Укупно приказа странице

субота, 09. октобар 2010.

VODOOSVEĆENJE



Vodoosvećenje je još jedna dogma i praksa srpske pravoslavne religije koju prof. dr Dimitrije Popadić u pozitivnom svetlu predstavlja evanđeoskoj crkvi.

Izlaganje verovanja o vodoosvećenju

Govoreći na temu Demonologija slave prof. dr Dimitrije Popadić kaže: „Krsna slava je i molitva. Prvenstveno je ona molitva u kojoj se proslavlja Bog, kojom se Bogu zahvaljuje za sveca – zaštitnika i za hrišćanski život predaka i u kojoj se Bog moli za zdravlje i napredak svečara. Međutim, krsna je i izraz duhovne borbe protiv negativnih sila i zlih duhova. Ovo je očito u činu vodoosvećenja i u funkciji tamjana. Prvorodni greh je poražavajuće uticao na sveukupno Božije stvorenje. Voda je, razume se, jedan od materijalnih elemenata stvorenja, i osnovni smisao čina vodoosvećenja je da se vodi vrati 'to prvobitno zdravlje', te da ona bude 'iscijeljena kakva je bila u početku kad je bila veoma dobra (biblijski izraz iz 1. Moj. gl. 1). To isceljivanje se sastoji u uklanjanju negativnih sila koje u prirodi realno ali nevidljivo postoje i deluju negativno, ali su im posledice vidljive'. Većina protestantskih i evanđeoskih hrišćana smatra da ova praksa i ovakvo tumačenje osvećivanja vodice nije u skladu sa Svetim pismom. Svakoko, ovde se radi o suštinskoj nesuglasici dveju tradicija s obzirom na verovanje vezano za primat autoriteta Božanskog otkrivenja: Sveto pismo podjednako sa svetim (apostolskim) predanjem, ili samo Sveto pismo?
Ne pokušavam da negiram postojanje razlike između ova dva načela, ali želim da je definišem tako da to otupi njenu oštricu kojom je ona nehrišćanski razdeljivala i deli hrišćanstvo” (str. 67–68).
Opis vodoosvećenja upotpunjuje knjiga Srpske slave i verski običaji, koja o činu vodoosvećenja kaže sledeće: „Po drevnoj i ustaljenoj praksi naše crkve, u vreme pred slavu sveštenik osvećuje vodicu u domovima koji slave. Za osvećenje vodice domaćica pripremi sledeće: jednu posudu sa vodom, buket bosiljka, manju svećicu, kadionicu sa žarom, tamjana i spisak ukućana u kući. Sve se to postavi na sto u sobi gde je slavska ikona, koja je na istočnom zidu sobe. Poželjno je da na obredu osvećenja vodice budu svi ukućani sa domaćinom. Kad se vodica osveti, svi ukućani se malo napiju ove osvećene vodice, a od ostatka se mesi slavski kolač. Ukoliko se vodica sveti na dan slave, zajedno sa rezanjem kolača, pošto se ukućani po malo napiju, ostatak se sipa za neku kalemljenu voćku, ili cveće u kući. Osvećenjem vodice i kropljenjem doma, blagodat Božija i sveti Duh ulaze u taj dom i njegove žitelje, i on im daje blagoslov i duhovnu snagu u njihovom sveukupnom životu i radu. Vodica se osvećuje za zdravlje i napredak ukućana”.[1]
Dakle, najpre se isceljuje voda a zatim se isceljuje vodom. Isceljena i osvećena vodica služi za uklanjanje negativnih sila i zlih duhova i za napredak, zdravlje i sreću ukućana.

