Пре почетка разматрања историјских прилика које су директно утицале на сазивање а потом и одржавање Седмог васељенског сабора на коме је и званично потврђена исправност до тада већ вишевековне праксе иконосликања и иконопоштовања, желим да се укратко подсетимо историјских чињеница које смо изнели у поглављу ''Поштовање светих икона''. Као што смо раније говорили, ове чињенице се односе на сам почетак хришћанске ере и начин увођења праксе иконосликарства у живот Цркве првих векова.
Наиме, као што је познато, припадници еванђеоских цркава одбијају да верују у правоваљаност и библијску заснованост праксе која се више од једног миленијума спроводи у традиционалном хришћанству Истока и Запада – а односи се на сачињавање и поштовање ликовних изображења светих људи из прошлости. Еванђеоски хришћани, који за своје једино мерило вере признају само и искључиво Свето писмо сматрају да поседују снажне аргументе који иду у прилог њиховом вероисповедању. У овом делу поглавља о Васељенским саборима утврдићемо да ли је овакво уверење еванђеоских хришћана заиста историјски утемељено.
У малочас поменутом посебном поглављу о иконама изнео сам јасне историјске чињенице које признају и познати православни историчари, а које гласе да иконе, односно религиозне слике нису постојале у апостолско доба, односно до краја првог века нове ере.[1] Такође, сазнали смо да је тек крајем II и у III веку у Цркви почело да се уводи осликавање унутрашњости просторија црквених окупљања, али и то искључиво као средство за духовну поуку – те да притом уопште није било иконосликарства каквог данас познајемо. То су биле симболичне слике које су служиле искључиво за духовну поуку - у виду Нојеве барке, пастира са овцама, чокота и лозе и других које су служиле за дочаравање дубљих духовних истина. Јевсевије Поповић износи историјске податке да је даљи развој сачињавања религиозних слика текао под директним утицајем незнабожачке наклоности према иконосликарству – јер је и само паганство било пуно религиозних слика и представљало ''природни стари завет за хришћанско иконосликарство''.[2] Наравно, утврдили смо да се изображења (овога пута не само симболичка) појединих библијских личности и иконе светитеља почињу да појављују тек почетком IV века и касније, а да се поштовање икона слично ономе које се данас практикује развија тек у V и VI столећу. То се, дакле, десило више векова после смрти Христових апостола – кроз које је, још у њихово време, Бог утврдио веру ''једном заувек предану светима''. У складу са претходно утврђеном истином, није било могуће ништа друго ни очекивати, до оно што се у прва четири века и дешавало – а то је противљење већине црквених ауторитета сачињавању религиозних слика и њиховом поштовању. Наравно, пошто је поштовање ликовних изображења у Цркви настало под утицајем незнабоштва, ништа не чуди ни даљи напредак у истом смеру – а то је прихватање неоплатонистичке филозофске мисли и њено присаједињење идејама иконопоштовања. У ранијем поглављу о иконама, навели смо текст Ernsta Benza у коме је овај признати аутор и познавалац Православља устврдио да је идеја о поштовању и поклоњењу пред иконом – које се потом преносе на прволик, преузета из неоплатонизма.[3]
Са обзиром на постојање обиља доказа о томе да иконопоштовање није представљало део учења Господа Исуса Христа и његових апостола са једне, и чињеница да је ова пракса поникла и развила се уз помоћ нехришћанских религија и филозофских праваца, било је за очекивати да се у одређеном историјском тренутку у Цркви појави покрет тзв. ''иконобораца'' односно противника праксе која се већ одавно била укоренила. Овај покрет је био сачињен од припадника црквеног сталежа, односно, како каже Флоровски[4], многих учених епископа источних цркава који су против икона развили веома снажну теолошку мисао – којој ни најбољи и најумнији иконопоштоваоци нису могли да се супротставе.
- Аргументи источних епископа против иконопоштовања
Иако су сви радови противника икона касније уништени од стране иконопоштовалаца[5], који су однели победу првенствено захваљујући политичким приликама у Византијском царству, њихове аргументе против икона можемо делимично да пронађено у литератури њихових прогонитеља. Судећи према свему ономе што смо као чињенице изнели малочас, покрет који је настао међу источним епископима, а који се односио на испољавање става против иконосликарства и иконопоштовања, своје извориште налазио је у великом раскораку између библијског откривења и ставова раних црквених отаца према иконама са једне стране, а са друге у веома приметном утицају незнабоштва – како на само иконосликање тако и на теолошка објашњења и оправдавања ове праксе. Иако је изразио мишљење да ни до данас није познато шта је била ''упоришна тачка иконоборачких гледишта, нити знамо стварну перспективу тих гледишта''[6], а из првенственог разлога непостојања њихове писане оставштине, Флоровски је признао да се највероватније радило о реакцији на утицај који је на хришћанско веровање вршила грчка култура[7]. Пишући о изворима на које су се позивали противници икона, желећи да њима оправдају свој став, Флоровски даље износи :
''Почећемо са конкретним питањем: у чему се састојала главна снага иконобораца? Она је била у позивању на старину што је, по свему судећи, представљало њихово најјаче оружје, како за напад, тако и за самоодбрану. То је било двоструко позивање: на Свето писмо и на Предање. У савременим тумачењима иконоклазма обично се даје предност њиховим доказима из Светог писма. Позивање иконобораца на св. Оце је у великој мери занемарено. Савременим историчарима је то изгледало мање битним и убедљивим. Међутим, у VIII и IX веку патристички докази су имали велику тежину.''[8]
На овом месту желим да изнесем да је веома битно да у овој студији разлучимо, са једне стране, богословски спор између иконопоштовалаца и њихових неистомишљеника (те да на крају закључимо која је страна у том спору изашла као победничка), а са друге сагледамо какав је био утицај овог сукоба на прилике у тадашњем Византијском царству. Размотрићемо и историјски сплет околности који је на самом крају довео до проглашења иконопоштовања као законите и богоугодне црквене праксе.
Што се тиче аргумената противника икона, који су се односили на изобразивост лика Исуса Христа (што је заправо била и централна тема спора), Сергиј Булгаков казује да је проф. И. А. Андрејев био у праву када је рекао ''да су докази иконоборства били одабрани мајсторски и што се тиче тачности израза, доследности, јасности и снаге нису остављали да се пожели ништа боље за иконоборце.''[9] Епископи који су заступали став да је немогуће осликавање Христа на икони чинили су то из разлога што су веровали да се на њој може представити само обличје Исусовог човечанског лика (људске природе) али никако и божанске – која је неописива материјалним средствима (цртежом и бојама):
''Основна мисао иконобораца управо се и састоји у томе да, према православном разумевању богооваплоћења, Христос као Богочовек, није изобразив: Његово Божанство није описано (1. Јован. 4, 12), а човештво ако је и описиво, само оно не даје изображење Христа. Ако изображење човечанске плоти Христове узимамо за лик самога Христа, онда допуштамо једно од двога: или да плот може да буде одвојива од Божанства и у тој одвојености изобразива, или да је Божанство нераздељено сливено са плоти, тако да се у изображењу плоти изображава и Бог.''[10]
Због напред наведених разлога, иконоборци су заступнике иконосликарства који су практиковали поштовање Христа изображеног на икони, сматрали присталицама одавно осуђених јереси – несторијанства и монофизитства (које су у својој догматици поседовале погрешно учење о Христу и његовој богочовечанској природи (раздељеност односно сливање двеју природа у Христу)). Противници икона међу епископима имали су великог утицаја на тадашњег византијског цара Лава III Исавријанца (владао од 717. - 741. год.). Овај цар је најпре 726. године донео наредбу да се све иконе у црквама подигну на већу висину, да им се народ не би могао да клања нити да их целива, а потом је 730. г. након појављивања негодовања од стране иконопоштовалаца на ову његову уредбу, објавио још оштрији указ којим је наређено потпуно избацивање икона из цркава и њихово уништавање. Овакви цареви укази изазвали су побуну дела народа који је по својој дотадашњој навици практиковао иконопоштовање[11], тако да је разуларена гомила иконопоштовалаца у Цариграду једном приликом убила а потом и раскидала на парчад војника који је имао наређење да уклони икону која се налазила над једном од капија царског двора.[12] Главни браниоци икона су у том периоду били монаси, међу којима је био најпознатији Јован из Дамаска (св. Јован Дамаскин), који се и до данас у Православљу сматра једним од највећих теолога иконе свих времена.
