''Усмено предавање учења Исуса Христа и догађаја јеванђелске историје је – Свето Предање. У цркви оно постоји напоредо са Светим Писмом и допуњава га (...) но у еванђељу ни приближно није све записано. Јеванђелист Јован каже да кад би се о свему подробно писало, тада се ни у сами свет не би могле сместити написане књиге (Јов. ХХI, 25). Многи догађаји су се и даље препричавали усмено. На пример приче о Рођењу Богородичином, о Ваведењу Њеном у Храм, о Њеном славном Успењу, нису написане у еванђељу.''[1]
''Шта је Свето предање? То су сва она духовна блага која смо наследили од наших светих предака, а која су у савршеној хармонији са Светим писмом и која нам помажу да правилно разумемо Свето писмо. Шта је старије Свето писмо или Свето предање? Свето предање. Шта је обимније? Свето предање. Свети Јован јеванђелист потврђује ово говорећи: ''А има и много друго што учини Исус, које када би се редом пописало, мислим, ни у сами свет не би могле стати написане књиге (Јн. ХХI, 25).''[2]
''Свето предање обухвата:
1. Кратка излагања и формулисања нашег православног веровања;
2. Учење о седам светих тајана, као и чинове како се оне врше;
3. Апостолска правила (каноне);
4. Правила (каноне) седам васељенских сабора, који су одржани у :
I Никеји 325. г. са 318 светих отаца,
II Цариграду 381. г. са 150 светих отаца,
III Ефесу 431. г. са 200 светих отаца.
IV Халкидону 451. г. са 630 светих отаца,
V Цариграду 533. г. са 160 светих отаца,
VI Цариграду 680. г. са 170 светих отаца, и у
VII Никеји 787. г. са 367 светих отаца.
(На ових седам васељенских сабора, учествовало је, дакле, укупно око 2.000 представника хришћанске цркве из целог света);
5. Канони и правила неколико помесних синода или сабора;
6. Правила о црквеној дисциплини св. Василија Великог и других светитеља;
7. Списи светих отаца Цркве;
8. Литургије и друга црквена богослужења;
9. Житија хришћанских светитеља и мученика;
10. Побожни обичаји, значења и символи као изрази наше вере, наде и љубави.''[3]
Дакле, укратко речено, Православна црква верује да је тзв. свето предање старије од Светог писма (Новог завета), да га допуњава, те да је у потпуној сагласности са његовом објавом. Наравно, није ни мало тешко упоредити текстове Библије и православног предања и проверити да ли су у сагласности – тј. да ли се слажу по свим (а не само неким) питањима хришћанске вере. Оно што се пре свега и изнад свега очекује је да, ако је ''свето предање'' заиста истинито - оно мора бити у потпуности сагласно са учењем које је у давнини, пре две хиљаде година, записано у светим текстовима првовековне апостолске Цркве, а које ми називамо Светим писмом. Богонадахнута књига Старога и Новога завета, коју је писало преко четрдесет писаца у току огромног временског периода од преко једног и по миленијума, не садржи нити једну противречност у својим учењима и тврђењима. Христови апостоли, иако различитих образовања, карактера, националности и интелигенције, записивали су по надахнућу Светог Духа књиге Новога завета у току педесет година (у 2. половини првог века нове ере) и ни у једном детаљу нису били контрадикторни један другоме. Но, као што ћемо врло лако увидети и закључити нашим упоређивањем Божије Речи и ''светог предања'' - многа догматска тврђења ове узданице на којој је утемељено православно учење, ни изблиза нису чак ни слична учењу Христа и апостола у Новом завету. Ипак, пре него што кренемо на само упоређивање ова два извора вере (које је садржано у наредним поглављима књиге), зауставимо се кратко на стиховима које цитирају православни теолози покушавајући да докажу да је и ранохришћанска заједница поштовала предања у која данас верују припадници Источне цркве.[4]
Употреба речи ''предање'' у Новом завету
Постоји неколико помена речи ''предање'' у апостолским списима (у зависности од превода).