ODGOVOR NA VEROVANJE O VODOOSVEĆENJU

Odgovor na primedbu

Na samom početku razmatranja ove teme želim da izložim jasan odgovor na Popadićevu primedbu. On je izneo primedbu koja se odnosi na stav evanđeoskih hrišćana prema praksi osvećenja vodice: „Većina protestantskih i evanđeoskih hrišćana smatra da ova praksa i ovakvo tumačenje osvećivanja vodice nije u skladu sa Svetim pismom. Svakako, ovde se radi o suštinskoj nesuglasici dveju tradicija”. Ova primedba je nastavak na prethodne primedbe i kritike, u kojima je Popadić rekao sledeće: „Evanđeoski hrišćani greše ako a priori odbacuju mogućnost da su poštovanje svetitelja i ikone, sa svim propratnim gestovima i ritualima, prigodni, pravoslavni kulturni izražaji poštovanja sveca, čiji je glavni cilj proslavljanje Boga. Srpska pravoslavna tradicija i savremeni bogoslovi Srpske pravoslavne crkve su objasnili parametre ove problematike na biblijski prihvatljiv način” (str. 66–67).
Zašto većina evanđeoskih hrišćana smatra da praksa osvećenja vodice nije u skladu sa Svetim pismom? Odgovor je vrlo jasan: zato što je nema u Svetom pismu. Ako je praksa vodoosvećenja u skladu sa Svetim pismom, onda bi bilo razumno da u Svetom pismu postoje i jasne potvrde ove prakse. Jer se samo za onu praksu – koju Pismo otkriva i preporučuje, a pritom i potvrđuje mnogim jasnim dokazima – može reći da je u skladu sa Svetim pismom.
Kada bi praksa vodoosvećenja bila u skladu sa Novim zavetom, tada bi negde u evanđeljima Hristos svetio vodicu i poučavao o tome. Ali neko će reći: Isus nije ni krštavao, a ipak je krštenje biblijska praksa. Neka bude tako. Ali Isus je učio o krštenju. I još nešto, premda Isus nije krštavao sam, krštavali su njegovi učenici: „Isus pak sam ne krštavaše nego učenici njegovi” (Jv. 4:2). Recimo da Isus nije svetio vodicu sam, međutim, ako bi praksa osvećivanja vodice bila novozavetna uredba, onda bi svetili vodicu njegovi učenici. Ako bi, dakle, praksa vodoosvećenja bila u skladu sa Novim zavetom, novozavetni tekstovi bi (naročito Dela apostolska) veoma jasno prikazivali apostole kako stojeći nad činijom sa vodom, buketom bosiljka i obrednom pesmom, isceljuju vodu i vraćaju joj prvobitno zdravlje, da bude kakva je bila u početku, kad je bila veoma dobra. A zatim, kako osvećenom vodom krope domove i ukućane, oslobađajući ih od negativnih sila i zlih duhova. Kada bi praksa vodoosvećenja bila u skladu sa Novim zavetom, tada bi novozavetne poslanice jednostavno i jasno govorile i o činu vodoosvećenja, kao što govore o krštenju i večeri Gospodnjoj. Ali u Novom zavetu nema ni reči o ovakvoj praksi. Popadić je dobro rekao, ovde se radi o suštinskoj nesuglasici, ali ne o suštinskoj nesuglasici dveju tradicija, nego o suštinskoj nesuglasici Svetoga pisma i ljudske tradicije.
Ljudska tradicija je svojim predanjem zamenila Božiju istinu. „Jer zameniše istinu Božiju lažju” (Rim. 1:25). Svojstva i glavne osobine reči Božije oni su pripisali praksi vodoosvećenja, a reč Božiju, koja treba da bude u središtu, odgurali su u sporedan i beznačajan ugao. Latimer je rekao: „Gde se đavo nastani i počne da vršlja, tamo se odbacuje Biblija, a uzimaju brojanice; odbacuje svetlost evanđelja, a upotrebljava svetlost sveća. Gde đavo obitava, da bi prevagnuo, zavode se sujeverje i idolopoklonstvo, kađenje tamjanom, sveće, sveta vodica i novo bogosluženje čovečjeg izuma, kao da čovek može da izmisli bolji način bogosluženja od onoga koji je Bog odredio”.[2]