Главна поставка на којој су браниоци икона (између осталих у цариградски патријарх Герман, римски папа Григорије и Јован Дамаскин) у времену пре Седмог васељенског сабора темељили оправданост њиховог сачињавања и поштовања била је чињеница реалног оваплоћења Бога Логоса – чиме је сам Бог постао видљив у особи Исуса Христа. Ево шта Шмеман пише о Јовану Дамаскину тј. о томе на који је начин он објашњавао могућност иконосликарства:
''Када је Бесплотни који нема форму ни количину ни величину, неупоредив због превасходства своје природе, суштаствујући у лику Божијем – када је Он примио обличје слуге и смирио се у њему, унижавајући своје биће до количине и величине, и оденуо се у телесни лик, онда Га и ти цртај на дасци, и изложи га ради сагледања Онога који је дозволио да Га виде.''[13]
- Први сабор о иконопоштовању 754. године
Ипак, и поред напора Јована Дамаскина и његових истомишљеника – истоверујућих иконопоштовалаца, за време владавине Лавовог наследника, цара Константина V, кога су поштоваоци икона прозвали ''Копроним'' (што значи - ''ђубре'') вероватно због тога што је и сам писао списе против икона, одржан је први велики црквени сабор који је одлучивао о исправности праксе поштовања икона. Овај сабор отпочео је у Хијереји на царском двору, а завршио свој рад у Влахеринској цркви у Цариграду, окупивши 348 црквених отаца[14]. Под председавањем ефеског епископа Теодосија окупљени епископи једногласно су осудили поштовање икона у сваком његовом виду. Ова осуда се, као што смо и раније поменули, базирала на ставу да иконопоштоваоци осликавањем Христа на икони осликавају само његову људску природу али не и божанску. Стога, због раздељивања двеју нераздељивих и несливених природа у Христу – иконосликари и поштоваоци икона упали су у вишеструку христолошку јерес коју је требало осудити. Ево како гласе анатематизми који су изгласани на овом сабору, а који сажимају богословску аргументацију противника икона:
''1. Ономе ко се дрзнуо да божански лик Речи која се учовечила изображава бојама, томе анатема. 2. Ономе ко се дрзнуо да неизобразиву суштину и ипостас Речи, ради њенога учовечења, изображава у човеколиким формама и који неће да схвати да је и након оваплоћења Реч неизобразива, анатема. 3. Ономе ко се дрзнуо да црта на лику ипостасно сједињење двеју природа и да почне да то изображење назива Христом и да, на тај начин, меша две природе, анатема. 4. Ономе ко пожели да изображава плот Христову, која се сјединила са лицем Речи Божије, раздељено и одвојено од саме Речи, анатема. 5. Ономе ко јединог Христа раздељује на два лица и ко пожели да Онога ко је рођен од Деве црта одвојено и, према томе, прихвата само релативно сједињење природа и стога прихвата изобразивост Њега на икони, као некога ко има посебну ипостас, посуђену од Деве, анатема. 6. Ономе ко плот Христа, која се обожила кроз њено сједињење са Речју, изображава и на тај начин је раздељује од Божанства, анатема. 7. Ономе ко Бога Реч, стога што је Он на себе примио ропски лик, буде изображавао тварним бојама, као да је Он био обичан човек, и ко га буде одвајао од нераздељивог од Њега Божанства, уводећи на тај начин четворичност у Св. Тројицу, томе анатема. 8. Ономе ко ликове светих буде изображавао тварним бојама на неодушеним иконама, које заправо не доносе никакве користи јер је та мисао (о поклоњењу иконама) лажна и потекла је од ђавола, и ко и на самом себи не буде одражавао њихове врлине, те живе ликове, томе анатема.''[15]
У периоду након великог црквеног сабора на коме је осуђено иконопоштовање и анатемисани браниоци икона, па све до смрти цара Константина Копронима, трајало је прогонство оних који су се противили одлукама сабора и царским забранама. Навешћу само кратки текст Јевсевија Поповића о Константиновом односу према монасима – иконофилима:
''Клир је напустио борбу, и само мало њих је и даље водило борбу за поштовање икона, али ове зато гонише на све могуће начине. На челу ових последњих стајаху особито монаси, који се јако опираху закључцима сабора из 754. и насиљима царевим, због чега их и злостављаху на све могуће начине. Некима су очи ископане, уши и нос одрезани, руке одсечене, брада катраном намазана и запаљена. Другима су пробијали главу иконама. Константин је чак хтео истребити монаштво, и заповедио је монасима да се жене, дао их је упарене са женама терати улицама Цариграда. Њихови манастири су претворени или у касарне или у штале.''[16]
Након смрти Копронима (775. год.), чинило се да је иконопоштовање готово у потпуности сузбијено, јер се у јавности није испољавало. Међутим, када је његов син Лав IV Казар након неколико година своје владавине под јастуком своје жене Ирине пронашао иконе, спровео је истрагу која је показала да и на царском двору још увек има тајних поштовалаца икона. Након њиховог откривања, цар Лав IV је убрзо умро под тајанственим околностима, а Јевсевије Поповић пише да је можда и отрован (вероватно од стране својих противника – иконопоштовалаца). После његове смрти, на престо се попео његов син Константин VI Порфирогенит који је у то бреме био још увек малолетан, тако да је регентство односно управљање царством преузела његова мајка, царица Ирина – осведочени поштовалац икона. Дошавши на власт, она је већину епископских катедри, које су држали епископи противници икона предала иконопоштоваоцима[17] и дошла на идеју да сазове нови црквени сабор – на коме би се већински окупили епископи иконофили и на тај начин поништили одлуке сабора из 754. године. Да би спровела свој план у дело, на упражњено место цариградског патријарха 784. године постављен је тадашњи дворски чиновник, царичин секретар Тарасије. Он је био прилагодљив човек (рекло би се: човек којем одговара свака власт), који је за време најјачег прогона икона на двору Константина Копронима изградио блиставу државничку каријеру. Овога пута, он, који је раније (највероватније) и сам спроводио прогоне иконопоштовалаца и уништавање икона (будући да је био службеник Копронимовог двора), сада је пристао да буде патријарх – иако за његов избор није било ни једног ваљаног аргумента. Прво, уопште није припадао вишем свештенству (није био један од епископа) већ је био лаик, а са друге стране постојала је и забрана тзв. 80. канона светих апостола као и 2. канона Првог васељенског сабора, који су одредили да се световна лица не смеју на брзину постављати на епископске позиције.
ЗАСЕДАЊЕ СЕДМОГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА
Ипак, под покровитељством царице Ирине и патријарха Тарасија почеле су припреме за одржавање новог великог црквеног сабора. Позиви су разаслати на све стране, а међу осталима и римском папи Адријану. Најпре је било планирано да сабор почне у лето 786. године, али је због неких нереда у Цариграду одложен за јесен наредне године. Поред епископа, на сабор су дошли и представници оних патријараха који или нису желели или нису могли да се појаве на њему (попут папе Адријана али и патријараха Александрије, Антиохије и Јерусалима).