Када се тај појам спомиње у еванђељима (ев. по Матеју 15. гл; по Марку 7. гл.), он бива негативно окарактерисан од стране Господа Исуса Христа. Христос у овим текстовима осуђује јеврејске верске вође и даје им до знања да чувањем и држањем предања својих предака укидају Божију Реч и заповест. Дакле, јеврејско ''предање'' је било противречно Светом писму (Старом завету у то време) и његова директна негација. Онима који су овакво предање држали, Исус објављује да је њихово богопоштовање узалудно јер се заснива на људским заповестима и мудровањима а не на Божијој Речи.
Што се тиче ''предањa'' у апостолским посланицама, онo се појављује неколико пута: у 1. посл. Коринћанима 11:2, 23; 15:3; 2. посл. Солуњанима 2:15; 3:6; посл. Галатима 1:14 и у посл. Колошанима 2:8.
Посланица Галатима
''Ви сте свакако чули за мој некадашњи начин живота у јудејству, да сам преко мере гонио цркву Божију и разарао је, па сам у јудејству превазишао многе своје вршњаке у свом народу – као претерани ревнитељ за своја отачка предања.'' (посл. Галатима 1:13-14. нагласак мој.).
Ни у једном од претходно назначених стихова не можемо препознати да је реч о предањима која говоре о догађајима из православног исповедања, о којима су апостоли знали, али их нису записали (везано за Богородицу и сл.). Када ап. Павле у посл. Галатима говори о предању, он га истиче као изразито негативну појаву (као и Христос у еванђељима), говорећи да је због ревновања и држања отачких обичаја био слеп за духовну реалност која га је окруживала.
Посланица Колошанима
Када исти апостол у посланици Колошанима помиње овај појам, он веома озбиљно упозорава тадашње вернике да се чувају лажних наука и филозофија које настају кроз људска мудровања (предања) а на штету праве еванђеоске науке. Оваква предања, која су и у првом веку била присутна, а које су ширили неки назовиапостоли, Павле назива сујетном преваром:
''Пазите да вас ко не зароби философијом и сујетном преваром по људском предању, по светским стихијама, а не по Христу.'' (посл. Колошанима 2:8. Нагласак мој).
Између осталих лажних смерања, ова предања су укључивала и заповести да се, уместо само и једино Богу, хришћани треба да клањају и служе анђелима (Колошанима 2:18).
1. Посланица Коринћанима
Са друге стране, у преосталим стиховима који говоре о предању (1. Кор. 11:2, 23; 15:3; 2. Сол. 2:15; 3:6), апостол се о њему односи на позитиван начин и има на уму врло конкретне ствари. Наиме, у току првих двадесетак година постојања хришћанске Цркве, до педесетих година првога века, апостоли су проповедали еванђеље усмено – још увек ништа не записујући. Како се кроз године број хришћана непрестано повећавао и цркве се оснивале у многим градовима Римског царства, а у исто време се појавили и лажни учитељи који су искривљивали науку Господњу, указала се потреба да се апостолским писањем утврди право Христово учење и као такво шири међу новозаветним заједницама. Дакле, у прве две деценије ширења хришћанства, апостоли су усменим проповедањем (предавањем) поучавали ученике хришћанској вери. Тако, када ап. Павле спомиње предање у посл. Коринћанима, он пише тамошњим верницима подсећајући их на своје раније проповедање – док је још био међу њима:
''Угледајте се на мене, као што се и ја угледам на Христа. Хвалим вас пак што ме се сећате у свему и што држите предања онако како сам вам предао.'' (1. Кор. 11:1, 2. Нагласак мој.)
.
''Ја сам, наиме, примио од Господа што сам и вама предао, да је Господ Исус, оне ноћи када је био предан, узео хлеб...''. (1. Кор. 11:23. Нагласак мој).
