SVETO PISMO JE VRHOVNI I JEDINI AUTORITET
Siže nauke o Svetom pismu
Vrhovni autor Svetoga pisma jeste Bog. Apostol Pavle u 2. Tim. 3:16 kaže: „Sve je Pismo od Boga dano”. Sve Pismo je Bogom nadahnuto. Svaka reč je ishod Božijeg nadahnuća. Bog je pokrenuo svete ljude da pišu, i oni su nošeni Svetim Duhom i njegovom suverenom odlukom unosili u Sveto pismo ono što je on hteo da bude napisano: „Jer nikad proroštvo ne bi od čovečije volje, nego naučeni od Svetoga Duha govoriše sveti Božiji ljudi”. Iako su imali grešnu prirodu, Bog je Svetim Duhom govorio preko svetih Božijih ljudi apsolutno nepogrešivo: „Sve su reči Božije čiste” (Priče 30:5), „ništa nema u njima krivo ni izopačeno” (Priče 8:8).
Verujemo da preko Svetog pisma govori Bog. Verujemo da je Sveto pismo potpuno i dovršeno, što znači da je Bog utvrdio kanon Svetoga pisma koji sadrži šezdeset i šest knjiga. Ovo uverenje temeljimo na nepokolebljivom argumentu iz Otkrivenja 22:18,19 koji kaže da se ovoj knjizi ne sme ništa dodavati ni oduzimati. Ovom principu podleže svaka knjiga Biblije. „Ništa ne dodaj rečima njegovim”, zapisano je i u Pričama 30:6: „Ništa ne dodaj” jer je Pismo dovršeno. Ni jedan drugi autoritet nije na istom nivou sa Svetim pismom. Ono je apsolutni i jedini autoritet „po svim pitanjima vere i ponašanja” na ovoj zemlji, u čijem je centru Božiji Sin, Gospod Isus Hristos. Svetom pismu moraju svi da se potčine. Osim što otkriva svoju slavu preko neba i ostalog stvorenja i govori preko savesti, Gospod caruje nad svojim narodom, otkriva mu sebe i prosvetljuje ga jedino preko Svetoga pisma. Pismo je jedini izvor Božije reči i jedini autoritet za veru i praksu koje ima pravo i moć da zahteva poslušnost.
Poučavati da Sveto pismo nije dovršeno i da postoji i drugi autoritet u formi tradicije koji je njegov nastavak jednak njegovom autoritetu, prema rečima prve Samuilove knjige, treće glave, znači: „Postavljati cara da nam sudi, mimo jedinog cara”. Na zahtev naroda Gospod im je postavio cara, ali je potom rekao Samuilu: „Ne odbaciše tebe, nego mene odbaciše da ne carujem nad njima” (1. Sam. 3:7).
Ako u ekumenskom stilu tolerantno prećutkujemo tvrdnje takozvanih biblijskih učitelja o nedovršenosti Svetoga pisma, postajemo saučesnici u odbacivanju Boga i postavljanju drugog cara nad nama, kome je ime: crkvena tradicija. A ovaj car će bez sumnje od nas načiniti robove nečistote i bezakonja. „Zar ne znate da ste sluge onoga kome se pokoravate?” (Rim. 6:16), ili Svetom pismu ili tradiciji, jer se ne može služiti dvojici gospodara.
Izjave prof. dr Dimitrija Popadića
Nažalost, Dimitrije Popadić u pozitivnom svetlu predstavlja ekumensku teologiju i pravoslavni teološki sistem koji baca u zasenak Sveto pismo i poriče da je ono naš jedini autoritet.
