Укупно приказа странице

субота, 09. октобар 2010.

POZIV EVANĐEOSKOJ CRKVI



U ovom poglavlju razmotrićemo poziv koji je Popadić uputio evanđeoskoj crkvi u našoj zemlji, i izvorište kojem je evanđeoska crkva pozvana da se vrati.
Sama Popadićeva knjiga predstavlja poziv crkvi. Rečeno je: „Ujedno, delo predstavlja i svojevrstan poziv crkvi da se samokritički kontekstualizira u novom, savremenom kontekstu, to jest, da se vrati svome izvorištu: prvenstveno svetopisamskom, ali i svetosavskom” (str. 13).

POZIV CRKVI

Dvojako merilo

„Delo predstavlja … poziv crkvi da se … vrati svome izvorištu: prvenstveno svetopisamskom, ali i svetosavskom.”
Popadić ističe dva autoriteta: svetopisamsko i svetosavsko izvorište, kojima evanđeoska crkva u Srbiji treba da se vrati. Njegova knjiga predstavlja poziv crkvi da načini preustrojstvo, naime, da se vrati, ne samo svetopisamskom, nego i svetosavskom izvorištu. Što znači, „da svoj stav o nekom biblijskom učenju ne meri samo po slovu Pisma”,[1] nego i po slovu pravoslavne tradicije, kao i po slovu savremenih trendova. Prof. dr Dimitrije Popadić, „propovednica” Birgit Karlsson i ostali ekumenski i feministički učitelji – smatraju za svoju dužnost da nas zamole da merilo i kormilo našeg hrišćanskog života ne bude samo Sveto pismo.

Svrha poziva i posledice neodazivanja pozivu

Popadić objašnjava zašto upućuje poziv evanđeoskoj crkvi u Srbiji da se vrati svetosavskom izvorištu: „Smatram, da bi evanđeoski hrišćani, umesto što se udaljavaju od srpske kulture, i na taj način minimalizuju šansu da budu korisni činioci transformacije društva, trebali da se pridruže pravoslavlju …” (str. 73). Ukoliko se evanđeoski hrišćani ne vrate svome svetosavskom izvorištu, „na taj način minimalizuju šansu da budu korisni činioci transformacije društva”. Popadić nastavlja sa objašnjenjem: „Jer, ukoliko kontekstualna teologija propusti da ozbiljno uzme u obzir istoriju tumačenja Božijeg otkrivenja (crkvenu tradiciju), odreći će se bogatog nasleđa crkve i predstaviće se kao tuđa i kratkog korena. Najopasnija protestantska verzija ove deformacije kontekstualne teologije je sektaška kratkovidost koja, ne samo da vodi u prozelitizam, već i potkopava kredibilitet hrišćanstva” (str. 127). Drugim rečima, ukoliko evanđeoski hrišćani nastave da svoj stav o nekom biblijskom učenju mere samo po slovu Pisma i zidaju svoju duhovnu kuću samo na ovom temelju, a propuste da se vrate svome svetosavskom izvorištu, ne samo da će se odreći bogatog nasleđa crkve, ne samo da će njihova vera i praksa biti tuđa i kratkog korena, nego je to i najopasnija sektaška kratkovidost koja potkopava verodostojnost hrišćanstva.
Naime, s jedne strane, svrha poziva je da se evanđeoski hrišćani u Srbiji vrate svome svetosavskom izvorištu i kontekstualiziraju u novom savremenom kontekstu. Ukoliko se vrate svetosavskom izvorištu, oni na taj način podižu svoju „šansu” do najvišeg stupnja da budu korisni činioci transformacije društva. Njihovo novo veroispovedanje predstaviće se kao domaće i biće trajno ukorenjeno među Srbima. S druge strane, ukoliko se evanđeoski hrišćani ne vrate svetosavskom izvorištu, izlažu sebe teškim posledicama: „Na taj način minimalizuju šansu da budu korisni činioci transformacije društva” itd.