''Обзнањујем вам, браћо, еванђеље које сам вам проповедао, које ви примисте, у ком и стојите, којим се и спасавате, ако га чврсто држите како сам вам ја објавио, сем ако нисте узалуд поверовали. Јер сам вам пре свега предао што сам и примио: да је Христос умро за наше грехе – по Писмима, и да је сахрањен, и да је васкрснут трећега дана – по Писмима.'' (1. Кор. 15:1-4. Нагласак мој).
Пошто писац ове посланице није био један од дванаесторице апостола, те није лично присуствовао Христовој смрти и васкрсењу, он напомиње да је им предао (на усвајање – вером) оно што је и сам примио (на знање и веровање) од других. Заправо, садржај више поглавља овог писма представља понављање онога што им је неколико година раније предао својим проповедањем, а то из разлога што су се неки у међувремену поколебали у вери и говорили да нема васкрсења из мртвих (стихови 15:11-19), вероватно под утицајем грчке мисли и религије која је то негирала.
У православној литератури, између осталих, могу да се прочитају и изјаве попут ове која следи, а којима се жели да докаже да апостоли упућују данашње вернике да се држе православних предања:
''У Новом Завету стоји заповест (1. Тим. 6, 20; Тим. 2, 2) и похвала (1. Кор. 11, 2) за држање и чување Светог Предања.''[5]
Милан Вукомановић, социолог религије, међутим, заступа исправно уверење да се термин ''предање'' којег спомињу апостоли не може поистоветити са ''предањем'' о којем говоре свети оци као и православци модерног времена:
''Важно је ту, свакако, уочити да се апостол позива на усмену керигматску традицију, на једно предање које треба сачувати у памћењу. Пуних седам векова након овог Павловог сведочанства, византијски учењак Јован Дамаскин позивао се, у свом спису о иконама, на то изворно значење Традиције као памћења, и то колективног памћења. Традиција је, како ту вели Дамаскин, омеђена вечним границама, и као таква она је трајна и непроменљива. Међутим, сам садржај хришћанске Традиције у првом веку, у Павлово доба, није исти као онај у осмом веку. (...) Када Павле упућује на Традицију, он ту углавном има у виду само усмену проповед о Исусовој смрти и васкрсењу, сакрамент крштења, некакав рудиментарни облик евхаристије и Стари Завет. Са друге стране, кад Јован Дамаскин говори о Традицији, он се већ може позвати на више различитих елемената, слојева хришћанског предања: Нови, а не само Стари Завет; Никејски симбол вере и догму о Тројству; религијске и политичке одлуке бар шест васељенских сабора, нешто развијенији облик литургије, евхаристије; дела црквених отаца; и најзад, иконе – као ''неслужбени'', али у Јованово време већ нашироко распрострањени вид православног богослужења.''[6]
Са друге стране, ''похвала'' за држање предања упућена Коринћанима, односи се само на њихово сећање на Павлов примеран хришћански живот и раније изречене проповеди о разним духовним истинама, као што из текста јасно произилази (11:1-2). Ипак, иако овај апостол сада исписује много од онога што је раније био усмено изговорио, у његовим казивањима нигде не налазимо да су беседе о ''ваведењу Богородице'' и сл. биле садржане у раније изговореним проповедима (предањима) упућеним овим и верницима других цркава.
2. посланица Солуњанима
И преостала два стиха, исписана пером већ поменутог учитеља прве Цркве, недвосмислено одбацују могућност да се под њима подразумевају предања данашњег источног хришћанства. У првом од њих, апостол охрабрује вернике у Солуну да стоје чврсто и непоколебљиво у вери, упућујући их да се придржавају онога што су научили из његове усмене речи (проповеди) и писма које им је писао са својим сарадницима пар година раније (а које ми називамо Првом посланицом Солуњанима).
''Стојте онда чврсто, браћо, и држите предања која научисте било нашом речју било нашом посланицом.'' (2. Сол. 2:15. Нагласак мој ).