Поштоваоци икона су, као што смо раније споменули, основни аргумент за исправност иконосликарства и иконопоштовања изводили из чињенице Христовог оваплоћења, те су сагласно томе сматрали да они који не поштују Христову икону, односно Христа представљеног на икони заправо не верују у истину Божијег утеловљења (богооваплоћења):
''Главни аргумент ових апологета, који су они стално понављали, састоји се у томе да ако се Христос истински учовечио, онда је Он и изобразив, а његово изображење је достојно поклоњења; ко, пак, одбацује изобразивост Христа, а уједно и поштовање Његове иконе, тај одбацује и богооваплоћење, западајући у докетизам или у друге христолошке јереси.''[18]
Из тога разлога је на сабору у Никеји (односно Седмом васељенском сабору) посебно посвећена пажња потврђивању управо те истине (коју су, додуше, у потпуности заступали и противници икона), као и тврдњи да се поштовањем икона исказује поштовање прволиковима (дакле, не икони самој по себи већ особама које су на иконама представљене). Догмат који је био изгласан на овом Васељенском сабору гласио је овако:
''Ми одређујемо да се свете и часне иконе постављају ради поклоњења баш онако како се постављају изображења Часног и Животворног Крста, биле оне начињене од боја, или коцкица мозаика, или од каквог другог материјала, само ако су направљене на одговарајући начин, биле оне у св. црквама Божијим, на свештеним сасудима или одеждама, на зидовима или на дашчицама, или у домовима или поред путева, биле то иконе Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, или Непорочне Владичице наше Свете Богородице, или часних Анђела и свих светих и праведних људи. Што чешће уз помоћ икона они постају предмет нашег созерцања, то ће се они који гледају на те иконе више покретати на подражавање самих Оригинала, задобијаће више љубави према њима и добијати већи подстицај да их целивају, да им одају поштовање и поклоњење, но никако не и истинско служење, које по вери нашој приличи једино Божанској природи. Они који гледају на ове иконе бивају подстакнути да им приносе тамјан и да пале свеће у њихову част, како се то чинило и у старини, јер част која се одаје икони (лику) односи се на њен Оригинал (прволик), и ко се поклања икони, поклања се ипостаси онога ко је на њој изображен''.[19]
Ипак, било би изнад свега интересантно да детаљно размотримо аргументацију иконопоштовалаца и испитамо да ли су они и заиста однели догматско - богословску победу над иконоборством?! То да су однели победу на политичком плану – то је без сваке сумње, јер су историјске прилике биле на њиховој страни, утеловљене у двема царицама – Ирини и касније Теодори. Али, да ли су иконопоштоваоци заиста однели и богословску победу? Да ли је њихово тумачење исправности иконопоштовања заиста у свему у складу са Божијим вечним промислом и Његовом светом вољом? На ова питања потражићемо одговор на страницама које следе.
- Догађаји након одржавања сабора
Најпре би било веома важно да истакнемо да је догмат о иконопоштовању у Никеји потписало 307 присутних епископа[20], што значи да су одлуке цариградског сабора из 754. године, на коме је било присутно 348 епископа, обеснажене мањим црквеним сабором. Но, без обзира на то, политичке прилике су биле такве да су власт у византијском царству сада држали иконопоштоваоци. Стога је и победа била њихова. Барем у току наредне две и по деценије. Међутим, после смрти царице Ирине (802. године) као и њених наследника, царева Никифора I (802. - 811. г.) и Михаила Рангава (811. - 813. г.) на престо је дошао Лав V Јерменин, који је од патријарха Никифора[21] тражио да поново уклони иконе из јавног црквеног живота. Пошто се Никифор успротивио, цар га је 815. године прогнао а на његово место поставио другог – Теодота Каситераса који се покорио жељама императора. Исте године одржан је и нови црквени сабор, на коме је поново осуђено иконопоштовање, и потврђени закључци из 754. године. Наследник Лава Јерменина, Михаило II (820. - 829. г.) био је нешто попустљивији и дозволио је приватно поштовање икона, али се његов син Теофил II (829. - 842. г.) определио за оштрији курс и поново прописао казне за иконопоштоваоце. Но, на крају се поновио сценарио из периода пола века раније. Након смрти Теофила II, власт је преузела његова жена Теодора (842. - 856. г.), уместо малолетног наследника Теофила III. Она је укинула борбу против икона и иконопоштовању поново подарила пуну слободу. Убрзо је смењен и цариградски патријарх Јован VII Леканомантис који је био противник икона, а на његово место постављен иконофил Методије. Многе епископске столице које су заузимали противници икона поново су упражњене, а на њихова места постављени иконопоштоваоци. Ускоро је, исте 842. године, сазван нови цариградски сабор на коме су потврђене одлуке никејског сабора из 787. год. и проглашена победа над непријатељима икона. Успомена на овај сабор обележава се као ''Недеља Православља'' и то сваке године у првој седмици ускршњег поста.
Оно што би било још интересантно да се напомене, при самом крају овог историјског прегледа чињеница везаних за званично проглашење победе иконопоштовања, јесте да нису ни сви ''удаљенији делови'' хришћанске Цркве у VIII и IX столећу одмах прихватили закључке никејског сабора из 787. године. Наиме, делови Цркве на Западу су након окончања никејског сабора, пошто су његови закључци тамо стигли преко папе Адријана, реаговали прилично негативно. Ево каква се реакција збила у Франачкој, када су њен владар и епископи сазнали за саборске одлуке:
''Закључци седмог васељенског сабора наиме дођу преко папе Адријана I. у рђаву преводу у Франачку Државу, и ту се не свидеше ни Карлу Великом, који је био увређен, што је васељенски сабор одржан без његова одобрења, ни његовим епископима и богословима, којима су иконе дотле важиле само као средства за поуку и као украси, а не и као предмети поштовања, тако да је Карло Велики 790. под својим именом дао саставити супротспис, познат под називом Quattuor libri Carolini, Четири Карлове књиге, у ком се разлагало, да иконе не треба уклонити, али их не треба ни поштовати, јер поштовање приличи само крсту, светим сасудима, Јеванђелију и реликвијама. И франачки епископат се на синоду у Франкфурту 794. изјаснио против закључака седмог васељенског сабора, устајући против иконоклазма, али и поштовања икона...(...) Папа Адријан I. је покушао додуше, да одврати Франке од њихова мишљења, али и поред тога противљење закључцима седмог васељенског сабора одржало се још и у 1. половини IX столећа, и за време Луја Побожног (814. – 840.) сабор у Паризу 825. изјаснио се опет против поштовања икона.''[22]
Све у свему, иконопоштовање је у традиционалном хришћанству Истока и Запада званично утврђено на саборима у VIII и IX столећу, а његова догматика наставила да се развија и добија нове занимљиве моменте. У следећем делу овога поглавља упознаћемо се са квалитетом одбране иконопоштовања коју су заступали св. Теодор Студит и патријарх Никифор Исповедник. Упознаћемо се са њиховим неуспехом да се супротставе теолошким ставовима противника икона, као и са неким новим учењима која су настала вековима након одржавања Седмог васељенског сабора. Уверићемо се да су ова православна учења чак, што је парадоксално само по себи, супротстављена идејама и ставовима које су заступали браниоци икона из времена пре и после поменутог сабора.
- Неуспела одбрана учења о иконама током бурног периода VIII и IX столећа
Већ раније смо се упознали са изјавама појединих православних богослова да је теолошка промишљеност противника икона у периоду око Седмог васељенског сабора била на веома високом нивоу – те да су се поштоваоци икона једва сналазили приликом дебатовања са њима. Основна примедба иконобораца, када се радило о Христовој икони, била је неописивост Његовог божанства материјалним елементима. Једноставније речено, изображавање Христа на икони (слици) у виду човека била би много природнија људима који не верују у Његово божанство – те га у складу са тиме сматрају само обичном земаљском особом. Но, сматрали су учени епископи – противници икона, ако неко већ верује у божанство Христово, онда нипошто не би смео да његову богочовечанску природу осликава и на тај начин је представља у обличју (телесним очима видљивог) људског тела. Ево како је гласио основни аргумент иконобораца, на који ни најумнији богослови иконопоштовања нису – ни после више деценија промишљања – могли смислено да одговоре:
''Основни аргумент иконобораца, који раскрива апорију иконопоштовања, може се приказати у облику следеће схеме:
А) Теолошки аргумент: без-образност божанства, а тиме и Његова неописивост и невидљивост. ''Бога нико није видео никад'' (Јован 1, 18). По (свом) Божанству Христос нема лика – велика премиса – pr. maior.
Б) Христолошки аргумент: при нераздељености и несливености природа у Христу (Халкидонски догмат), изображење плоти Његове ни у ком смислу се не појављује заједно са тим као изображење његовог Божанства и стога није икона Христова – мала премиса – pr. minor.
