Исход Четвртог васељенског сабора није могао а да не изазове негативне реакције присталица архиепископа александријског Диоскора, којих је посебно много било међу египатским монасима. Осуда овог архиепископа је у Египту, као и у осталим упориштима монофизитства, тумачена као осуда учења које је сам Кирило заступао. Сабор у Халкидону је од стране монофизита почео да се сматра ''разбојничким'' тј. оним који је одступио од учења које је установљено у Ефесу 431. године и увео неку нову веру. Овакво уверење монофизита је било још више утврђено чињеницом да на халкидонском сабору не само што нису осуђена учења и личност Несторијевог духовног учитеља Теодора Мопсуетског, већ су на своје епископске положаје враћени и бивши заступници Несторијевог учења а противници Кирилови, Теодорит Кирски и Ива Едески. Дакле, ствар је била јасна. Халкидонски сабор је поново установио несторијанство које је било анатемисано на Трећем васељенском сабору, те се против њега и његових присталица требало борити свим расположивим средствима и тако одбранити правоверје од наново уведене јереси. Поред веома бројног египатског монаштва, покрету отпора против Халкидона придружили су се и сиријски и палестински монаси. Ево шта нам о сукобима између царске власти која је хтела да силом наметне халкидонске одредбе и народа са друге стране казују православни историчари:
''Епископи који су се враћали из Халкидона наишли су у многим местима на отпор народа. У Јерусалиму, да би патријарх Јувенал могао да уђе у свој град, била је потребна интервенција војске. У Александрији, војнике који су штитили патријарха Протерија (овога је Цариград једноставно поставио на место свргнутог Диоскора), разјарена гомила је затворила у Серапеум и живе запалила!''
После смрти цара Маркијана (457. г.), заступника одлука халкидонског сабора, на престо је сео такође присталица ''дифизитства'' цар Лав I (457 - 474. г.). Овај цар је затражио од свих епископа поновно изјашњавање о правоверности одредаба халкидонског сабора, тако да је око 1600 њих потврдило орос донесен на овом црквеном скупу. Након тога је насилно збацио са епископског положаја оне монофизитске епископе који су у међувремену заузели положаје збачених дифизита. Пристајање уз халкидонски сабор и његово одређење одржали су и наредни владари Лав II и Зенон (474 - 476. г.). Са друге стране, узурпатор власти Василиск, након што је за кратко са царског трона протерао Зенона, издао је ''Енциклику'' у којој је осудио халкидонски сабор. Овим документом, кога је потписало између 500 и 700 епископа, монофизитство је проглашено правоверним учењем, а његова последица је била уклањање дифизитских и постављање монофизитских епископа у одређеним крајевима.
Након што је после годину дана повратио власт уклонивши Василиска уз помоћ цариградског патријарха Акакија, Зенон је поново успоставио веру за коју се и раније залагао. Ипак, видевши да се монофизитство и даље шири, те да се због тога дешавају разни нереди који су представљали опасност по стабилност империје, цар Зенон је, заједно са Акакијем 482. год. издао ''Енотикон'', догматски декрет који је имао за циљ да приближи ставове монофизита и дифизита, и да постигне неку врсту уније међу њима. Међутим, уместо две стране у овом догматском сукобу, као последица доношења ''Енотикона'' настале су три. Прва је била сачињена од епископа присталица политике компромиса коју су заступали цар и цариградски патријарх, а друге две су представљали радикални елементи обе стране, који нису пристајали на компромис. Међу монофизитским патријарсима који су потписали ''Енотикон'' били су патријарх александријски Петар Монг као и патријарх антиохијски Петар Фулон. Но радикална струја монофизита се након потписивања компромиса са ''халкидонцима'' отцепила од својих патријараха и захтевала од њих да одбаце потписани ''Енотикон''. У Александрији се скупило око 30 хиљада монаха који су од свог верског поглавара захтевали да се одрекне потписаног декрета. Са друге стране, ни присталице халкидонског исповедања нису биле задовољне компромисним решењем. Запостављени александријски патријарх (тј. паралелни или супрот – патријарх) – присталица Халкидона и антимонофизит Јован Талија упутио је папи Феликсу жалбу против ''Енотикона'' и његовог духовног састављача патријарха цариградског Акакија. Папа Феликс се том пригодом ставио на чело бранилаца халкидонских одлука и 484. године, након Акакијевог одбијања да се врати ''правоверју'', прогласио збаченим и екскомуницираним цариградског патријарха. Акакије је са своје стране узвратио истом мером – свргавањем и изопштавањем папе Феликса (ова свргавања су, заправо, била без икаквог ефекта – јер су и Акакије и Феликс остали на својим патријаршијским катедрама). Из ових изопштења родио се први већи раскол између, у то време, правоверне римске цркве и јеретичке цркве истока, који је трајао 35 година (познат као Акакијевски раскол).