Odgovor na verovanje o vodoosvećenju

(a) Oružje za borbu protiv negativnih sila i zlih duhova

Prema verovanju pravoslavne religije koje je izložio prof. dr Dimitrije Popadić, pored ostalih elemenata i rituala iz kojih se sastoji krsna slava, čin vodoosvećenja je glavno oružje ili sredstvo u borbi protiv negativnih sila i zlih duhova. Popadić kaže: „Međutim, krsna je i izraz duhovne borbe protiv negativnih sila i zlih duhova. Ovo je očito u činu vodoosvećenja i u funkciji tamjana. Osnovni smisao čina vodoosvećenja je da se vodi vrati 'to prvobitno zdravlje', te da ona bude 'isceljena kakva je bila u početku kad je bila veoma dobra. To isceljivanje se sastoji u uklanjanju negativnih sila koje u prirodi realno ali nevidljivo postoje i deluju negativno, ali su im posledice vidljive'”.
Šta kaže Sveto pismo, šta je oružje koje koriste hrišćani u duhovnoj borbi protiv negativnih sila i zlih duhova?
Sotona je vladar vazdušnih sila (Ef. 2:2), vladar koji upravlja negativnim silama i zlim duhovima. On ove negativne vetrove usmerava prema dobrim i pravednim ljudima koji se boje Boga i uklanjaju se od zla, bilo preko sinova nepokornosti u kojima sada dejstvuje (Ef. 2:2), bilo preko drugog oružja koje je iskovao u kovačnici mržnje prema svetima. „Naša borba nije protiv ljudi od mesa i krvi, nego protiv poglavarstva, protiv vlasti, protiv vladara ovog mračnog sveta, protiv zlih duhova na nebesima” (Ef. 6:12). Da bi se hrišćani mogli odbraniti od ovog đavolskog oružja, oni moraju imati oružje koje može odoleti đavolskom oružju, ali ne samo odoleti, nego i nadvladati i polomiti oružje neprijatelja.
Da li je razborito da verujemo da se svetom vodicom mogu pogasiti ognjene strele nečastivoga koje su zapaljene od samog pakla? Ako je svojim paklenim oružjem stara zmija oborila Adama i Evu kada su bili u stanju bezgrešnosti, da li je onda moguće da se čovek, pošto je sagrešio, održi protiv ovog oružja, kojim „… je mnoge ranila i oborila, i mnogo je onih koje je pobila”? (Priče 7:26). Đavo je svojim oružjem mnoge smrtno ranio i survao u propast. Nijedno oružje koje je načinjeno ljudskom rukom ne može odoleti udarcima đavolskog oružja, i nijedan štit koji je sačinjen od ljudskih zasluga ne može pogasiti raspaljene strele nečastivoga.
Apostol Pavle kaže da postoji samo jedno oružje koje može odbiti nalete vladara tame i njegovih duhova, i da postoji samo jedna grupa ljudi koja se može održati protiv đavolskog oružja, odupreti se i pobediti. Kakvo je to oružje, i ko su ti ljudi? Apostol o ovom oružju kaže sledeće: „Jer oružje našega vojevanja nije telesno, nego silno od Boga na raskopavanje gradova, da kvarimo pomisli” (2. Kor. 10:4). A ko su ljudi koji pobeđuju i nadvladavaju nečastivoga? Apostol kaže da su to oni ljudi koji su se obukli u ovo oružje (Ef. 6:11). To su ljudi koji su rođeni od Boga: „Jer svaki koji je rođen od Boga pobeđuje svet” (Jv. 5:4).
