на Иродово убијање деце у време рођења Исуса Христа, било је усмерено на све људе чија су имена почињала са Теод, а после јавног изрицања пророштва Плотиновог учитеља философа Јамблиха, да ће цар Валенс погинути, а на његово место доћи цар чије име почиње са Теод. Јамблих је извршио самоубиство, да не би пао у руке суровог цара Валенса; а да иронија буде већа, Валенса је заиста наследио споменути Теодосије, назван Велики, после Валенсове погибије у рату. Ваља се још подсетити, да је, усред ове немилосрдне борбе младог хришћанства против паганизма, у IV веку после Христа, најмлађа од свих магијских вештина, алхемија, доживела свој процват (апологет ове вештине био је Зосимос из Панополиса), иако је, или баш зато, већ спомињани Теодосије прогањао и алхемичаре, наређујући спаљивање њихових књига и тражећи да се оно обави увек у присуству једног хришћанског епископа. Историја спаљивања књига, која се вероватно неће завршити у Хитлеровој Немачкој и Стаљиновој Русији, почела је, као што видимо, рано, и то усред новонастале хришћанске државе.''[14]
Оваква политика прогонстава другачије мислећих и верујућих људи наставила се и кроз све наредне векове у званичној Цркви, тј. црквама које себе сматрају наследницама доминантне религијске организације Римског царства четвртог столећа. (О међусобном сукобљавању различитих струја у оквиру ''Цркве'', као и о убиствима која су се дешавала у међусобним обрачунима ''правоверних'' и ''јеретика'', говорили смо у поглављу о Васељенским саборима, тако да на овом месту није потребно да их изнова понављамо).
Оно што је посебно значајно за ово наше проучавање јесте и сагледавање јасне историјске слике збивања у средњевековној Србији и још једна потврда чињенице да је већинска вероисповедна заједница у нашој земљи, која води своје порекло од ''Цркве'' из доба цара Константина и његових наследника, наставила и даље да се руководи истим принципима и начинима деловања у односу на своје верске неистомишљенике.
Иако Православна црква у Србији жели да обмане наш народ (који узгред буди речено веома мало познаје националну историју) у погледу неких периода у повести наше државе, у наредном делу поглавља ћемо јасно увидети да је и она у средњем веку у готово истој мери поседовала дух инквизиције попут западног Римокатоличанства.
[1] Доситеј Обрадовић, Сабрана дела, први том, Просвета, Београд 1961. год. стр. 672.
[2] Види: Мт. 5:7, 9, 38-48; Римљ. 12:14, 17-21. итд.
[3] Под појмом ''брат'' Исус не мисли на блиског телесног рођака (као што бисмо могли на први поглед да закључимо) већ на сваког припадника сопствене нације, или у ширем смислу на сваког потомка Адама и Еве, наших заједничких прародитеља.
[4] Ев. по Матеју 5:21-22.
[5] Ев. по Луки 6:27-28, 31. Нагласак мој.
[6] 1. Петрова 2:21-23. Нагласак мој.
[7] Вил Дјурант, Историја цивилизације, Доба вере, том први, Народна књига Алфа, 1998. год. стр. 65. Нагласак мој.
[8] Александар Шмеман, Историјски пут Православља, стр. 149. Нагласак мој.
[9] Наведено дело, стр. 148-149. Нагласак мој.
[10] Момир Јовић, Рано хришћанство на Балкану, стр. 16-17. Нагласак мој.
[11] Вил Дјурант, Доба вере, том први, стр. 82. Нагласак мој.
[12] Милутин Миланковић, Кроз васиону и векове, стр. 101-102. Нагласак мој.
[13] Доситеј Обрадовић, Сабрана дела, том први, стр. 656-657. Нагласак мој.
[14] Владета Јеротић, Старо и ново у хришћанству, Београд 2000. год. стр. 37-38. Нагласак мој.
Нема коментара:
Постави коментар