DA LI JE NAČELO SAMO PISMO PRINCIP ILI METOD

Svođenje najvažnijeg biblijskog principa na metod

         

„Samo pismo” je najvažnije načelo verovanja i temelj učenja hrišćanske crkve, na kome je ona i nazidana (Ef. 2:20).

Međutim, Popadić kaže: „Princip samo Sveto pismo, zapravo se svodi na protestantsko tumačenje Svetoga pisma, koje ima svoje određene šeme i stoga isto tako predstavlja određeni metod tumačenja Svetog pisma” (str. 68).

Popadić objašnjava da princip samo Pismo u stvari predstavlja protestantski metod tumačenja Svetoga pisma, a ne i biblijski princip koji uči da je jedino Pismo živa reč Božija. O principu samo Pismo na kome se zasniva učenje da je samo Pismo reč Božija prof. dr Dimitrije Popadić kaže da je to Sveto pismo iz ruku protestantske tradicije, ili Sveto pismo predstavljeno i protumačeno iz ruku protestantskog predanja: „Sveto pismo iz ruku (predstavljeno, protumačeno) protestantske tradicije (predanja)” (str. 68, red 21). Odnosno, princip samo Pismo zapravo predstavlja samo protestantski metod tumačenja Svetoga pisma.

Šta je metod? Metod je određeni način rada ili istraživanja. To je plansko postupanje koje omogućava da se dođe do željenog cilja ili do saznanja o predmetu istraživanja. U ovom slučaju, određeni put i način istraživanja Pisma. Međutim, metod može da bude relativan, što znači, da važi samo pod izvesnim uslovima ili u izvesnim oblastima. Na primer, Popadić je princip samo Pismo sveo na metod koji važi samo u protestantskoj tradiciji. Drugim rečima, izvršio je svođenje jednog pojma na drugi pojam.

Samo pismo – princip

Međutim, načelo samo Pismo nije metod tumačenja Pisma. Načelo samo Pismo je princip Svetoga pisma, koji doduše može da služi i kao metod tumačenja Pisma. Postoji velika razlika između pojma „princip” i pojma „metod”. Princip predstavlja nešto što važi pod svim uslovima i u svim okolnostima. Princip je nepromenljivi temelj, glavno i osnovno pravilo. To je najvažniji izvor saznanja i osnovno učenje.

Kada se radi o našoj temi, načelo samo Pismo je najvažnije i osnovno učenje Pisma. To je temeljna i nepromenljiva istina Pisma. Princip samo Pismo kazuje da je samo Pismo nepogrešivi pisani izvor saznanja o Bogu. Ukoliko neko hoće da upozna Boga onakvog kakav zaista jeste, treba da se ograniči na ovaj jedini izvor saznanja o Bogu. Ovo glavno učenje Pisma ograničava nas samo na Pismo, ne da bi ograničilo naše poglede, nego da bi nam se u njegovim granicama otvorili neograničeni vidici poznanja Boga. Oni koji zakoračuju izvan njegovih granica, zakoračuju u tamu i ne znaju kuda idu.

Princip samo Pismo ne izvire iz reformacije ili protestantske tradicije (kako bi pobornici ekumenizma želeli da bude), već je reformacija proizašla iz njega.

PRINCIP SAMO PISMO IZVIRE IZ PISMA

Tvrđenje da princip samo Pismo nalazi poreklo u samom Pismu zasnovano je na jasnim dokazima Svetoga pisma.

Prvi dokaz: poslednje reči Svetoga pisma

„Jer svedočim svakome koji čuje reči proroštva knjige ove; ako ko dometne ovome, Bog će nametnuti na njega zla napisana u knjizi ovoj” (Otk. 22:18).

Rečima „ako ko dometne ovome” dovršeno je celokupno delo nepogrešivog Pisca. Kompletirana je zbirka od 66 knjiga Svetoga pisma i proglašena za jedino pravilo hrišćanske vere i života. Nakon toga niko ne sme dodavati Svetom pismu. Posle kompletiranja novozavetnih spisa koji sačinjavaju celokupno delo neće se pojaviti nikakvo novo Božije otkrivenje. Svaki naknadni dodatak ili novu objavu Sveto pismo svrstava u ljudske i demonske nauke, a autore takvih spisa proglašava lažovima: „Ništa ne dodaj rečima njegovim, da te ne ukori i ne nađeš se lažov” (Priče 30:6).

Sveto pismo nema ništa zajedničko sa dodacima nastalim tokom crkvene istorije. Upozorenje „ako ko dometne ovome” i zapovest „ništa ne dodaj rečima njegovim” isključuju bilo kakve nove objave. Stoga, takozvana nova otkrivenja u obliku pravoslavne i katoličke tradicije koja su usledila po utvrđivanju novozavetnog kanona nisu reč Božija i ne mogu biti autoritet koji je na istom nivou sa Svetim pismom. Samo je Sveto pismo Božije otkrivenje i nepogrešiva reč Božija.