U svojoj knjizi,[1] u odeljku Sveto pismo i kontekstualizacija, on iznosi vrlo dvosmislenu izjavu: „Poslednja reč Svetoga pisma ne znači kraj već nastaviće se” (str. 28). Pretpostavljam da Dimitrije Popadić želi reći da će ono što je Pismo proreklo da treba da bude uslediti kao nastavak proroštvima koja su se već ispunila.[2] Međutim, Dimitrije Popadić iznosi još neke izjave koje povlače pitanje da li on ovom izjavom želi i nešto drugo da kaže? Naime, u poglavlju Savino delo kontekstualizacije, gde predstavlja svetoga Savu kao heroja vere, Popadić u pozitivnom svetlu navodi pravilo koje je Sava svojim primerom dao srpskoj crkvi, kako se treba odnositi prema crkvenoj tradiciji u celini: „Ona se treba svesrdno poštovati, negovati kao dinamičan nastavak Božijeg otkrivenja” (str. 114). Kada u konačnoj analizi govori u vezi s pitanjem šta je nosilac autoriteta božanskog otkrivenja, da li samo Sveto pismo ili Sveto pismo i sveto predanje, on kaže: „Problem je u osnovi hermenautičke prirode”. „Svesnost hermenautičkog aspekta problema omogućuje posmatranje ove problematike iz jednog novog ugla. Suštinsko pitanje nosioca autoriteta Božanskog otkrivenja sada se može ovako parafrazirati: „Sveto pismo ruku pod ruku (jednako) sa svetim pravoslavnim predanjem, ili Sveto pismo iz ruku protestantske tradicije?” U pasusu iznad ovog, on kaže: „Princip samo Pismo zapravo se svodi na protestantsko tumačenje Svetog pisma” (str. 68).
Stičemo utisak da se posmatranjem iz ovog novog ugla želi izneti sledeća definicija: budući da se princip samo Pismo zapravo svodi na protestantsko tumačenje Svetoga pisma, naime, na metod koji dolazi iz ruku protestantske tradicije a ne na princip, onda sveto pravoslavno predanje može da ide ruku pod ruku sa Svetim pismom. Na 133. strani svoje knjige, u tekstu koji predstavlja savet i podstrek Savinim sledbenicima, Popadić pod ruku Svetoga pisma stavlja ruku svetog predanja: „Istinski Savini sledbenici, koji svesrdno veruju i ljube Boga i Božije moraju biti dovoljno mudri i hrabri da radikalno prilagođavaju forme svih aspekata crkvenog života i rada u cilju komuniciranja autentičnog sadržaja božanskog otkrivenja i crkvene tradicije, i to svima: i crkvi i ne – crkvi”. Dakle, imamo opravdan razlog da se pitamo da li izjava Dimitrija Popadića „poslednja reč Svetoga pisma ne znači kraj već nastaviće se” služi i kao govorna figura kojom on cilja upravo na ovo što je rekao ovde, što je inače siže izjave koja glasi: crkvena tradicija „treba svesrdno da se poštuje i neguje kao dinamičan nastavak Božijeg otkrivenja”. Čovek koji je napisao poglavlje O knjizi, koje se nalazi ispred autorovog uvoda, o knjizi prof. dr Dimitrija Popadića kaže sledeće: „Ujedno, delo predstavlja i svojevrstan poziv crkvi … da se vrati svome izvorištu: prvenstveno svetopisamskom, ali i svetosavskom” (str. 13). Ove izjave pružaju neosporan i konkretan dokaz da je ovo u stvari podrška pravoslavnom teološkom sistemu, koji glasi: „Kao što je Sveto pismo izvor svetih božanskih dogmata, tako isto i sveto predanje, jer je i ono živa reč Božija, samo sačuvana u Crkvi usmenom, apostolskom predajom”.[3] Drugim rečima, tradicija je nastavak Svetoga pisma i njen autoritet je jednak autoritetu Pisma.
Nemamo razloga da verujemo u ove izjave i dogme. Glavni razlog zbog kojeg odbacujemo pravoslavnu i ekumensku koncepciju o tradiciji kao nastavku Pisma jeste
PROTIVREČNOST PISMU
Prva i najveća protivrečnost Svetom pismu jeste
Dogma o Mariji
Na primer, suština hrišćanskog učenja je Gospod Isus Hristos. Celo Sveto pismo govori o njemu i ukazuje na njega. Međutim, suština predanja je Bogorodica.
1.
a. Predanje uči da je Bogorodica „most nad provalijom između neba i zemlje”.
b. Gospod Isus kaže: „Niko neće doći Ocu osim kroz mene” (Jv. 14:6).
2.
a. Predanje kaže o Bogorodici: „Ona je vrata spasenja, ko kroz nju uđe spašće se”.
b. Gospod Isus kaže: „Ja sam vrata; ko uđe kroz mene spašće se” (Jv. 10:9).