Biti ili ne biti

Šta bi trebalo da učine biblijski hrišćani, suočeni sa apelom prof. dr Dimitrija Popadića i posledicama neodazivanja ovom apelu? Da se pokaju – što nisu bili korisni činioci transformacije društva i što su potkopavali verodostojnost hrišćanstva, jer se nisu pridružili pravoslavlju – i da se najzad vrate svome svetosavskom izvorištu?!
Papska bula 1520. osudila je Lutera i njegovo učenje na progonstvo, jer je Luter počeo da meri samo po slovu Pisma. Godinu dana kasnije, 18. aprila 1521. pred skupštinom u Vormsu, Luter je bio pozvan da se vrati svome izvorištu. Kada je u istorijskom govoru otvoreno odbio da se odrekne svojih dela i načela, bio je ekskomuniciran, a njegova dela proglašena su nekorisnim i tuđim.
U istom veku u Španiji, katolička inkvizicija je progonila biblijske hrišćane, proglašavajući ih kratkovidim sektašima i jereticima, jer je, prema njenom sudu, njihova vera, osnovana samo na slovu Pisma, potkopavala verodostojnost hrišćanstva i bila nekorisna, opasna, i tuđa.
Hju Latimer, sedamdesetogodišnji biskup hrišćanske crkve u Engleskoj, 1555. spaljen je na lomači,[2] jer je svoje snažne i oštre propovedi temeljio samo na slovu Pisma.
Na vatikanskom koncilu 1869. i 1870. Katolička crkva je usvajala dogmu o papskoj nepogrešivosti. Juraj Štrosmajer je, kao neustrašivi borac za istinu Pisma, na pomenutom koncilu strasno i argumentovano osporavao ovu dogmu. On je istakao da izvorište na kome su osnivali ovu dogmu, i kome je i on sam bio pozvan da se vrati, samo ljudsko predanje i smešna pripovetka, a da Sveto pismo smatra jedinim nepogrešivim učiteljem u pogledu svih pitanja, te da će čvrsto stajati na večitoj steni – na Svetom pismu. Tada su se u dvorani začuli povici: „Ćuti, bezbožniče, ćuti!”, „zapušite mu usta, dole s njim!”, „ćuti, besramni protestante!”, „dole s govornice, brzo zapušite tom krivovercu usta”, „dole! napolje protestante, Kalvine, izdajice crkve!”, „prokletstvo, prokletstvo otpadniku!” Štrosmajer je na kraju svoje besede odgovorio: „Ni malo me, gospodo, vaša vika ne plaši; umirite se, poštovana braćo, spasite crkvu od propasti, ispitajte Sveto pismo koje će vam pokazati pravu veru koju nam valja verovati, poštovati i priznati. Rekoh, a Bog mi bio u pomoći”.[3]
Stvari se u suštini nisu promenile do danas. Iako je Jovan Pavle II rekao da se Drugi vatikanski koncil razlikuje od prethodnih sabora i koncila, jer se nijedan jedini put u koncilskim dokumentima ne može pronaći reč Anatema Sit (budi ekskomuniciran), služitelji univerzalne crkve ipak nastavljaju da primenjuju neke od starih metoda. Pozivaju nas da se vratimo svome izvorištu i da ne merimo samo po slovu Pisma; a ukoliko ostajemo pri uverenju da je samo Pismo izvorište i merilo naše vere, nazivaju nas kratkovidim sektašima koji potkopavaju kredibilitet hrišćanstva. Odgovorićemo im u duhu starih mučenika i boraca za veru: ni malo nas, gospodo, vaša vika ne plaši; mi se ne pokoravamo ni katoličkoj, ni pravoslavnoj, a ni protestantskoj tradiciji ukoliko nije u saglasnosti sa Svetim pismom, nego jedino Isusu Hristu. Naša savest je mirna. Čvrsto ćemo stajati na večitoj steni, na Svetom pismu!

IZVORIŠTE KOME SMO POZVANI

Želim da razmotrimo izbliza svetosavsko izvorište kome nas Popadić poziva. Pored kulta o Bogorodici i dogme o spasenju posredstvom dela, sveti Sava se smatra ocem i suštinom svetosavskog izvorišta.