Наследник цара Зенона на Истоку, Анастасије, био је отворени присталица монофизитизма:
''Цар Анастасије I (491-518) је већ отворено подржавао монофизите: 496. године он је збацио патријарха Јефимија због одбијања да општи са монофизитским патријархом Александрије. Године 511. исту судбину је доживео и патријарх Македоније због наводног ''несторијанства'' – то јест због верности Халкидону, а на његово место је био постављен отворени монофизит Тимотеј. Године 512. на Антиохијску катедру Анастасије је узвео главног монофизитског богослова Севира Антиохијског, који је на Сабору у Тиру (518) тријумфално осудио Халкидон. Са сваком годином подела између православних и монофизита је постајала све дубља и непоправљивија. Истина, у Палестини и Сирији део монаха, под вођством светог Саве Освећеног, оснивача чувене Лавре у Палестини, остао је веран Православљу и није признавао монофизитску јерархију. Али главна маса Сиријаца и фактички цео Египат представљали су сигуран плен јереси.''
Са друге стране, правоверни Запад је био непоколебљив. Једино је папа Атанасије II (496-498) изражавао спремност за помирењем Западног и Источног хришћанства за време раније помињаног 35-годишњег раскола. Но, овај западни патријарх је због заступања оваквог става према источњацима (претежно монофизитима) доживљавао велику опозицију у свом окружењу, па чак и оптуживање за јерес, које је потрајало и после његове смрти. Акакијевски раскол је превазиђен тек након доласка на источни престо цара Јустина I (518-527. г.), који је, на прилично понижавајући начин морао да призна правоверност римске цркве:
''Наиме, папа Хормизд (514-523) тражио је од цара Византије да потпише као залогу ортодоксије формулу којом се признаје ортодоксија Римске цркве, као и достојанство Римске цркве – да се као једина и увек исправна сматра учитељицом целог хришћанства.''
Доласком на власт Јустина I и наново успостављеним општењем Рима и Цариграда, проглашено је поновно збацивање монофизитских епископа са својих катедри и постављање присталица халкидонског исповедања.
Но, иако смо у претходном прегледу историје Цркве (који се односи на Васељенске саборе) увидели да су византијски цареви у много чему доприносили превагама једне теолошке струје над другом, у зависности од сопственог опредељења, владар који се засигурно највише уплитао у решавање теолошких спорова био је Јустинов сестрић, Јустинијан I (527-565. г.):
''Према изузетно прецизној констатацији Г. Острогорског, хришћанска црква у Јустинијановој личности нашла је ревносног браниоца, али и господара. Отуд и његова бројна уплитања у црквене проблеме, па је нормално да Јустинијанова политика ''представља врхунац царског утицаја на црквени живот''.''
Захваљујући пракси која је, према уверењу Александра Шмемана, проистекла из чисто незнабожачке теорије о ''симфонији'' Цркве и државе , при чему све што се дешава у Цркви мора да служи ''ради добра и крепости и благостања Царства као последње и апсолутне вредности'' , хришћанско царство се под Јустинијаном вратило древном паганском апсолутизму и затирању свега што припада другачијим религијским схватањима. У првим годинама његове владавине, он се најпре окомио на уништавање и последњих остатака нехришћанских култура:
''Строге мере су се сручиле на разноразне јеретичке секте, остатке старих подела и спорова. Још одређеније је одлучио Јустинијан да рашчисти са паганством и његовом тврђавом – Атинским универзитетом, који је управо био овенчан славом последњег од великих паганских философа – Прокла. Године 529. Универзитет је био затворен и замењен првим хришћанским универзитетом у Цариграду. У престоници и у Малој Азији почела је кампања масовних обраћења. Преостали малобројни пагани морали су да се коначно повуку у илегалност.''