Закључак: Икона Христа садржи троструку теолошко – тринитарно – христолошку јерес (изобразивост неизобразивог Бога, учетворење Св. Тројице и негирање Халкидонског догмата.''[23]
Православни аутор Сергиј Булгаков детаљно разматрајући проблематику која је тема овог поглавља и сам је признао да су аргументи иконопоштовалаца били веома слаби – те да су заправо потврђивали основне тврдње иконобораца. Са друге стране, неки апологети попут Јована Дамаскина су се толико упетљавали у клопку сопственог богословског промишљања – да су на крају долазили до тврђења нечега што ни сами нису могли најбоље да објасне. Но кренимо редом. На овом месту цитираћу неколико навода из књиге малочас поменутог познатог православног богослова из прве половине XX века, у коме ћемо лако моћи да препознамо његово признање о потпуној победи иконоборачких аргумената:
''Браниоци иконопоштовања фактички су пошли другим путем: они желе да превладају апорију, тако рећи, не споља, већ изнутра, прихватајући велику премису као самоочигледну, али покушавајући да избегну малу. Погледајмо у којој мери им је ово успело.
Пре свега, што се тиче VII васељенског сабора, где се овај задатак извршава у приговорима тезама иконобораца, које је читао ђакон Епифаније, али које припадају духовном вођи сабора, самом патријарху Тарасију, мора се рећи да им то уопште није успело. (...) Зато није чудно да и након VII васељенског сабора богословски посао догматичке одбране иконопоштовања, који је започео св. Јован Дамаскин, мора да се продужи као и пре, јер је тамо основни догматички аргумент иконобораца остао неоповргнут и чак није био истински саслушан. Шта ми налазимо код ових потоњих бранилаца иконопоштовања – код преподобног Теодора Студита и св. патријарха Никифора? (...) Почнимо од преподобног Теодора Студита (759 - 826), великог исповедника иконопоштовања. Он је написао три оповргавања иконобораца, седам глава против њих, низ писама догматичког садржаја и остало. Какав одговор налазимо код њега на главни аргумент иконобораца, који се састоји у указивању на неизобразивост суштаства Божијег и нераздељивост од њега у Христа изобразивог суштаства човечанског? Зачуђујуће је што ми не само да код преподобног Теодора не сусрећемо оповргавање овог аргумента, већ налазимо потпуно признавање обеју његових премиса. (...) Ако упоредимо ово богословље преподобног Теодора Студита са већ познатим нам учењем противника иконопоштовања, онда ћемо се без тешкоћа уверити да оно не помера питања ни корака напред и у суштини остаје на догматичкој позицији иконобораца... (...) Велики борац за иконе и исповедник иконопоштовања, преподобни Теодор служио је иконопоштовању својим животом, подвигом вере, али ни он није превладао богословске аргументе иконобораца, и то питање је остало да виси у ваздуху. (...) Не стоји другачије ствар ни у вези са другим борцем за иконопоштовање, који је наступио после VII васељенског сабора, наиме, св. патријархом Никифором. У општем, код њега не налазимо нове моменте у развијању спора. Он исто тако тврди неописивост Божанства при изобразивости људске природе. (...) Уопште, ово питање код њега остаје у оном истом положају као и код преподобног Теодора Студита.''[24]
Дакле, као што смо могли да уочимо из управо прочитаних навода, Теодор Студит и патријарх Никифор, као и остали мање значајни браниоци икона потврђивали су ставове епископа – иконобораца, који су тврдили да је Христос на икони по божанству неизобразив, те да је изобразива само његова човечанска природа. Ипак, пола века раније Јован Дамаскин је у оквиру своје апологије инсистирао на нечему чега се, очигледно, његови каснији саборци нису сећали нити придржавали. Он је, наиме, тврдио да и ''тело Бога јесте Бог''[25], настојећи да на овај начин оправда сачињавање и поклоњење пред иконом Исуса Христа – на којој је представљен само његов људски лик. Са друге стране, Дамаскин је покушавао да оправда иконопоштовање и објашњењем да су нама ''слабим и неразумним'' људским бићима потребни ликови пред којима би се поклањали – из разлога што не можемо да схватимо нити да у потпуности спознамо сву дубину несазнатљивог божанског бића. Након што наводи и овај Дамаскинов аргумент, Булгаков признаје да и он има многе мањкавости – па чак и дотле да више иде у корист противницима него поштоваоцима икона. На крају, пошто је сумирао резултате одбране икона у време Седмог васељенског сабора, као и непосредно пре и после њега, Булгаков је, иако невољно, морао да саопшти:
''Долазимо до општег закључка, да браниоци иконопоштовања нису однели богословску победу над својим противницима.''[26]
Међутим, уколико је већ истина да су теолошки аргументи иконопоштовалаца били толико слаби како их је Булгаков представио, како се онда десило да се иконопоштовање одржало све до данашњег дана? Какви су још узроци, сем у оно време политичких, допринели да оно ипак остане прихваћено у источном и западном традиционалном хришћанству?
У наредном делу овог поглавља позабавићемо се детаљније овим питањем.
Погрешно тумачење Светог писма, црквено предање и незнабожачка филозофија као камен темељац иконосликарства и иконопоштовања
На почетку ове целине, у којој ћемо прецизније испитати остале аргументе у корист иконопоштовања употребљене на Седмом васељенском сабору, најпре ћемо се упознати са специфичностима православног тумачења светописамских забрана изграђивања религиозних ликова и њиховог поштовања. Иако смо се, додуше, са тумачењима у овом смислу упознали још и раније, у посебном поглављу о иконама, пожељно је да то поново овде нагласимо због изузетне важности питања које проучавамо. Након што будемо сачинили поменути преглед и на њега дамо библијски одговор, позабавићемо се и покушајем разликовања поклоњења пред иконама од онога које се указује божанском бићу, јер он представља један од главних аргумената православних у корист иконопоштовања.