Ово је било од посебне важности из разлога што Солуњани, попут других хришћана широм Римског царства, нису имали комплетно Божије откривење у писаном облику (за разлику од верника који су живели у каснијим вековима – па све до данас), да би из њега могли да се поучавају. У то време су колала разна тумачења изворне еванђеоске поруке као и писма (посланице) које су црквама упућивали непознати аутори који се нису либили да се потпишу и именима апостола, само да би њихова кривоверја била што боље прихваћена међу новообраћенима. Таква предања и посланице су имале веома негативан ефекат по духовну стабилност цркава и појединаца и рушиле веру многих. Примере управо реченог налазимо на неколико места у Новом завету:
''А вас, браћо, молимо у погледу доласка Господа нашега Исуса Христа и нашег сакупљања око њега, не дајте се брзо поколебати у разборитости нити уплашити, ни духом, ни речју, ни тобоже нашом посланицом – као да је дан Господњи већ ту. Да вас нико не превари ни на који начин...'' (2. Сол. 2:2. Нагласак мој).
''А поганих празних речи клони се, јер ће такви све више напредовати у безбожности, и њихова реч изједаће као рак рана. Међу овима су Именеј и Филит, који се удаљише од истине говорећи да се васкрсење већ догодило, и тако руше нечију веру.'' (2. посл. Тимотеју 2:16-17 ).
Очигледно је да се ни из ових стихова не може закључити да Павле упућује вернике да држе у сећању предања о Богородици и светитељима, већ се ради о темељним истинама новозаветног хришћанства а то су васкрсење мртвих и други долазак Господа Исуса Христа.
Последњи цитат са којим се сусрећемо а који помиње реч ''предање'' се налази такође у 2. посл. Солуњанима, а гласи овако:
''А вама налажемо, браћо, у име Господа нашега Исуса Христа, да се одвојите од свакога брата који живи неуредно, а не по предању које су примили од нас.'' (стих 3:6. Нагласак мој).
Као што је очигледно из самога стиха, као и читавог контекста, Павле је још раније дао упутства овој заједници о примерном хришћанском живљењу, којих се, нажалост, нису баш сви придржавали. Конкретно, радило се о некима који су желели да живе на рачун своје браће и сестара по вери, у исто време ништа не радећи и не привређујући (стихови 7-12). Зато апостол поново понавља (овога пута и записујући ову уредбу коју им је раније саопштио у форми усменог предања, у стиху 10):
''Јер и кад смо били код вас, ово смо вам налагали: ако неко неће да ради, нека и не једе.''
Најцитиранији стих
На крају желим да обратимо пажњу на стих који православни аутори понајвише цитирају, желећи да његовим, иначе погрешним тумачењем потврде ваљаност свога вероисповедања. Поменути текст се налази у последњем поглављу Јовановог еванђеља:
''А има и много чега другог, што Исус учини, које – кад би се записало једно по једно – мислим да написане књиге не би стале ни у сами свет.'' (Ев. по Јовану 21:25).
Овај стих је омиљен међу православним богословима. По њиховом мишљењу он представља својеврстан доказ о томе да чак и апостоли потврђују историчност и истинитост предања која се верују у оквирима источног хришћанства, а која ће бити детаљно размотрена у наредним поглављима. Ипак, поред ове Јованове изјаве, постоји још једна, коју они углавном вешто заобилазе јер им се очигледно не уклапа у поменути концепт. Она гласи овако:
''И многа друга чуда учини Исус пред ученицима, која нису записана у овој књизи; а ова су записана да ви верујете да је Исус Христос, Син Божији, и да верујући имате живот у његово име.'' (Ев. по Јовану 20:30-31).