Oružje našega vojevanja nije telesno, nego silno od Boga …” (2. Kor. 10:4). Samo nebesko oružje može nadvladati pakleno oružje, samo oružje silno od Boga može pobediti oružje nečastivoga. Vilijam Gurnal kaže da se oružje silno od Boga ili sve oružje Božije pre svega odnosi na Gospoda Isusa Hrista: „Zapravo, on je celina u kojoj smo mi kompletni, upoređen sa celokupnim naoružanjem: 'Obucite Gospoda Isusa Hrista'” (Rim. 13:14).[3] Drugo, oružje silno od Boga ili sve oružje Božije koje oblače hrišćani da bi se mogli održati protiv lukavstva đavolskoga, odnosi se i na Bibliju. Drugim rečima, oružana u kojoj se nalazi sve oružje Božije jeste Biblija. Biblija obezbeđuje hrišćaninu kompletno naoružanje. Samo Biblija pruža hrišćaninu opasač istine, oklop pravde, obuću pripravnosti za evanđelje mira, štit vere, kacigu spasenja i mač Duha koji je reč Božija. Celokupna nauka Biblije oblači hrišćanina u Gospoda Isusa Hrista, a zajedno sa njim i u sve oružje Božije. Samo u oružju silnom od Boga hrišćanin se može odupreti u duhovnom ratu protiv negativnih sila i zlih duhova, i održati se. Samo oružjem silnim od Boga može raskopati i pokvariti đavolje oružje i njegova utvrđenja (2. Kor. 10:4), i naterati ga na bekstvo (Jk. 4:7).  Nikakvo oružje načinjeno protiv čoveka koji je obučen u sve oružje Božije neće biti uspešno: „Neće uspeti oružje protiv tebe skovano” (Is. 54:17). Kao što nikakvo ljudsko oružje neće biti uspešno protiv đavolskog oružja, isto tako nikakvo đavolsko oružje neće biti uspešno protiv božanskog oružja, u koje su obučeni oni koji su rođeni od Boga.
Kada je Isusa odveo Duh u pustinju da ga đavo kuša, kao oružje u borbi protiv poglavara negativnih sila i zlih duhova Isus nije koristio svetu vodicu, nego Sveto pismo, to jest, sve oružje Božije u koje ga je obuklo Pismo. Zahvaljujući oružju silnom od Boga đavo je bio primoran da pobegne od Isusa. Mladići kojima piše apostol Jovan, nisu nadvladali nečastivoga svetom vodicom, nego rečju Božijom: „Reč Božija u vama stoji, i nadvladaste nečastivoga” (1. Jv. 2:14). Apostol Petar, opominjući hrišćane na budnost, jer njihov protivnik, đavo, „ide okolo kao lav koji riče tražeći koga da proždere”, ne kaže branite se od njega svetom vodicom, nego: „Njemu se usprotivite, čvrsti u veri ” (1. Pet. 5:9). Drugim rečima, usprotivite mu se čvrsti u Pismu, u koje ste se utemeljili verom.
Čin vodoosvećenja je ljudski izum kojim je ljudska tradicija zamenila nezamenljivo Božije oružje.
Božiji Logos, Hristos (Jv. 1:1), i pisana Božija reč, Sveto pismo – koja nas povezuje sa izvorom svih božanskih sila i obezbeđuje celokupno naoružanje, koja je i sama Božije oružje, jer se još zove i mač Duha jeste jedino oružje koje je Bog dao hrišćanima za borbu protiv negativnih sila i zlih duhova.