- Погрешно тумачење Светог писма
Веома јасно учење Светог писма Старог завета у односу на забране сачињавања било каквих религиозних ликова ради њиховог поштовања и поклоњења, било је саопштено Божијем народу на следећи начин:
''Не гради себи лика резана нити какве слике од онога што је горе на небу, или доље на земљи, или у води испод земље. Немој им се клањати нити им служити, јер сам ја Господ Бог твој, Бог ревнитељ, који походим гријехе отачке на синовима до трећега и до четвртога кољена, онијех који мрзе на мене; А чиним милост на тисућама онијех који ме љубе и чувају заповијести моје.''[27]
''Само пази на се и добро чувај душу своју, да не заборавиш онијех ствари које су видјеле очи твоје, и да не изиду из срца твојега докле си год жив, него да их обзнаниш синовима својим и синовима синова својих. Онај дан када стајасте пред Господом Богом својим код Хорива, кад ми Господ рече: сабери ми народ да им кажем речи своје, којима ће се научити да ме се боје док су живи на земљи, и да науче томе и синове своје; Кад приступисте и стајасте под гором, а гора огњем гораше до самога неба и бјеше на њој тама и облак и мрак; И проговори Господ к вама исред огња; глас од ријечи чусте, али осим гласа лика не видјесте; (...) Зато чувајте добро душе своје; јер не видјесте никакога лика у онај дан кад вам говори Господ на Хориву исред огња; Да се не бисте покварили и начинили себи лик резан или каку год слику од човјека или од жене...''[28]
Према управо наведеним Божијим заповестима предатих Његовом слузи Мојсију, јасно произилазе забране сачињавања Божијег лика на видљив начин, као и визуелног представљања других небеских бића (анђела) или пак земаљских људи, а све у вези спречавања идолатрије – поклоњења материјалним предметима, какво је у то време било веома раширено међу многобошцима. Дакле, уколико пажљиво проучимо Божије заповести које сам малочас навео – оне се односе пре свега на забрану видљивог изображења (у било ком виду или облику) невидљивог Бога Створитеља. Међутим, теолози иконофили у време Седмог васељенског сабора, као и модерни православни богослови, препознајући себе као преступнике, прогласили су привременим заповести за које је Бог стриктно наредио да их се морају сећати припадници свих наредних генерација. Ево како гласи оправдање оваквог изнад свега небиблијског става:
''Слично је са старозаветним забранама иконописа, где се превиђа чињеница да су ове забране, као и многе друге у Старом Завету привременог значења, управљене на чување Јевреја од поклоњења лажним боговима, кумирима, а да не важе за хришћане који су Христовим искупљењем ослобођени идолатрије. Штавише, икона као видљив лик присуства Божјег има и чисто формалне услове у Старом Завету, јер приликом прављења ковчега Завета Бог је наредио Мојсију да наслика херувиме у њему. (II Мојс. 25, 10; V Мојс. 10, 1-5; IV Мојс. 10, 34).''[29]
Сматрајући да су овим ''тумачењем'' успели да превазиђу старозаветне забране, оци Седмог васељенског сабора (иконофили) су легализовали употребу светих икона и установили начин њиховог поштовања – називајући поклоњење пред њима ''поштованим поклоњењем'' (проскунесис), а не ''служењем'' (латреиа) – које припада једино и само Богу.[30]
Задржаћемо се мало на овом разликовању појмова ''проскунесис'' и ''латреиа''. Шта о ''поштованим поклоњењима'' пред иконама Бога и Христа, као и Богородице и светитеља налазимо написано у Светом писму? Наравно, подразумева се да је одговор једноставан – ништа! То свакако из разлога што у библијским временима (старозаветном али и за време писања Новог завета) нису постојале ни иконе а ни поклоњења пред њима. Међутим, да ли су библијске личности, конкретно новозаветне – попут Христових апостола и осталих угледних Божијих слугу, дозвољавали да се пред њима људи клањају за време њихове земаљске службе? Да ли је у Новом завету описан макар и један случај ''поштованог поклоњења'' пред анђеоским бићима које су они прихватили и благословили? Пошто већ знамо да православни верници одају поштовање (проскунесис) пред иконама апостола, светитеља и анђела (св. арх. Михаила и других), требало би у Светом писму потражити божанску потврду овакве праксе. И заиста! На најмање два места у Новом завету описани су случајеви поклоњења пред светим људима и анђелима – и то у моментима када су особе, које су им изражавале ту врсту поштовања, биле потпуно свесне да се клањају створеним бићима а не Богу. Дакле, ту је у правом смислу речи био у питању ''проскунесис'' односно поштовано поклоњење пред светим Божијим слугама, а не ''латреиа'' – служење и поклоњење као пред јединим правим Богом. Нека нам и сами текстови Божије Речи посведоче о томе на који начин Он гледа на ''проскунесис'' пред Његовим слугама:
''И док је Петар још размишљао о виђењу, рече му Дух: види, три човека те траже; него устани, сиђи и иди с њима ништа не премишљајући, јер сам их ја послао. Тада Петар сиђе људима и рече: ево, ја сам кога тражите; због чега сте дошли? А они рекоше: капетан Корнилије, праведан и богобојазан човек, за кога сведочи сав јудејски народ, упућен је од једног светог анђела да те позове у свој дом и да чује шта ћеш му рећи. Тада их позва унутра и угости. А сутрадан уста и оде с њима, и неки од браће из Јопе одоше с њим. Сутрадан пак уђе у Кесарију. А Корнилије их је очекивао, сазвавши своју родбину и присне пријатеље. Када пак Петар уђе у кућу, Корнилије му пође у сусрет, паде пред његове ноге и поклони се. Тада га Петар подиже говорећи: устани; и ја сам само човек.''[31]
''И чух нешто као глас многог народа и као шум многих вода и као грмљавину јаких громова, како говоре: алилуја, јер се зацари Господ Бог наш, Сведржитељ. (...) И рече ми: напиши: блажени су они који су позвани на гозбу Јагњетову. Рече ми још: ове речи су истините речи Божије. И падох пред његове ноге да му се поклоним. И рече ми: пази, не чини то, ја сам саслужитељ твој и твоје браће која имају сведочанство Исусово. Поклони се Богу.''[32]
''И рече ми: ове су речи верне и истините, и Господ, Бог пророчких духова посла свога анђела да покаже својим служитељима шта има да се збуде ускоро. И види, долазим убрзо. Блажен је онај који држи пророчке речи ове књиге. И ја, Јован, чух и видех ово, и кад чух и видех, падох да се поклоним пред ногама анђела који ми показа ово. И рече ми: пази, не чини то; ја сам саслужитељ твој, и браће твоје, и пророка, и свих који држе речи ове књиге; Богу се поклони.''[33]
Као што смо из библијских текстова могли да уочимо, апостол Петар и небески анђео су јасно ставили до знања њиховим ''поклоницима'' ко заиста јесте једини достојан поклоњења. И, још једанпут - да буде потпуно јасно! Овде се уопште није радило о ''латреиа'' – поклоњењу односно ''служењу'' (богослужењу). Капетан Корнилије је, као побожан човек био потпуно свестан да у његову кућу улази обичан земаљски човек Симон Петар. Ипак, сматрајући га посебно блаженим и светим, пошто је био удостојен да лично упозна Спаситеља Исуса и постане његов апостол, Корнилије му се поклонио као уваженом и узвишеном светитељу. Међутим, Петров одговор је био више него јасан. Исти одговор је добио и апостол Јован Богослов, и то не једном него двапут, када је пун усхићења због великог виђења које му је било објављено, пао пред ноге анђела да му се поклони. Јован је, притом, био потпуно свестан да се овде ради о анђелу – а не о Богу. То је и сам потврдио речима: ''И ја, Јован, чух и видех ово, и кад чух и видех, падох да се поклоним пред ногама анђела који ми показа ово...''. Дакле, Јован је знао да је пред њим био анђео, и нипошто није намеравао да му се поклони и служи као Богу (латреиа), - већ само да му искаже ''поштовано поклоњење'' (проскунесис). Међутим, као што уочавамо, свети Божији људи, као и анђели, потврдили су да они, као створена бића (па макар како узвишену службу обављали пред Богом), нису достојни да приме било каква поклоњења (проскунесис) од стране осталих Господњих служитеља. Оно на шта су апостол Петар и анђео упутили своје ''поштоватеље и поклонике'' јесте у потпуности у складу са науком Господа Исуса Христа који је рекао:
''Клањај се Господу, Богу своме, и њему јединоме служи.''[34]
Пошто се већ показало истинитим оно што смо управо утврдили, а то је да апостоли ни реално, за време свога живота, нису прихватали никаква поклоњења, нити су то чинили (нити пак чине) небески анђели, онда је много апсурдније називати богоугодном и правоверном праксом ''поклоничко поштовање'' истих тих личности на њиховим ликовним изображењима – иконама. Уосталом, потпуно у складу са Божијим заповестима и Христовим учењем, које је налагало веровање да је ''Бог дух и који му се моле треба да се моле у Духу и истини''[35], првовековна Црква је одбацила могућност иконосликања и иконопоштовања. Ова пракса јој је била потпуно страна, што признају и православни аутори[36].
- Казивање црквеног предања
Будући да у расправи са иконоборцима нису могли да однесу богословску победу, оци Седмог васељенског сабора су се послужили, до модерних времена опробаним, методом позивања на црквено предање као и различита чудесна знамења која су потврђивала ''богонадахнутост'' одређене њихове праксе. Наиме, на заседањима овог никејског сабора биле су прочитане посланице папе Адријана, које је овај био упутио императору и цариградском патријарху. Православни аутор овако коментарише резултате слушања папиних посланица од стране саборских отаца:
''Ове посланице пред нама откривају завесу са најдубље апостолске старине и објашњавају како је у то време св. Црква гледала на иконе. Након читања обе ове посланице, папини представници су хтели да знају да ли су патријарси и сви чланови сабора сагласни са њима. Тарасије је одговорио да он прихвата све што је папа написао.