Ови стихови, попут оног из двадесет првог поглавља, су више него јасни у свом значењу и за читаоца који се по први пут среће са Библијом, тако да је потребна велика машта да би се у њима прочитало оно што тамо не пише. Једино што ови текстови наглашавају јесте да су постојала још многа дела и чуда која је Исус учинио пред ученицима за време његове земаљске мисије која је окончана вазнесењем на небо. Апостол такође наглашава и речи: ''...која нису записана у овој књизи''. (стих 20:30; нагласак мој), мислећи притом свакако на књигу коју је он управо довршавао, а коју ми називамо еванђељем по Јовану. Сам Јован је у свом еванђељу забележио много мање Христових чудесних дела него што је то случај са другим еванђелистима (Јован спомиње мање од десет Христових чуда у свом извештају, што свакако представља кап у мору чудесних дешавања везаних за Спаситељев живот. Зато, уколико искрени читалац Светога писма жели да сазна о којим то чудима Јован није писао, позван је да прочита и остала еванђеља). Оно што је још интересантно да поменем јесте да Јован каже и следеће:
''А има и много чега другог, што Исус учини, које – када би се записало једно по једно –мислим да написане књиге не би стале ни у сами свет.'' (стих 21:25; нагласак мој).
Чињеница је да приликом читања сва четири еванђеља налазимо помен многих Христових чудесних дела. Нека од њих су описана прилично детаљно (као на пр. она која су описана у Јовановом еванђељу), а друга споменута у кратким цртама (као на пр. у ев. по Матеју 4:23-25; у коме се говори о великом мноштву људи који су били исцељени од својих болести и тегоба. Догађаји попут овог нису представљали реткост током Христове троипогодишње проповедничке месијанске службе). Пошто је апостол Јован био сведок свих дешавања (па и оних која нису записали остали апостоли), те пошто је сасвим сигурно на стотине људи било исцељено, ослобођено злих духова или васкрснуто, овај еванђелиста је уистину имао право када је рекао да би за описивање свих догађаја понаособ (''једно по једно'') било потребно јако пуно времена и велика количина материјала за писање (папируса и пергамената, тј. ''књига'').
Православна ''света предања'' о догађајима у вези Богородице, многобројних светитеља и ''чудесима'' везаним за њихове животе, а која потичу из каснијих деценија или векова, сасвим сигурно не могу да се сврстају под ''чуда која је Исус учинио пред својим ученицима'' – а о чему једино говори апостол Јован.
Но, тридесет и први стих 20. поглавља овог еванђеља нам открива још једну врло важну чињеницу. Она нам казује да, иако многа Христова дела нису описана, као ни многе његове беседе (сетимо се само изјаве ап. Павла из Дела апостолских 20:35; у којој он цитира реченицу Господа Исуса Христа коју није забележио ниједан еванђелиста а која гласи: »Блаженије је давати него ли примати«), ипак оно што је записано јесте више него довољно да свака особа која искрено поверује у Христа има вечни живот:
''...а ова су записана да ви верујете да је Исус Христос, Син Божији, и да верујући имате живот у његово име.'' (стих 20:31, нагласак мој).
На крају крајева, уочили смо да стих који православнима највише одговара по питању учења о библијској заснованости ''светог предања'' заправо уопште не потврђује њихово гледиште.
Да ли је свето предање старије од Светог писма?
Интересантно би било напоменути и запажање које нам одмах упада у очи приликом читања тврдњи православаца да је ''свето предање'' старије од Светог писма. Наиме, одлуке Васељенских сабора, учење о светим тајнама, канони и правила помесних синода и сабора, правила св. Василија и осталих светитеља, списи светих отаца и њихова житија као и остале ''компоненте'' православног предања настале су вековима после завршетка писања Библије и смрти апостола!
Сав проблем који заправо теолози Источне цркве желе да реше проглашавањем светог предања једнаким Светом писму јесте у спознању чињенице да у оквиру њиховог веровања постоји дугачак низ догми које не могу ни на који начин да пронађу своје утемељење у светим текстовима хришћанства (Новом завету). Многе су чак у директној супротности са апостолском теологијом.