(b) Isceljivanje vode

Pogledajmo i sledeću tezu pravoslavne dogme o vodoosvećenju, koju je prof. dr Dimitrije Popadić naveo u svojoj knjizi kao verovanje koje je objašnjeno na biblijski prihvatljiv način. On kaže: „Prvorodni greh je poražavajuće delovao na sveukupno Božije stvorenje. Voda je, razume se, jedan od materijalnih elemenata stvorenja, i osnovni smisao čina vodoosvećenja je da se vodi vrati 'to prvobitno zdravlje', te da ona bude 'isceljena (is-cijel-iti) kakva je bila u početku kad je bila veoma dobra. To isceljivanje se sastoji u uklanjanju negativnih sila koje u prirodi realno ali nevidljivo postoje i deluju negativno, ali su im posledice vidljive'”.
Istina je da je čovekovim padom u greh došlo do prokletstva nad sveukupnim Božijim stvorenjem. Gospod Bog je rekao Adamu: „Zemlja da je prokleta zbog tebe” (Post. 3:17). Tačno je da ni voda nije bila više ista pošto je čovek pao, kakva je bila u početku, pre nego što je sagrešio. Prokletstvo i raspadljivost potčinili su sebi celokupno stvorenje: „A tvorevina Božija potčinjena je propadljivosti (Rim. 8:20). Od dana kada je čovek sagrešio pa sve do današnjega dana, stvorenje je u ropstvu raspadljivosti (Rim. 8:21), i podvrgnuto je kvarenju i prolaznosti. Ne samo da je čovekov pad u greh otvorio vrata raspadljivosti stvorenja, nego je umnožavanje čovekovog greha doprinelo i doprinosi ubrzanom kvarenju i raspadanju stvorenja. Voda nije više čista kao što je bila nekada, i ne nosi prvobitno zdravlje koje je imala u raju, kada je bila veoma dobra. Prema tome, od vremena pada pa sve do danas, čitavo stvorenje, zajedno sa vodom, upravljeno je nezadrživom težnjom u pravcu potpunog kvarenja, raspadanja i uništenja. Apostol Petar kaže da se približava dan kada će nebesa „uz snažnu huku proći, a zažarene stihije će se raspasti, i zemlja će izgoreti sa svim delima koja su na njoj” (2. Pet. 3:10). Sve ide u tom smeru, uprkos borbi za zaštitu životne sredine, i teoriji evolucije, koja zastupa gledište da se sve razvija iz postojećeg ka savršenijim oblicima.
Da li je biblijski da verujemo da je Bog ustanovio natprirodno sredstvo u formi čina vodoosvećanja, kojim se – u vremenu dok je stvorenje u ropstvu raspadljivosti – voda oslobađa od ropstva raspadljivosti, (barem na određeno vreme), i kojim se vodi vraća to prvobitno zdravlje, te da ona bude isceljena kakva je bila u početku kad je bila veoma dobra?
Ove godine, a isto tako i prethodnih godina, sveštenici Srpske pravoslavne crkve su osvetili vodu Zapadne Morave, kao i vode drugih naših reka. Ako je istina da se činom vodoosvećenja vodi vraća prvobitno zdravlje, da ona bude isceljena kakva je bila u početku kad je bila veoma dobra, onda je čudnovato zašto građani Čačka, barem tog dana, ne piju vodu iz Zapadne Morave, nego piju samo onu osvećenu vodu koja je prošla kroz specijalne filtere za prečišćavanje?
Da li je, dakle, istina da se u razdoblju dok je priroda pokorena propadljivosti zbog greha i prokletstva vodi, kao jednom od materijalnih elemenata stvorenja, povremeno, čudotvornim činom vodoosvećenja, vraća to prvobitno zdravlje? Biblija uči da je isceljenje i vodi i celokupnom stvorenju ostavljeno za jedno drugo vreme? Apostol Pavle kaže da će se sveukupno Božije stvorenje osloboditi ropstva propadljivosti tek u budućnosti: „Da će i sama tvorevina biti oslobođena ropstva propadljivosti” (Rim. 8:21). Kada? Apostol Pavle u nastavku kaže: „Za slobodu slave dece Božije” (Rim. 8:21). Kada deca Božija – to jest, crkva, i svi vernici iz razdoblja velikih nevolja i hiljadugodišnjeg carstva – budu doživela oslobođenje od grešne prirode i prisutnosti greha, i preobražaj iz sadašnjeg u proslavljeno telo, tada će „i sama tvorevina biti oslobođena ropstva propadljivosti”. Oslobođenje sveukupne Božije tvorevine od prokletstva i ropstva propadljivosti dogodiće se kod stvaranja novog neba i nove zemlje. Apostol Jovan kaže: „I videh nebo novo i zemlju novu” (Otk. 21:1), zatim kaže: „I reče Onaj što sedi na prestolu: evo sve činim novim” (Otk. 21:5). Tada će Bog učiniti i nebo i zemlju, i svo stvorenje novim. Tada će Bog učiniti da se i vodi vrati prvobitno zdravlje, te da ona bude isceljena kakva je bila u početku kad je bila veoma dobra: „I pokaza mi čistu reku vode života, bistru kao kristal, koja izlažaše od prestola Božijega i Jagnjetova” (Otk. 22:1). Tada će Bog i sveukupan biljni svet isceliti i učiniti da bude za isceljivanje: „Nasred ulica njegovih i s obe strane reke drvo života, koje rađa dvanaest rodova dajući svakog meseca svoj rod; i lišće od drveta beše za isceljivanje narodima” (Otk. 22:2). Tada će Bog ukloniti svako prokletstvo i cela zemlja će biti kao vrt edenski: „I više neće biti nikakvog prokletstva; i presto Božiji i Jagnjetov biće u njemu; i sluge njegove posluživaće ga” (Otk. 22:3).
Očito je, dakle, da je Bog odredio da se isceljenje vode i čitavog stvorenja dogodi onoga dana kada budu položeni svi njegovi neprijatelji pod njegove noge i kada otpočne njegovo slavno i večno carstvo.