''Овоме ваља следовати, - рекао је он – а противречити њему (папи), значи поступати неразумно. И ми сами, на основу Светог Писма, закључака и доказа, истраживши истину и спознавши је на основу учења отаца, тврдо и непоколебиво, сагласно древном предању светих отаца, исповедали смо и исповедаћемо живописане иконе, клањајући им се са ватреном љубављу, јер оне представљају Господа Бога и непорочну Владичицу нашу Свету Богородицу, св. апостоле и све свете, али поклоњење и веру одаваћемо само Једном Истинитом Богу''.
''Читав свети сабор овако учи'' – разлегао се одговор на његове речи, од стране свих чланова сабора.''[37]
У поглављу ''Поштовање светих икона'', као и раније у овом, доказали смо на основу проверених историјских података да је, у претходном цитату помињана „древна апостолска старина“ могла бити евентуално IV век нове ере па на даље, те да се нипошто није могла односити на прва два века хришћанске ере. Ипак, у читавом наводу који говори о заступницима иконопоштовања из VIII столећа, а у коме они истичу своје ставове у односу на иконе, уочава се њихово уверење да је поклоњење пред иконама Цркви предато од самих апостола. Међутим, у Светом писму Новога завета ми такву праксу не само да уопште не срећемо, већ би се такав вид богослужења у потпуности косио са духом и словом Божије Речи – онако како смо то много пута до сада истакли.
Али, ово није био крај доказног поступка у корист иконопоштовања којег су на Седмом васељенском сабору извели на њему окупљени иконофили. Уследило је навођење примера чудотворења од стране светих моштију и светих икона, да би, у недостатку теолошке аргументације, и ови чиниоци донели додатну тежину њиховим ставовима:
''На почетку следећег заседања по савету патријарха Тарасија било је одлучено да се испитају сва места из Светог Писма, из светоотачких дела и из житија светих која могу да послуже као основ за утврђивање догмата иконопоштовања. Међу овим последњим, било је много повести о чудесима која су произашла од светих икона и моштију. Ево неких од њих:
У опису мучеништва св. Анастасија Персијанца (умро 628. године нове ере; прим. И. С.) каже се да је приликом преноса његових моштију у Кесарију Палестинску, када је народ са свих страна похрлио да га сретне, једна жена, по имену Арета, пала у сумњу и рекла:
''Ја се не поклањам моштима које су донете из Персије''.
Кроз неколико дана св. мученик се јавио Арети у сну и упитао је:
''Ти страдаш од болести у бедрима?''
Арета није ни стигла да му одговори да је здрава, кад је одједном осетила да се заиста разболела. Дуго се она мучила у својој болести, да би потом, осетивши краткотрајно олакшање, почела да размишља о томе због чега је њу постигла таква болест. У размишљању је провела четири дана. Ујутро петога дана поново јој се јави свети мученик и каже:
''Иди у Тетрапил. Помоли се светом Анастасију и бићеш здрава''.
Када су је донели на указано место и када је видела икону св. мученика, гласно је објавила:
''То је уистину онај кога сам видела у сну''.
Бацивши се на под дуго је плакала сузама покајања и устала потпуно здрава.
Пошто је на сабору прочитана повест о овом чуду, папини изасланици су изјавили да се поменута икона св. Анастасија с часном главом његовом налази у једном манастиру у Риму, а епископ Тавроменијски Јован додао је њиховој изјави да он зна једну жену са Сицилије, која је дошавши у Рим добила исцељење од иконе овог св. мученика.
Затим је Петар, епископ Никомидијски, саопштио о чуду које се у Бериту догодило од иконе Господње, док је из Евагрија наведена повест о чуду које је произашло од Нерукотвореног Образа Спаситељевог у Едеси. Чудо се састојало у следећем:
Једном је Едесу опседао Хозроје, персијски цар. Са огромних насипа који су по његовој потреби подигнути, војници су преко зидина стрелама гађали житеље града. Едешани су одлучили да поткопају насипе и да их спале. Али ватра коју су палили у поткопима сваки пут се гасила услед недостатка ваздуха. Тад су они узели Нерукотворени Образ, донели га у поткоп, окропили водом, и капима које су се по њему ухватиле попрскали слаби огањ, тако да су наслагана дрва букнула необичним пламеном. Претворивши их у угаљ, пламен је прешао на горња дрва и брзо уништио све грађевине Хозројеве.
Код читања ове повести, чтец велике Константинопољске цркве је саопштио:
''Ја, недостојни слуга, када сам ишао у Сирију са царским апокрисијарима, био сам у Едеси и видео овај Нерукотворени образ; верни га поштују и клањају му се.''
На следећим заседањима сабора прочитани су и многи други изводи из светоотачких дела, слични овима који су изведени. Кад су се оци сабора, како се изразио патријарх Тарасије, ''заситили светоотачких сведочанстава'', на сред сабрања изнесена је једна врло цењена икона и пред њом су сви присутни оци[38], целивајући је, изговорили двадесет две кратке изреке, сваку понављајући по три пута. У тим изрекама биле су осуђене и предате проклетству све главне иконоборачке поставке.''[39]
Као што стоји и на самом почетку управо цитираног навода, услед недостатка библијске аргументације, оци Седмог васељенског сабора потражили су и нашли у Житијима светих основ за утврђивање догмата иконопоштовања. А шта су заправо Житија светих и какво је историјско утемељење различитих чудеса која су приписивана многобројним светитељима, већ смо обрадили у посебним поглављима раније у овој књизи, тако да сада није потребно да о томе опширније говоримо.
- Снажан утицај незнабожачке филозофије на установљавање доктрине о иконопоштовању
О значајном утицају незнабоштва, како религиозног тако и филозофског на постанак иконопоштовања до сада смо већ доста говорили. Наредних неколико реченица ће само сажети и потврдити оно што је раније речено. Наиме, претпоследња реченица догмата о иконопоштовању донетог на Седмом васељенском сабору гласи овако:
''Они који гледају на ове иконе бивају подстакнути да им приносе тамјан и да пале свеће у њихову част, како се то чинило и у старини, јер част која се одаје икони (лику) односи се на њен Оригинал (прволик), и ко се поклања икони, поклања се ипостаси онога ко је на њој изображен.''[40]
Већ смо раније, у поглављу ''Поштовање светих икона'' навели податак којег је изнео Ernst Benz, о томе да се овакво учење иконофила које смо уочили и у претходном цитату – заснива на неоплатонистичком мишљењу о слици. Текстове који то потврђују навео сам и у овом поглављу нешто раније. Са друге стране, позивање на старину у односу на кађење и паљење свећа пред иконама, према ранијим исказима Јевсевија Поповића, представља копирање праксе древних пагана – који су то исто чинили пред иконама својих божанстава.