Православни аутор Иван Никољин, наставник витанске духовне семинарије, признао је да је разлог претераног наглашавања важности предања управо овај:
''Важност и неопходност предања и у једном и у другом облику[7] неоспориви су. (...) Ако Св. Предање не би допуњавало Св. Писмо, онда би, значи, многа верска питања (поштовање светитеља, икона, молитва за умрле) остала без повољног решења.''[8]
Стога, једино решење које је теолозима Источне цркве било преостало, састојало се у прокламовању напред поменутих предањских учења за једнако богонадахнуте попут текстова који су произашли из пера личних пратилаца Исуса Христа. По православнима, особа нипошто не сме читати Библију разумевајући је независно од учења светих отаца, напомињући да би тако нешто и помислити била ''лажна и сабласна мисао''[9] :
''Црквено учење се заснива на два извора: Светом Писму и Светом Предању, при чему се Свето Писмо сматра изданком Светог Предања, и као такво, тумачи се само у његовим оквирима.''[10]
Добар одговор на ову тврдњу дао је православни епископ Георгије Поповић (епископ нишки, па темишварски, живео до 1757. год), чије је речи записао велики српски просветитељ Доситеј Обрадовић. Он је рекао:
''Бог праведни и милостиви создао је чловека свободна, дао му ум и разум да га у свако време воде и просвештавају. Стари су мислили за себе (епископ мисли на свете оце; прим. И. С.), а ми ваља да мислимо за нас; нисмо ни ми од пања отесани. Људи смо словесни, умом и разумом од бога обдарени, а при том имамо у руку Јеванђелије Христово и апостолске науке – што је, дакле, потреба да нас други за нос вуку? Нити је право ни поштено. ''[11]
Када би о библијским текстовима расуђивали одвојено од учења многобројних ''светих отаца'', управо онако како би и требало да се расуђује (иако православни то сматрају сабласном мишљу), на основу њих би нам постало јасно да Господ ни у ком случају не одобрава велики део њихове верске праксе (као што ће бити приказано у наредним поглављима, Божија Реч забрањује иконопоштовање, молитве за умрле, молитвено обраћање преминулим ''светитељима'', а има и сасвим другачији поглед на учење о спасењу, крштењу, причешћу, васкрсењу мртвих – да споменем само неке). Овако, када особа на своје очи стави светопредањске ''наочаре'' и прихвати значење Библије које је проистекло из умова каснијих црквених ауторитета (а који су у много чему били и једни другима противречни - што ће бити у овој књизи приказано), који су у хришћанско богослужење уводили најразличитије новотарије, сасвим је сигурно да неће уочити изворно хришћанско исповедање, већ ће постати поштовалац неаутентичног поимања најсветије вере.
Ову истину је уочио и један од највећих и најпознатијих књижевника модерног доба, руски писац Лав Николајевич Толстој. Иако није припадао црквама еванђеоских хришћана, нити је у много чему делио њихово веровање, Толстој је написао неколико дела у којима је испољио отворено неслагање са учењем Православне цркве – што је на крају допринело отвореном сукобу и његовим искључењем из поменуте организације. Ево шта је, између осталог Толстој написао, упоређујући изворно Христово учење са многобројним његовим тумачењима која су настала током каснијих векова:
''И ја почех изучавати хришћанство у оном што из хришћанског учења руководи животом људским. Ја почех изучавати оно хришћанство чију сам примену видео у животу, и стадох упоређивати ту примену са њеним извором. Извор хришћанског учења беху јеванђеља; и у јеванђељима ја налажах објашњење онога смисла који је руководио животима свих живећих људи. Но напоредо са тим извором чисте воде живота ја нађох неоправдано сједињено са њим блато и травуљину, који су заклањали од мене његову чистоту; напоредо са високим хришћанским учењем ја нађох свезано са њим, њему туђе, ружно учење јеврејско и црквено.''[12]