(c) Sredstvo preko kojeg se prima Sveti Duh i blagodat Božija

Knjiga Srpske slave i verski običaji o osvećenju vode kaže sledeće: „Osvećenjem vodice i kropljenjem doma, blagodat Božija i sveti Duh ulaze u taj dom i njegove žitelje, i on im daje blagoslov i duhovnu snagu u njihovom sveukupnom životu i radu”.[4]
Ovo je drevna i ustaljena praksa pravoslavne religije. Iako se ovaj lepi hrišćanski običaj prenosi i nastavlja sa kolena na koleno, naša je dužnost da postavimo sledeća pitanja: da li je moguće da obred, o kome Biblija nigde ne govori, bude sredstvo preko kojeg se prima Sveti Duh i blagodat Božija? Drugo, da li je istina da se Sveti Duh i blagodat Božija primaju posredstvom obreda ili rituala? I treće, da li je moguće da se Sveti Duh i blagodat Božija mogu kupiti za novac? Jer, prema ustaljenoj praksi, sveštenici Pravoslavne crkve naplaćuju svojim vernicima uslugu deljenja Svetoga Duha i blagodati Božije. Sveto pismo najoštrije osuđuje samu misao o prodaji i kupovini Svetoga Duha, a kamoli praktičnu primenu ove zemaljske zamisli. Jedan čovek po imenu Simon, koji je vračao, ponudio je apostolima novac da kupi dar Božiji. Da li su apostoli trgovali sa Simonom? Nipošto! „Na to mu Petar reče: tvoj novac neka ide s tobom zajedno u propast, zato što si pomislio da novcem stekneš dar Božiji” (Dela 8:20).
Posredstvom koga i posredstvom čega se prima Sveti Duh i blagodat Božija? Šta o tome kaže Sveta reč? Sveti Duh nije duh iz Aladinove lampe koji se doziva ritualom trljanja, ili pak ritualom kropljenja doma, ili bilo kojim drugim ritualom. Pismo kaže da je Sveti Duh večni Bog, i treće lice svetoga trojstva. On je, zajedno sa Ocem i Sinom, svemogući, najviši, neprikosnoveni i neograničeni gospodar, koji je po prirodi potpuno nezavisan i nepodmitljiv. „Kad on šta naumi, ko će ga odvratiti? Što duša njegova želi, ono čini” (Jov 23:13). Sve pripada njemu: što je god pod svim nebom, njegovo je (Jov 41:2). I on ima vlast u svome činiti šta hoće (Mt. 20:15).
Svetom Duhu je milina da bude sa sinovima ljudskim. Ali pošto je Sveti Duh nograničeno svet, jer je njegovo ime sveti, uprkos svim ritualima i obredima, on se ne nastanjuje tamo gde ne postoji iskrena glad i žeđ za svetošću. Njegove oči gledaju po svoj zemlji, i traže onoga ko je skrušena duha i ko drhti od njegove reči, da bi došao k njemu, i nastanio se kod njega. Drhtanje od njegove reči poziva Svetoga Duha da uđe u dom čovekovog srca. Čovek koji je zadrhtao od njegove reči je čovek koji je poverovao u njegovu reč. Pošto je poverovao u njegovu reč, on je zadrhtao od njegove reči. Reč ga je kosnula u srce, i on drhćući i kajući se pita: šta treba da