Svetosavski kult

O svetom Savi, svetosavsko izvorište beleži sledeće: „Spaljivanjem svetog tela Svetoga Save Turci su, ne hoteći dali mogućnosti velikom čudotvorcu, da učini još jedno gromovsko čudo. Vaistinu gromovsko. Jer od tog trenutka Sveti Sava je svetim duhom svojim postao prosto svudaprisutan za srpsku dušu. Sveti Sava je takav arhitekta takav neimar svoje čovečanske ličnosti, i u svojoj hristolikoj ljubavi uvek gotov da nam pomogne u tom sebeizgrađivanju, ako mu se od sve duše obratimo molitvom, postom i ostalim svetim vrlinama. Vođen i rukovođen Svetim Savom, čovek svestrano raste kroz svete tajne i svete vrline 'u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove' (Ef. 4:13). Kao svepobedni besmrtnik, Sveti Sava putuje ovom zemaljskom planetom pobeđujući svaki greh, svaku duhovnu smrt, svakog đavola: pobeđujući ih i u meni i u tebi i u svakom ljudskom biću koje sebe preda njemu svom dušom, svim srcem, svim umom, svom snagom. I tako, vođen Svetim Savom hristoljubiv čovek i sam postaje besmrtan, jer je jači od svake smrti, od svakog greha, od svakog đavola, od svakog pakla.
Kao i za života, on je i po smrti: svima bio sve, da kako god spase koga od greha, od zla, od smrti, od đavola.
Zato je postao, i zanavek ostao tako moćan –  tako svemoćan; tako mudar – tako svemudar; tako dobar – tako svedobar; tako milostiv – tako svemilostiv; tako smiren – tako svesmiren; tako blag – tako sveblag; tako žalostiv – tako svežalostiv; tako saosetljiv – tako svesaosetljiv; tako čovekoljubiv – tako svečovekoljubiv. Za svaku boljku on ima lek; za svaku tugu – utehu; za svaku nevolju – pomoć; za svaku ranu – melem; za svaku bol – suzu.
Za života svetitelj, apostol, evanđelist, učitelj, prosvetitelj, vođa, putovođa, hristonosac, bogonosac, čudotvorac, Sveti Sava je posle smrti sve to, samo u nesravnjivo većoj meri i sili. Svedočanstva o tome su bezbrojna, i neizbrojna. Uistini neizbrojna. Jer svaki srpski svetitelj, svaki srpski apostol, svaki srpski blagovesnik, svaki srpski učitelj, svaki srpski prosvetitelj, svaki srpski čudotvorac, svaki srpski isposnik, svaki srpski državnik, svaki srpski episkop, svaki srpski monah, svaki srpski sveštenik, svaki srpski radnik, svaki istinski Srbin – duhovni je potomak Svetoga Save, posredno ili neposredno. I time svedok i svedočanstvo o sveživotnosti, o besmrtnosti, o životvornosti i nezamenljivosti Svetoga Save.
Sveti Sava svagda vođen Duhom Svetim i pokriven blagodaću Božijom, i Duh Sveti svagda počivaše na njemu, i divan nebu i zemlji, i čudesan anđelima nebeskim i ljudima zemaljskim, hodeći bez poroka i tvoreći pravdu Božiju, slavi se od nebeskih i zemaljskih bića.
U njemu i njime, zaista se izvršila promena svih naših vrednosti i svih naših merila vrednosti. Zato je Sveti Sava besmrtno živ i besmrtno večan. I u nama besmrtan, i mi njime besmrtni; i u nama večan, i mi njime večni. On? On je neuspavljiv u nama i oko nas. I nepomeriv sa puta kojim idemo. Besmrtan! besmrtan! besmrtan! Ne zato što smo od njega stvorili legendu, nego zato što on od nas stvara vrednosti ravne legendi” (Žitija svetih za januar).[4]