Да бисмо, на самом крају овог поглавља, тему о иконопоштовању расветлили у потпуности, и још једанпут снажно одбранили став којег заступају еванђеоски хришћани у односу на погрешност изражавања ове православне праксе, наводимо још неке изјаве Георгија Флоровског. Оне ће нам, по ко зна који пут, расветлити јасну библијску истину о томе да иконопоштовање какво вековима постоји у Источној (и Западној) цркви не одговора учењу Божије Речи већ да је утемељено на сасвим другачијим основама. Наиме, када говори о неоплатонисти Плотину, под чијим је утицајем своје хришћанско богословље развијао и блажени Августин, Флоровски истиче да је његово учење било основа за касније иконопоштоваоце:
''Сам Плотин је изнео следећу аналогију. Два човека живе у истој кући. Један од њих куди градитеља и његово дело јер је саграђено од бездушног камена и дрвета. Други хвали мудрост архитекте јер је здање тако вешто испланирано. За Плотина овај свет није зло, он је ''слика'' или одраз вишњег света, можда и најбоља од свих слика. Па ипак, мора се тежити ка ономе што је иза свих слика, мора се ићи од слике ка праузору, од нижег ка вишем свету, што значи да Плотин велича образац или праузор а не копију.''[41]
На самом крају, овај цењени православни теолог морао је да призна:
''Обично се сви слажу да је теолошка одбрана св. Икона, нарочито одбрана св. Теодора и пре њега св. Јована Дамаскина, заснована на неоплатонистичким претпоставкама. Читава концепција ''праузора'' и ''слике'' (која упућује на нижи ниво) била је платонистичка. У целини узето, ово гледиште је исправно. (...) У овом тренутку не тиче нас се учење иконофила. Дозволимо да је оно било платонистичко или барем проплатонистичко. (...) Иконопоштоватељи су засигурно били платоничари.''[42]
Општи закључак
У поглављу које је за нама, начинили смо скромни преглед историје традиционалног хришћанства у првих девет векова његовог постојања. Из њега смо могли да сазнамо кроз каква је бурна времена пролазила Црква у прва три столећа – за време владавине паганских римских царева. Такође, увидели смо начин развоја и дефинисања хришћанске теологије током даљег времена и упознали се са многим црквеним учитељима и светитељима. О овим последњим смо сазнали да (многи од њих) и нису били баш тако свети како би на први поглед, на основу величине њихових ореола на иконама, могло да нам се чини. Испитали смо и начине на које су се византијски владари мешали у богословске ствари у које се нису баш превише разумели и на тај начин битно утицали на доношење појединих одлука на саборима који су касније проглашени васељенским. Поједине доктрине, попут веровања о пресветој Богородици и иконопоштовању, а које се сматрају делом светог предања Цркве, само доказују да се на овим саборима нису дефинисала само позитивна, односно библијски утемељена учења (попут учења о божанству Христовом на Првом васељенском сабору у Никеји 325. године), већ придодавала и она која се нису изворно подразумевала Христовим и апостолским учењем. Управо онако како је Господ Исус прорекао, што је више времена пролазило од Његовог вазнесења и смрти Његових првовековних пратилаца, хришћанство је присвајало све више учења и пракси које се нису могле библијски поткрепити.
Ипак, Православна црква сматра да су одлуке свих црквених сабора (касније прозваних Васељенским), богоугодне и правилне, те настоји да свој богослужбени живот и догматско учење управља у складу са њима. Овакво уверење у стопроцентну исправност одлука свих Васељенских сабора, почива на догми о непогрешивости Православне цркве, односно њеној немогућности да доноси погрешне и Богу противне одлуке на саборима свих својих епископа.
Ево шта о непогрешивости Православне цркве износи Архиепископ Аверкије:
''Седам Васељенских сабора су, после Еванђеља Христовог, основ и потврда наше Православно – Хришћанске Вере, јер наша вера није само Апостолска, она коју су проповедали Свети апостоли, ученици Самога Господа Исуса Христа, него је и Отачка, пошто су је растумачили и објаснили Свети Оци, као законити благодатни прејемници Светих Апостола. (...) Осим тога, у нашој Православној Цркви нема безбожног учења о нечијој личној непогрешивости, јер непогрешивост припада само целокупној саборној свести Цркве као целине, (свести) која је свој спољашњи израз налазила на Васељенским Саборима који су смело понављали апостолске речи произнесене у одлукама Првог Апостолског Сабора у Јерусалиму 51. године, прототипа за све будуће Саборе: јер угодно би Светоме Духу и нама (Дап. 15, 28).
Треба при томе подсетити да никако није сваки сабор непогрешив, него само онај који изражава и потврђује васељенску свест Цркве и кога цела Црква прихвата као васељенски.''[43]
Ипак, овај став о ''условној непогрешивости'' православних сабора, о којој говори поменути архиепископ, треба појаснити. Наиме, током историје одржано је и мноштво мањих, такозваних помесних сабора. Православни сматрају да су се на некима од њих доносиле делимично или пак потпуно погрешне одлуке.[44] Они поштују само оне мање саборе чије се одлуке слажу са онима које су потврдили Васељенски сабори. Наравно, веома је тешко схватити како је то уопште могуће да су поједини помесни сабори донели погрешне закључке (односно оне које се противе учењу светих отаца) иако су њихови учесници били искључиво православни епископи – прејемници светодуховске благодатне силе која гарантује непогрешивост преношења једино истинитог апостолског и светоотачког учења?!? Зар у Православљу не постоји учење о апостолском прејемству, које гарантује незаблудивост науке православних епископа?[45]
Али, ипак, како су православни дошли до учења о непогрешивости своје цркве? У ранијем разматрању установили смо, наиме, да су у прошлости одржани сабори од којих неки чак и многољуднији (са више окупљених епископа) него они који су проглашени Васељенским, а да су њихови закључци ипак били делимично или у потпуности одбачени! Неки од таквих сабора су, на пример, сабор у Ефесу из 449. године, или пак сабори које су одржали противници иконопоштовања у VIII и IX столећу. Разлог што ови сабори нису прихваћени као Васељенски је врло једноставан. Будући да победници увек ''кроје историју'', одређене црквене струје које би након великих теолошких расправа, захваљујући личним симпатијама или опредељеностима византијских владара постајале доминантне у империји, једноставно су поништавале одлуке ранијих сабора противничких групација и проглашавале их ''разбојничким'' или јеретичким. Оваквих примера је у историји Православне цркве било поприлично, а посебно у новије време између супротстављених синода и сабора расколничких православних цркава[46]. Када су, дакле, из црквене историје изузели све оне саборе који им нису били по вољи, а њихове учеснике прогласили јеретицима (а међу њима и многе патријархе источних области – односно апостолских престола у Цариграду, Александрији, Антиохији и Јерусалиму), онда је сасвим логична последица тога била проглашење непогрешивости њихове верске традиције.
Са друге стране, треба истаћи и чињеницу да Васељенским саборима не само да никада није присуствовао укупан број епископа из тада постојеће хришћанске васељене, већ да је њихов број увек био далеко мањи од половине. Током нашег проучавања у овом поглављу уочили смо да су сви Васељенски сабори били одржани на Истоку, и да од стотина западних епископа на њима готово ни један од њих никада није учествовао. Са друге стране, и на Истоку су постојале не само стотине епископа које никада нису учествовале на Васељенским саборима, већ су неки огранци цркве били и потпуно необавештени о сазивању тако важних црквених сабрања[47]. На пример, Јевсевије Поповић наводи да се у годинама након одржавања сабора у Халкидону, за правоверност његових одредби определило 1600 епископа а да је њих 500 било против, иако је у Халкидону на заседањима било свега њих 630. Заправо, и број од 630 је јако велики када говоримо о Васељенским саборима, јер их је на некима од њих било присутно и знатно мање. На пример, на саборима у Цариграду (На заседањима тзв. Другог, Петог и Шестог васељенског сабора): 381. године било је једва 150 епископа, 533. године се окупило њих 160, а 680. године укупно 170, што би значило да се од укупног броја епископа редовно окупљало њих мање од 10%. На страну то што су византијски цареви, готово редовно, пре сазивања сабора, вршили масовна свргавања оних епископа који нису били по вољи њима и њиховим богословским партијама.
Сви ови разлози које сам управо навео, као и читав преглед историје Васељенских сабора којег смо начинили раније у овом поглављу, сведоче нам да је поменути период био испуњен догађајима који не одишу претераном светошћу и побожношћу његових учесника. Неоспорно је, додуше, то да су неке од одлука донесених на овим саборима заиста библијски прихватљиве и оправдане. Међутим, многе од њих су продукт каснијег развоја тзв. хришћанске мисли, на коју су битно утицали пагански религијски системи (обичаји и веровања), незнабожачка филозофија и остали елементи који немају готово никаквих додирних тачака са божанским светописамским откривењем.
Из тог разлога, још једанпут извлачимо закључак који нам се и сам по себи намеће – а то је чињеница да одлуке црквених сабора који су одржавани током историје нипошто не могу да носе ауторитет непогрешивости и савршенства. Једини ауторитет, односно мерило за правилност и богоугодност нашег вероисповедања било је и остаје искључиво Свето писмо Старог и Новог завета у његових 66 Духом Светим надахнутих књига, и ни један други. Једино Свето писмо представља доказано поуздани, непогрешиви и непротивречни извор божанске спасоносне поруке. Такве карактеристике не поседује нити један други, а поготово не неки земаљски духовни ауторитет. Зато, уопште нећемо погрешити уколико ваљаност одлука тзв. Васељенских сабора процењујемо на основу библијског учења, и на основу детаљног испитивања одбацимо као погрешне све оне које се и мало противе откривењу Божије Речи. Сам Господ је у Светом писму посведочио, а ми, верујући само Њему, са свом сигурношћу можемо да потврдимо:
''Суши се трава, цвијет опада, али ријеч Бога нашега остаје довијека.'' (Књига пророка Исаије 40:8).