činim da bih se spasao? Gospod je pogledao na ovakvog čoveka: „Na koga ću pogledati?” pita Gospod, „na nevoljnoga i na onoga ko je skrušena duha i ko drhti od moje reči” (Is. 66:2). Vera u Božiju reč je stvorila u čovekovoj duši drhtanje i kajanje, drhtanje od Božije reči je stvorilo vapaj za spasenjem, a vapaj za spasenjem je došao do Boga, spasitelja sveta, koji je ustao i doneo spasenje čovekovoj duši, i od nje načinio hram Boga živoga, u koji se uselio Sveti Duh, da živi u njemu. Prema tome, vera je pripravila put Svetome Duhu da dođe do čovekove duše i useli se u nju, a ne osvećenje vodice i kropljenje doma. Apostol Pavle misleći upravo na ovo pita Galate: „Samo ovo želim da saznam od vas: da li ste Duha primili na osnovu dela zakona ili na osnovu vere u ono što ste čuli? Zar ste toliko nerazumni? Počeli ste u Duhu pa zar da sada završite u telu? Da li, dakle, Onaj koji vam daje Duha … to čini zbog dela zakona ili zbog vere u ono što ste čuli? Pogledajte Avrama: 'On poverova Bogu i to mu se uračuna u pravednost'” (Gal. 3:2–6). Odgovor je sasvim jasan: Duha ste primili na osnovu vere u ono što ste čuli. Ako mislite da se Duh Sveti prima na osnovu dela zakona ili na osnovu nebiblijskih rituala, završili ste u telu i pogrešno mislite.
Kada čovek na osnovu vere u ono što je čuo o Hristu, primi Svetoga Duha, zajedno sa Svetim Duhom prima i blagodat Božiju, kao i mnoge blagoslove i duhovnu snagu. Blagodat Božija teče iz izvora ljubavi Božije koju je Sveti Duh izlio u nas kada nam je dat: „Jer se Božija ljubav već izlila u naša srca Duhom Svetim koji nam je dat” (Rim. 5:5). A izvor blagodati Božije i ljubavi Božije je Hristos: „I od punosti njegove mi svi uzesmo blagodat za blagodaću” (Jv. 1:16). Samo preko Gospoda Isusa Hrista, i samo na osnovu njegovih dela i zasluga, putem vere, mi primamo Svetoga Duha i zajedno s njim blagodat za blagodaću. Iz reči apostola Pavla izvlačimo jasan zaključak: Hristos je izvor i kanal kroz koji se blagodat Božija izlila, i izliva na nas Duhom, a ne čin svećenja vodice i kropljenje doma. Ovde Božija reč ne ostavlja mesta nikom drugom i ničem drugom; ni ritualima, ni trgovini, ni ljudskim zaslugama, ni bilo čemu drugom, osim jedinom posredniku između Boga i ljudi, Isusu Hristu. Apostol Pavle kaže: „Ali blagodat nije kao prestup. Jer ako su prestupom jednoga mnogi umrli, mnogo se obilnije izlila na mnoge blagodat Božija i dar blagodaću jednoga čoveka, Isusa Hrista. Jer, ako se posredstvom jednoga smrt zacarila, usled prestupa jednoga, mnogo će pre oni, koji primaju izobilje blagodati i dara pravednosti, carovati u životu posredstvom jednoga, Isusa Hrista” (Rim. 5:15, 17).