3.
a. Učenje predanja govori da je Bogorodica „umrtvila pakao”.
b. Pismo govori da je Gospod Isus raskopao smrt” (2. Tim. 1:10), „i smrću satro onoga koji ima državu smrti, to jest đavola” (Jev. 2:14).
4.
a. Predanje kaže da Bogorodica „umiva od greha savest čovečanstva”.
b. Pismo uči da to čini krv Hristova: „A kamo li neće krv Hrista, koji Duhom Svetim sebe prinese bez krivice Bogu, očistiti savest našu od mrtvih dela, da služimo Bogu živom i istinitom?” (Jev. 9:14).
5.
a. Nauka predanja kaže za Bogorodicu: „Ona sve može”.
b. Pismo kaže: „Jer je sve moguće Bogu”.
6.
a. Predanje naglašava: „Ona prosvetljuje dušu oslepljenu”.
b. Gospod Isus kaže: „Ja sam videlo svetu: ko ide za mnom neće hodati po tami, nego će imati videlo života” (Jv. 8:12).
7.
a. Opisujući Bogorodicu, predanje kaže: „Od svega dobrog, ona je najbolja, od svega svetog ona je najsvetija”.
b. Pismo kaže: „Niko nije dobar osim jednoga Boga” (Lk. 18:19), „nemam dobra osim tebe” (Ps. 16:2), „niko nije svet kao što je Gospod” (1. Sam. 2:2), „on jedini neka vam svet bude” (Is. 8:13).
8.
a. Predanje uzvisuje Bogorodicu: „Njena visina je nedogledna za misli ljudske, njena dubina je nesagledna i za anđeoske oči; njena čudesna ličnost svojom božanskom tajanstvenošću premaša svaki razum”.
b. Pismo uzvisuje cara večnog, neraspadljivog, koji se ne vidi, jedinog premudrog Boga: „O dubino bogatstva i premudrosti i razuma Božijega! Kako su neispitljivi njegovi sudovi i neistraživi njegovi putevi! Jer ko pozna misao Gospodnju? Ili ko mu bi savetnik? Ili ko mu napred dade šta, da mu se vrati? Jer je od njega i kroz njega i u njemu sve. Amin”. (Rim. 11:33–36)
Sveto pismo otkriva da ova slava – mislimo na premudrost, ljubav, dobrotu, svetost, svemoćnost, večnost, neraspadljivost, nepristupačnu svetlost, nesagledivu dubinu, nedoglednu visinu, neistraživost, neispitljivost i neizmeran razum – pripada jedino Bogu. Samo je on izvor ovih osobina i niko drugi. O svojoj slavi Gospod je rekao: „Ja sam Gospod, to je ime moje, i slave svoje neću dati drugome ni hvale svoje likovima rezanim” (Is. 42:8).
Spasenje posredstvom dela
Druga glavna protivrečnost Svetom pismu koja takođe obeležava suštinu nauke predanja jeste spasenje posredstvom dela.
1.
a. Predanje uči „da posle smrti vernika anđeli sakupljaju sva dobra dela koja je učinio za života, i stavljaju ih na terazije protiv njegovih zlih dela. Ako duša ima više dobrih dela nego grehova, ona se otkupljuje, čisti, opravdava i izbavlja svojim dobrim delima i ulazi kroz nebeska vrata”.
b. Pismo uči: „Jer ste blagodaću spaseni kroz veru; i to nije od vas, dar je Božiji. Ne od dela, da se niko ne pohvali” (Ef. 2:8).
2.
a. Predanje ističe da „post privlači Duha Svetoga i čini čoveka staništem Svete Trojice”.
Drugim rečima, delom posta čovek prima Svetoga Duha.
b. Sveto pismo naglašava: „Samo ovo želim da saznam od vas: da li ste Duha primili na osnovu dela Zakona ili na osnovu vere u ono što ste čuli? Zar ste toliko nerazumni?… Pogledajte Avrama: On poverova Bogu i to mu se uračuna u pravednost. Shvatite, dakle, oni koji veruju, to su Avramovi sinovi” (Gal. 3:2,3; 6,7). Pismo podvlači da smo mi posredstvom vere primili Svetoga Duha: „I verovavši zapečatiste se Svetim Duhom obećanja” (Ef. 1:14).