Očigledno je, dakle, da iz zapovesti „ništa ne dodaj” proizilazi princip samo Pismo a ne iz nekog vanbiblijskog autoriteta.

Drugi dokaz: Isusovo citiranje isključivo Svetoga pisma

Isusovo citiranje samo Svetoga pisma jeste drugi dokaz da princip samo Pismo potiče iz samoga Pisma.

„Dok je Isus govorio iz njega su savršeno prirodno izvirali citati i odeljci starozavetnog izražavanja.”[1] Sveto pismo Staroga zaveta bilo je „osnova i potka Hristove misli”.[2] On je bio prožet starozavetnim jezikom i idejama. Sveto pismo je bilo pozadina svih njegovih govora. Utelovljeni Logos nije imao dvostruki izvor svoje nauke, Sveto pismo i tradiciju. Kada je govorio, uvek je imao na umu određeni deo iz Svetoga pisma, jer je samo Pismo smatrao pouzdanom, istinitom i nepogrešivom rečju živoga Boga.

Na primer, u borbi protiv sotone, Gospod nije koristio pored Pisma i neki drugi autoritet, već isključivo Pismo: „pisano je”, „u Pismu stoji”, „stoji napisano” (Mt. 4:4, 6, 10), i sve kušnje đavola pobedio je samo Pismom.

Dalje, Gospod Isus je imao nebrojene osvrte na Pismo Staroga zaveta. Navešću samo nekoliko primera.

Odeljak iz Isusovog govora koji je zapisan u Marku 4:29: „A kad sazri rod, odmah pošalje srp, jer nasta žetva”, osvrt je na Joila 3:13: „Zamahnite srpom, jer je žetva uzrela”.

Reči koje je Gospod rekao učenicima povodom njihove okorelosti u Marku 8:19: „Oči imate i ne vidite? Uši imate i ne čujete?”, osvrt je na Jeremiju 5:21: „Čujte ovo, ludi i bezumni narode, koji imate oči a ne vidite, koji imate uši a ne čujete”.

Deo Isusovog govora o paklu u Marku 9:48: „Gde crv njihov ne umire, i oganj se ne gasi”, osvrt je na Isaiju 66:24: „Jer crv njihov neće umreti i oganj njihov neće se ugasiti”.

Gospod Isus je odraz sveg starozavetnog Pisma. Sveti Duh kojim je Isus bio pomazan govorio je preko njegovih usana isključivo jezikom Svetoga pisma. Samo je Pismo bilo u srcu sina čovečijega, i sin čovečiji samo u srcu Pisma. Njegova duša je vladala Pismom, i Pismo je vladalo njegovom dušom. Džon V. Venham je napisao o Gospodu Isusu: „U času najveće krize i u času smrti, na usne su mu došle reči Pisma: 'Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?', iz psalma 22:1”.[3]

Otvarajući vrata novozavetnog Pisma služio se isključivo Pismom Staroga zaveta.

Gospod Isus nije citirao ni jedan odeljak iz ljudskog predanja, niti je i jednim pozitivnim gestom ili znakom odobravanja ukazao na crkvenu tradiciju koja će nastati posle utvrđivanja kanona Novoga zaveta.

Predanje nikada nije bilo u njegovim mislima, osim kada ga je objasnio kao nauku koja isključuje reč Božiju. To je i u ovoj prilici učinio Pismom proroka Isaije: „Dobro je prorokovao Isaija za vas licemere, kao što je pisano: ovi ljudi usnama me poštuju, a srce njihovo daleko stoji od mene. No uzalud me poštuju, učeći nauke koje su zapovesti ljudske. Jer ostaviste zapovesti Božije, a držite ljudsko predanje … I govoraše im: lepo ukidate Božiju zapovest, da sačuvate svoje predanje” (Mk. 7:6–9).

Samo ono što je reklo Pismo Isus je držao da je rekao Bog.

Treći dokaz: apostolsko učenje

Apostolima je Sveto pismo Staroga zaveta bilo apsolutni i neprikosnoveni autoritet. Smatrali su da je samo Pismo Božiji govor, i nijedna druga knjiga. Apostol Pavle samo za Pismo kaže: „Sve je Pismo od Boga dano” (2. Tim. 3:16). Apostolsko učenje dolazi samo iz jednog izvora, iz Isusovog učenja, i iz Svetoga pisma Staroga zaveta. Apostol Pavle u svojim poslanicama 93 puta citira Stari zavet. A samo u 9,10, i 11 poglavlju Rimljanima poslanice pojavljuje se 26 starozavetnih citata. Teolog D. Hej nabrojao je 1600 starozavetnih citata u Novom zavetu, pored mnogih osvrta na Stari zavet. Pismo Staroga zaveta i Isusovo učenje koje im je napomenuo i ponovo objavio i protumačio Sveti Duh (Jv. 14:26; 16:14) jeste jedini temelj na kome su apostoli gradili Novi zavet.