За сам крај навешћу и изјаву која ће нам још једанпут потврдити да се православно веровање, у целини, не темељи само на Библији већ и на предањима која су у недовршеном процесу сталног настајања. Сходно томе, сазнајемо да се учењу Источне цркве стално додају нова откривења која постају саставни део њене догме:
''Свето предање се увек наставља, и сада ништа мање него раније, живимо у Светом предању и стварамо га.'' [13]
Управо из разлога што се православно предање стално наставља и додају му се нове појединости (које су, поред тога што су нове, и супротне учењу апостола), ваљало би поново послушати епископа Георгија Поповића који је заступао исправно библијско гледиште:
''Но, није ли нам слободно расудити је ли могуће да дух свети другојаче чрез апостола Павла учи и узакоњава, а другојаче чрез свете оце? На ови начин дух би свети самом себи противречио, данас на један начин учећи, а сутра на други, и не би му се могло ни у једној ни у другој ствари веровати; но то није могуће ни помислити. Што год дух свети једанпут узакони и установи, то мора во век века непоколебимо и свето остати. Људи често крат сами себи противорече и противузаконовљавају, јер су људи подложни погрешкам; а дух божији, вечна истина, безгрешни и совршени, никад ни у чему нити може нити хоће себи противречити ни противузаконовљавати нити у чем погрешити. Зато, дакле, ако су свети оци у чемгод против науке апостола Павла поступили, нека ми опросте, они су могли као људи у том погрешити, против јавне духа светога науке, чрез апостола Павла предате, мудрујући и установљавајући (...) Али је било много светих отаца!? Ништа то не чини. Да их је хиљаду пута толико било, да се сав свет сложи, да анђео с неба дође и да учи што против апостолске науке, не ваља примити ни веровати. Ово не велим ја него сами дух свети из уста апостола Павла (епископ мисли на стихове из посл. Галатима 1:6-10; примедба И. С.). ''Немојте сваком духу веровати, но искушавајте је ли од бога '' – учи нас исти они који је из прсију Спаситељевих мудрост почерпао, Јоан Богослов (1. посл. Јованова 4:1; прим. И. С.). Како ћемо их, дакле, искушавати? (...) Је ли согласно првој науци светога духа? И ако није, није од бога; бог своју вољу никад не измењава.''[14]
Будући да се у потпуности слажем са изјавом мудрог епископа, у наредним поглављима ћу наставити са излагањем православног светоотачког поимања хришћанства, упоређујући га са његовим извором - текстовима Старога и Новога завета, као и многим другим историјским чињеницама. Из управо тог и таквог излагања, свакоме читаоцу овога дела ће постати јасно да се Источна црква нипошто не може назвати ''светом, саборном и апостолском'' (што је придев којим се стално, без икакве основе, украшава), као и то да ''свето предање'' поменуте цркве на исти начин укида Божију Реч, као што је то био случај са јеврејским предањем које је Господ осудио и прогласио ''узалудним поштовањем''. (Мт. 1:1-8; Мк. 7: 1-13).
[4] Лазар Милин, доказујући да Свето писмо потврђује да треба веровати и светом предању (које данас постоји у Православљу), истиче стихове: Ев. по Јовану 21:25, 1. Кор. 11:2; 2. Сол. 2:15; 1. Тим. 6:20 и 2. Тим. 2:2. Види у: Научно оправдање религије, Црква и секте, стр. 160.
[5] Текст Бранислава Перановића, у књизи ''Библија без Бога, хришћанство без цркве''; Цетиње 1997. стр. 27. Нагласак мој.
[6] Милан Вукомановић, Рано хришћанство - од Исуса до Христа, Светови, Нови Сад, 1996. год. стр. 289-290. Нагласак мој.
[7] Аутор мисли на усмени и писани облик предања.
[12] Толстој, Јеванђеље, издавач: Metaphysica, Београд 2004. год, стр. 18-19. Нагласак мој.
http://www.verujem.org/sveti_oci/stajebilo.html
ОдговориИзбришиobrazovanja nikad dosta, prosvetlite se ili spoznajte istinu i ona će vas osloboditi