(d) Šta donosi zdravlje, napredak i sreću ukućanima

Knjiga Srpske slave i verski običaji kaže: „Vodica se osvećuje za zdravlje i napredak ukućana”. Na drugom mestu stoji: „Za napredak doma, za zdravlje i sreću ukućana”.[5]
Ovde je ponovo došlo do zamene. Oni su i ovde „lažju zamenili Božiju istinu” (Rim. 1:25). Očekuju zdravlje, napredak i sreću od tvorevine (od svete vodice) umesto od tvorca i njegove istine; poštuju i klanjaju se tvorevini umesto tvorcu, koji je blagosloven doveka (Rim. 1:25).
Kažu: „Sveta vodica, obzirom da je osvećena na veliki praznik, ima velika duhovna i lekovita svojstva”.[6]
Narod dolazi u crkvu s flašama i drugim manjim sudovima, uzima osvećenu vodicu i nosi je u svoje domove, a okreće leđa Bogu i njegovoj svetoj reči. Ne verujem da iz ovakvog odnosa prema Božijoj reči izvire zdravlje, napredak i sreća? Pre bi se reklo da iz ovakvog negativnog stava prema Svetom pismu a pozitivnog prema poštovanju tvorevine mogu proizaći bolest, unazađivanje i nesreća.
Gospod kaže da sreću i napredak donosi njegova reč: „Reče Gospod Isusu sinu Navinu … govoreći: neka se ne rastavlja od usta tvojih knjiga ovoga zakona, nego razmišljaj o njemu dan noć, da držiš i tvoriš sve kako je u njemu napisano; jer ćeš tada biti srećan na putevima svojim i tada ćeš napredovati” (Is. N. 1:1, 8). Kada ćeš biti srećan na putevima svojim i kada ćeš napredovati? Odgovor je: Kada se reči Svetoga pisma budu prilepile za tvoje srce, kada ih privežeš sebi na grlo, i upišeš ih na ploči srca svoga (Priče 3:2), kada ih zakopčaš sebi oko grla (Priče 6:21), kada se ne budu rastavljale od tvojih usana; kada budeš razmišljao o rečima Svetoga pisma danonoćno, da bi držao i činio sve kako je u njemu napisano, tada!Tada ćeš biti srećan na putevima svojim i tada ćeš napredovati”. Tada ćeš: „Naći milost i dobru misao pred Bogom i pred ljudima” (Priče 3:4). „To će biti zdravlje pupku tvojemu i zalevanje kostima tvojim” (Priče 3:8). „Tada ćeš ići bez brige putem svojim, i noga tvoja neće se spotaći. Kad ležeš, nećeš se plašiti, i kad počivaš, sladak će ti biti san” (Priče 3:23,24). U knjizi Dnevnika sreća je povezana isključivo s verom u proročku reč: „Verujte prorocima njegovim i bićete srećni” (2. Dn. 20:20). Dakle, sreća i napredak su plodovi koji rastu samo na onom drvetu koje svoje žile pušta niz potok Božije reči: „Ne mora se ničeg bojati kad dođe žega, na njemu uvek zelenilo ostaje. U sušnoj godini brigu ne brine, ne prestaje donositi plod” (Jer. 17:8).

Teorija o postojanju veze između sreće i napretka sa činom vodoosvećenja je obična bapska priča, koja doduše ima sličnost sa bajkom o čarobnom napitku, ali nema nikakve veze sa istinitom naukom koja izvire iz Svetoga pisma.
Ponavljam, ovde se ne radi o nesuglasici dveju tradicija (pravoslavne i protestantske), ovde se radi, kao što vidimo, o nesuglasici Svetoga pisma i pravoslavne tradicije. Postoji veoma oštra razlika između ova dva načela, koja se ne može otupiti bilo kakvim definicijama. Oštricu razlike između Božije reči i ljudskog predanja ne može niko otupiti. Razlog tome je što oštrini ove oštrice doprinosi, ne protestantska tradicija, nego sama Biblija.
Umesto da nastojimo da pomeramo oštre granice koje je postavilo samo Pismo između onoga što je Božije i onoga što je ljudsko, radije se ugledajmo na sveca koji je rekao: „Držim se puteva oštrih” (Ps. 17:4), pa držimo i verujmo da je samo ono Božija istina što otkriva i potvrđuje Sveto pismo.


[1] Ep. Nikolaj i protođakon Ljubomir Ranković: Srpske slave i verski običaji, Šabac, 2003, str. 53–54, 121.
[2] Besede, iz propovedi o plugu, Beograd, 1967, str. 113.
[3] William Gurnall: Hrišćanin u kompletnom naoružanju, 2. deo, Aranđelovac, 2005, str. 21.
[4] Ep. Nikolaj i protođakon Ljubomir Ranković, Šabac, 2003, str. 54.
[5] Ep. Nikolaj i protođakon Ljubomir Ranković, Šabac, 2003, str.
[6] Na istom mestu, str. 76.

Нема коментара:

Постави коментар