Biblijski komentar na opis svetog Save

Najbolji komentar na opis svetog Save nalazimo u poslanici Rimljanima: „Kad se građahu mudri, poludeše. I zameniše slavu besmrtnoga Boga u obličje smrtnoga čoveka” (Rim. 1:22,23).
Ko je dostojan da primi slavu i čast i silu?! Kome pripada slava svudaprisutnosti, ko jedini može da bude svuda prisutan Svetim Duhom svojim? Ko je uvek gotov da nam pomogne u izgrađivanju sebe? Ko je posrednik između Boga i ljudi, kome možemo od sve duše da se obratimo? Kojom osobom je hrišćanin vođen i rukovođen da svestrano raste „do čoveka savršena, do mere rasta visine Hristove?” (Ef. 4:13). Ko je svepobedni besmrtnik? Ko putuje ovom zemaljskom planetom pobeđujući svaki greh, svaku duhovnu smrt, svakog đavola: pobeđujući u meni i u tebi i u svakom ljudskom biću koje sebe preda njemu svom dušom, svim srcem, svim umom, svom snagom? Kome ljudsko biće može da preda sebe svom dušom, svim srcem, svim umom i svom snagom? Ko je postao, i zanavek ostao tako moćan – tako svemoćan; tako mudar – tako svemudar; tako dobar – tako svedobar; tako milostiv – tako svemilostiv; tako smiren – tako svesmiren; tako blag – tako sveblag; tako žalostiv – tako svežalostiv; tako saosetljiv – tako svesaosetljiv; tako čovekoljubiv – tako svečovekoljubiv? Ko za svaku boljku ima lek i za svaku tugu utehu? Ko za svaku nevolju ima pomoć, za svaku ranu melem i za svaku bol suzu? Ko je bio svagda vođen Duhom Svetim i pokriven blagodaću Božijom, i Duh Sveti svagda počivaše na njemu? Ko je hodao bez poroka tvoreći pravdu Božiju? Ko je divan i nebu i zemlji, i čudesan anđelima nebeskim i ljudima zemaljskim, i slavi se od nebeskih i zemaljskih bića? U kome se izvršila promena svih naših vrednosti i svih naših merila vrednosti? Ko je besmrtno živ i besmrtno večan? Ko je u nama besmrtan i mi njime besmrtni; i u nama večan, i mi njime večni? Ko je neuspavljiv u nama i oko nas, i nepomeriv sa puta kojim idemo? Ko je besmrtan! besmrtan! besmrtan!? „Ko je izašao na nebo i opet sišao? Ko je skupio vetar u pregršti svoje? Ko je svezao vode u plašt svoj? Ko je utvrdio sve krajeve zemlji? Kako mu je ime? I kako je ime sinu njegovom? Znaš li?” (Priče 30:4).
Ukoliko je onima koji poznaju Boga i njegovu reč lako da daju odgovor na ova pitanja, utoliko će im biti još lakše da odgovore na pitanje: kojim izrazom Biblija obeležava navedeno verovanje o svetom Savi?
Pripisivanje slave večnoga Boga smrtnome čoveku, Pismo opisuje kao delo ludosti, koje proističe iz pomračenog i nerazumnog srca (Rim. 1:21,22), i naziva ga idolopoklonstvom.
Čudnovato je da prof. dr Dimitrije Popadić poziva evanđeosku crkvu u Srbiji da se vrati svetosavskom izvorištu, iako zna da se u centru svetosavskog izvorišta nalazi ovaj zlatni lik  „kome se klanjaju i nebeska i zemaljska bića”. Čudnovato je, dakle, da dekan protestantskog Teološkog fakulteta upućuje poziv evanđeoskoj crkvi da se vrati izvorištu idolopoklonstva.

Hoćemo li da se vratimo izvorištu kome smo pozvani? I šta se očekuje od nas da činimo ako donesemo odluku da se vratimo ovom izvorištu? Da se potčinimo Bogu Biblije, ali i bogovima i dogmama svetosavskog izvorišta? Hoćemo li da se klanjamo i zlatnom liku svetosavskog izvorišta, i da slavimo i hvalimo i ovog drugog bogočoveka? Bože sačuvaj! Jer se „pas vraća na svoju bljuvotinu” i „svinja okupavši se u kaljužu” (2. Pet. 2:22).
Jedino izvorište kome ćemo se ponovo, i ponovo, i neprestano vraćati jeste Sveto pismo. Nastavićemo i istrajaćemo u tome – uzdajući se u pomoć onoga koji čini u nama da hoćemo i učinimo kao što mu je ugodno – da svoj stav o svim biblijskim učenjima merimo samo po slovu Pisma. Bog nas poziva samo ovom izvorištu i nijednom drugom: „Pij vodu iz svojega studenca i što teče iz tvojega izvora” (Priče 5:15). On nas zove jedino ovom izvorištu, jer je jedino ovo izvorište njegovo izvorište, i kao takvo, i jedino izvorište transformacije društva. Oni koji smatraju da Sveto pismo ne može zadovoljiti njihovu žeđ, neka piju s kojeg god izvorišta žele. Mi ćemo piti od vode koju nam je dao Isus, od vode iz svojega studenca i što teče iz Božijega izvora; jer ko pije od ove vode neće ožedneti do veka (Jv. 4:14).


[1] Birgit Karlson: Sestrinski list, Novi Sad, Januar/Februar 1/2004, str. 11
[2] Besede, Izbor iz svetskog besedništva, Beograd, 1967, str. 479
[3] Besede, Izbor iz svetskog besedništva, Beograd, 1967, str. 309–315, (citati su preuzeti iz govora koji je Štrosmajer održao 2. juna 1870. na vatikanskom koncilu)
[4] Justin Popović: Žitija svetih za januar, Beograd, 1972, str. 426–427 i 436–437.

Нема коментара:

Постави коментар