Након свога обрачуна са незнабошцима, Јустинијан, као присталица теолошке струје која је заступала халкидонско вероисповедање, настојао је да оружаном силом доведе до смене монофизитских епископа и на њихово место доведе ''халкидонце''. Ипак, након што је увидео да насиље не даје жељене резултате цар се окренуо политици компромиса и покушао у више наврата (531. и 533. год.) да организује ''сусрете помирења'' односно теолошка усаглашавања између православних (односно дифизита) и монофизита. Ипак, и ово последње без значајнијих резултата. Неколико година касније, за време којих је монофизитизам ухватио корене и у самој престоници (захваљујући како царевом помирљивом ставу тако и његовој супрузи Теодори која је била тајна монофизиткиња), на трон цариградског патријарха се успео монофизитски епископ Антим (536. г.). Но, исте те године, неким послом (не богословским) у Цариград је пристигао и римски папа Агапит који је у патријарху Антиму препознао монофизиту и допринео његовом свргавању. Потом је, папином руком, на престо цариградског патријарха узведен његов истомишљеник, дифизит Мина. Након постављања Мине за патријарха, император је поново променио верски курс и наново започео насилна збацивања и прогон монофизита:
''Едиктом из 536. године монофизитство је још једном свечано осуђено, књиге Севира Антиохијског повучене из оптицаја, улаз у престоницу забрањен је јеретицима. Цар се одлучује чак и на ризичнији корак: после више година готово званичног признавања монофизитске јерархије у Египту, тамо се сад упућује православни Епископ, са неограниченим пуномоћјима. По читавој земљи се поново шири талас терора...''
Но, и поред свег царевог настојања да силом наметне Халкидон у одређеним областима постављањем епископа дифизита, широм Истока постојала је и ''паралелна јерархија'' (састављена од епископа и свештеника) коју су у тајности постављали прогоњени монофизитски великодостојници.
Црква је доживела расцеп који је прати и није решен све до данашњих дана.
- Спор о Оригеновој ортодоксији и Три поглавља
У исто време када се одигравао велики спор између монофизита и дифизита што се тиче исправности њиховог учења о броју природа у Христу, поведен је још један – који се нарочито оштро испољио међу монасима у Палестини, који су били насељени у старој и новој лаври у близини Јерусалима. Радило се о расправи у вези Оригена , којег су неки поштовали као правоверног, а други га, пак, сматрали јеретиком. За живота св. Саве Освећеног (умро 531. год.), који је био оснивач обе лавре, сукоби између супротстављених монашких струја нису долазили до великог изражаја, али су се након његове смрти монаси – монофизити (који су заступали Оригеново учење), становници старе лавре, сукобили са антиоригеновцима, и у том сукобу у потпуности разорили нову лавру. Оваква слобода коју су монофизити – оригеновци имали а што се тиче сукобљавања са својим неистомишљеницима, налазила је свој темељ у томе што су на својој страни имали царицу Теодору, а такође и двојицу угледних и поштованих верских првака, Теодора Аскиду епископа Кесарије кападокијске и Домитијана, митрополита анкирског. Но, ипак, након ових нереда у Палестини које су изазвали монофизити – оригенисти, припадници супротстављене струје дифизита оптужили су цара због његовог толерисања ових дешавања, сматрајући га привржеником јеретичких учења. На наговор цариградског патријарха Мине, антиохијског патријарха Јефрема и папског изасланика (апокрисијара) Пелагија, Јустинијан је 543. године издао едикт у коме је осудио Оригеново учење као јеретичко. Ипак, ова осуда оригенизма (тј. монофизитских верских уверења) није проистекла из цареве жеље да се обрачуна са монофизитима (јер је његов крајњи циљ био помирење две завађене струје) већ да тиме ''ућутка'' дифизите који би требали да сматрају да им је поменутим едиктом учињена велика услуга. Наравно, оваквим расплетом ситуације монофизити нису били ни мало задовољни. Напротив, један од царевих пријатеља, којег је он лично поставио на место еп. Кесарије кападокијске, Теодор Аскида, смислио је план којим би издејствовао поновну осуду неких давно преминулих несторијанаца које је оправдао Четврти васељенски сабор у Халкидону. На овај начин покушао је да оспори правоваљаност и осталих одлука донешених на овом сабору. Предлагао је осуду тзв. ''Три тачке'' или ''Три поглавља'' која су по њему и осталим монофизитима била спорна:
''Те три тачке или поглавља или ''главе'' беху: 1.) списи Теодорита Кирског против Кирила Великог и против ефеског сабора, 2.) писмо Иве Едеског такође против Кирила и против ефеског сабора перзијском епископу Марису и 3.) личност и списи Теодора Мопсуестијског. Сви поменути списи и личност, т.ј. лично расположење, мишљење Теодора Мопсуестијског је несторијевско, говораше Аскида, и будући да их халкидонски сабор није осудио, него је шта више Теодорита и Иву поставио опет на њихове епископије, као православне и примио их у своје крило, то монофизити халкидонски сабор сматрају за несторијевски, и зато треба учинити оно, што је халкидонски сабор пропустио, наиме треба осудити те три тачке или главе или поглавља. (...) Теодору Аскиди пође већ идуће године (544.) за руком, да изради код цара нов богословски едикт, који је осудио речена три поглавља.''
И тако, док осуда оригенизма није изазвала никакве озбиљније реакције, овај царев едикт је довео до нових сукоба и поделе у оквиру Цркве. Пошто се цар најпре обратио цариградском патријарху, било је логично да он први потпише царев указ. Након одређеног премишљања, бојећи се да чином осуде тројице покојних антиохијских богослова који су умрли у миру са Црквом – те које је оправдао халкидонски сабор, не сагреши према поменутом сабору, патријарх Мина је потписао указ. Додуше, уз ограду да ће, уколико указ не потпише и римски папа, повући свој потпис. На исти начин су поступили и остали источни патријарси.
И, док су источни епископи, један по један, пристајали на осуду ''три поглавља'', на Западу је указ прихваћен веома лоше. Против едикта су отворено протествовали римски представник у Цариграду (који је позвао на прекид општења са патријархом Мином) као и афрички епископи. На исти начин реаговао је и римски папа, као и епископи у другим западним местима. Но, цар је желео да Запад задобије за себе на тај начин што ће најпре утицати на римског патријарха. Папа је 547. год. позван у Цариград, и приликом његовог пристизања указане су му све почасти. Ипак, он није одмах променио своје мишљење. Најпре је, по пристизању у ''Нови Рим'', осудио и изопштио патријарха Мину и остале потписнике, због њиховог пристајања на осуду ''Три поглавља'' и самим тиме (како се мислило на Западу) осуде халкидонског сабора. Патријарх Мина је узвратио истом мером – прекидањем општења са папом Вигилијем. Ипак, три године након доношења указа против ''Три поглавља'', и годину дана након папиног доласка у Цариград, Јустинијан успева да га наговори да потпише указ. Том приликом Вигилије је, потпуно супротно ранијем ставу, донео и нарочити документ назван ''Judicatum'' којим је потврдио ваљаност царевог указа. Међутим, људи из непосредне папине пратње, од којих је један био и његов синовац, подигли су опозицију против свог патријарха, осуђујући га да се ставио на страну противника халкидонских одлука. Како се глас о папином пристајању на царски указ ширио по Западу, тако је нарастало и незадовољство међу тамошњим епископима:
''Познати афрички богослов Факунд Хермијански је објавио књигу У одбрану Три Главе, која је изазвала сензацију. Сабори су се један за другим изјашњавали против осуде, а у Африци су дошли до тога да званично изложе црквеној екскомуникацији самога папу.''