Ovakvih protivrečnosti Svetom pismu u tradiciji ima bezbroj. Protivrečnosti Pismu iz Dogmatike Justina Popovića[4] pružaju osnovu za ključno pitanje: kako je moguće da predanje bude nastavak Svetoga pisma? Kako je moguće da predanje bude autoritet koji je na istom nivou sa Svetim pismom?
Ako je predanje nastavak Svetoga pisma i živa reč Božija, da li je onda moguće da Bog u Svetom pismu kaže: „Nema ni u jednom drugom spasenja” (Dela 4:11), misleći na Hrista, a da zatim u predanju kaže: „Bogorodicom se ulazi u spasenje” (Justin, Dogmatika). Zar Bog protivreči samom sebi? Ako mislimo da Bog o svojim večnim istinama u svojoj reči danas govori jedno a sutra nešto sasvim drugo potpuno suprotno onome što je govorio juče, onda smo velike neznalice, ili smo zaboravili da je Bog rekao: „Ja Gospod ne menjam se” (Mal. 3:6). Njegove reči i odluke su nepromenljive. Kod Oca svetlosti „nema izmene, niti senke od promene” (Jk. 1:17), a kamoli promene iz videla u mrak. Mi znamo da se Sveto pismo, kao što kaže Luter, svuda slaže samo sa sobom. Naime, premudri Bog nije konfuzna ličnost koja izvrće svoju sopstvenu reč. Reči Božije su „reči istinite i verne”, i pošto izviru iz nepromenljivog i one su nepromenljive. Bog nikada neće reći drugačije od onoga što je već rekao. Iz dubine bogatstva i premudrosti i razuma Božijega dolaze reči čiste, u vatri očišćene od zemlje, sedam puta pretopljene (Ps. 12:6), one su toliko dobre da jednom rečene ostaju zauvek.
Oni koji javljaju drugačije od onoga što je Bog otkrio u Svetom pismu, iako govore da to Bog govori, koji god da su, makar i iz redova anđela, apostol kaže: „Prokleti su” (Gal. 1:8).
Proglašavanje da su dogme koje su u sukobu i raskoraku sa rečju Božijom u stvari reč Božija, jeste služba ludih proroka o kojima reč Gospodnja kaže: „Prorokuju iz svoga srca … idu za svojim duhom … vide taštinu i gataju lažno, pa govore: tako reče Gospod, a Gospod ne reče” (Jez. 13:3, 6, 9, 17; 22:28). Ono što Gospod nikada nije rekao ne može da se izjednači sa onim što je Gospod rekao, bez obzira što knjiga prof. dr Dimitrija Popadića razrađuje pravoslavnu teoriju: „Sveto pismo podjednako sa svetim predanjem” (str. 68). „Nikakva laž nije od istine” (1. Jv. 2:21), i nemoguće je da bude jednaka sa istinom. „Šta će pleva s pšenicom? govori Gospod. Nije li moja reč kao oganj, govori Gospod, i kao malj koji razbija kamen?” (Jer. 23:28,29).
Dogmu o božanskom autoritetu tradicije osporavamo jednostavnim argumentom protivrečnosti. Tradicija nije živa reč Božija i nastavak Svetoga pisma zato što mnogi njeni delovi protivreče Svetom pismu.
[1] Dimitrije Popadić: Svetosavski primer kontekstualizacije evanđelja, Novi Sad, 2002.
[2] "Ovo poslednje ima eshatološku i misiološku dimenziju. Eshatološku, zato što radnja Svetoga pisma nije završena. Knjiga Otkrivenja Jovanovog završava rečima: "Govori onaj koji svedoči ovo: da dolazim ubrzo. Amin, dođi Gospode Isuse… Amin". "Amin" je reč koja u sebi ima ideju sadašnjeg i budućeg vremena, a ne prošlog. Amin se može ovako parafrazirati: "Da, tako je. Neka bude. Želim to svim srcem". Drugim rečima, poslednja reč Svetoga pisma ne znači "kraj" već "nastaviće se" (str. 28).
[3] Popović, 1980, 31.
[4] Justin Popović: Dogmatika II.
Нема коментара:
Постави коментар