Iza apostolskog citiranja Staroga zaveta i pisanja Novoga zaveta stajalo je novozavetno Pismo odozgo i nepogrešivi autor Sveti Duh. Apostol Pavle kaže: „Koje i govorimo ne rečima što je naučila čovečija premudrost, nego što uči Duh Sveti” (1. Kor. 2:13). Ono što je učio Duh Sveti, nije govorio sam od sebe, nego je govorio što je čuo od Oca i Sina (Jv. 16:13,14). Pre nego što je celokupno Sveto pismo napisano na zemlji, napisano je najpre u večnosti: „U večnosti, Gospode stoji tvoja reč čvrsto u nebesima” (Ps. 119:89). Apostol Pavle daje još jedan starozavetni ključ koji nam pomaže da još jasnije sagledamo ovu tajnu: „Nego kao što je napisano: što oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe, ono pripremi Bog onima koji ga ljube. A nama je Bog otkrio Duhom svojim” (1. Kor. 2:9,10). Prvo, Gospod je u večnosti pripremio Sveto pismo onima koji ga ljube. Naime, Gospod je u večnosti, na stranicama Svetoga pisma koje stoji čvrsto u nebesima, napisao o onome što je pripremio onima koji ga ljube. I drugo, kada je došlo vreme da na zemlji bude objavljen i drugi deo Svetoga pisma, apostolima je Bog to otkrio Duhom svojim. „A nama je Bog otkrio Duhom svojim.” I apostoli su, vođeni Svetim Duhom postepeno i nepogrešivo, napisali sve što im je Bog otkrio iz Pisma na nebesima.

Svi novozavetni pisci su znali da njihovi spisi dolaze od Boga. Apostol Pavle, u pismu Solunjanima, uzimajući u obzir sebe i ostale apostole, to dokazuje sledećim rečima: „Toga radi i mi neprestano zahvaljujemo Bogu što primivši reč Božiju koju od nas čuste, prihvatiste je ne kao reč čovečiju, nego što zaista i jeste kao reč Božiju, koja i dejstvuje u vama verujućima” (1. Sol. 2:13). Takođe, Pavle je nalagao da pisma koja je napisao treba da budu pročitana u crkvama i da ih treba slušati: „I kad se ova poslanica pročita kod vas, učinite da se pročita i u Laodikijskoj crkvi, i onu što je pisana u Laodikiju da i vi pročitate” (Kol. 4:16). „Javno čitanje poslanica bilo je nastavak prakse u sinagogama u kojima su čitani spisi Staroga zaveta. I nova proročka reč takođe treba da se čita i sluša ” (Edvin A. Blum).[4]

Vidimo da apostolsko učenje izjednačuje isključivo novozavetne spise sa Pismom Staroga zaveta, i da pored Pisma Staroga zaveta samo Pismu Novoga zaveta pripisuje božanski autoritet. Osim Staroga zaveta, apostoli su citirali samo spise Novoga zaveta kao Bogom nadahnuto Pismo, i nijedan drugi autoritet. I upravo ova činjenica pruža neoboriv dokaz da je princip samo Pismo upečatljiva i najvažnija istina samog Pisma.

Samo Pismo

Samo Sveto pismo je knjiga istinitoga (Is. N. 10:13). Samo Sveto pismo je stena iz koje teče med, i tvrdi kamen iz koga izlazi ulje (5. Moj. 32:13); samo su zapovesti Pisma slađe od meda, i samo Pismo je „knjiga Svetoga Duha, od koje se on nikada ne razdvaja”, i s kojom će nam dati sve. Samo Sveto pismo je trpeza sa srcem zrna pšeničnih, i vinom, krvlju od grožđa (5. Moj. 32:14); samo Sveto pismo donosi u naš život istiniti hleb sa neba, koji se prelomio za nas, i vino, novi zavet njegovom krvlju, koju je prolio za nas. Samo Sveto pismo je knjiga u kojoj se nalaze blagoslovi odozgo, s neba, s vrhova brda večnih, i blagoslovi odozdo iz bezdana Božijeg srca (Post. 49:25,26). Samo je Sveto pismo savršeno, i krepi dušu; verno, i daje mudrost neveštome. Samo Pismo je pravedno, veseli srce. Samo je Sveto pismo svetlo, prosvetljuje oči. Samo je Sveto pismo čisto, i ostaje do veka. Samo je Sveto pismo istinito, i pravedno. Samo su njegove reči bolje od zlata i dragog kamenja, slađe od meda koji teče iz saća (Ps. 19:7–10). Samo je Sveto pismo „pouzdano i nikada neće prevariti ili zavesti”. Samo u Svetom pismu je nadahnut i zadnji pokret pera.

---

[1] Norman L. Geisler: Nepogrešivost Biblije, Peć, Novi Sad, 1992, str. 28.

[2] Na istom mestu, str. 27.

[3] Na istom mestu, str. 19.

[4] Norman L. Geisler: Nepogrešivost Biblije, Peć, Novi Sad, 1992, str. 59-60.