Након овакве реакције Запада, папа је, увидевши да је донео погрешну одлуку потписујући указ, затражио од цара да му врати Judicatum и сазове Васељенски сабор ради решавања спорних питања о ''Три поглавља''. Цар је позитивно одговорио на папину молбу, али је истом приликом (551. год.) издао нови указ који је потврђивао одредбе ранијег. Папа Вигилије је, идући из крајности у крајност, сада осудио царев нови едикт и подвргао екскомуникацији (изопштењу из Цркве) сваког ко би прихватио његове богословске прогласе – пре него што их потврди нови свеопшти сабор. Пошто је издао овај проглас, папа је побегао у храм светога Петра у Цариграду бојећи се императорове освете – сматрајући да ће у цркви, као светоме месту, бити заштићен. Очигледно је да је добро сагледао опасност, јер се недуго затим одиграо следећи догађај:
''По наређењу Јустинијановом, у храм је упала полиција у намери да ухапси папу. Овај се супротстављао са толиком снагом да су се стубови изнад олтара срушили и умало га нису усмртили. Гомила која се окупила почела је бучно да негодује и полиција је морала да се повуче, не обавивши посао.''
У наредним годинама, током припрема терена за одржавање новог сабора, Јустинијан је отпочео прогон оних епископа који су му се супротстављали и постављао на њихова места оне са којима је делио исте теолошке погледе. На овај начин желео је да осигура саборску већину која би изгласала одлуке које су биле њему по вољи:
''Припрему сабора Јустинијан је схватао на свој начин. У Африци, на пример, где је супротстављање едикту било нарочито јако, по наређењу Царевом, били су похапшени главни Епископи, укључујући и картагинског Архиепископа, и замењени другима. Али и поред свега, исход Сабора био је неизвестан.''
Сабор је сазван 553. године у Цариграду, и окупио је 164 епископа. Већина њих је била са Истока, док западњаци, сем неколицине, углавном нису дошли – због бојазни да ће бити прегласани. Папа Вигилије, који се у то време налазио у Цариграду није желео да присуствује саборским заседањима, иако су му у више наврата уручивани позиви од стране високих црквених делегација. Уместо тога, изјавио је да ће се сабору обратити писмено и на тај начин саопштити своје ставове о спорном питању ''Три поглавља''. Ипак, иако је своје писмено изјашњење послао, оно није стигло до окупљених епископа. Цар Јустинијан и његови чиновници заменили су ово последње папино писмо (у коме се изјаснио против осуде тројице покојних богослова) оним из ранијег периода у коме је Вигилије изразио став о исправности њихове осуде. Као последица ове, наводне, папине недоследности и сталног мењања мишљења по питању ваљаности осуде ''Три поглавља'', име римског патријарха је искључено из диптиха и није се више смело помињати на литургијама. Сабор је, са друге стране, осудио личност и дела Теодора Мопсуетског и прогласио га јеретиком, и осудио појединачна дела Теодорита Кирског и Иве едеског. Сабор је, такође, осудио и Оригена и његово учење. Јустинијан је потврдио све саборске одлуке. Такође, тражио је и од папе Вигилија да учини исто. Међутим, због одбијања овог царевог захтева, римски патријарх је протеран у изгнанство. Након шест месеци, испољавајући још једанпут свој колебљиви карактер, папа се предомислио и издао нови спис у коме је рекао ''да после зрелог размишљања о ствари повлачи своје мишљење, прикључује се одлукама сабора, и екскомуницира сваког, ко не осуди три поглавља.''
Одлуке овог Васељенског сабора прихватио је и Вигилијев наследник Пелагије, бивши веома љути противник осуде ''Три поглавља''. Но ипак, на Западу нису сви тако лако прихватили саборске одлуке. Противљење је било велико у Африци, Галији, северној Италији, Венету и Истри. Епископи из неких од ових области су због поменутих разлога одбили сваку сарадњу и са Римом и са Цариградом, и основали нов патријархат:
''Епископат Венета остао је у том уверењу све до понтификата папе Бонифација III (607), а Истра и до папе Сергија I (687-701). Ови епископати – не прихватајући ауторитет ни патријараха ни папа, поставили су свог црквеног вођу у личности аквилејског (Оглајског) архиепископа, који је преместио своју резиденцију у Град (Grade), недалеко од Аквилеје / Оглаја. Поред формирања ове нове резиденције, користећи се насталом ситуацијом, произвели су свог дотадашњег архиепископа у титулисаног патријарха. Тако је настао у административном устројству Цркве, нов патријархат, аквилејски.''
Успомену на Пети васељенски сабор Православна црква обавља 25. јуна.
Нема коментара:
Постави коментар