[1] Види у: Сергиј Булгаков, Икона и иконопоштовање, стр. 10.
[2] Види у: Сергиј Булгаков, Икона и Иконопоштовање, стр. 8; такође и Јевсевије Поповић, Општа црквена историја, том први, стр. 423, 652-653.
[3] Види у: Ernst Benz, Duh i život Istočne crkve, str. 16.
[4] Види у: Георгије Флоровски, Хришћанство и култура, стр. 92.
[5] Види у: Наведено дело, стр. 86.
[6] Исто, стр. 87.
[7] Флоровски каже следеће: ''Иконоборство се, дакле, појављује просто као оријентални отпор више или мање оштрој хеленизацији хришћанства. (...) Иконоборство је рођено на Оријенту и његови први покретачи били су фригијски епископи (Константин Наколијски и Тома Клавдиопољски).'' Исто, стр. 88-89. Нагласак мој.
[8] Исто, стр. 87-88. Нагласак мој.
[9] С. Булгаков, Икона и иконопоштовање, стр. 12 (футнота).
[10] Наведено дело, стр. 15.
[11] Александар Шмеман признаје да је у то време, као и данас, већина поштовалаца икона била веома неупућена, те да је иконопоштовање код главнине народа било равно идолопоклонству: ''Поштовање икона је почело у многим местима да се извитоперује, да добија неадекватне форме. VII век, као што смо већ указивали, био је доба задивљујућих плодова црквене свести и доба несумњивог огрубљивања хришћанских ''маса'', истовремено. А у том обичном хришћанском свету иконопоштовање се изрођавало у грубо и плотско сујеверје. (...) Иконопоштовање се приближавало идолопоклонству и завршавало указивањем поштовања самом њиховом вештаству (материји).'' Историјски пут Православља, стр. 246. Нагласак мој.
[12] Види у: Ј. Поповић, Општа црквена историја, том први, стр. 765-766.
[13] Историјски пут Православља, стр. 249. Нагласак мој.
[14] Види у: С. Булгаков, Икона и иконопоштовање, стр. 12.
[15] Наведено дело, стр. 16. футнота. Нагласак мој.
[16] Општа црквена историја, том први, стр. 767.
[17] Види у: Седам стубова премудрости, стр. 160.
[18] С. Булгаков, Икона и иконопоштовање, стр. 13.
[19] Седам стубова премудрости, стр. 167.
[20] Види у: Седам стубова премудрости, стр. 161.
[21] Патријарх Никифор Исповедник, поштовалац икона, попут Тарасија његовог претходника из времена царице Ирине, на место цариградског патријарха изабран је ''неканонски'', односно из редова лаика а не епископа. Тако дакле имамо ситуацију да су патријарси, заступници и браниоци икона, били у ствари изабрани у супротности са упозоравајућим одлукама ранијих васељенских сабора. (Види у: Општа црквена историја, том први, стр. 773.)
[22] Општа црквена историја, том први, стр. 770-771. Нагласак мој.
[23] С. Булгаков, Икона и иконопоштовање, стр. 16-17.
[24] Наведено дело, стр. 17-23. Нагласци су моји.
[25] Исто, стр. 24.
[26] Исто, стр. 25. Нагласак мој.
[27] Друга књига Мојсијева 20:4-6. Нагласак мој.
[28] Пета књига Мојсијева 4:9-12, 15-16. Нагласак мој.
[29] Божидар Мијач, Икона света слика, стр. 68-69. Нагласак мој.
[30] Види у: С. Булгаков, Икона и иконопоштовање, стр. 5-6.
[31] Дела апостолска 10:19-26. Нагласак мој.
[32] Откривење Јованово 19:6, 9-10. Нагласак мој.
[33] Откривење Јованово 22:6-9. Нагласак мој.
[34] Еванђеље по Матеју 4:10; упореди са: 5. књ. Мојсијева 6:13; 10:20.
[35] Еванђеље по Јовану 4:24.
[36] Види раније цитирани навод Сергија Булгакова из дела ''Икона и иконопоштовање'' са стр. 10, у поглављу ''Поштовање светих икона''.
[37] Седам стубова премудрости, стр. 162-163. Нагласак мој.
[38] Управо овај навод, да су ''сви присутни оци'' целивали икону, доказује моју ранију тврдњу да на овом (такозваном) Седмом васељенском сабору нису учествовале обе стране у спору, већ да су били присутни само иконопоштоваоци од којих се није ни могло очекивати било шта друго већ да иконопоштовање прогласе богоугодном праксом.
[39] Наведено дело, стр. 164-165. Нагласак мој.
[40] Исто, стр. 167.
[41] Г. Флоровски, Хришћанство и култура, стр. 100. Нагласак мој.
[42] Наведено дело, стр. 99, 101. Нагласак мој.
[43] Седам стубова премудрости, текст архиепископа Аверкија: ''Значај Васељенских Сабора'', стр. 169. Нагласак мој.
[44] Један од примера јесте и помесни сабор у Москви, одржан 1666. године, који је окупио око стотину православних епископа. Окупљени заједно, они су осудили иконичко осликавање лика Бога Оца, иако је оно већ вековима било присутно у пракси Источне цркве. Ево шта о овоме казује православни свештеник Божидар Мијач:
''Однос осталих иконографских категорија према Христу: анђела, Бога Оца и Светог Духа – јесте, сваке посебно, друкчији, али није иконографски мање битан. У новијој теологији иконе било је извесних отпора сликовном представљању неких од ових ликова. Чак је и један помесни црквени сабор, Московски 1666. г., донео одлуку о забрани сликања иконе Бога Оца, са аргументацијом да је Он личност неоваплотива, па према томе, и иконографски недокучива. Ми се (као, уосталом, и црква, нарочито црквена пракса) не можемо сложити са таквом аргументацијом...''. Икона света слика, стр. 96-97. Нагласак мој.
[45] Протојереј - ставрофор др Димитрије Станилоје овако казује у вези поменуте теме: ''Апостолским прејемством епископата јемчи се целовито чување апостолске науке, не само, дакле, у њеном одређеном облику у Новом Завету, него и у њеном изричитом облику, звано Свето Предање. То се очувало апостолским прејемством примењеним и усменим обликом.'' Православна догматика III, стр. 105. Нагласак мој.
[46] На пример, 21. јула / 3. августа 1983. године одржан је архијерејски сабор Руске заграничне цркве у Мансонвилу у Канади, у коме је осуђен екуменизам и модернизам православних цркава. Посебан нагласак је био у вези званичне Руске православне цркве (РПЦ - московске патријаршије) која је деценијама од стране Руске заграничне цркве (РЗЦ) сматрана безблагодатном тј. постојећом без поседовања апостолског прејемства - које је прекинуто још у време (и након) Октобарске револуције и патријарха Тихона. Ипак, након што се десио раскол у редовима РЗЦ, њен нови поглавар, митрополит Лавр, прогласио је сабор из 1983. године ''разбојничким'' и заједно са својим архијерејима отпочео кораке ка уједињењу са московском патријаршијом. Ово уједињење РЗЦ и РПЦ се коначно и догодило средином 2007. године, али је и даље остао да постоји одељени део РЗЦ са новоуспостављеним светим синодом, који сматра московску патријаршију лажном црквом, којој су се прикључили отпадници и проклети екуменисти из РЗЦ на челу са митрополитом Лавром. Види у: Јудин пољубац, стр. 193-200.
[47] Добар пример за то даје Јевсевије Поповић када наводи да епископи јерменске цркве нису били ни позвани на Четврти васељенски сабор у Халкидону 451. године, већ да су за његово одржавање сазнали тек када је уследио спор о признавању његових одлука. Види у: Општа црквена историја, том први, стр. 586.
Нема коментара:
Постави коментар